Episkop Grigorije: Jedino vjera može sabrati ljudsku osobu u jedno!

[Guest - . . .-]

Kako i koliko religija utječe na cjelokupna društvena kretanja? Kakva je uloga međureligijskog dijaloga i vjerskih velikodostojnika? Je li u regiji ozbiljno shvaćena i prihvaćena upućenost jednih na druge? Gdje je u savremenom svijetu granica duhovnog i svjetovnog?

U ovom izdanju Konteksta ćemo govoriti o međureligijskom dijalogu i njegovom značaju, o tradicionalnoj upućenosti jednih na druge, utjecaju religije na ukupna društvena kretanja, međusobnom razumijevanju i mogućnostima za uspostavljanje boljih odnosa među ljudima.

Gosti Konteksta su: u Ljubljani - muftija ljubljanski dr. Nedžad Grabus, u Beogradu - rabin Jevrejske zajednice u Srbiji i Makedoniji Isak Asiel, te u Sarajevu - episkop zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije.

Алџазира

[Желе Зека]

Владика Григорије,рабин Исак Асиел и муфтија Неџад Грабус у емисији Контекст на ТВ Aljazeera http://eparhija-zahu...cka.com/?p=3867

[Resistance is futile]

Našeg patrijarha niko nije zvao, on je putovao svojim poslom. A iz kog morbidnog razloga bi Srbija ili SPC trebala da zove da je posjeti jedan od većih dušmana srpskog naroda. Sve želje, strmljenja, i sva djela pape su usmjerena protiv Srbije i SPC, on nam želi dobro koliko nam želi i NATO. I koji su to razlozi da mu činimo čast našim pozivom da nam smrdi po zemlji.

[Благовесник]

A iz kog morbidnog razloga bi Srbija ili SPC trebala da zove da je posjeti

...

pozivom da nam smrdi po zemlji.

Je l` ovo u afektu, k`o bacanje anatema u leto 1054?

[Resistance is futile]

Jest afekat ali pošto me taj afekat nikada ne napušta, to mi je postalo prirodno stanje, a u suštini šta u tom tekstu nije tačno osim možda ono da smrdi po zemlji a li to sam mislio figurativno.

[Душко Дугоушко]

Ја не разумем зашто рим-папа не дође, ко му брани? Зашто би му било ко упућивао позив, једино то не разумем, и тај Хочевар ми уоште није јасан шта хоће. Ако рим-папа жели да посети своје вернике у Србији, нека дође, нико му не брани. Не видим разлога зашто би га ико звао (осим Хочевара, кад већ толико кука), ако хоће нека дође, ако неће не мора.

[Благовесник]

Jest afekat ali pošto me taj afekat nikada ne napušta, to mi je postalo prirodno stanje

Član si Svete Crkve i tvoje misljenje se zbog toga treba uzimati sa uvažavanjem, i uzima se jer se i razmatra i takav stav jednog dela članova o ne upucivanju poziva predstojatelju Katolicke crkve (RKC) na hriscanski jubilej u Nisu 2013 godine.

Medjutim, iznad nasih privatnih stavova, afekata i sl. stoji saborni stav Svete Crkve.

Afekat koji si opisao nije vise "prirodno stanje" u Crkvi. Svaki raskol u Crkvi je neprirodno stanje Crkve,

a osobito kada se zbog medjusobnog anatemisanja izvinu obe strane u raskolu. To se desilo 1965. godine:

"Mи писмено изјављујемо да она анатема, која је произнесена у лето од спасења света 1054. у јулу месецу у нашој великој Канцеларији наше Велике Цркве, од сада и довека бива предата забораву и избрисана из памћења Цркве."

"Ми изјављујемо да дубоко жалимо због речи и дела речених и учињених у оно време, и која не могу бити одобрена. Уз то, ми желимо да из памћења Цркве избришемо тада произнету анатему и да је предамо потпуном забораву."

Zamisli sada - veliki hriscanski jubilej 2013. godine u Nisu, u Srbiji, na kome SPC salje poruku milijardi katolka u svetu da njihovom predstojatelju tu nema mesta. Sta mislis kakav ce njihov stav u buduce biiti prema SPC (a mnogi i premnogi katolici su danas na veoma vaznim mestima od ogromnog znacaja i za nase licno srpske nacionalne i kulturne interese)?

[Душко Дугоушко]

a mnogi i premnogi katolicu su danas na veoma vaznim mestima od ogromnog znacaji i za nase licno srpske nacionalne i kulturne interese

Да ли ти мислиш да су национални и култрни, дакле српски интереси изнад црквених интереса васељенског православља? Московски патријарх је рекао ако је рим-папа у Нишу, њега нема, и шта ту има да се ради? Није да ја готивим московског патријарха, напротив, али тако је како је. Други је проблем срБских нациЈоналиста, који би се наљутили што се рим-папа није извинуЈо за Јасеновац. Када би се рим-папа појавио у Нишу ко зна какав би раскол наступио тада...

[Благовесник]

Московски патријарх је рекао ако је рим-папа у Нишу, њега нема, и шта ту има да се ради?

Njemu (Moskovskom patrijarhu) je poziv upucen. Sabranje pozivas pozivom predstojatelja tog hriscanskog sabranja. Moskovskom patrijarhu treba da bude jasno da njegovo oko ne treba da bude zlo, zato sto se SPC rukovodi po dobru (parafraziram Reč Hristovu slugi koji se buni zbog upucenog poziva i onome drugome - "Zasto je oko tvoje zlo zato sto sam ja dobar?"

A Moskovski patrijarh nece izuzeti svog prisutsva i dolaska na sveopšti hriscanski jubilej u Nišu,

jer to ne bi islo u prilog inetresa Ruske Crkve - povredio bi se njihov odnos sa RKC,

a od svih upravo on, sadasnji Moskovski patrijarh, danas tako nesto najmanje zeli!

Njegov pokusaj uslovljavanja je izraz straha da on ne bude potisnut u drugi plan, je on uopste nije protiv dijaloga i ugoscavanja u Moskvi takvim povodima.

Po sredi je bojazan da Srpski patrijarh (tj. SPC) ne preuzme vodjstvo u dijalogu i dobije bolju (značajniju) poziciju od Moskovske patrijarsije. Zasto se nije bunio kada je papa dolazio u Republiku Srpsku? Dakle, tu bode oci sto je jubilej po prirodi i snaznog ekumenskog karaktera, a Moskovski patrijarh tu (na polju ekumenizma tj. medju-hriscanskog dijaloga) zeli da zadrzi prevagu nad ostalima.

[Душко Дугоушко]

Njemu (moskovskom patrijarhu) je poziv upucen. Sbranje pozivas pozivom predstojatelja tog hriscanskog sabranja. Moskovskom patrijarhu treba da bude jasno da njegovo oko ne treba da bude zlo, zato sto se SPC rukovodi po dobru (parafraziram Reč Hristovu slugi koji se buni zbog upucenog poziva i drugome - "Zasto je oko tvoje zlo zato sto sam ja dobar?"

A Moskovski patrijarh nece izuzeti svog prisutsva i dolaska na sveopšti hriscanski jubilej u Nišu,

jer to ne bi islo u prilog inetresa Ruske Crkve - povredilo bi njihov odnos sa RKC,

a od svih upravo on, sadasnji Moskovski patrijarh, danas tako nesto najmanje zeli!

Njegov sadasnji stav je izraz straha da on ne bude potisnut u drugi plan, je on uopste nije protiv dijaloga i ugoscavanja u Moskvi takvim povodima.

Po sredi je bojazan da Srpski patrijarh i SPC ne preuzme vodjstvo i dobije bolju poziciju od Moskovske patrijarsije. Zasto se nije bunio kada je papa dolazio u Republiku Srpsku? Dakle, tu bode oci sto je jubilej po prirodi i snaznog ekumenskog karaktera, a Moskovski patrijarh tu zeli da zadrzi prevagu nad ostalima.

Свестан сам ја тога, не мораш мени да објашњаваш како московски патријарх изиграва папу уместо папе...

[Resistance is futile]

Da li su naši crkveni velikodostojnici dobri pastiri vijenog naroda ili lukavi političari. Da li oni treba da gledaju šta je istinito i pravedno ili šta je korisno.

U debeloj su zabludi ako izaberu ovo drugo, prvo neće oni biti nikakvi lukavi političari, već do krajnosti naivni, jer neće kroz svoje srozavanje i pozivanje dotičnog ništa korisno dobiti, čak naprotiv mislim da će to biti početak nečeg veoma lošeg. Spominješ mnoštvo katolika na bitnim položajima od kojih možemo imati korist (nadam se da nisi sveštenik), e pa možeš papi od Rima do Niša da odmotaš crveni tepih i da ga gotiviš, ali pape mijenjaju imena ali ćud i namjere nikada. Oni su za razliku od srba lukavi i ne osdtupaju od svojih ličnih interesa kao srbi zarad nekog zajedničkog interesa (kao u komunizmu), i oni nikada ništa neće uraditi u korist srba. Čak šta više, kada god mogu, i koliko god mogu to da prikriju, radiće protiv pravoslavlja. Kada bi na svim mjestima u svijetu vladali samo oni i kada ne bi imali nikakvu protivtežu, vidio bi kakva bi njihova "briga", i to otvorena prema nama bila.

Neće pomoći caru velika sila, neće zaštititi jakoga velika snaga; Nije u konju uzdanje da će pomoći; ako mu je i velika snaga, neće izbaviti. Gle, oko je Gospodnje na onima koji Ga se boje, i na onima koji čekaju milost Njegovu. On će dušu njihovu izbaviti od smrti, i prehraniti ih u gladne godine. Duša se naša uzda u Gospoda; On je pomoć naša i štit naš...

Ako hoćeš da mi pričaš o toleranciji i kulturi i kako je to sve zbog radi toga, izađi iz velikog srpskog Beograda pa dođi malo u moje selo i moju okolinu, gdje tolerantni kidišu na sve srpsko od kad se rode, gdje nema ni jedna porodica da nije nekoga izgubila od tolerantnih, gdje više djece ne zna za svog oca, nego što ga je upoznalo. Ne moraš nigdje ni ići, ostani u svom srpskom kraju okružen srbima i otiđi na internet i vidi šta je Jasenovac, i pokušaj da zamisliš koliki je to broj od sedam stotina hiljada ljudi, da ti pomognem, to su tri Niša grada. Zamisli tri kompletna grada Niš ubijeno na najmonstruozniji način. U ta tri grada Niša je bilo dosta i moje familije, i zamisli ja sam tolerantan, ne mrzim, ne želim da vraćam istom mjerom, neka Bog sudi, hajde da mi živimo u miru, a papa neće ni da kaže izvini.

Prešao bi i preko toga, ali on nije zaboravan već hijenski bezobrazan. Došao je na Drakulić, došao je u katolički manastir odakle je počelo klanje srpske nejači, hodao je po zemlji koja je natopljena srpskom krvlju, i nije se sjetio da se tu desio zločin, nije se sjetio da su tu fratri klali srpsku djecu, ne da nije rekao izvini, već nije ni jednom riječju pomenuo zvjerski zločin.

ДЕО ИЗ СВЕДОЧЕЊА:

У овим бањалучким селима дошло је до једног од највећих злочина геноцида над српским децом. Лазар Лукајић је 1955/56. био учитељ и директор основне школе у Шипрагама, где је после рата радила учитељица Добрила Мартиновић, која је преживела усташки покољ. Она је Лукајић дала драгоцено сведочење о овом догађају:

”У учионицу је изненада за време часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и деца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и деци … “Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Немачкој и на тај начин преживео рат. Фратар је нежно прихватио дете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом децом, учитељицом и усташама. У учионици је настала паника. Ужаснута деца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама:

“Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде а ви следите мој пут. Ја први примам сав грех на моју душу, а вас ћу исповедим и разрешити свих греха. “

Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску децу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску децу. У дворишту је, на утабаном снегу, укруг поставио усташе, па наредио деци да трче поред њих. Како које дете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва деца нису поклана. За “кољачко крштење” усташама су за прво клање најчешће подметана деца. Учитељице су се избезумила од овог догађаја.

Мара Туњић је била и као сведок на суђењу фра Филиповићу, сведочећи о овом покољу.

Немачки официр из Бањалуке у свом извјештају од 23. фебруара 1942. пише:”У школи су остала празна сва места српске деце. “У сачуваном школском дневнику у Дракулићу код имена сваког српског детета, па и Радојке Гламочанин, записано је да је умрло 07/02. 1942. године. (Архив Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача за Босну и Херцеговину, према “Магнум кримен” Виктора Новака)

Досадашња историја не памти такву звер у људском облику као што је био фратар Мирослав Филиповић из самостана Петрићевац код Бањалуке. У записнику дефиниторијалног конгреса Фрањевачке провинције Босне Сребрене у Сарајеву од 28. априла 1942. г. пише да је фра Мирослав Филиповић на двадесетак дана пре покоља отпутовао из Петрићевца у Загреб, где је именован за душебрижника “Друге Поглавникове батаљона” у Бањалуци, која је 7. фебруара поклала Србе у околним селима. Фра Филиповић је предводио усташе у том покољу и сам клао рударе, сељаке и децу.

Misliš li da se slučajno nije izvinuo, ili pomenuo zločin, naravno da nije slučajno, uradio je to planski,ciljno i namjerno, i još je na tom mjestu proglasio svetim jednu ustašku "ikonu". I takvog hoćeš da zoveš u Srbiju da sa njim razgovaraš o međuljudskim odnosim, miru i toleraciji, to je isto kao da satanu zoveš da bi se sa njim pokušao dogovoriti da živimo u miru i da jedni druge ne diramo. Čak pristajem, nagovori ga da se izvine, pa nek dođe, ali i ti zanš da se to neće desiti. Možda ja nisam normalan pa ne razumijem al evo ajd mi ti objasni zbog kojih bi to mazohističkih razloga Srbija ili SPC treba da ga zovu!

[Resistance is futile]

НДХ: најбоље чувана тајна Ватикана

13.07.2011. -

Почетком јуна 2011. римски папа Бенедикт Шеснаести посетио је Хрватску, дајући подршку њеном путу ка Европској унији и позивајући је да и даље остане верна Ватикану, борећи се за хришћанске вредности. Одушевљено дочекан од преко 3оо ооо Хрвата, папа није пропустио да успут помене квислиншку творевину, Независну Државу Хрватску, као инструментализовану од фашизма и нацизма (ниједном не помињући 7ооооо жртава усташког концлогора Јасеновац, које су страдале зато што су биле Срби, Јевреји и Роми, као ни улогу преко 1ооо римокатоличких жупника, фратара и часних сестара, који не само да су подржавали Павелића и његове монструме, него су и активно учествовали у покољима недужних људи ,као „заклете усташе“.) Млако се ограђујући од НДХ, папа је величао загребачког надбискупа Алојзија Степинца, кога је његов преходник, папа Иван Павао Други, 1998. прогласио „блаженим“, и који је, по Бенедикту Шеснаестом, наводно био жртва двају тоталитаризама – нацизма и комунизма.

Рацингер је, још као кардинал, 15. фебруара 1998., у хрватском (негда илирском) ватиканском Заводу Светог Јеронима одржао беседу у част Степинчеву. (То је онај завод у коме је монсињор Мађарец 1941. године одушевљено дочекао Анту Павелића, а монсињор Ратко Перић, садашњи бискуп, 1991. године Фрању Туђмана.) Рацингер је тада истакао да је Степинац био један „Божији Хрват“, каквог је Данте опевао у „Рају“ своје „Божанствене комедије“. Степинац је, по Рацингеру, био жива слика „трпећег Криста“, који је на крају понео његову трнову круну и муке. Супростављајући се тоталитаризмима, кардинал DIXIT, Степинац је у доба нацизма, био „бранитељ жидова, православаца и свих прогоњених, затим је, у времену комунизма, постао одвјетник својих вјерника, својих свећеника прогоњених и убијаних“. У својој беседи, као ученик германске школе србофобије, Рацингер је истакао да је Степинац постао надбискуп Хрватске 1936. године, када је римокатолицима било тешко, јер су трпели Југославију „коју су савезници након Првог светског рата створили од супротних елемената и са снажним протукатоличким набојем“.

Пред долазак у независну ЕУ Хрватску, ове, 2о11, папа је о Степинцу опет фабулирао као о борцу против усташког режима и бранитељу Срба, Јевреја и Рома, као и великом хуманисти. Назвао је великим пастиром и хришћанином онога кога италијански научник Марко Аурелио Ривели зове „надбискупом геноцида“.

А колико је Степинац заиста био против усташког режима, кога се Рацингер јавно одриче, довољно је писано. Додуше, надбискуп загребачки је у неким својим прповедима у доба рата устајао против расизма и насиља, али га то није спречавало да буде војни викар усташке војске, члан НДХ Сабора, носилац усташких одликовања и, наравно, координатор прекрштавања Срба у Павелићевој монструм-држави. Да и не говоримо да је ватрено бранио НДХ у Ватикану, који је, преко Владе Краљевине Југославије, био одлично обавештен о злочинима хрватске CivitasDei. Године 1943, Степинац је папи Пију Дванаестом поднео Меморандум у коме, између осталог, пише о вековној верности Хрвата папи, и упозорава га шта би се десило ако би НДХ пропала:“/.../ Њезином пропашћу или фаталним смањењем – тисуће најбољих хрватских вјерника и свећеника жртвовало би драговољно и радо своје животе да запријече ту могућност. Не би било уништено само оних cca24оооо прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са својим црквама и својим самостанима/.../ Напредак католицизма је најуже повезан са напретком Хрватске Државе, његов опстанак уз њен опстанак, њезин спас-његов спас“.

А 10. јуна 1943. усташки изасланик у Риму, Лобковиц, јавља да је Степинац много учинио за НДХ пред Куријом:“/.../ Надбискуп је врло позитивно извијестио о Хрватској. Нагласио је, да је неке ствари с којима се он иначе никако не слаже – прешутио, само да створи о Хрватској ШТО БОЉИ ДОЈАМ/.../ Много је у Ватикану изтицао наше законе за злочин побачаја, који су закони у Ватикану врло добро примљени /.../

Надбискуп је на темељу тих закона ОПРАВДАО ДЈЕЛОМИЧНО И ПОСТУПАК ПРОТИВ ЖИДОВА (толико о Степинчевом заступању Јевреја, нап. В. Д.), који су код нас били највећи поборници и најчешћи извршитељи злочина овакве врсти“. (Степинац је бранио усташке законе против побачаја у доба док су усташе вадиле нерођену србску децу из утроба мајки, и на каме их набијали; оваква хипокризија је метастаза оног лицемерја због кога је Достојевски тврдио да је папизам гори од атеизма, јер проповеда изопачени Христов лик.) А званични усташки лист, „Хрватски народ“, 27. јула 1944. године пренео је поруку Степинца да је „непоколебљиви оптимист“ о будућности Хрвата. Новине су хвалиле Степинца због улоге коју је имао у Ватикану, бранећи НДХ.

После рата, Степинац је на Каптолу скривао како усташке злочинце, тако и њихову архиву, али и злато опљачкано од жртава, које је, једним значајним својим делом, завршило у ватиканским трезорима.

Какав је Степинац био „бранитељ“ Срба, посведочио је и његов секретар, монсињор Стјепан Лацковић, који се вратио у Хрватску после 45 година емиграције (и дао интервју „Азур журналу“ број 9, за јануар 1991. године), који је водио спискове прекрштених Срба:“/.../ Многи православаци који су овдје живјели стољећима исто су тако поздравили ту прилику да могу сада с Хрватима католицима бити у једној вјерској заједници/.../ Политичка власт (усташе, нап. В.Д.) је мислила да ће ријешити питање и нашег суживота и заједништва./.../ Сви морамо доћи у једну заједницу дјеце људске, а то није никаква политичка установа, већ католичка црква/.../“

Дакле, Лацковић ни једном једином речју није изразио жаљење што су Степинац и он сам учествовали у НАСИЛНОМ КАТОЛИЧЕЊУ СРБА, него је тврдио да је Павелић тиме хтео да дође до „срећнијег суживота“ на простору НДХ... Толико о Степинцу, кога папа Бенедикт представља као „хуманисту“ и заштитника Срба, Јевреја и Рома...

УСТАШТВО: БОРБЕНИ РИМОКАТОЛИЦИЗАМ

Папа Рацингер се, у својим изјавама, ограђивао од усташа (тобожњих су инструментализовали зли фашисти и нацисти), па је, као што смо видели, и Степинца прогласио борцем против усташтва. Но, наравно, то је само маскирање праве истине. У својој програмској књизи, „Страхоте заблуда“ (поглавников „Мајн кампф“ ), године 1937., Павелић је истакао да Хрвати не могу живети у Југославији која тежи да се „преокрене тисућгодишња оријентација хрватских католика и да се прекину прадавне везе Хрвата са Светом Столицом“. Павелић је озаконио све оно за шта се у данашњој Хрватској заложио и папа – католички култ породице, забрану побачаја, „кршћанске вредноте“. Али, те „вредноте“ важиле су само за римокатолике.

Павелић је православне Србе у Хрватској сматрао за страно, антикатоличко тело, које треба уклонити из народног организма. НДХ је доживљавао као предстражу римокатоличке Европе, која брани исту од „варварског Бизанта“, то јест Балкана. Пре но што је стигао у Загреб, папа Бенедикт се сећао хрватских кардинала Шечера, Кухарића и Бозанића, који су му стално говорили да Хрватска није Балкан, него Средња Европа. И усташе су Хрватску издвајали из области Балкана: у интервјуу шпанском фашистичком листу „Arriba“ датом 26. маја 1943, Павелић каже: “Балкански је дух имао експанзивну моћ која је успјела да продре до границе Беча. Аустро-Угарска је имала снаге да гони тај дух ка Југоистоку, гдје више није представљао никакву опасност. Дужност је Хрватске да настави са овим притиском на балканске обичаје док их не сведе у њихове праве границе“. А усташки идеолог, свећеник др Иво Губерина, усред рата понавља поглавникове идеје: “Уништен је бизантско-православни притисак на Хрватску и створена је могућност да Хрватска заигра улогу предзиђа Еуропе. НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА ЈЕ ЈЕДИНА ДРЖАВА СА КАТОЛИЧКОМ ВЕЋИНОМ НА БАЛКАНУ. ЈЕДИНА ВРАТА КАТОЛИЦИЗМА НА БАЛКАНУ. Не само то. НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА ЈЕ ДАНАС НАЈЈАЧИ БЕДЕМ СРЕДЊЕ ЕУРОПЕ“.

А ово се све уклапало у стару ватиканску представу о Србима као „реметилачком фактору“. Сетимо се да је аустроугарском посланику у Ватикану, грофу Морицу Палфију, кардинал Мери дел Вала, секретар најмање државе на свету, 1914. благословио рат против Србије, следећим речима: “Папа и Курија виде у Србији разорну болест, која помало нагриза монархију и која ће је временоим расточити/.../ Његова Светост је у више махова изразила своје жаљење, што је Аустро-Угарска у више махова пропустила да казни свог опасног дунавског суседа.“

Павелић је био више него одани римокатолик. Његова ћерка, Мирјана Павелић-Пшеничник, , у интервјуу „Глобусу“ (17. мај 1991.) каже: “Тата је био католик и ми смо имали свог капелана који је недјељом долазио код нас. Чак смо саградили и капелицу за њега. Сваке недјеље смо слушали мису, а тата је чак и министрирао, јер је то као млади дечко научио. Министрирао је код исусоваца у Травнику“.

Да, то је исти онај Павелић коме су, како сведочи Курцио Малапарте, усташе слале, на поклон, котарицу пуну очију покланих Срба…

ХРВАТСКИ РИМОКАТОЛИЦИ СЕ НЕ ОДРИЧУ УСТАШТВА

Иако се, зарад ЕУ вредности, званичници Хрватске формално одричу усташтва, римокатолички живаљ и његово свештенство остају најдубљим симпатијама везани за период НДХ. О томе говори популарност певача Марка Перковића Томпсона, кога је садашњи папа примао у аудијенцију, и који је ове године, скупа с другим хрватским певачима, дочекивао папу песмом о породичним вредностима. Томпсон у својим сонговима велича усташке кољаче попут Јуре Францетића и Макса Лубурића, као и самог Анту Павелића. Управо римокатолички свештеници правдају Томпсона као оданог „домољуба“. У новинама „Вјесник“, свештеник Павле Приморац је истакао да неки критичари мрзе Томпсона само зато „што им је свака идеја националнога и вјерског опредјељења мрска“, да би фра Мартин Планинић у „Фокусу“, марта 2006, устврдио да му је омиљена песма „Кроз Имотски камиони журе, возе бојну Францетића Јуре“ (иначе, злогласног команданта усташке „Црне легије“.)

Оправдања НДХ и њене идеологије може се, међу римокатоличким клером, наћи у изобиљу. Тако је дон Лука Вучо, у „Новом листу“, маја 2003, тумачио популарност усташког поздрава „За дом спремни“ на следећи начин: “Узвик „За дом спремни“ није код народа пристајање уз усташтво, већ жеља за самосталношћу од Срба која је постојала, нажалост, само за усташа“. Дон Анто Баковић је у листу „Народ“, августа 2оо3, изјавио:“У Независној Држави Хрватској се пробудио геније хрватског народа, у којој је хрватски народ коначно добио своју слободу, своју хрватску државу, а све је то трајало сасвим кратко, очајно кратко...“Говорећи о крволоку Анти Павелићу, на миси задушници у задарској цркви Ивана Крститеља у јануару 2оо5, фра Вјекослав Ласић је истакао: “Поглавник је за живота учинио много добрих дјела, а једно од највећих је обнова НДХ. То ускрснуће су Хрвати, скупа са својим мучеником, блаженим Алојзијем Степинцем, доживјели као остварење највишег сна... Поглавник је био добар човјек и бранитељ Хрватске, вођа земље чије засаде леже у данашњој Хрватској“. Патер Владимир Хорват, на Радио Марији у јулу 2оо5, пориче да је Јасеновац био логор смрти и ужаса (за кога Јевреји који су преживели тврде да је, по монструозности с којом су невини убијани, био страшнији од индустријске смрти Аушвица), и каже да ту људе „нису доводили да их убијају, него да раде“.

Једном речју, НДХ се међу римокатоличким свештенством доживљава као држава своја, у којој су брањене вредности римокатолицизма. Зато није нимало случајно да се папа Бенедикт Шеснаести никад неће поклонити жртвама у Јасеновцу, нити ће бити спреман да се каје због недела усташких клерофашиста. НДХ је ипак била римокатоличка CIVITASDEI, остварење средњевековних идеала крсташких ратова у двадесетом веку. Док се боримо против ревизије исхода Другог светског рата и свих лажи које би да рехабилитују нацизам (у име наводног антикомунизма, а у ствари русофобије и србофобије), и то треба имати у виду.

Владимир Димитријевић,

Извор: Фонд стратешке културе, srb.fondsk.ru

[Марио Токовић]

Несрећни паук самац звани В.Д.

То је човек-паук,онај који плете мрежу да би он био у центру,једини.

Јер ту има место само за једног паука.

А има места и за оне који се упецају у мрежу саткану од лепка,глупости.

Несрећник је против Папе,Атанасија,Давида Григорија,Игњатија,Леди Гаге,

Мадоне,Кроулија,Секташа,сатаниста,Битлса,Артемија,екумениста,Хризостома...

Цео дан до подне би човек имао да набраја оне против којих је он.

И остаје му да буде за нешто-а то нешто је он.

Звоно које звечи.

Узалуд му документована истина,кад сав у лажи пребива,он као човек.

[Благовесник]

Ako hoćeš da mi pričaš o toleranciji i kulturi i kako je to sve zbog radi toga, izađi iz velikog srpskog Beograda pa dođi malo u moje selo i moju okolinu,

gdje tolerantni kidišu na sve srpsko od kad se rode, gdje nema ni jedna porodica da nije nekoga izgubila

od tolerantnih, gdje više djece ne zna za svog oca, nego što ga je upoznalo.

To je, Brate, samo razlog vise da ja i ostali koji zive u Srbiji ne izigravaju "prkosne junake",

jer sada srpstvu i Srbima nije u interesu prkos, a to nije bilo u interesu ni devedesetih nego cutati i raditi,

pod ruhom demokrtaticnosti, tolerancije i kulturte, a ne prkositi tipa kao sto su radili Šešelj i skoro svi ostali, a preko ledja meni najdražega naroda na svetu (Bog mi je svedok!) - Srba. Evo tih ciji su interesi "branjeni" prkosom, evo ih u mom gradu, Zemunu, sada kao komsije (mene vole i sa mnom su prijatelji, ali nije bas tako sa mnogim starosedeocima ovde).

Ko je sve dolazio i pozivan u Srbiju, a licno nam je ucinio ogromna zla, pa se niko nije bunio zbog toga.

M.Artemije je ugoscavao Olbrajtovu i druge, kao i slične drugi crkveni i drzavni velikodostojnici.

Ko se bunio kada je dolazio Bajden, kako se vec zove, ko?

I kada sam rekao da je mnoštvo katolika na bitnim položajima od kojih možemo imati koristi, mislio sam naravno na korist zastite ugrožene crkveno-kulturne bastine SPC i članova SPC na Kosovu i u Hrvatskoj.

Jedno hriscansko sbaranje se poziva, i pokazuje mu se dobronamernost,

pozivom njihovog predstojatelja. Velkiku gresku ce napraviti SPC ako ne uputi poziv za proslavu sveopsteg hriscanskog jubileja u Nisu i predstojatelju svih katolika (rimokatolika).

[Resistance is futile]

Ne znam ja ko je Vladimir Dimitrijević, nasumično sam uzeo jedan od tekstova sa interneta, a tekst u prvoj objavi i nije njegov. Ako ti se on iz nekog razloga ne siviđa, nije problem idi na internet i provjeri podatke i naći ćeš mnoštvo drugih izvora koji su identični i naravno tačni. A i nije ovde riječ o V.D. Kakav je on kao osoba, a ja ponavljam o čovjeku ništa ne znam, ne mijenja činjenice.

Ja se slažem da treba tolerantan, da se treba služiti i ruhom demokratičnosti, ali ne po svaku cijenu, ne po cijenu da se postane kurva, a pozivanje dotičnog je gore i od toga, to je ruganje srpskim žrtvama. Jer pape do sada nisu izrazile nikakvo žaljenje za srpskim žrtvama, nisu izrazile osudu i dogrovornost zbog samog učestvovanja njihovih fratara u zločinima, nisu osudili odgovornost vatikana zbog njegovog prećutnog blagoslova zločincima, i zbog skrivanja istih i pomaganja u njihovom bijegu.

http://www.youtube.com/watch?v=Q8U2h1HjrBM

Hodali su po krvavoj zemlji i nisu spomenuli djecu koja su sada sigurno mali Božiji sveti anđeli, već su na mjestu stradanja te djece, pored očiglednih malih svetitelja, proglašavali nekog tamo kvazi svetca, a da njih male anđele nije ni spomenuo.

Ti rat devedesetih nazivaš prkosom, kome su prkosili momci iz Dobrovoljačke? Takvih Dobrovoljačkih bi bilo mnogo više da srbima nije bilo jako sveže sjećanje na ustašku kamu, pa su se ovaj put brzo organizovali u odbrani vlastitih života. Možda je tebi preko televizora to izgledalo kao prkos, ali mi smo bili primorani da branimo vlastite živote i pravo opstanka na toj zemlji, jer su se horde ponovo spremale da kidišu na nas sa već spremnim spiskovima za odstrel. U nekom ratu se ne dobiju sve bitke, ne kažem ja da smo dobili rat, ali ga nismo ni izgubili jer bi u tom slučaju žrtve na našoj strani bile nezamislivo veće, i pitanje je da li bi nas bilo u današnjoj Republici Srpskoj. Za razliku od tebe, meni je pobjeda to što ti danas imaš komšije, možda nisu na svojoj đedovini ali su im bar sačuvani životi.

Ako su već pravljene u prošlosti greške pozivanjem određenih ljudi, ne treba jednom greškom da se pravdaju buduće greške. A koliko mi je poznato te nabrojane ljude niko nije ni zvao, a sigurno ne crkva. Došli su sami na nekom državnom nivou, ne možeš im zabraniti, au u tome crkva nije imala nikakvog udjela.

Strašno će da te zaštite katolici na Kosovu i u Hrvatskoj. Po Hrvatskoj i dan danas, malo, malo pa ubiju nekog srbina.

Možeš ti biti dobronamjeran koliko hoćeš, oni svoje znaju, i nećeš nikakve koristi imati od poziva, čak sam siguran da će to dovesti do nemira u državi i cijepanja crkve, jer je narod u dobroj mjeri već sada podijeljen. I ja ne znam šta vi tu vidite korisno, binete se kako ćete da se predstavite katolicima, a baš vas briga što ćete tim činom da svoj narod bacite u paklene podjele i ko zna šta će iz toga da izađe.