Бити жена у цркви

[Gerhard]

Svako od nas treba da vodi računa da ne sablazni brata/sestru u Hristu. Ako moj način odijevanja sablažnjava nekog, onda mi hrišćanska dužnost nalaže da to promijenim, a ne da se inatim.

[JESSY]

Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.

 

Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано - светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.

[YOKA]

Имам једну лепу књигу у нашој скромној кућној библиотеци али немам скенер да вам пренесем то штиво. Зато ево нечега о истом које сам нашла на сајту Микро књига:

 

Жена икона цркве и благо света

Аутор: мр Љубомир Ранковић, протођакон
Страна: 239 [више детаља] (ћирилица | latinica)
Област: Pravoslavlje > Žena u Crkvi

Ево књиге која покреће нове расправе, а не намеће готове ставове. Тема је жена, и то кроз призму "благословене утробе" и "благословеног семена". Јер прави смисао хришћанства је стално рађање новог човека и непрестано стварање новог неба и нове земље. Свему овоме нас поучава ова најновија књига протођакона мр Љубомира Ранковића, која је прерађен, дорађен и широј публици прилагођен магистарски рад. Тема је животна, ни мало лака, аутор је третира слободно и одговорно, без табуа и клишеа.

Тема овог дела је жена у низу догађања: као родиља, учитељица, васпитачица, супруга... Жена мајка у животу великих српских светаца и научника... Али, и жена у моралној дилеми абортуса, жена у првом брачном троуглу, па чиста и „нечиста”...

из интервјуа са аутором за Политику:

Како сте дошли до ове теме?

Одавно сам уочио чињеницу да су жене главни „потрошачи” верских медијских садржаја: претплатнице часописа, читатељке верских књига, редовне слушатељке црквеног радија, који је сад, нажалост, угашен (!). Ова чињеница скренула ми је пажњу на женску популацију и на њен положај у нашој цркви, али и у свим другим делатностима. И морам признати да сам овим радом открио једно велико духовно благо које поседују жене.

Ипак, жене су још у „запећку”?

Великани цркве заобилазе ову тему и баве се, углавном, догматским правилима, која верници морају да прихвате без икакве примедбе. А ово значи да хришћанство није довољно схватило и разумело жену због чега, кроз историју, највећу штету трпи и црква и друштво уопште. Јер, ни црква ни друштво немају довољно снаге и способности да овај сурови мушки свет, препун сукоба и напетости, преобразе љубављу, трпљењем и смирењем, врлинама које су главне особине бића жене.

Шта је суштина бића жене?

Материнство, пре свега. Ипак, нису све жене у ситуацији да буду мајке у телесном смислу, али зато могу да буду духовне мајке које ће одгајати, поучити и усмерити децу у свом окружењу да кроз живот иду без журбе и нервозе, вођене својом жељом и снагом свог ума. Јер, свака жена, у дубини своје душе, носи благо света. У песми „Српске мајке” песник Јован Јовановић Змај каже: „А васпитач? – то је мајка што јој свако дете следи. Више од сто учитеља једна добра мајка вреди”.

Шта се зна о мајкама великих српских просветитеља...

Првог српског архиепископа, Светог Саву, родила је Ана. Ова побожна и просвећена жена изградила је, у детињству, чврсте темеље Расткове личности, а он је постао симбол и знамење целог српског народа... Свети владика Николај Велимировић је често говорио да је све вредно и велико у свом животу – веру, честитост и родољубље – стекао и наследио од мајке Катарине.

... а српских научника?

Славни Михаило Пупин, родом из банатског села Идвора, у свом чувеном делу „Од пашњака до научењака”, за које је добио Пулицерову награду, са изливима дирљиве нежности пише о својој мајци Олимпијади која је величала вредност књига и вештину писања. А истакао је: „Материнска љубав и љубав према мајци су најлепше поруке божанства људима на земљи”... И Никола Тесла гајио је осећања дубоке захвалности према мајци Георгини (Ђуки), попадији из Смиљана код Госпића. По Николиној причи, он је свој проналазачки дар наследио од мајке која је сама направила разбој и још много тога. А да је за мајку био везан неком необјашњивом природном везом показао је чињеницом да је једног дана оставио недовршене све послове у Америци и стигао у Смиљан само дан пре мачине смрти!

Емисију Агапе у којој аутор представља књигу можете погледати на:

Detaljni podaci o knjizi
Naslov: Жена икона цркве и благо света
Izdavač: Глас цркве
Godina izdanja: 2009
Strana: 239
Format: 13x20 cm
ISBN: ŽenaIkonaBlago

[JESSY]

Имам једну лепу књигу у нашој скромној кућној библиотеци али немам скенер да вам пренесем то штиво

 

такође....

[JESSY]

Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и
културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над
земљом, над том смутном и трагичном истори-јом светли лик тих верних
жена-мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и
састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог
њиховог лика наш свет би - без обзира на све његове успехе и достигнућа -
био само један страшан свет.

                
Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је
спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и
не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним
љубави. Жена је најзаслужнија за то што без обзира на све зло које
господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени празник
живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним
столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је
извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и
верности која никада не пресахњује.

[JESSY]

Први Христов дар и прво и најдубље откриће Његовог учења и призива даровано је људима у лику жене.

                

 Зашто је тај лик тако важан, тако утешан и тако спасоносан? Зато
што је наш свет постао до краја и безнадежно мушки сввт. У нашем
мушком свету царују гордост, агресивност, у њему се све своди на власт
и владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и
насиље. То је свет у коме више нико не жели никоме ни у чему да
попусти, да се смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А
управо свему томе стоји као супротност и све то разобличава самим
својим присуством лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног
спасења, али и лнк силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и
лепоте. Лик љубави и победе те љубави.

[JESSY]

У лику Дјеве Марије проналазимо све оно чега готово да више и нема у
нашем мушком, гордом и агресивном свету: састрадање, сажаљење, бригу,
поверење. Дјева Марија за себе говори: "Ево слушкиње Господње", а ми
је називамо Царицом неба и земље, Владичицом и Госпођом. Дјева Марија
ничему не учи и ништа не доказује, али само Њено присуство, сама
светлост, сама радост Њенога присуства решава и укида све наше
измишљене и вештачки створене проблеме. И ми се у Њеном присуству
осећамо као да смо се после дугог, мучног и тегобног потуцања поново
вратили у свој дом и да је све изнова постало јасно и препуно среће
која се не може исказати никаквим речима. И осећамо да је то једина
истинска срећа.

                
Христос је говорио: " Иштите најпре Царства Божијега". И ми
управо кроз ту Жену - Дјеву, Мајку и Заступницу - осећамо и схватамо
не умом, већ срцем шта значи искати и налазити Царство Божије, шта
значи живети Царством Божијим.

[Number15648]

Речи савременим женама

 

ЛИК ЖЕНЕ

 

Колико тешкоћа прати људски животни пут! Како је много на том путу искушења! Много искушења у животу људског друштва је увек морала да подноси жена. У наше време је жени посебно тешко да сачува верност свом позиву и својој предодређености.
 

Жено! Познато је да твој живот данас није лак: стања духа која се мењају, разна збуњујућа питања, утицај страсти, међусобни односи са мужем, васпитавање деце, економске тешкоће живота, свакодневна јурњава, страх пред сутрашњицом...

Ти доспеваш у одређени лавиринт из кога је тешко изаћи. Веома бисмо желели да ти помогнемо да нађеш излаз из тог лавиринта. Али, последње ће зависити од тога колико ћеш ти имати слуха за речи које су овде изнете.

Ти кажеш да се сада тешко живи, времена нема довољно ни за шта, ништа не стижеш. Као што је познато, постоје прворазредна и другоразредна питања у животу. Често ми губимо време и снагу управо на другоразредне ствари, а за главне немамо времена. Ето, ти се жалиш да имаш много посла: породица, посао, а и сама мораш "добро" да изгледаш. Значи, ти још проналазиш време да себи омогућиш "одговарајући" изглед ("добро" изгледати)? Значи, губиш на то и време, и снагу, и средства?... Шта мислиш, колико је за жену важан спољни изглед? Какав он треба да буде?

Да овде мало поразговарамо о томе.

Да ли ти знаш да су, због споја душе са телом у човеку, унутрашњи и спољни живот код човека у међусобној повезаности? Због тога спољашњост засигурно утиче и на духовно—моралну страну човека, а често је и формира. У вези са тим одећа човека има важну улогу.

Јеси ли размишљала некада о томе зашто се и из ког разлога појавила одећа?

Свето Писмо нам каже да је разлог појављивања одеће — грех. Грех је открио голотињу прародитеља, што је изискивало да се сакрије. Свети Андреј Критски у свом "Великом Канону" говори о томе на следећи начин: "Саши ми кожне хаљине грех— који ме оголи од прве, Боготкане, одеће " (Песма 2а, у уторак прве недеље Светог Великог Поста).

Све док се наши прародитељи, Адам и Ева, нису оглушили о вољу Божију, а њихов се грех састојао баш у томе, они нису имали потребу за одећом, јер нису примећивали своју голотињу, а када су згрешили, тада им се отворише очи, и видјеше да су голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче (1. Мојс. 3:7). А Бог, будући милосрдан према њима, начини... Адаму и жени његовој хаљине од коже и обуче их у њих (1. Мојс. 3:21).

Као што видиш, одећа сведочи о томе да је човек са грехом изгубио и првобитну непорочност.

Нажалост, савремени човек, не познајући порекло и намену одеће, посвећује много пажње украшавању своје спољашњости. Али, он себи узима за част баш онај украс који је сведочанство срамоте и неморала; тражи похвалу у ономе што разоткрива грех. Све птице, животиње, како су биле створене од Бога тако живе и до данас, задовољавајући се природном одећом. Само се човек лишио тога због греха, па је сада принуђен да од животиња позајмљује одећу и да се њоме прикрива. Али, оно што је чудно, или боље —достојно жаљења: он се туђом кожом прикрива и тиме се поноси; он себе уздиже оним што треба да му служи, јадном грешнику, као повод да постане смеран.

Знај да је страст према украшавању одећом — резултат небриге према души. Ко се брине о телесном украсу тај често заборавља да се брине о духовном. Јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше, каже Господ (Мт. 6:21).

Страст према одевању указује да срце тежи ка пажњи према себи, ка таштој почасти и слави, а то је супротно Божијем закону. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи—на то нас позивају Свети Апостоли (1. Јован. 2:15, Кол. 3:2).

Сада слушај: значај и вредност било које ствари се не састоји, како је познато, у паковању или у футроли, него у самој ствари. Спаситељ је рекао: Није ли живот претежнији од хране и тело од одела (Мт. 6:25). Добре душевне особине су, ван сумње, изнад спољне лепоте. У то можемо да се уверимо на следећем примеру. Зависно од тога какав начин живота води човек, од тога каквим је осећањима у овом или оном тренутку он преплављен, лице човека може бити лепо или ружно. Лице које је споља лепо, у одређеном тренутку може бити изобличено од гнева, љутине, те од тога постати ружно, док лице које, наизглед, није споља посебно привлачно, често зна да буде невероватно лепо, како се то још каже—продуховљено, зато што тај човек има добру ипонизну нарав. "Телесну лепоту било шта може да поквари, па чак ако је добро очувана, ако је ни болест, ни бриге не изобличују, што је, уосталом, немогуће, па ни тада она не траје више од двадесет година; а ова друга (лепота душевна) увек цвета, никада не вене; она се не плаши никакве измене: ни долазак старости не ствара код ње боре, ни болест је не тера да вене, ни немирна брига јој не штети, него је она изнад свега тога" (Св. Јован Златоуст). Без добрих душевних особина, без духовне лепоте— хришћанских врлина, спољашња лепота није истинска лепота. "Истинска лепота се не препознаје по снољашњем изглсду, него но нарави и пристојном понашању" (Св. Јован Златоуст). Зато било која жена, ако не води хришћански живот, каквом год да се одећом и козметиком украси, не може бити истински лепа. У свако доба највише душевне особине и квалитети жене су били: страх Божији, понизност, чедност, стидљивост —то је увек, као ништа друго, красило и краси жсну. То ју је увек разликовало на земљи од свега што је ниско и грубо. Нажалост, сада жена губи те особине и постаје духовно све ружнија.

Да ли си се ти некада замислила зашто се жена данас налази у тако жалосном положају? Да ли би ти желела да будеш слободна и да водиш независтан начин живота? Види до чега је то довело. Процес еманципације је на чудовишан начин наштетио жени, због чега она и сама данас пати.

У свету који нас окружује Господ је премудро одредио за сваку ствар њено место, па је зато васељена—недељива и хармонична. Тако и у породици сваки супружник има своје место и улогу. Ти си се навикла на оно што те сада окружује, али у данашње време многи појмови су промењени и извитоперени. Изопачивање спољашњости (мушка одећа, кратка коса —мушка фризура) разорно делује и на унутрашње стање жене, а то даље доводи до свађа, неслоге, ремећења мира и исправног, природног односа међу супружницима у породици.

Недопустива и срамотна ствар је то што се савремена жена облачи у мушку одећу. Међутим, 62им правилом VI Васељенског сабора Свети Оци строго налажу: "Ниједан мушкарац да се не облачи у женску одећу, а ни жена у одећу која је одлика мушког пола." Световни људи који крше то правило се изопштавају из Цркве.

Жена не треба да сече своју косу! Свети апостол Павле каже да је жени слава ако негује дугачку косу (1. Кор. 11:15).

Жена треба да покрива своју главу, јер свака жена, ако јој глава није покривена, срамоти главу своју, јер је то исто као да је обријана (1. Кор. 11:5). О значају покрова за главу за жене апостол Павле говори у Првој посланици Коринћанима (1. Кор. 11:810 ).

Занимљиво је да су жене пре октобарског преврата у Русији (1917. г.) на јавна места излазиле увек са покривеном главом. Треба скренути пажњу да је духовно—морални пад жене отпочео активно двадесетих година XX века када су престали да се "упражњавају" и да излазе из употребе мараме за главу и долична одећа.

Биће ти корисно да сазнаш о чему нам сведочи историја. У житију Светог Мученика Арете (слави се 24. октобра/6. новембра) приповеда се о следећем. У шестом веку по Р.Хр. зли цар Дунан је помоћу преваре запосео град Негран (у Аравији) и затражио од становника да се одрекну Христове вере. Хришћани су одбацили срамни захтев. Међу становницима је била и млада имућна удовица— Хришћанка. Дунан је наредио да се с њене главе скине покров и да се она са расплетеном косом води по граду. Док је она ишла по граду са откривеном главом, жене које су је гледале су плакале са саосећањем. Тако је, као што видиш, само откривање главе за жене раније било срамота и брука. У наше несрећно време савремена жена доживљава мараму, предмет који, узгред, тако чини чедном жену као предмет "мрачњаштва" и "фанатизма". Очигледно, ти се бојиш да ће, ако покријеш главу марамом, сви сазнати да си ти Хришћанка и да идеш у цркву? Али, зар може постојати страх од исповедања Господа? Који год призна Мене пред људима, признаће и Син Човечији њега пред Анђелима Божијим (Лк. 12:8), а који се одрече Мене пред људима, тога ћу се одрећи пред Анђелима Божијим (Лк. 12:9).

Невероватно је колико је савремена жена склона да се обнажава.

Сада жена одећу користи не толико ради скривања своје голотиње, колико обрнуто да би је показала; одећа жене је често провидна или тесна те јасно оцртава облике тела.

У последње време већ од ране младости девојка губи природну стидљивост женског пола, поприма начин живота који је својствен мушкарцу, настоји да се рано осамостали, губи девичанску чедност, говори дрскости мајци, жели да се ослободи ауторитета оца над собом, и најзад—постаје хладна према Цркви и вери православној...

Млађана девојко, ти са дванаест—тринаест година стављаш кармин на усне! Зашто? Журиш се да постанеш одрасла? У животу све треба да буде у своје време и на свом месту. Ако се недозрео плод пре времена откине са дрвета, може само да се баци и да пропадне. Запамти то. Украшавај своју душу добрим хришћанским особинама, расти у разумности и чедности, јер ништа "не краси тако младе године као круна невиности",— каже Свети Јован Златоусти.

Како лакомислено девојка, жудећи да се што пре уда, рано губи невину лепоту! Чувај невиност до венчања, не жури се са удајом, не плаши се да се младићу неће допасти твој "претерано" чедан изглед. Пука телесна привлачност, без заједништва у вери и сједињености душа, врло је нестабилан темељ за будућу грађевину — породицу. Управо из тог разлога се сада распадају младе породице.

Жено, имај на уму да развратан изглед мајке развратан утицај има и на децу! Када порасту деца такве мајке, она неће наћи радост у њима, јер ће видети плод свог лакомисленог живота, те ће тада пожњети несрећу и сузе.

И ти, поштована старице, зашто да се стидиш својих седих власи, које као сребрнаст овал украшавају твоје лице? Јер, неразборито и погрешно поступају оне жене које се стиде својих зрелих година. Као што свако доба године има своју посебну лепоту, тако и свако доба људског живота има своју непоновљиву лепоту и своју вредност.

Сада сама сагледај следеће. Зар није истина да сви воле цвеће. Да, цвеће је дивно. Сада се почело производити вештачко цвеће. Па ево, као што вештачко цвеће никада неће превазићи по својој лепоти и јединствености — природно цвеће, тако и лице, "зачињено" козметиком, са почупаним обрвама, никада неће надмашити природно лице. У шминци се назире нешто лажно и умртвљујуће.

Сваки човек је леп на свој начин. Шта ти мислиш, када би сликар направио добар приказ неког лица, а други, мање вешт, преправио то на свој начин, зар се не би свако смејао том безумном поступку? Исто то чине и оне жене које користе шминку. Бог и Творац наш даје сваком човеку сву садржину тела и душе, као и изглед лица. Али, када се жене шминкају своја лица, она се усуђују да преуређују Његово дело, и на тај начин вређају Бога, свога Творца, а заједно с тим и саме себе извргавају подсмеху разумних људи, а млада срца саблажњавају... Ето чему води украшавање женских лица! Такве се усуђују да преправљају дело Божије, као да није добро направљено. Зар то није хула на Бога?

Не чини ли ти се у најмању руку чудним уобичајени призор данашњице када улицом иде жена са косом на глави, чију природну боју, због пречестог фарбања, више није могуће одредити? Имај на уму да се коса не сме фарбати!

Сада обрати пажњу на још једно веома важно питање. Пластичне операције!... Недопустиве су било какве пластичне операције лица да би се "побољшала" лепота, као и такозвано "подмлађивање" лица! Човек, подвргавајући се пластичним операцијама, стварајући разне "моделе" свог лица, тежећи да не буде онакав каквим га је Бог пожелео створити, усуђује се да мења свој спољни изглед. Такви и слични поступци су — гадост пред Богом!

Упитаћеш, — зашто се "не сме", зашто је "недопустиво"? На нашу личну велику несрећу, ми смо данас заборавили реч "недозвољено"; ми сматрамо да се све може. Нисмо ли због тога доспели у тако катастрофално духовно — морално стање?

Рећи ћеш да имаш право да изгледаш онако "како хоћеш". Али, зар не пропада човечанство због тога што свако живи "како хоће"? Свако жели да живи не по Божијој вољи, него по својој, по вољи пале људске природе, а сам после због тога пати.

Ти не можеш да се не сложиш с тим да данас жена и сама пати због тога што је изгубила високе, ретке, и по природи само њој својствене, особине. Жена постаје све поноснија, грубља, нервознија, својеглавија, дрскија, похотљивија... Разлог за то се у великој мери може пронаћи у изобличавању женске спољашњости, као и њене одеће. Типичан изглед савремене жене је овакав: расплетена коса, очи упаљене сјајем пожуде, усне крваво — црвене боје, на рукама — нокти боје крви, који више подсећају на канџе... И зар такав изглед да човек сматра "обрасцем лепоте"?

Ти ћеш приметити да "није битно какав је спољни изглед; најважније је — имати веру у души". Али, како је то већ било речено, унутрашњи и спољни живот су код човека у узајамној повезаности, те спољашњост врши утицај на унутрашње стање. У вери нема ситница, нема ничег безначајног, без чега се не би могло. Који је веран у малом, и у многом је веран; а ко је неверан у малом, и у многом је неверан (Лк. 16:10).

Нужно је имати на уму да нам, у суштини, ништа на земљи не припада. Наги долазимо на свет, наги и одлазимо из њега; једина наша имовина су греси и добра дела.

А да ли остало ми можемо назвати својим? Нас је створио Бог и даје нам све што нам је неопходно у животу. Тело наше, спољна лепота — нису наша својина, којом ми можемо да располажемо "како нам воља". Ми хранимо своју сујету, поносимо се и издижемо изнад других људи оним што нам не припада и за шта би требало да захвалимо Богу Који нам даје свакојаку добробит. Не заборави да нам за све то предстоји да одговарамо пред Богом. Какав ће бити тај одговор?

Наравно, теби сада није лако. На послу се захтева да изгледаш "као сви", код куће муж захтева да твој изглед не буде испод "општег" нивоа, али ипак је угађање Богу и спасење душе изнад свега — то је најважније, јер Господ каже: Нико не може цва господара служити: јер или ће наједнога мрзети, а другога љубити, или ће се једнога држати, а цругога презирати (Мт. 6:24).

Често жене, да би оправдале свој непристојан изглед, кажу да не желе да "заостају" од моде, а с друге стране, треба рећи да мода врши јак утицај на живот жене. Види: појављује се "мини" у одећи, разни "изрези" и "шлицеви" — а жена се "у складу" са тим и понаша; појављује се наказна женска одећа са широким раменима — и жена се почиње понашати као мушкарац, што њеној природи уопште није својствено. Зато жена не треба да "тера моду", него, ма како ти се то учинило чудно, да се чува од утицаја моде. Средства која појачавају утицај моде су: телевизија, биоскоп, естрада, модни часописи, такозвани "конкурси лепоте", рекламе...

Реклама презентира "достигнућа" моде савременој жени као нешто што обавезно треба опонашати и примењивати у животу. Али, мода не може бити критеријум, јер савремено "нормално" постаје управо оно што се раније, у старо добро побожно време свеопштег Хришћанства сматрало за ненормално, непристојно и срамотно.

Жено, ти се чак стидиш да изгледаш чедно? Ти желиш да будеш "у складу" са духом времена? Ти си везана мњењем грешних људи? Плашиш се да ћеш "скренути" с пута којим иде већина људског рода ка вечитој пропасти? Али, зар ти не знаш или си заборавила да се Бог мора слушати више него грешни људи? (Дјела, 4:19).

Свети апостол Павле говори о томе да жене у пристојном оделу, са стидом и поштењем да украшују себе... не хаљинама скупоцјенима, него добријем делима (1. Тим. 2:9). Украс за жену може бити две врсте: " Истински — духовни, и телесни — лажни" (Св. Јован Златоусти). Чуј какве дивне, препуне високог смисла, речи говори свети апостол Петар свим женама: Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено (1. Петр. 3:34). Чујеш ли шта каже Апостол? Захтева бригу о томе да срце буде препуно љубави, саосећајности, чедности и других особина које су одлика женског пола, једном речју треба чувати своје срце да га се никакве нечисте жеље не дотакну. Са таквим срцем које је чисто и које воли, жена и једноставно обучена ће превазићи све оне своје другарице које су богато и раскошно обучене, које су споља лепо обучене, али су сиромашне по духовним особинама.

Подразумева се да за црквена богослужења женска одећа треба да буде доличнија него што је она за свакодневну употребу (нису допуштени комплети са панталонама, кратке хаљине, „минићи", деколтеи, огољена рамена, шортсеви...). Марама на глави је у цркви за жену требало би да је обавезна. И ни у ком случају жена не треба да долази у цркву са шминком на лицу.

Буди пажљива такође приликом избора материјала за одећу и конфекције. Жесто су на материјалу или одећи приказани: дивље звери са разјапљеним устима, петокраке и шестокраке звезде, карте за игру, "звезде" светске кинематографије (естраде...)... Такви пратећи мотиви на одећи на исти начин утичу на жену и на људе који је окружују...

Да би се лакше победила страст за украшавањем своје спољашњости, треба имати на уму следеће:

1. Све што је сувишно, сваки прохтев грешан је пред Богом;
2. Сва добра која имамо припадају Богу, а не нама. Господ ће затражити од нас да Му поднесемо рачун о земаљском благу које нам је поверио. Стога ми и своја средства за живот треба да трошимо не по својим прохтевима, него по животним потребама.
3. Жене ће одговарати пред праведним Судијом за саблазан: тешко оном човеку кроз кога долази саблазан каже Господ (Мт. 18:7). И ако је чак само једном човеку, за кога је проливена непроцењива Крв Христова, тешко ако послужи као саблазан, шта онда рећи о томе када једна жена саблажњава многе и многе људе! И колико је таквих који се саблажњавају и пропадају!

Погледај шта се сада често дешава. Савремена жена жели да "добро изгледа", "као сви". На њеном лицу — "ин" шминка, и обучена је она "привлачно". Мушкарац или младић који пролази поред ње (дневно— не само један или два), бацивши поглед на такву "лепотицу", испуњава се блудним мислима и жељама, у њему се распаљује блудна страст, он убрзо чини грех блуда — и душа пропада! И на Страшном суду Божијем зар се неће од те жене потражити пострадала душа (душе)? Да, тешко свету од саблазни... али тешко оном човеку кроз кога долази саблазан (Мт. 18: 7).

Намена одеће

1. Намена одеће је, у суштини, функционална. Одећа нас чува у топлом од непогоде, греје на хладноћи, чува од повреда у одређеним околностима и, најзад, веома важна примена одеће за људе је — у скривању наготе и, самим тим, очувању чедности, стидљивости и страха Божијега.
2. У одевању треба само држати до уредности и до пристојности која доликује.
3. Украшавање тела, које ће се ускоро претворити у прах, и небрига о украшавању добрим делима бесмртне душе — велико је безумље.
4. Високе примере истинске женске лепоте представљају у целој историји Свете Мученице, благоверне царице, кнегиње, блажене и праведне жене
5. Најзад, нека жене увек имају на уму Пресвету Пречисту Богородицу и Приснодеву Марију, која је била ненадмашно лепа, зато што је имала непревазиђену чедност и светост! Нека жене у свему следе Божију Мајку.

Спољашњост и лепота жене у савременом свету

1. Какав је приступ лепоти у данашњем свету? Страсни, промењиви и нестални свет често мења свој поглед на лепоту, на "идеал" лепоте. Заједно са модом, "цивилизовано" човечанство из дана у дан мења своје погледе и на живот. Жено, не учествуј у тој предапокалиптичној маскаради!
2. Питање културе то је тема за посебан разговор. У нашој беседи обрати пажњу на следеће. Тренутно на савременог човека све већи утицај има "масовна култура". Шта корисно она може дати човеку? Човек неморалан се не да прикрити никаквим лепим стварима — његова суштина ће ипак доћи до изражаја. Ма какве "модерне" крпице он да стави на себе, он неће престати да буде неморалан човек, његова суштина се неће променити и он због тога неће постати културнији.
3. Питање спољашњости жене нужно треба разматрати — не са световно—естетског гледишта, него са духовно—моралног, зато што савремена „естетика ружноће" уништава духовно—морални свет човека и чини га сличним демонима.

Између осталог, човек се све више клео у „културу" и „естетику" што се више духовноморално дегенерисао, деградирао — што се више удаљавао од Цркве и губио хришћанске врлине, као и веру у Бога...

Да ли ти нешто од онога што је овде речено није јасно? Онда иди у цркву, питај православног свештеника, а он ће ти детаљније све то објаснити.

Наравно, тебе може увредити то што се овде говори само о жени, али ове речи су упућене теби. О мушкарцу ћемо говорити други пут. На Страшном суду Божијем и мушкарац ће одговарати за то како је испунио свој дуг на земљи. Ти се, пак, труди да испуниш у свом животу оно што ти заповеда Бог, чему те учи света Црква, не угледајући се на мушкарца, не оправдавајући се.

Настој да живиш достојно свога позива и предодређења. Не замери за строге речи које су овде изложене. Нека ти те речи послуже као почетак духовног прозрења, покајања, очишћења, исправљања и спасења.

Не заборави да се, милошћу Божијом, још одржавају непролазне вредности — опстаје духовно и морално учење Свете Православне Цркве, који дају одговоре на сва питања из живота човечанства, укључујући и питање женине спољашњости.

Услиши глас Свете Цркве! Растани се са самовољом и прохтевима, па ћеш се ослободити греха. Имај страх Божији, чедност, кротост, стрпљење и бићеш уистину лепа. Чувај се од погубног по душу духа савременог доба. И нека душу твоју спаси Господ!

 

Архимандрид Тит

 

http://www.svetistefan.ca/zazene/likzene.html

[Gerhard]

Čitajući tumačenje 1. poslanice Korinćanima sv. Teofilakta Ohridskog,našao sam jedan vrlo zanimljiv komentar:

 

 

"5. И свака жена, која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто и кад је ошишана.

 

Постојале су, кажем, и жене с пророчким даром, као што су Филипове кћери (в. Дела ап. 21; 9) и многе друге. Чиме постиђује своју главу? Тиме што главу представља као неког прогнаника што је одступио власти коју му је Бог поверио. Знај такође да је мужу, као што је речено, забрањено да буде покривен у време молитве и пророковања, а жени се забрањује да буде гологлава не само у то, него и у свако друго време. Он то жели да каже речима јер је једно исто као и ошишана. И као што је за њу срамно да буде ошишана, тако је срамно и да буде гологлава. Коса замењује покривало и зато она која скине покривало личи на ону која је ошишала косу.

 

6. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива.

Наставља да доказује да је гологлава жена слична оној која је ошишана. И као што је срамно ово друго, тако је срамно и прво. Свим тим изражава да је жени свагда срамно да буде гологлава".

 

 

Odakle njemu ovakvo tumačenje i da li je ovo prihvaćeno u Crkvi, s obzirom na to da se ne razlikuje mnogo od muslimanskog stava po ovom pitanju?

[Miriam R. ميريام]

Nije mi jasna ta stalna potreba da se zenama drzi predavanje o pokrivanju glave..

[Gerhard]

Ni meni, zato sam i otvorio temu da saznam.

[Miriam R. ميريام]

Svatk neka vodi racuna o svom oblacenju a ne o tudjem..na cesti sigurno necu hodati kao batman..

[obi-wan]

@Gerhard

 

Sv. Teofilakt je ziveo u 11. veku. Imaj u vidu da su tad obicaji oblacenja bili mnogo drugaciji nego danas...

[Number15648]

Споменуо сам већ у једној другој теми да и Свети Јован Златоусти тако Свето Писмо тумачи. Значи не само у Цркви и за вријеме молитве.

[Gerhard]

Pazi,Dragi, to ne govori Pavle nego Teofilakt. Pavle govori da se pokriva samo na molitvi i prilikom prorokovanja, a Teofilakt ide do krajnosti i kaže - svagda.

 

Ako je pokrivanje glave samo jedan kulturološki element, zašto Pavle uvlači Hrista u priču?

 

11,3. Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос; а муж је глава жени; а Бог је глава Христу....

...11,7. Али муж да не покрива главу, јер је обличје и слава Божија; а жена је слава мужевља.

11,8. Јер није муж од жене него жена од мужа.

11,9. Јер муж није саздан жене ради него жена мужа ради.