Свети Јован Златоусти - ПОУКЕ

[ivona]

Епископ Диоклијски др Јован (Пурић)

ФИЛОСОФИЈА ВАСПИТАЊА
СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

УВОД У БОГОСЛОВЉЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА
Врњци, 2010.

 

 I Део :

http://jovanzlatousti.eparhijaniska.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=82:filiosofija-vaspitanja-svetog-jovana-zlatousta-iii-deo&catid=10:knjige&Itemid=11

II део

http://jovanzlatousti.eparhijaniska.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=81:filiosofija-vaspitanja-svetog-jovana-zlatousta-ii-deo&catid=10:knjige&Itemid=11

 

III део

http://jovanzlatousti.eparhijaniska.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=79:filiosofija-vaspitanja-svetog-jovana-zlatousta-iii-deo&catid=10:knjige&Itemid=11

 

[ivona]

 

Епископ Диоклијски др Јован (Пурић)

ФИЛОСОФИЈА ВАСПИТАЊА

СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

УВОД У БОГОСЛОВЉЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Врњци, 2010.

 

 I Део :

http://jovanzlatousti.eparhijaniska.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=82:filiosofija-vaspitanja-svetog-jovana-zlatousta-iii-deo&catid=10:knjige&Itemid=11

II део

http://jovanzlatousti.eparhijaniska.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=81:filiosofija-vaspitanja-svetog-jovana-zlatousta-ii-deo&catid=10:knjige&Itemid=11

 

III део

http://jovanzlatousti.eparhijaniska.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=79:filiosofija-vaspitanja-svetog-jovana-zlatousta-iii-deo&catid=10:knjige&Itemid=11

 

 

''Дидактичко-педагошки смисао ове епизоде из Златоустовог живота јесте наглашавање личносног односа као основе педагогије, и онда када су у питању биолошки односи мајке и сина. Наиме, на хоризонту човековог живота се неминовно појављује смрт као коначни догађај земаљског постојања, али и као крајњи критеријум педагогије.Већ помирена са извесношћу блиске смрти, Златоустова мајка изражава жељу за личним и личносним односом са сином као начином ипостасног превазилажења смрти. Из овог примера можемо закључити да се Златоуст од своје мајке научио личносном начелу као основу благодатног васпитања, а у догађају мајчине старости и умирања – и педагошком карактеру смрти ''

[ivona]

''Јован Златоуст је, кроз овакву егзегезу тајне Божанског Човекољубља, дао једно егзистенцијално тумачење педагогије. Он је питање о смислу човековог постојања довео у везу са начином његовог благодатног васпитања. Ово богословско повезивање педагогије са онтологијом и Сотириологијом дало је педагогији онтолошку и сотириолошку димензију: Златоустова педагогија није пуки човечански дидактички поступак и процес, већ благодатно-подвижнички процес васпитања целога човека за спасење и обожење, који се остварује као синергија Божијег јављања и промишљања о човеку, са једне, и човековог делатног труда, са друге стране. Уз то, Златоуст је дао и педагошко тумачење појма „казне за преступ“, као васпитног чина који је руковођен љубављу, чиме је тај појам ослобођен вулгарних конотација „одмазде“ и „задовољења правде“. Божије казне су увек усмерене на исправљање човека и, у крајњем исходу, на његово спасење.

Ово, ипак, не значи да је Златоуст потпуно одустао од педагошког језика свога доба, који је понекад укључивао и врло упечатљиве описе „гнева Божијег“ или „пакла“, али су и ти описи увек дати у контексту свеобухватне Божанске педагогије спасења, као Божанска средства васпитања човека за покајање. Дакле, и Златоуст, као и црквени аутори његовога доба, не третира страх као искључиво психолошки, већ пре свега као педагошки феномен човековог постојања''

[ivona]

''Дакле, по Златоусту, истински хришћански педагог, попут Светог Апостола Павла, мора у својој личности да обједини правилне (=православне) теоријске поставке и правилну (=православну) педагошку праксу. Јер, Догмати јесу истине вере, али „православље“ захтева и „праводелање“, или, како је то изразио хришћански писац Евагрије Понтијски: „Ако си богослов, онда се истински молиш, ако се истински молиш, онда си богослов“.У спрези ова два чиниоца, истинска благодатна педагогија остварује своју пуноћу, као што је и световна педагогија позвана да у човеку васпитава целовитост његове личности, јединство умног и чулног аспекта његовог постојања, теорије и праксе његовог живљења.''

[ivona]

''Златоуст се у овом спису бави једном од вечитих тема хришћанске и сваке друге педагогије и теологије – проблемом патње и страдања. Бол и скрханост човека могу да буду схваћени без педагошке и са педагошком поуком, као, условно речено, смислени и бесмислени. Јов, као библијски пример дуготрпељивог подношења искушења и верности Богу у страдању, показује се као истински образац хришћанске педагогије. Један од централних проблема педагошког рада јесте – како објаснити смисао страдања, бола и неправде који људи трпе. Златоуст нам показује на који начин је могуће третирати проблем који смо поменули и то кроз егзегетску и дидактичку обраду библијске приче о Јову. Хришћанска педагогија, по Златоусту, мора да се бави проблемом смисла човекове свакодневице која се, између осталог, састоји и од многих патњи, болова, болести и страдања.''

[ivona]

''Појам искушења овде не треба схватити само теолошки или етички: „искушење“ је једно од основних животних и психолошких искустава сваког човека, те је ситуација искушења једна од основних ситуација људских којима се бави и педагогија. Управо је ту савременој педагогији потребан Златоуст као живи човек Бога Живога који, усред искушења и тегоба прогонства, упућује на наду. Иако прогнан и болестан, Златоуст има духовне снаге да каже: „Здрави смо и радосни“.Поменути мотив наде у милост Божију и окренутости ка Есхатону, усред невоља и страдања животних, понавља се, у разним варијацијама, као лајт-мотив позне Златоустове педагошке философије: „Колико је бура суровија, толико су и награде веће, ако их увек подносите са благодарношћу и доличном одважношћу, а како ви уистину чините. Ако кормилар, када дува снажан ветар, прекомерно рашири једра, лађа ће се преврнути. Ако, пак, управља [лађом] на одговарајући начин и како доликује, пловиће сасвим безбедно“. Дакле, у овој метафори је изражена квинтесенција Златоустове благодатне педагогије: у невољама, у искушењима којих није лишено ниједно људско биће, неупутно је развијати афективне стране човека. Напротив, тада је – кроз веру и наду у Бога, кроз светотајински и световрлински живот у Цркви – неопходно савладађивати своје афекте: „Знајући то, моја најпоштованија госпођо, не препуштај се тиранији малодушности [потиштености], него разумом победи олују.''

[JESSY]

Заиста, велико је достојанство свештеника. Речено је: којима опростите гријехе, опростиће им се. Зато и Павле говори: повинујте се наставницима вашим и покоравајте се[2], и: имајте их у изобиљној љубави[3]. У самој ствари ти се бринеш само о својим пословима, па ако их добро уредиш, нећеш одговарати за друге људе. А свештеник ако би и добро уредио свој сопствени живот, но ако се не буде с дужним усрђем старао о животу твоме, и свих осталих, поверених његовом старању, то ће он заједно с порочним отићи у пакао; и често—невин у својим делима он ће пропасти због ваших недела, ако не изврши како ваља све што до њега стоји. Знајући, дакле, како велика опасност грози свештеницима, указујте им велику љубав. На то упућује и Павле, када каже: јер они бдију над душама вашим, и то не просто него као који ће дати одговор[4]. Због тога им треба указивати велико уважење. Ако ли их и ви заједно с другима почнете вређати, то ни ваши послови неће бити успешни.Докле је крманош у добром расположењу, дотле су и путници на лађи у безопасности; а чим постане ожалошћен од увреда и враждебних дејстава са стране путника, то он већ не може бдити као раније, нити дејствовати свом својом вештином; па и нехотећи излаже их безбројним бедама.

[JESSY]

Неопходно је позвати свештенике и молитвама и благословима утврдити супружнике у заједничком животу, да би љубав женикова ојачала и целомудреност невестина оснажила, да би све потпомогло настањивању врлина у њиховом дому, да би се лукавства ђаволска одагнала, а супружници провели живот у радости, уједињени помоћу Божјом.
 

[JESSY]

Поучавај жену страху Божјем па ће све, као са извора, потећи према теби и дом твој испуниће се многим добрима. (42,182)
Муж мора мислити о томе да делима и речима усади побожност у дом; нека жена надзире кућу, али осим те обавезе мора имати и насушну бригу о томе да се читава породица стара за Царство Небеско.

[JESSY]

Ако је потребно ишта учинити да би удовољили једно другом, онда треба украшавати душу, уместо што би се украшавало и уништавало тело. Никада оно (спољашње)... неће толико учинити да се супружници воле, колико ће то учинити целомудреност, (доброта), наклоност и спремност да умру једно за друго.

[JESSY]

Рађање деце постало је највећа утеха за људе онда када су постали смртни. Због тога је човекољубиви Бог, да би истог часа ублажио казну прародитељску и умањио им страх од смрти, даровао рађање деце, показујући тиме... праобраз Васкрсења. (38,162)
И када бисмо читав живот провели у срећи, опет бисмо били строго кажњени ако се не бисмо постарали за дечије спасење. Деца нису случајан добитак и ми смо одговорни за њихово спасење.

[JESSY]

" И не уведи нас у искушење". Овде Спаситељ очигледно указује на нашу ништавност и осуђује гордост, и учи нас да не одустајемо од подвига и да својевољно никуда не журимо: јер ће тиме за нас и победа бити блиставија и за ђавола пораз тежи. Али, ако смо већ увучени у борбу, дужни смо да се држимо смело; а ако за борбу нема повода, дужни смо да будемо спокојни и да очекујемо време подвига да бисмо показали одсуство славољубивости у себи и своју храброст.
Исти овај Светитељ:
"Не уведи нас у искушење". Нечастиви нам причињава многе невоље, као и људи, или очигледним наношењем зла или зломислијем. Понекад и тело погубно делује на душу; а понекад, због различитих болести, наноси нам невољу и страдања. Пошто разне и многобројне невоље насрћу на нас са свих страна ми треба да се да молимо Богу да нам да избављење од њих. Јер кад Бог заповеди престаје свака мука, бура се стишава и постиђени лукави се удаљује; као што је, некада, оставивши људе, он прешао у свиње, не осмеливши се, чак, ни то да уради без  наредбе (Мт. 8, 31). Ако нема власти, чак, ни над свињама, како онда  може овладати људима које Бог чува?

[JESSY]

  „Ја сам отац, Ја сам брат, Ја сам женик, Ја сам обиталиште, Ја сам храна, Ја сам одело, Ја сам темељ, Ја сам корен и штогод зажелиш – Ја сам то. Ништа ти неће недостајати, јер ћу Ја да ти будем слуга. Ја сам пријатељ. Ја сам глава, брат и сестра и мати. Ја сам све, само се држи Мене. Ја сам био сиромах због тебе, лутао сам као бескућник због тебе, био распет на Крсту због тебе, био у гробу због тебе. Горе на Небу Ја се молим Оцу за тебе, доле на земљу дошао сам због тебе као изасланик Оца свога. Ти си све за Мене: Мој брат, Мој санаследник, пријатељ и члан Мога тела. Шта би ти хтео више?"

[JESSY]

"О, човече, сродниче земље, и пепелу, и непостојани створе: данас си богат, а сутра сиромах, данас здрав, сутра болестан, данас весео, сутра тужан, данас у слави, сутра у понижењима, данас млад, сутра стар, данас на престолу, сутра у гробу. Не узноси се, него обуздај гордост".

[JESSY]

Не удаљавај се од Цркве, зато што нема ничег јачег од Цркве.Твоја нада је-Црква, твоје уточиште је-Црква.Она је виша од неба, шира од земље. Она никад не стари, него увек цвета.