Матија Бећковић

[Guest]

Академик Матија Бећковић је још давно у интервју за НИН објаснио зашто је за краља и монархију и зашто сматра да је краљевина Србија круна демократије за наш народ

Да ли је монархија излаз за Србију?

- Онај ко престолонаследника Александра Карађорђевића дочека на сурчинском аеродрому, преда му кључеве његове куће на Дедињу и пред камерама света спали указ којим га је Тито исписао из Срба, лишио држављанства и имовине још док је био у колевци, ући ће на велика врата у историју српског народа. Нема једноставнијег геста којим би се окончао грађански рат, ставила тачка на неславну прошлост, сишло са странпутице и окренуо нови лист светлије будућности Србије. Нико са мање напора не би постигао више. Не знам како би се такав гест могао оспоравати. Не би то била победа једних над другима, него пре победа свих нас над нама самима. Краљ је краљ свима. Ко би ту могао бити на губитку осим лаж и неправда, а ко на добитку осим здрав разум и истина. Обновом свог вишевековног државног уређења заснованог на широким и чврстим темељима модерног грађанског друштва, Србија би се вратила на оно место међу државама на коме је некада била, па га је изгубила. Друкчије се вратити неће. Разлози да се то не учини могу бити само идеолошки, а идеолошке страсти, знамо, надјачавају и најразумније разлоге.

Знате да је много оних који нису присталице ни монархије, ни краља?

- Реч је о принципу, а не да ли је неко за монархију или није, воли ли или не воли краљеве и краља. Зато за монархију данас нису само ројалисти него сви демократи и противници насилног преузимања власти, сви који прихватају истине старије од наше само(воље), сви који поштују приватну својину и људска права. Можда је зато највише присталица монархије у Србији међу младим људима, јер су најмање затровани и најлакше разумеју о чему је реч. Ко је насиљу једном рекао да нема разлога да се икада и игде зауставља…

Разуме се да није реч о одбацивању републике, нити о порицању републиканскога уређења. Сви знамо да су многе републике данас узорне демократске државе. Али постоје државе у којима је република природно стање, као што је у другима природно стање монархија. Овде је реч само о Републици Србији и начину како је успостављена.

Република је у Србију дошла заједно с комунизмом и нема разлога да заједно са њим и не оде. Она и нема друге историје, осим историје Комунистичке партије Југославије. Већ сам негде рекао да је Тито Стеван Немања Републике Србије, а у том случају Кардељ је њен Свети Сава. Зато је и данашња Република Србија наставак Титове владавине и облик чувања његовог дела. И мора славити 29. новембар, јер другог рођендана нема, и држати на снази указ који она није ни донела. Указ којим је поништена сва њена државна традиција, а Србија постала гола долина, изједначена са новокомпонованим државама и нацијама. Ризикујући да будем патетичан, морам рећи, Јајце је поништило Косово, и тако Крушевац и Орашац, Тополу и Смедерево. Један туђинац и апостата утулио је Србима свећу која је горела осам векова. Није се то догодило ником другом. Био је то први случај да је један народ узео за свог вођу непријатељског војника и не треба се чудити ничему што је учинио. Чудно би једино било ако би Србија данас имала више обавеза према њему него према Немањи и Светом Сави.

Ипак, пола века звали смо се република…

- Једном незаконито – увек незаконито. Лењин је то знао и осећао и зато није убио само цара, него и царево дете у колевци. Знао је да ће се, ако од Романова остане и живо уво тога увета, Русија тога сетити, ако се икада спаси и сети саме себе. Једино није предвидео да ће, кољући цара и царску породицу, Русији дати нове свеце и мученике. Јосипу Брозу Карађорђевићи нису били при руци, па се морао задовољити указом који их је лишио држављанства, забранио повратак у земљу и докопао се њихове имовине. Да је то питање решио као Лењин, и да Срби немају престолонаследника, то питање би било скинуто с дневног реда. Круна се има или нема, купити се не може. Зато нам је преостало или да поштујемо Титово дело, и његово законодавство, или да га одбацимо заједно с Титом. Србија не може постати демократска држава са безакоњем у својим темељима. Чија би она могла поштовати људска права и приватну својину, ако не поштује право и својину оне породице која је створила модерну Србију и за коју је везан и сам појам Србије и српства.

Круне и династије, често се чује, припадају прошлости; није ли то анахронизам?

- За народе који је имају, династија представља неоцењиву вредност. Зашто би она у Србији мање вредела него у другим европским краљевинама. Зашто никоме не пада на памет да предложи да се монархије одрекне Белгија или Холандија, или Шведска, или Норвешка, или Данска… То су богате, демократске земље, шта ће им још и круна? А треба да је се одрекне уназађена и осиротела Србија, која можда убедљивијег доказа своје државне веродостојности и нема.

У земљама које сте побројали круна је сведена на симбол. Да ли би то био случај и са Србијом?

- Поред постојећих осам, Србија би била девета европска краљевина. Каква би краљевина Србија била, најречитије сведоче постојеће европске краљевине. Нема очигледније наставе, ни речитијег објашњења. Била би онаква каква је Шпанија, каква је Шведска, каква је Данска, каква је Норвешка, каква је Холандија. И положај краља био би исти онакав какав је у овим земљама. Нема разлога да буде друкчији, није наш краљ мање краљ него њихови, нити је Србија мање краљевина него оне. И није реч о повратку у деветнаести век, ни о рестаурацији прошлости, него о уласку у 21. век, о краљевини и краљу по мери данашњих људи и нашег времена. Често се каже да је улога данашњих европских краљева симболична. А зар је симбол мало, и зар би тај симбол јединства и трајања јемства у сталности и законитости за Србију и Србе био сувишан? И шта има моћније од симбола? Можда бисмо могли питати Карла Билта, Филипа Гонзалеса, Ван ден Брука, Овена и Столтенберга, или Петерсона, јер су све то високи представници европских краљевина, задужени за давање поука сумњивим социјалистичким демократама. Да је овде краљ, можда би се краљеви лакше договорили. Европске краљевине су земље које су и по својој величини најсличније Србији. Не знам како бисмо се друкчије нашли у кругу тих земаља.

Која је разлика између наших председника република и краља?

- Ако се сме рећи, Срби су краљевски народ. Зато они и председнике република доживљавају као краља. Али таквих краљева, какви су се устоличили у социјалистичким републикама, више ни у једној краљевини нема. Нити је ко више компромитовао републику него они. Чини се, било би мање проблема када би некоме од њих пало на памет да се прогласи за краља. Најважнији услов који испуњавају јесте да нису прави, а највећи отпор да краљ буде краљ је баш у томе што није лажан. У лажној држави не може ништа бити истинито.

Да ли би, рецимо, постојећа влада била могућа у монархији?

- Могла би бити краљевина и социјалистичка влада, па и комунистичка, ако би они добили на изборима.

У прошлих 50 година готово је заборављено шта је монархија и како изгледа.

- Питање монархистичко је најмање страначко и политичко, а понајвише правно, теолошко, етичко и метафизичко. Расправе о монархији и републици трају вековима, и о томе су већ исписане читаве библиотеке књига. Али овде не претендујемо да додамо своју реч расправама о монархизму, какве је писао Хобс или Данте, или у наше време Елиот. Рекли смо већ да је реч о принципу, да није реч о прошлости него о будућности, и, најзад, то је и чисто практично питање. Зато би, можда, било најлогичније да на то питање одговори компјутер. Нека он каже шта Србија успостављањем монархије губи, а шта добија.

Шта је са Црквом; она се о овом питању није изјаснила?

- За Српску цркву ово питање је од пресудног значаја. Како је написао епископ будимски, Србима су првог двоглавог орла представљали лично Свети Сава и свети Стефан Првовенчани… Црква не може помазати све чланове парламента, нити председника Републике, на четворогодишњи мандат, али може само једну личност која се јавно покорава цару свих царева и улази у олтар да се причести заједно са свештенством.

Последњих педесет година једини је период у српској историји када су круна и олтар били раздвојени, и када је преко краљевског трона у српским црквама стајала превезана врпца. Тај трон се зида и у новим храмовима и одмах превезује врпцом као да нема ко да седне у њега. Зато се надам да ће Црква рећи своју реч и о овом преважном питању.

(bastabalkana)

[Deja Vu]

Нема никаквог смисла. Монарси у свету су или церемонијалног карактера, ето лепо звучи и да новине пишу како се родио тамо неки принц или су којекакви ауторитатирни султани, шеици, шахови који скромно као приватно богатство држе нафтна поља. 

[Manolis]

Ponovo Karađorđevići??? Dokle bre???

[Млађони]

Ja se zalzem za ceremonijalnu/simbolicnu monarhiju.

 

Mislim da bi to imalo pozitivnog upliva na narod. Domcinstvo i gazdinstvo. Kada monarh prenosi titulu da tom titulom prikazuje simbol domacina koji prenosi imanje na svog sina. Naravno monarh tu ne bi imao nikakvu svrhu osim simbolicke.

[Deja Vu]

Ja se zalzem za ceremonijalnu/simbolicnu monarhiju.

 

Mislim da bi to imalo pozitivnog upliva na narod. Domcinstvo i gazdinstvo. Kada monarh prenosi titulu da tom titulom prikazuje simbol domacina koji prenosi imanje na svog sina. Naravno monarh tu ne bi imao nikakvu svrhu osim simbolicke.

 

Можда би то помало помогло, та нека симболика, али у политичком смислу ништа се не мења, у суштини функција краља је иста као и функција председника у парламентарним системима. 

[Midrash]

Šta će mi kralj, kad sam car 

[JESSY]

"Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu da učinim za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
Hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.
Sve što je rečeno o budućnosti,
Da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama ja sam govorio tebi.
Iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom.
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo.
I nikome ne želim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naživeo!"

[JESSY]

Mislim na tebe
Da bih znao ko sam
Da te zaboravim
Ne bih znao gde sam.

Znam da sam tamo
Gde za tobom čeznem
Držim te na umu
Da se ne izgubim.

Onaj sam kog volim
Taj sam koga ljubim.

[JESSY]

VOLIM TE

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te

Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te

Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te

Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te

Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

[JESSY]

SEDIMO NAS DVOJE U SUTONU PLAVOM

Sedimo nas dvoje u sutonu plavom
Osećamo nebo kao krov nad glavom.
Ustajemo naglo, nekud odlazimo
I prolazeći tako prolazimo.
A negde nas čekaju Veliki Antili
Gde nećemo nikad biti nit smo bili.
Kažem ti tiho: ništa nam ne treba
Ali više nema ni tebe ni neba.

[JESSY]

OVO I ONO

Bilo ovo i ono
Pa se prepirali:
Bolje je ovo,
Nije nego ono.

Da nije onoga,
Ne bi bilo ovoga.
Moglo je da bude ovo,
A da ne bude ono.

Ovo nikad nije bilo.
I hteli smo ono
Što nikad nije bilo.
Ovo niko ne pamti.
Sad je sve što niko ne pamti.
Ovo se neće preživeti.
Niko vas ne tera da živite,
Svi sami hoćete.

Nikad nije bilo bolje.
Ali do zore može biti
Da nikad nije bilo gore.
Bilo bi bolje
Da je pola gore.

Nema ništa gore
Nego slušati da je ovo bolje.
Samo to da čujem
Eto dosta mi jada.

Crkli ste za ovo,
Sad bi hteli ono.
Kukaćete za ovim,
Ako dođe ono.

Ono je bolje
Pa neka ga nema.
Neće ga ni biti,
Ali biće ljudi.

Neće ni ono biti ono,
Ako ovo produži ovo.
Ovo neće dugo.

Svi da su za ono,
Ne bi stalo ovo.
Ovo samo ide
I nije došlo da ode.

Blago onom
Ko nije iščekao ovo.
Je li ovo ovako
Ili ovo misli
Ko nije za ovo.

Ja nisam za ovo.
Ja sam protiv onoga.
Ja sam dao sina za ovo.
Meni se kuća iskopala za ono.

A ja koji ovo
Slušam i zapisujem,
Ne bih dao nikoga,
Nizašto,
A kamoli sina,
Za ovo,
I ono,
Nego za sinov nokat
Da sve ovo,
I pridar sve ono,
Pa jednom lopatom pregrnuo,
Pobusao i poravnio,
I ovo i ono,
Za oca i sina
I spas svog naroda,
Raspetoga na ovo i ono.

[JESSY]

"Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nas uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, međutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne treb...aju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!"

[Golub]

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: На Сретење смо се накратко срели са собом

16.02.2015. - 9:00

ИСКРА на Фејсбуку

 

Фото: З. Шапоњић

Шта слобода роди, издаја ће убити.

Овим стихом из песме „Чвор“ Матија Бећковић, песник и академик, кренуо је у сусрет саборном сретању на Сретење. Песма, настала у овим данима, а ексклузивно одобрена да је „Новости“ прве објаве, његов је допринос заветном датуму српског народа и државе. Првом устанку и првом демократском Уставу, спојеним у вишевековно трајање и веровање Срба да је Сретење сусрет Светог Симеона Богопримца и Исуса Христа.

Сретење, као спасење?

– Сретење. Тада смо се накратко срели са собом. А убрзо и, задуго, растали. И опростили све, сваком туђину. А, ништа ником свом.

Је ли у томе симболика сретања овог и оног времена? Шта бисмо данас казали Карађорђу и Милошу, да се којим случајем појаве међу нама?

– Знам да су Карађорђевићи били исписани из Срба. Да им је забрањен повратак у Србију. Не знам да ли се то и на њега односило. Тако би морао да се, најпрво, распита о свом правном статусу.

А Карађорђе, да дође, шта бисмо му рекли?
– Није још време, ми ћемо ти рећи када да дођеш.

У обичајном календару Милета Недељковића убележено је да су се у овом дану срели… неки нови свеци?

– Непрежаљени Недељковић је убележио да су Срби измислили како су се на Сретење срели Сретен и Обретен. То су, дуго били непостојећи свеци. Али, временом се показало да је то велико пророчанство. Појавили су се Сретен и Обретен – у једном лику. Сретен се обрео у Србији, четрдесет прве. Иако никад није улазио у цркву, забранио је да се у цркви на Опленцу пали свећа. А целу Задужбину краља Петра Првог назвао је – Душан Петровић Шане.

Још неки пример?

– Први ауто-пут изграђен у Србији био је онај од Београда до Тополе. Како тада, тако и данас. Оних неколико километара од Тополе до Рудника више личи на козију стазу. Може ли то бити случајно? Како то да се, кад се закрпи нека рупа на путу, то зову изградња ауто-пута?! Како то да се нико није сетио да Србију прекрсти са два ауто-пута, са по шест трака, ако знамо да би нам то била већа препорука за улазак у Европу него сви Београди на води. Како то да нам Европа никада не поставља неки такав услов, који бисмо са највећом радошћу испунили?

У чему је, по вашем мишљењу, данас, још, симболика Сретења?

– Кажу да на Сретење медвед излази из логе. И, ако види своју сенку, враћа се назад. А ако не види, продужи у шуму да тражи храну. Али, последњих година, највећи медвед на свету, кога су већ сви давно прежалили, изашао је из своје логе и угледао своју сенку на целој планети. Скочили су да га врате тамо где је био. Али, сви знају да у својој логи има више атомских бомби него трулих крушака: „И да је њима жалије у добру, него њему у злу погинути“.

Фото: Д. Карадаревић

Данас ће се разним свечаностима обележити Сретење. Да сте редитељ или сценариста, како бисте ви осмислили обележавање овог датума?

– Учинио бих нешто за обнову поверења и самопоштовања. Топола, српски Олимп, постала је чувенија по вашару него по Карађорђу и задужбини и Св. Ђорђу. У Гробној цркви династије Карађорђевић сабрани су мозаици најлепших фресака из наших манастира. Али, можда не знате да Задужбина још није враћена онима чија је. Не верујем да би и један зналац у „Слагалици“, ни за какве паре, погодио шта је ту било и ко је ту био. А камоли да сам тамо нашао своје Ровчане који живе у Орашцу и славе Лучиндан. А кад би им показали Орашац – нико не би погодио које је то место. Да учесници устанка устану из гроба, чудили би се да се ништа није променило. Марићевића јаруга, где је подигнут најзначајнији барјак у новијој српској историји – једва је добила најскромније обележје. А камоли да добије нешто достојно Опленца – српског Олимпа.

Где се то загубила снага народа који је пре два века збацио окове Отоманског царства?

– Стара је истина да ниједан народ не постоји увек, него само понекад. А тад покаже да све зна и да ништа није заборавио. А то се, понекад, дешава и с народима које је већ читав свет прежалио.

Колико смо далеко од тог времена?

– Колико смо далеко од тог времена – одговор је у овој причи: Кад су се Турци опкољени у некој тврђави предали, јер више нису имали муниције, наши су их питали: „А да је имате, да ли бисте се још тукли?“ Кад су ови одговорили да би се тукли, наши су им послали још џебане.

Како бисте објаснили појам слободе, данас, појам духа и мисли?

– Два пилота у два авиона, са две бомбе за два минута, убили су два милионска града. И за две секунде завршиле су рат две велике армије, од којих је рат изгубила она која је била супериорнија, која није имала атомску бомбу. Отада почиње трећа ера у историји човечанства. Крај једне а почетак друге историје. Техника је победила човека. Срушила цивилизацију. Поразила слободу. Право и правду. Укинула бојна поља. Обесмислила јунаке и јуначке подвиге. Свака кукавица може да убије највећег јунака. Сваки појединац који се докопа оног атомског коферчића јачи је од – Хитлера.

Планета је пренатрпана. Нови ратови, чини се, као да имају намеру да је ослободе од вишка живота?

– У пустим земљама и крајевима, где нема живе душе, говори се да је планета пренатрпана и да би ваљало неким новим ратом скинути с врата земље толики терет и вишак. Онај ко нема атомску бомбу, било држава, било појединац, нема чему да се нада, а они који највише воле да туку голоруку сиротињу, жале се и чуде кад неко од те сиротиње пожели да је има.

Нуде се, Србима, данас разни путокази. Који је од њих једини, који остаје поколењу?

– Није нам остављено да га бирамо. Можда је дошло време да идемо натрашке не бисмо ли, негде, стигли. Дуго смо, уз велике жртве, гурали напред, па нисмо стигли никуд. Све идући напред, испало је, на крају, да смо ишли уназад. Наша отаџбина данас личи на дављеника с периком.

А који би стих, мимо оних које сте управо исписали, суштински додирнуо истину Србије у овом дану Сретења и сусретања?

– Онај што пише на споменику погинулим студентима из колашинског среза, у Великом рату: „Шта би народ учило витештву/ Да његових није мученика“. Мислио сам да су то Његошеви стихови, али неко их је написао уместо њега.

У завичају владике Рада Томова, ипак су други стихови. Нигде Његоша?

– Његош је постао нека врста издајника Црне Горе. А, не би му ваљда без разлога рушили гроб. Да је био жив 1945. године – каже Киро Радовић – био би стрељан најмање из три разлога. Прво, као великосрпски националиста. Друго, што није рашчистио са религијом. Треће – имао је и нешто пара. Један мој рођак је на попису, на питање шта је по националности, одговорио: „Ја знам шта сам, а пиши Црногорац“. Зато сам предложио да би сви Црногорци који кажу да нису Срби морали да иду на полиграф.

А који би стих, по вашем мишљењу, легао на срце Срба овог, сретењског дана?

– А, Бог, као Бог, само ћути и гледа…

А да ћутање о коме говорите прекину стихови вашег „Косова поља“, или „Дечанска звона“, Даринке Јеврић, како би то звучало?

– Отето Косово, у нашем духовном животу, играће значајнију улогу него освећено Косово. Отето је значајније од освећеног.

С нашег отетог Косова нико више не јавља да тамо готово више нема Срба. Сада је у жижи да остаје и без Албанаца.

– Имам утисак да нас нешто дебело лажу. Није ми јасно зашто они потежу тако далек пут, преко Србије до Европе, кад им је Европа ближа преко Албаније. Или, преко Македоније, па у Бугарску која је у Европској унији. Или, преко Црне Горе, па у Хрватску, која је, такође, Европска унија. А још више се чудим што им бране да иду кад је Европа без граница…

УТЕШИ СЕ ЉУДСКОМ СУДБИНОМ

Испричаћу вам анегдоту која ми је увек на уму, а то је анегдота о Светом Сави – наводи Матија Бећковић. – Кад му се неки човек сваки дан обраћао с молбом да код Бога ургира да му реши проблеме које је имао, Свети Сава му је одговорио: „Утеши се општом људском судбином да Богу твојим случајем не досађујемо“. Тако бисмо се ми Срби могли утешити општом судбином малих народа који нису у ништа бољој ситуацији од нас.

Новости, Милена Марковић

[JESSY]

УЧИНИ МИ ЉУБАВ

 

Учини ми љубав душо најнајнија

И укради се тајно најтајнија

Озари капље росе на паучју

И замахнуте звукове у звучју

Рђу што се круни с шарки галаксија

Склад и смисао склада хармонија

Хују у сазвучју зују сатрептаја

Не остави ме без тебе до краја

Не пречуј призови подари спокоја

Ал нека увек буде воља твоја

 

Учини ми љубав док је за видела

Зрако што си мркле мраке крозвидела

Не кршећи кристал који си пробила

Постала девица пошто си родила

Љубав која умре није ни живела

Највољенија од небеских тела

Прибрани цвете бобицо и шнало

Скупља живота чиодо коало

Владај надамном сило недозната

Да умрем што мање пре суђеног сата

 

Учини ми љубав за љубав љубави

Те славе која саму себе слави

Ако си једине једнине једнина

И без множине двојнице двојина

Кад све и свја си и свељубећа си

Само Бог ниси мајко божјег сина

А да Бог будеш сама си одбила

Да једини буде тај ког си родила

Како тебе не би нико прослављао

Већ оног што ти је божански дар дао 

 

Учини ми љубав љубави једина

Мати свог оца кћери свога сина

Жено и девојко љубави и дете

Аја Софијо Свемајко планете

Утробе сам се твоје зажелео

Да опет будем спокојан и цео

Откад се срело и спојило двоје

Двоје је једно а Једно је Троје

Варницо луча свевасељенскога

Љубави има колико и Бога

 

 

Учини ми љубав пошаљи поруку

И на даљински спусти своју руку

Ил се из облака без скајпа и сајта

Линкуј без линка и без гигабајта

Сети се песника који не постоје

А једино вреде због љубави своје

 А по Павлу и да планине помераш

Ништа си ако и љубави немаш

Књиго исписана изнутра и споља

Виртуелнога Константинопоља

 

Учини ми љубав створе неимени

Да ја не живим него ти у мени

Спавај све моје од света старије

Кад год се пробудиш никад касно није

Да с мртве тачке кренеш испочетка

Звездо новога небеског поретка

Сад кад је јабука она нагрижена

Коју на превару проба прва жена

И због које смо изгнани из раја

Постала знамење и новога краја

 

Учини ми љубав јање небодано

Чедо омиљено зрно овејано

Јагодо цветићу јечму мокра птицо

Струницо грлицо

ти једномужицо

Куло што гледа ка Дамаску граду

Стадо дивокоза на гори Галаду

Љубав је као и јеврејска брава

Ко једну откључа друге закључава

Запамти ми име познај удостоји

Да ми се и смрт и живот омоји

 

Учини ми љубав кћи јерусалимска

Као што написа рука дамаскинска

Кад се без мајке на небу родио

А без оца на земљи рођај поновио

Тад су се небо и земља венчали

А које је које више нису знали

Знали су да нико није на губитку

Док год буде била љубав на добитку

Ни песник ожењен на гори небеској

Ни муза удата на плочи земаљској

 

 

 

Манастир Милешева

Учини ми љубав ако си у моћи

Да се из мрке мрклине изноћи

Преко лешева се зло и горе гложе

За хаос какав се пожелети може

Учини краја Иродовој влади

И поколењима новорођенчади

Ујасни утачни услиши песника

Док се звезде држе закона језика

А зупчаником око звездарника

Управља слово и надграматика

 

Учини ми љубав не буди ненежна

У слепа времена стидна безнадежна

Изврнуо се космос на поставу

И окренула небеса на главу

Породи нову звезду некретницу

Нека избаци свемир постељицу

И румена зора с наличја осване

И објави свету са супротне стране

Као спас и излаз водиља и весник

Јер Бог је велик и страшан је песник

 

Учини ми љубав гласком се огласи

Устави расуло часа не почаси

Јер непорушива си и непотрошива си

И недомислива си и несазнатива си

И недомашена си и неисцрпива си

И незаходива си и неразрешива си

И недокучива си и несместива си

И неупоредива си и нетакнута си

И несвењива си и неизецива си

 

Учини ми љубав сад на концу конца

Да опет осетим на лицу зрак сунца

Спаси кад Спаса ти родила јеси

Лептира и мравка и све под небеси

И само сијај сјати не престаји

Сијај сијањем што из Тебе сјаји

Карамракове пламену предаји

И све грехове у сјају окаји

Док се свако слово у Књизи осјаји

И глеђ језика се у песми засјаји

[Чунга Лунга]