Милан Ћирковић о користи од науке

[Juan Valdez]

Ма шта вам је, људи, антипросветитељство је много старије од НАТО-а. НАТО је само изговор онима који би се у сваком случају борили против западних вредности.

[Аурор]

Ма шта вам је, људи, антипросветитељство је много старије од НАТО-а. НАТО је само изговор онима који би се у сваком случају борили против западних вредности.

!

facenew22222222

[Aquilius Cratus]

Šta je (ne)prirodno?

| MILAN ĆIRKOVIĆ

Vrlo retko ili gotovo nikad se ne postavlja pitanje na osnovu čega smo tačno utvrdili šta jeste, a šta nije prirodno.

 

 

 

Orson Vels

 

 

Svako malo se jednim ili drugim povodom podiže graja, mahom u naučno i filozofski polupismenim, četvrtpismenim i nepismenim medijima, kako nam ili treba nešto „prirodno“ (npr. hrana, talenat, realističko slikarstvo ili seksualno ponašanje), ili pak žestoko osuđujemo nešto što je „neprirodno“ ili „veštačko“ (npr. veštačka đubriva, aditive, nadrealističku umetnost ili seksualno ponašanje). Pritom se ekstremno retko ili gotovo nikad ne postavlja pitanje na osnovu čega smo tačno utvrdili šta jeste, a šta nije prirodno – podrazumeva se da je to „očigledno“ ili da to „svi znaju“. 

Svi su, da se podsetimo i toga, svojevremeno znali da je Zemlja ravna ploča, a čak i kad je njen okrugli oblik postao deo opšteg znanja, svi su još mnogo vekova znali da ona miruje u središtu vasione – koja je, da i to pomenem, po opštem znanju bila stvorena upravo i samo radi nas i našeg komfora – a ko drugačije kaže može veoma neprijatno da se provede. I to je bio deo „opšteg znanja“. Dakle, u „opšte znanje”, ako tako nešto uopšte postoji, nije se mnogo pouzdati. Ako za nešto, nazovimo ga X, čujete da “X svi znaju”, budite uvereni da je X nejasno, zagonetno ili obojeno nekom vrstom predrasuda. 

Ne ulazeći u duboku filozofsku polemiku oko utemeljenja ove dihotomije, navešću samo par zabavnih primera koji tu tobože očiglednu razliku pobijaju. Kad je čovek počeo da utiče na prirodu naše planete na velikoj skali i da izaziva klimatske promene? “Očigledni” odgovor da se to desilo tek u novije doba, nakon industrijske revolucije, pogrešan je – danas postoje snažni nalazi, koje je posebno naglašavao nedavno preminuli klimatolog Stiven Šnajder, kako ljudski uticaji na klimu počinju još u doba intenzivne poljoprivrede u najranijim civilizacijama bronzanog doba. 

Leta Gospodnjeg 1678, devet godina pre pojave Njutnove besmrtne Principie, na drugom kraju Evrope, u Rimu, jedan skoro podjednako briljantan, a svakako podjednako sveobuhvatan – i podjednako verski isključiv, mada sa drugačijim predznakom – um, otac Atanasijus Kirher, objavio je zagonetnu sliku koja je prikazivala sva slova latinskog alfabeta, uključujući i dvoglas Æ, urezana u prirodni, milionima godina stari i ljudskom rukom nedirnuti, blok kalcita. Učeni jezuita gotovo da nije morao ovoj empirijskoj činjenici da daje ikakav dodatni komentar i interpretaciju. Ima li boljeg i veličanstvenijeg dokaza božanskog Proviđenja od toga? 

Najveći mislilac jezuitskog reda u svom veku (naziv koji je u narednom stoleću pripao Ruđeru Boškoviću!), Kirher (1602-1680) je nazivan “Leonardom XVII veka” i “poslednjim čovekom Renesanse”. Bio je jedan od prvih ljudi koji je posmatrao mikrobe kroz mikroskop (i sugerisao da su kuga i druge epidemije izazvane mikroorganizmima!), pionir egiptologije i geo-nauka, i jedan od prvih arheologa u savremenom smislu reči. Stoga se na njegovu argumentaciju ne može primeniti onaj čest adage da ljudima koji svuda vide prst Proviđenja nedostaje “liberalno obrazovanje” (štogod ono inače bilo). 

Nama se njegova identifikacija nasumičnih brazdi u kalcitu sa slovima latinice čini smešna, naravno; međutim, ako bismo detaljnije ušli u razloge zašto nam se to čini smešnim i pod kojim tačno uslovima je taj smeh opravdan, razumeli bismo jedan dobar deo praktične epistemologije. Lako je danas smejati se Kirheru; a šta bismo zaključili kada bi isti takav blok kalcita doneli astronauti sa Marsa ili, još bolje, neke vansolarne planete? Da li bi onda bilo verovatnije da je on nastao slučajnim prirodnim procesima ili rukom inteligentnog bića?

 

Obično se za kriterijum da li je nešto što vidimo prirodno ili ne koriste izvesne pravilnosti i matematički regularni oblici, za koje se pretpostavlja da ne postoje u prirodi. Ali, obratimo pažnju na ovu školjku Nautilus-a koja opisuje logaritamsku spiralu sa preciznošću koja je do najnovijeg doba bila nedostupna ljudskim dizajnerima:

 

Nauka je otkrila puno ovakvih primera. Pogledajmo i dijatomejsku algu vrste Thalassiosira, jednog od glavnih primarnih proizvođača u okeanima naše planete – oblik koji je u toj meri pravilan da najviše podseća na proizvode industrijskog dizajna:

 

Kad smo kod “prirodnih oblika”, obično se ostrva na mapi koriste kao primeri slučajnih oblika, koji su još od Mandelbrota uspešno modelirani fraktalnom raspodelom. Međutim, da li bi neki vanzemaljac koji bi posetio Zemlju nakon mogućeg nestanka čovečanstva mogao da napravi takvu razliku u slučaju Pearl-Katara, veštačkog ostavka koje se gradi u Persijskom zalivu:

 

A šta tek reći o slavnom “licu na Marsu”? Doduše, nakon detaljnijeg snimanja više uopšte ne liči na lice, ali nama će se i dalje činiti da smo prepoznali nešto “očigledno veštačko”.

 

Doduše, moglo bismo se setiti i Maunt Rašmora:

 

Dualizam “prirodnog” i “veštačkog” pre svega se koristi da bi se neke stvari – koje se proglašavaju za “veštačke” – prikazale u negativnom svetlu. Što je, naravno, budalaština, s obzirom da su i sam Homo sapiens i njegova kultura delovi prirode, odnosno biološke evolucije iz koje proizlaze. Što je to u naučno nepismenim krugovima tobože kontroverzno ne treba mnogo da nas ovde dotiče. Ideja o ljudskoj inteligenciji, svesti i ostalim kognitivnim fenomenima kao nastavku biološke evolucije postojala je još u predsokratovskoj Grčkoj. Njeno moderno određenje daje neodarvinizam, koji se u poslednjih četvrt veka sve uspešnije primenjuje u tradicionalno “veštačkim” oblastima kao što su socijalna psihologija, antropologija, pa i istorija umetnosti. 

Na kraju krajeva, sam stav prema nauci često je – naročito kod naučno nepismenog ili polupismenog dela populacije – određen upravo predrasudom da je razvitak nauke kreirao tehnologije koje naš život čine sve više i više “veštačkim” (kao da se to ne odnosi na sve ljudske kulture, od početka ljudskog sedelačkog načina života do danas). Ovo je posebno ironično u svetlu pomenute činjenice da je upravo kroz teoriju evolucije nauka konstruisala elegantan most kojim se ta lažna dihotomija prevazilazi i ljudski kognitivni fenomeni i kultura koja iz njih proishodi stavljaju u adekvatan prirodni kontekst. 

Na taj način, ovo pitanje je u samom fokusu debate oko mesta i uloge nauke kao aktivnosti u društvu. Da li nauka treba da bude prihvaćena i priznata i finansijski podržana u skladu sa njenim rezultatima i značaju za savremeno društvo (kao što nažalost nije u ovom trenutku slučaj bilo gde na planeti) ili treba da životari na totalnoj margini društva (kao što je slučaj u Srbiji) ili nešto između (kao što je slučaj u gotovo svim zemljama Evrope) – o tome nažalost odlučuju ljudi koji imaju u najmanju ruku iskrivljene predstave o tome šta je priroda, a šta artefakt.

 

Popularne tekstove iz različitih oblasti nauke možete čitati na portalu Elementarijum Centra za promociju nauke.

 

Naravno, nije u pitanju samo nesposobnost da se oštra granica povuče – na daleko prizemnijem nivou ima tu i čiste neobaveštenosti, pa i ideološke zloupotrebe. Kao što je faktografski netačna tvrdnja da homoseksualnost ne postoji u prirodi, kod velikog broja živih vrsta, nekih morfološki bližih, nekih morfološki veoma daleko od čoveka, tako je i ideološki iskrivljena ideja prisutna na ekološkoj levici koja prirodi pripisuje nekakve etičke vrline i vrednosti. Doista? Ko bi rekao da su zemljotresi, uragani, vulkanske erupcije i eksplozije supernovih zapravo nosioci moralnih vrednosti? Bio je jedan takav autoritet, ali na sreću ne u stvarnosti, već u fikciji velikog Voltera: profesor Panglos koji se, u slavnom Kandidu, ističe i legendarnom tvrdnjom da i katastrofalni zemljotres koji je 1755. godine razrušio Lisabon mora biti dobar, jer se inače u njegovu optimističku filozofiju ne uklapa! 

Cela debata oko “prirodnog” i “veštačkog” me dobrim delom podseća na bure u čaši vode koje se često podižu u vezi sa autorstvom i tzv. autorskim pravima koje iz autorstva proizlaze. Ako apstrahujemo za momenat pitanje materijalnog stanja i standarda stvaraoca – koje je svakako izuzetno bitno i na koje se svakako mora odgovoriti, bez obzira koliko populistička i nerazumna društva pokušavala da istinski kreativne ljude, koji su uvek u manjini, gurnu na marginu ili ignorišu – neizbežno je ono zanimljivo pitanje na koje pokušava da odgovori na svoj uobičajeno ironični način Orson Vels u svom remek-delu F for Fake. 

Ovaj film se na zanimljiv dokumentarni način bavi pitanjem autorstva umetničkih dela, naročito savremenog slikarstva, i prisustva falsfikata među njima, mada sadrži i gomilu sjajnog biografskog materijala o samom Velsu. Za našu sadašnju temu najzanimljivija je veličanstvena scena u kojoj se Vels penje uz zvonik katedrale u Šartru, jedno od bez ikakve dileme najznačajnijih umetničkih dela koje je čovečanstvo ikada stvorilo. Da li nam je odista važno to što ne znamo ko je projektovao, izgradio i ukrasio katedralu? pita se Vels. Zbog čega nam je onda to važno u slučaju Pikasovih ili Vermerovih slika? Zar nije ono što je bitno sam estetski doživljaj koji svako pojedinačno delo čini delićem jedinstvenog, panteističkog Dela? 

Na isti način, preporučujem perspektivu koja je zapanjujuće malo prisutna u javnom diskursu, a naročito u beskonačnim jalovim raspravama oko “prirodnog” i “veštačkog”: zaboravimo malo na te ionako nedovoljno dobro definisane pojmove i upitajmo se oko kvaliteta same stvari. Nebitno je da li je nešto “prirodno” ili “veštačko”: bitno je jedino da li je dobro? da li vrši svoju funkciju? da li stvara novu vrednost? To su pitanja o kojima valja da razmišljamo i da ih počnemo shvatati daleko, daleko ozbiljnije.

http://www.b92.net/zivot/nauka.php?yyyy=2013&mm=05&dd=13&nav_id=713532

[Aquilius Cratus]

Dijalog o dva konteksta

Kao što nije svejedno šta tačno znamo, nije nimalo svejedno šta tačno ne znamo u vezi sa bilo kojim problemom kojim se bavimo

Tekst: Milan M. Ćirković

Salviati: Preksinoć sam po ko zna koji put odgledao Doktora Živaga, epski film ser Dejvida Lina (1965) po istoimenom romanu Borisa Leonidoviča Pasternaka iz 1957. godine. Prelep film! Kao i kod drugih velikih umetničkih dela, nakon višestrukog gledanja uočavaju se i sitni detalji koji mogu poslužiti kao povod za razgovor o nekim aspektima naučne metodologije.

Simplicio: Sigurno već imate nešto na umu, dragi prijatelju?

Salviati: Naravno. Prisetimo se scene u kojoj glavnog junaka, tokom pauze putovanja vozom, zarobe Streljnikovljevi ljudi koji prilikom pretresa kod njega pronalaze nož. Kao što paranoični Streljnikov kaže samo malo kasnije, to što su pored noža pronašli kašiku i viljušku, možda je samo varka, da bi se kontekstom umanjila njegova (“revolucionarna”) budnost. Ali u svakom slučaju, dva iskaza:

A: Kod Jurija je pronađen nož; 

B: Kod Jurija su pronađeni kašika, viljuška i nož;

očigledno zvuče drugačije i stvaraju drugačiju sliku (a moglo bi se reći i drugačija očekivanja) bez obzira što su oba empirijski tačna. 

Simplicio: Da, ali iskaz B je samo specijalni slučaj iskaza A. Ono što važi u opštem slučaju, važiće i u svakom pojedinačnom – ima i neka latinska izreka na tu temu…

Salviati: Mada tačno, to zapažanje nas dodatno zbunjuje kada sa terena logike pređemo na teren empirijskih nauka. Naime, B jeste specijalan slučaj od A, ali u realnosti mi se obično ne suočavamo sa oba iskaza, već samo sa iskazima tipa B. Ako mislite da to nije bitno, razmislite o sledećem: čujete ili vidite ili empirijskim istraživanjem dobijete samo B. I želite da ga uopštite – ali u odnosu na šta?

Simplicio: Na šta ciljate?

Salviati: Pogledajmo još jednom rečenicu B. Jedno uopštenje je rečenica A, ali drugačije uopštenje nije samo (na primer) tvrdnja “Kod Jurija je pronađena kašika,” već i tvrdnja “Kod Janka su pronađeni kašika, viljuška i nož.” Ili, još relevantnije za problem konteksta, “kadgod se kod neke osobe pronađu kašika i viljuška, biće pronađen i nož.” Ovo poslednje već liči na iskaze kojima se formulišu opšti zakoni, zar ne? 

Simplicio: Da, mada je tvrdnja širom otvorena za opovrgavanje. Ali već odavno je u post-pozitivističkoj epistemologiji poznato da se iz empirijskih iskaza ne mogu indukcijom izvesti opšti teorijski iskazi. Dakle, nama u svakom slučaju treba nešto drugo, bila to intuicija, inspiracija, simetrija, ili nešto četvrto da bismo stigli do opštih teorijskih iskaza, onih koji su kandidati za zakone.

Salviati: Upravo tako. Međutim, pitanje koje se ređe razmatra u standardnoj literaturi o naučnoj metodologiji jeste šta zapravo usmerava našu intuiciju, inspiraciju, itd. za uopštavanjem u bilo kojoj konkretnoj situaciji. Mada je Poper odavno uveo pojam konteksta problemske situacije kao ključnog za čitav proces opravdanja i opovrgavanja bilo koje naučne tvrdnje, njegova centralna uloga se i dalje često prenebregava, ignoriše ili umanjuje. 

Simplicio: Da li je to različito od opšteg problema nedovoljnog razumevanja stvari kojima se bavimo?

Salviati: Smatram da jeste, jer naše neznanje – baš kao i naše znanje! – nije amorfna, već struktuirana stvar. Baš kao što nije svejedno šta tačno znamo, nije nimalo svejedno šta tačno ne znamo u vezi sa bilo kojim problemom kojim se bavimo. Ovaj problem uvida u kontekst je urgentniji nego što se to na prvi pogled čini. Evo gotovo trivijalnog primera koji, međutim, ne prestaje da zbunjuje ljude u situacijama van nauke, naročito onima iz medija i javnog života gde postoji potreba proturanja ideoloških, komercijalnih ili drugih nekritičkih poruka. Zamislite da vam neko ispriča o dvojici lekara, nazovimo ih Pera i Žika. U istom periodu vremena, od 100 Perinih pacijenata, umrlo je 25, dok se kod Žike lečenje stotine pacijenata okončalo smrtnim ishodom kod 5 pacijenata. Možemo li zaključiti ko je od njih dvojice bolji medicinski profesionalac?

Simplicio: Naravno, Žika. Uz maksimalno poštovanje svih suptilnosti medicinske etike, zadatak lekara je u daleko najvećem broju slučajeva održanje ljudi u životu. Lekar kome umire manje pacijenata svakako je bolji od kolege koji ima tako visoke gubitke. Zar bi iko pri zdravoj svesti lečio svoje dete ili svoje roditelje ili sebe kod lekara kome umire svaki četvrti pacijent? To bi bilo krajnje iracionalno. 

Salviati: Možda. Ali šta ako vam i dalje tvrdim da je vrlo moguće da je Pera zapravo medicinar svetskog kalibra i vrhunski stručnjak, dok je Žika neodgovorni diletant?

Simplicio: To je jednostavno nemoguće. Sve dok smatramo ljudski život vrhunskom vrednošću…

Salviati: …što sigurno smatramo…

Simplicio: …moramo daleko bolje rezultate Žikinog lečenja smatrati potvrdom njegovog superiornog kvaliteta kao medicinskog profesionalca. Ne vidim kako može biti drugačije. Da li biste Vi poslali svoje dete kod Pere?

Salviati: Zavisi. Možda bih, a možda i ne. Ono u čemu grešite, dragi prijatelju, pa makar i vrlo dobronamerno, jeste nedovoljno udubljivanje u kontekst. Vi ste impresionirani razlikom u smrtnosti, a ne pomišljate da su i Perini i Žikini pacijenti svakako bili živi pre početka lečenja – racionalno je jedino uzeti u obzir da je kontekst njihovog stanja pre tretmana mogao biti glavni uzrok njihove, statistički gledano, različite sudbine, a veština lekara zapravo samo sporedni uzrok, koji možda i ne igra nikakvu ulogu u tome. Ili igra ulogu suprotnu od one koju vam puki brojevi sugerišu.

Simplicio: Kako je to moguće? 

Salviati: Vrlo jednostavno. U početnoj postavci pitanja nema dovoljno informacija na osnovu kojih bismo se mogli odlučiti da li je Pera ili Žika bolji. Naše znanje je – obzirom na kompleksnost medicinske problematike – nepotpuno da bi nam obezbedilo odgovarajući kontekst. Koncept “lečenja” je sam po sebi suviše neprecizan da bismo stekli uvid u taj kontekst. Kakvi su tačno lekari Pera i Žika? Šta da zaključimo ako dobijemo dodatnu informaciju da je Pera kardiohirurg, a Žika dermatolog? 

Simpicio: Ali… ali to je besmisleno – ko još umire kod dermatologa?

Salviati: U tome i jeste stvar – dermatolog treba da bude zaista loš da bi toliko pacijenata umrlo! Sa druge strane, ljudi kojima treba pomoć kardiohirurga su u startu pomireni sa tim da im je glava u torbi – smrtni slučajevi su pri operacijama na otvorenom srcu relativno uobičajena pojava. Dakle, sa tom dodatnom informacijom, Pera se čini daleko, daleko boljim medicinarem. Slično bi bilo za neku drugu specifikaciju konkretne problemske situacije; mogli bismo, recimo, dodati da je Pera živeo u Evropi u 10. veku, dok Žika živi u Evropi 21. veka. Obzirom na ograničenost medicinskih znanja i praksi u 10. veku, Perini uspesi u lečenju (“samo” četvrtina fatalnih ishoda) bi mu sa pravom doneli svetsku slavu i ugled u srednjem veku, dok je smrtnost of 5% pacijenata danas (ako se ne radi o kardiohirurgiji ili sličnim rizičnim specijalizacijama) uznemirujuće velika za razvijene delove sveta. 

Simplicio: Ali kako onda da evaluiramo bilo čiji rad? Pa nemoguće je uzeti u obzir sve kontekste svake pojedinačne situacije – stvarni lekar ima mnogo više od 100 pacijenata, svaki ima jedinstvenu i neponovljivu istoriju bolesti, tretman se kod svakog dešava u makar malo različitim uslovima, i tako dalje i tome slično. To je ogromna gomila informacija čiju relevantnost ne možemo znati unapred!

Salviati: Potpuno tačno – i zbog toga je svaka evaluacija skopčana sa ogromnim pojednostavljenjima, koja ponekad jesu, ali veoma često i nisu opravdana. Međutim, na stranu praktični problemi – nas ovde zanima opšti problem kako dobiti dovoljno informacija za iole uspešno zaključivanje. Ono što najčešće zbunjuje ljude u ovakvim situacijama jeste baš ono što u predstavljanju problema nije rečeno. Naime, kad smo predstavili Peru i Žiku mi smo upotrebili zajedničku imenicu “lekar”, a pretpostavlja se implicitno da je kod njih sve ostalo – sem stepena (ne)uspešnosti – isto. Ovo se u filozofiji naziva ceteris paribus: pretpostavka da je u situacijama koje poredimo sve drugo isto, osim onoga što smo eksplicitno naglasili.

Simplicio: Ali kako drugačije? Bez ceteris paribus-a bismo se našli potpuno izgubljeni – nemoguće je ni izdaleka pobrojati sve okolnosti u čak i najjednostavnijoj zamišljenoj situaciji, jer ih ima suviše mnogo. Morali bismo se rastati sa samom idejom misaonog eksperimenta, koja je bila toliko plodotvorna tokom istorije nauke i filozofije!

Salviati: Tačno, u pravu ste. Ceteris paribus jeste neizbežan. Ali to ne znači da sa njim ne treba biti jako oprezan. Nekritičko poverenje u ceteris paribus, preciznije u pretpostavku da je moguće očuvati ceterisparibus u nekoj složenoj zamišljenoj situaciji, uzrok je brojnih zabluda i grešaka. Zapravo, usudio bih se da tvrdim da je to glavni razlog zbog kojeg neki misaoni eksperimenti daju “pogrešne rezultate”.

Simplicio: Sigurno vam je na umu neki primer.

Salviati: Svakako. Verovatno najpoznatiji “pogrešni” misaoni eksperiment u fizici je tzv. paradoks blizanaca u specijalnoj teoriji relativnosti. Za blizanca koji ostaje na Zemlji, svemirski brod sa njegovim bratom odlazi na putovanje i vraća se. Za putnika, Zemlja na kojoj njegov blizanac živi odlazi od svemirskog broda i vraća se u njegovu blizinu. Pogrešan zaključak koji se iz ove “simetrije” izvodi jeste da dilatacija vremena, koju predviđa Ajnštajnova teorija, ne može biti tačan opis realnosti, jer ne mogu oba brata blizanca biti mlađa (ili starija) jedan od drugoga na istom mestu u istom trenutku. 

Simplicio: Aha, shvatam. Deo pretpostavke o simetriji je ideja da su oba blizanca sve vreme u inercijalnim sistemima, tj. da ono što očigledno važi za blizanca na Zemlji (da je njegov sistem približno inercijalan) mora, po ceteris paribus-u, važiti i za onog u svemirskom brodu. A to nije tačno, pošto logika nalaže da ako se vratio u početnu tačku, onda mora biti da je negde zaokrenuo, a ako je zaokrenuo, onda bar jedan deo vremena nije bio u inercijalnom sistemu. Ceteris paribus ne može da se održi u tako zamišljenoj situaciji.

Salviati: Izvrsno! E sad, taj primer je dobro proučen, pa je danas nama lako da ga interpretiramo. Kod stvari koje su na samom frontu istraživanja, dakle loše shvaćene i nove, isti efekat može ostati neprimećen. Odličan primer nam daje savremena hipoteza “retke Zemlje”, popularna u astrobiološkim krugovima. Jedna od provokativnih tvrdnji koju u istoimenoj knjizi iz 2000. godine iznose autori hipoteze Piter Vord i Don Braunli jeste da je prisustvo planete kao što je Jupiter sa pravom masom i na pravom mestu u Sunčevom sistemu značajno povećalo nastanjivost Zemlje, pošto Jupiter (navodno) skreće opasna mala tela iz spoljneg Sunčevog sistema i sprečava ih da se sudaraju sa našom planetom. Pretpostavimo, diskusije radi, da je taj fizički efekat stvaran: da Jupiter odista skreće veliki broj potencijalno opasnih kometa i asteroida sa sudarnih putanja. Da li to znači da bi Zemlja bila manje gostoljubiva za život bez Jupitera?

Simplicio: Izgleda mi očigledno da je odgovor pozitivan. Vord i Braunli imaju tu čvrst argument.

Salviati: Hm. Ali kako bismo to mogli proveriti, dragi prijatelju? Kad bismo uklonili Jupiter magičnim putem – recimo mahnemo čarobnim štapićem i on nestane iz Sunčevog sistema – onda bi se fluks potencijalno opasnih tela u blizini Zemlje odista povećao. Ali, mi nemamo nikakav čarobni štapić na raspolaganju. Umesto toga, možemo izvršiti numeričke simulacije nastanka Sunčevog sistema i njegove potonje istorije bez Jupitera. No tu nas čeka veliko iznenađenje koje proističe iz nekritičke primene ceteris paribus-a: kad jednom izuzmemo Jupiter iz početnih uslova, sve je drugačije! Čak nema ikakve garancije da će se na mestu sličnom Zemljinom u stvarnom Sunčevom sistemu uopšte formirati ikakva planeta. Ako se i formira, njena potonja istorija tokom 4,5 milijardi godina biće u toj meri različita od one koju vidimo u “stvarnoj” istoriji našeg planetskog sistema, da je veliko pitanje u kojoj meri bismo takvo telo uopšte mogli zvati “Zemljom”! Vord i Braunli robuju pozitivističkom shvatanju nauke i ideji da se naučni iskazi nužno mogu empirijski verifikovati, te stoga ne zapažaju ovaj ogroman problem.

Simplicio: Sad vidim vašu poentu – mada i dalje ima tu nešto zbunjujuće… 

Salviati: Itekako ima – što je još jedan izazov za dalji rad, u konkretnom slučaju u astrobiologiji. Međutim, dovoljno da ilustrije koliko je ceteris paribus rizična i opasna pretpostavka. Dakle, savet svakom naučniku i ljubitelju nauke: ne prihvatajte dogmatski ništa što se “podrazumeva” ili je “prećutano”!

Simplicio: Hvala, prijatelju – nadasve koristan savet, a i praktičan daleko van nauke. Kao što je jedan sjajni beogradski naučnik (nažalost pokojni) voleo da kaže: “I u mesari sam bolje radio zato što sam znao fiziku!”

[Aquilius Cratus]

Za sve ljude koji vole istinu da traze u statistikama i raznim olako izvadjenim osmatranjima bez obzira da li je GMO ili tok akcija na berzi.

 

http://www.youtube.com/watch?v=G78cmgrEgOQ

[GeniusAtWork]

THEORIA 1 UDK 113/119:167/168
BIBLID 0351–2274 : (2008) : 51 : p. 19-29 524.8:165.7
Originalni naučni rad
Original Scientific Paper
Milan M. Ćirković

 

O NEUSPEHU REDUKCIONIZMA U KOSMOLOGIJI

 

APSTRAKT: Razmatramo nekoliko različitih slučajeva neuspeha redukcionističkog
pristupa eksplanatornim zadacima u kosmologiji. Pokazaćemo da oni postavljaju ograničenja
na ovu vrstu eksplanatornih projekata. Konačno, iznosimo par utisaka i pretpostavki
o mogućim uzrocima ovakvih neodgovarajućih primena redukcionističkog pristupa u
filozofiji prostora i vremena.

 

KLJUČNE REČI: redukcionizam, filozofija kosmologije, strela vremena.

 

1. Uvod

 

Redukcionizam (ili “redukcioni materijalizam”) stekao je gotovo mitski status
u mnogim filozofskim i naučnim krugovima. Čitamo da je
“reduktivni materijalizam u pogledu svesnog uma vrlo razumna teorija, kad se
uzmu u obzir uspesi naših drugih reduktivnih materijalističkih objašnjenja:
život je biohemija, toplota je usrednjeno kretanje molekula, svetlost je
elektromagnetizam, fenotipske osobine su nizova DNK, evoluciona promena
je prirodna selekcija, i tako dalje. Za svrhe objašnjenja, čitav univerzum
makrofizičkih činjenica izgleda da se može bez ostatka redukovati na
mikrofizičke činjenice nižeg nivoa.” (Dietrich & Gillies 2001)

 

Slično tome, jedan od najvećih fizičara današnjice, dobitnik Nobelove nagrade
Stiven Vajnberg uzvikuje čak u naslovu poglavlja u svojoj popularnoj knjizi Snovi o
konačnoj teoriji: “Triput ura za redukcionizam!” insistirajući pri tom da se jedino
redukcionistički pristup može smatrati istinski naučnim (Vajnberg 1997).
Radi jasnije argumentacije, definisaću ekstremni i pojednostavljeni stav da su
sva naučna objašnjenja zapravo redukcionistička kao ortodoksni redukcionizam.
Ovo je možda gruba karikatura gledišta većine redukcionista, ali se ona i pored toga
može pokazati korisnom u heurističkom i istorijskom smislu. Ortodoksni redukcionizam,
dakle, zastupa jednodimenzionalnu hijerarhiju nauka u kojoj se fenomen
iz domena ma koje više discipline može, u principu, objasniti konceptima iz niže
discipline. Ovo se naročito odnosi na zakonitosti, odnosno ono što se u savremenoj
epistemologiji naziva “zakonolikim iskazima”, odnosno “iskazima koji imaju
formu zakona” (engl. law-like statements).

U ovom radu nameravam da pokažem da ova “uredna” slika nije prisutna u
svim oblastima savremene nauke; samim tim se ona ne može smatrati obavezujućom.
Kao protivargument obimnoj literaturi o slučajevima uspeha redukcionističkog
pristupa (naročito u oblastima poput termodinamike ili molekularne biologije),
ovde kritički sagledavam neka od objašnjenja u dinamičnoj i aktivnoj
oblasti istraživanja u kojima se, istorijski gledano, redukcionistički prikaz često
pokazivao neuspešnim – u oblasti fizičke kosmologije, astronomske discipline koja
se bavi nastankom i evolucijom svemira kao celine (North 1965).

 

Ovo nije samo prost protivprimer koji dovodi u sumnju dogmatsku privrženost
redukcionizmu svih vrsta i na svim nivoima. Stvar je složenija, s obzirom da bi
specifična priroda kosmologije na prvi pogled podsticala očekivanje da je reč o
perjanici redukcionizma. Pošto u domen kosmologije spada odgovor na pitanje
“kako je sve to počelo?” – uključujući sve docnije fenomene za koje verujemo da
se uistinu mogu na zadovoljavajući način redukcionistički objasniti – onda bi sama
istorijska izgradnja kompleksnih sistema (npr. prvih hemijskih elemenata ili prvih
zvezda ili prvih molekula) od njihovih sastavnih delova pružila najbolju potvrdu
ispravnosti eksplanatornih modela u svakoj pojedinačnoj oblasti. Na taj način bi
kosmologija pružila prirodan “krov” i nadsvođenje velikom zdanju redukcionističke
nauke.

 

Gledište jake emergencije – kakvo su zastupali, npr. Ervin Šredinger u svojoj
slavnoj knjizi Šta je život (Schrödinger 1944) ili Broud (Broad 1925), a čiji je verovatno
najznačajniji savremeni predstavnik Stjuart Kaufman (npr. Kauffman 2007)
– posebno je značajno za tumačenje uloge redukcionizma u objašnjenju materijalnog
sveta na najvećim prostornim i vremenskim skalama. Jaka emergencija insistira
na pojavi osobina koje se ne mogu eksplicirati do kraja u terminima elementarnih
osobina i zakona koji se pojavljuju na nižim nivoima složenosti. Kritičari jake
emergencije (velika većina savremenih kako fizičara, tako i filozofa) insistiraju
na tome da se ovo gledište sukobljava sa uobičajenim razumevanjem kauzalnosti u
prirodi. Shvatanje da “nema [kauzalnog] mesta na dnu” je karakteristično za savremeni
redukcionizam; međutim, valja odmah zapaziti da ono ništa ne govori o “mestu
na vrhu”, tj. o kauzalnim mogućnostima celine sistema. Isto rasuđivanje koje su
neki neredukcionisti – poput Popera i Eklsa (Popper & Eccles 1977) – primenjivali
u filozofiji duha moglo bi se primeniti i u filozofiji kosmologije. Potrebno je da pre
toga razmotrimo faktografsku osnovu tvrđenja o (relativnoj) neuspešnosti redukcionizma
u kosmološkom domenu, što ćemo učiniti u narednom odeljku.

 

Konačno, teško je izbeći utisku da, nasuprot onome što bi bila logična i
razumna praksa, neuspeh redukcionizma u kosmologiji navodi pojedince na sumnje
ne u vezi redukcionizma per se, već u vezi kosmologije kao nauke. Ovo nije
fenomenološki ništa novo, jer se od samog početka kosmologije kao fizičke
discipline u 1920-tim godinama, veoma često tvrdilo da kosmologija nije “prava”
nauka pošto, navodno, uvodi neobične, čudesne ili neobjašnjive događaje (poput
Velikog praska), tobože nenaučne koncepte (poput kvantno-kosmološkog multiverzuma)
ili lažna objašnjenja (poput onih zasnovanih na antropičkom načelu).

 

Mada to nije glavna svrha ovog članka, nameravam da pokažem kako su ove
optužbe barem delimično zasnovane na uskogrudom i dogmatskom redukcionizmu
i da, shodno tome, odbacivanje ortodoksnog redukcionizma potpuno afirmiše savremenu
kosmologiju na epistemološkom planu. Činjenica da je ovo ostalo gotovo
neprimećeno u mnogobrojnim filozofskim diskusijama inspirisanim savremenom
kosmologijom (naročito u periodu od 1965. godine naovamo) je takođe veoma
poučna, mada nam govori više o socijalnom i kulturnom okruženju savremenih
prirodnih nauka nego o samom univerzumu.

 

2. Slučajevi neuspešnog redukcionizma

 

U ovom odeljku ukratko ćemo razmotriti neke od primera neuspeha redukcionističkih
projekata u fizičkoj kosmologiji 20. veka. Zadržaćemo se na čisto
eksplanatornim projektima, ne ulazeći u složeno i teško pitanje u kojoj meri je
redukcionizam igrao ulogu u drugim aspektima naučnog rada (poput planiranja i
organizacije istraživanja, recepcije naučnih rezultata, itd.). Ovde nećemo razmatrati
svakako najbolje poznatu kontroverzu u istoriji fizičke kosmologije – sučeljenje
rivalskih paradigmi Velikog praska i Večnog stanja u periodu 1948-1965. godine.
Mada je danas odbačena teorija Večnog stanja imala pojedine redukcionističke
elemente (naročito u obliku koji su branili Bondi i Gold na bazi “savršenog
kosmološkog principa”; Bondi & Gold 1948), ipak je ovde situacija daleko složenija;
za izvrstan istorijski pregled kontroverze videti Kragh (1996), a za pregled nekih
od najvažnijih srodnih filozofskih problema Balashov (1994).

 

2.1. Edington-Dirakove koincidencije

 

Slavne “koincidencije velikih brojeva” prvi je zapazio Herman Vajl još 1919,
ali su one stekle značajnu slavu (kao i, treba primetiti, svojevrsnu auru misticizma;
cf. Klee 2002) kada su im značajnu pažnju pridali veliki fizičari ser Artur Edington
i Pol A. M. Dirak u 1920-tim i 1930-tim. Detaljna priča ispričana je u slavnoj
monografiji Beroua i Tiplera o antropičkom načelu (Barrow & Tipler 1986), te
ćemo ovde dati samo kratak pregled. Edington i Dirak su uočili da bezdimenzione
kombinacije fundamentalnih konstanti prirode, kakve su Plankova konstanta, brzina
svetlosti, elementarno naelektrisanje, itd. teže da se grupišu oko broja 1040 (ili
njegove recipročne vrednosti) i njegovih stepena (1, 1040,1080, itd.). Dok je Edington
tu zastao i pokušao da formuliše opštu numerološku teoriju strukture svemira
pod nazivom “fundamentalne teorije”, Dirak je postavio smelu fizičku hipotezu:
ovaj veliki broj vezan je za starost svemira (izraženu u nekim “prirodnim” jedinicama),
iz čega je izveo nekoliko značajnih predviđanja. Ova Dirakova “hipoteza
velikih brojeva” (engl. Large-Number Hypothesis) predviđala je, između ostalog,
da Njutnova gravitaciona konstanta G opada sa protokom kosmičkog vremena
(Dirac 1937, 1938, 1974).

 

Dirakovo predviđanje bilo je konačno oboreno tek eksperimentima sa kosmičkim
sondama Viking (npr. Hellings et al. 1983), ali je daleko ranije, 1961.
godine, Robert Diki dao drugačiju i po mnogo čemu daleko adekvatniju interpretaciju
koincidencija koje su uočili Edington i Dirak (Dicke 1961). Diki je ukazao
da su pomenute koincidencije tesno povezane sa uslovima za postojanje života na
Zemlji, odnosno da su posledica toga što svemir posmatramo upravo u ovom
trenutku njegove istorije. Daleko pre ili daleko posle sadašnje epohe koincidencije
više ne bi postojale – ali se ne treba nimalo čuditi što to ne opažamo, jer te drevne
ili daleke buduće epohe nisu pogodne za život i postojanje inteligentnih posmatrača
uopšte (ne samo ljudskih). Time je postavljen temelj za ono što će Brendon Karter
1974. godine nazvati antropičkim principom: zahtevom za usaglašenošću posmatrane
fizičke stvarnosti sa preduslovima za postojanje inteligentnih posmatrača u
ovom trenutku istorije svemira.

 

Ovde treba veoma jasno naglasiti da antropički principi, shvaćeni na savremeni
način, kao posmatrački selekcioni efekti, ne samo da nemaju ničeg zajedničkog sa
ovom vrstom Edington-Dirakove numerologije, već i da se zapravo protive
teleološkoj interpretaciji sveta koja se iz te numerologije obično izvodi. Jasan
primer ove zablude, pothranjivane iz ideoloških razloga, jesu teološke, pa i kreacionističke
tvrdnje da antropički princip(i) podržavaju ideju o svrhovitosti materijalnog
sveta. Ništa nije dalje od istine; tumačenje antropičkih principa kao posmatračkih
selekcionih efekata je ne samo disteleološko, već zapravo i anti-teleološko,
jer nas upozorava da i ono što je prima facie svrhovito može biti samo uzgredna
posledica potpuno neizbežne posmatračke selekcije.

 

Valja dodati da je konfuzija između edingtonovske numerologije i antropičkih
načela, nažalost, itekako i danas prisutna (dobar primer je Klee 2002), nanoseći
veliku štetu ozbiljnom naučnom sagledavanju potonjih kao veoma važnih selekcionih
efekata u astrobiologiji i kosmologiji (za detaljan kritički osvrt na ovu vrstu
konfuzije, videti Walker & Ćirković 2006).

 

2.2. Električni svemir?

 

Helge Krag, najznačajniji savremeni istoričar kosmologije, detaljno je ispitivao
ovu pomalo bizarnu epizodu u istoriji 20-vekovne kosmologije (Kragh 1997).
Britanski kosmolozi Herman Bondi – poznat po ko-autorstvu teorije Večnog stanja
– i Rejmond Litlton su spekulisali da je širenje svemira zapravo posledica električnih
sila odbijanja između materije. U osnovnoškolskoj fizici učimo da je materija u
celini električno neutralna, jer se pozitivni naboj protona potpuno uravnotežava
negativnim nabojem elektrona kojih u svakom atomu ima podjednako mnogo.
Ukoliko bi, međutim, postojala majušna razlika između apsolutnih vrednosti
pozitivnog i negativnog naelektrisanja (razlika od svega oko 10-19e, gde je e
elementarno naelektrisanje), odbijanje istoimenih naelektrisanja bilo bi nešto jače
od privlačenja među različitim nabojima, što bi rezultovalo veoma slabom odbojnom
(“antigravitacionom”) silom koju bi bilo veoma teško izmeriti u laboratoriji,
ali koja bi imala značajne kosmološke posledice. Konkretno, kako su Litlton i
Bondi pokazali 1959. godine, ovo bi moglo biti objašnjenje širenja svemira bez
pozivanja na gravitaciju (Lyttleton & Bondi 1959)!

Kao što zapaža, Krag, neobičnost ove kosmološke teorije sastoji se u tome da
je njeno opovrgavanje izvedeno eksperimentom u laboratoriji, a ne posmatranjem
neba (Kragh 1997). Ogledi Kinga, Hjuza i saradnika su već 1960. godine pokazali
da je disbalans naelektrisanja, ako i postoji, isuviše mali da bi imao kosmološke
posledice. Već samim tim nestalo je daljeg interesa za hipotezu o električnom
svemiru – s tim što valja naglasiti da je Bondi u skladu sa opštom poperovskom
orijentacijom u filozofiji nauke, smatrao da je ovo izvrstan primer primene falsifikacionizma
u konkretnoj naučnoj praksi.

 

Ovde valja imati na umu da se od hipoteze odustalo čim je nestalo odgovarajuće
redukcionističke veze – ne zato što je ona zvučala krajnje ekstravagantno (a
jeste!). Ovo nije nezanimljivo ni kao argument u prilog kritike opovrgljivosti teorija
kakvu je zastupao, na primer, Kvajn – iako se teorija električnog univerzuma u
principu mogla modifikovati tako da “preživi” negativnu presudu eksperimenta,
ipak se to istorijski nije desilo i nema razloga za verovanje da je iko i razmišljao u
tom pravcu, pošto je već intuitivno jasno da bi neophodne modifikacije bile u toj
meri složene da bi teorija prestala da bude u ma kom pogledu interesantna. Drugim
rečima, “dodatna informacija” iz konteksta čitavog problema bila je, u sinergiji sa
striktnim empirijskim ograničenjima, potrebna da bi se glavni tok kosmološkog
razmatranja usmerio na drugu stranu.

 

2.3. Početna singularnost

 

Relativistički kosmološki modeli tradicionalno imaju “nezgodnu” osobinu da u
graničnom procesu t → 0 dobijamo singularnost gustine materije i temperature (ρ
→ ∞, T → ∞), što je uočio još Aleksandar Aleksandrovič Fridman oko 1922.
godine. Ali ova činjenica koju je Džon Viler nazvao “najvećom krizom u
fizici” (videti Misner, Thorne & Wheeler 1973, poglavlje 44) ostala je uglavnom
neuočena i nekontroverzna skoro pola veka nakon Fridmana. Tek sa naglim
porastom interesovanja za crne rupe (“lokalne singularnosti”) ponovo je u prvi plan
izbio i problem singularnosti Velikog praska (“globalne singularnosti”). Teoreme
koje su Rodžer Penrouz i Stiven Hoking dokazali tokom 1960-tih i 1970-tih godina
dovele su do zaključka da je, bar u klasičnoj teoriji, pod dovoljno širokim uslovima,
singularnosti zapravo nemoguće izbeći.

 

Probleme sa singularnostima teško je i samo navesti u ovom kratkom odeljku.
Ako je singularnost apsolutni početak, ima li ona kauzalne moći da izazove
otpočinjanje univerzalnog širenja? Kako je moguće govoriti o osobinama singularnosti
koje su uzrokovale da naš svemir ima baš ove osobine koje poseduje (pošto
je logički sasvim moguće da je imao neke sasvim drugačije osobine, uključujući
drugačije vrednosti fundamentalnih konstanti i oblike prirodnih zakona)? Da li se
uopšte može govoriti o teorijskom objašnjenju singularnosti, itd.?

 

Misner (1969), u članku čiji značaj za filozofiju prostora i vremena nije još
uvek dovoljno istražen, prvi snažno i eksplicitno brani ideju da je početna singularnost
fizička stvarnost koju treba prihvatiti kao “brutalnu činjenicu” nasprot svim
našim intuicijama koje su zasnovane na vrlo ograničenom opsegu fizičkih uslova
koje poznajemo. On koristi analogiju sa apsolutnom nulom temperature koja je
takođe do izvesne mere neintuitivna, svakako neiskustvena, a ipak odavno etablirana
fizička stvarnost (makar i nedostižna, u skladu sa III zakonom
termodinamike). Nasuprot idejama da će buduća kvantna gravitacija biti u stanju da
nekako izbegne početnu singularnost, Mizner daje posredne argumente da je bolje
prihvatiti njenu neizbežnost i raditi na tome kako da se ona uklopi u celinu fizičkog
poimanja sveta. Još važnije od ovog čisto tehničkog – za test kojeg ćemo morati još
dosta da čekamo, s obzirom na težinu problema kvantizovanja gravitacije – pomaka,
filozofski uvid je prilično jasan. Ako ne na fizičkom, ono na filozofskom
planu, singularnost zahteva proširenje eksplanatorne baze našeg razumevanja
dinamike na globalnoj skali.

 

2.4. Kvantno stvaranje svemira ex nihilo

 

Ovo je jedna od novijih kosmoloških hipoteza – prvi put se u literaturi pojavljuje
1973. godine sa kratkim radom Edvarda Triona (Tryon 1973) gde se
sugeriše da je univerzum “krajnji besplatni ručak” – nastao kao kvantna fluktuacija
ni iz čega! Ovo je paradoksalno samo na prvi pogled – standardna kosmologija
ionako postulira da je ukupna energija svemira blizu nule utoliko ukoliko je on
blizu globalno euklidskoj geometriji (pozitivna energija materije i zračenja kompenzuje
se negativnom potencijalnom energijom gravitacionog polja). Mehanizam
stvaranja i nestajanja virtuelnih čestica u kvantnoj teoriji polja poznat je još od
Diraka, ali ono što je ovde novo jeste da bi se on mogao primeniti na tako kompleksan
– iako u relevantnoj ranoj epohi daleko jednostavniji nego danas – sistem kakav
je univerzum kao celina.

 

Iako se u međuvremenu pojavilo mnoštvo alternativnih verzija “pravog
početka”, uključujući i neke koje predstavljaju gotovo povratak na stari svemir
Večnog stanja (ovo se posebno odnosi na Lindeovu varijantu haotične inflacije; npr.
Linde 1986, 1990), Trionova ideja je i dalje zadržala privlačnost, tim pre što se i
najnovijim merenjima potvrđuje da je totalni energetski bilans svemira izuzetno
blizu nule (svemir je na velikim skalama geometrijski gotovo ravan, odnosno,
tehnički govoreći, kosmološka gustina energije Ω je, ako ne jednaka, a ono bar
veoma, veoma blizu jedinici). Noviji empirijski nalazi, naročito briljantna postignuća
kosmologa sa posmatranjem pozadinskog zračenja sa satelita COBE i WMAP
pružila su snažnu potvrdu ovoj slici. Nepotrebno je naglašavati da se radi o rušenju
– i to kakvom! – verovatno najstarijeg i najsnažnijeg filozofskog tabua (koji leži u
osnovi svih oblika redukcionizma), onog izraženog latinskom izrekom ex nihilo
nihil fit.

 

2.5. Teorije tamne materije

 

Jedna od najzanimljivijih, ali i najiritantnijih osobina standardnog kosmološkog
modela jeste njegovo oslanjanje na postojanje ogromnih količina tzv. tamne ma
terije (i to u njenom nebarionskom, hladnom izdanju, tzv. CDM, od engl. Cold
Dark Matter). Naslućena još 1940-tih godina, tamna materija je na velika vrata ušla
početkom 1980-tih, kada se pokazalo da nove, precizne krive rotacije spiralnih
galaksija ne mogu biti objašnjene zvezdama male mase i drugim “poznatim”
objektima sastavljenim od bariona, tj. uobičajene materije na kakvu smo navikli na
Zemlji (za jedan od boljih pregleda ove tematike, vidi npr. Peebles 1993).
Danas gotovo da nema nikakve ozbiljnije sumnje u njeno postojanje – poslednja
ozbiljna teorija koja je osporavala potrebu za tamnom materijom, tzv. modifikovana
njutnovska dinamika (MOND; od engl. Modified Newtonian Dynamics;
Milgrom 1983), pokazuje se nemoćnom da objasni dinamiku na veoma velikoj
skali (jata galaksija), kao i statističke osobine apsorpcionih sistema u spektrima
kvazara i gravitacionih sočiva bez tamne materije – novije verzije MOND-a pored
modifikacije dinamičkih zakona i dalje zahtevaju određenu količinu tamne materije,
mada manje od standardne slike (npr. Richtler et al. 2008 za slučaj MOND-a
kod džinovskih eliptičnih galaksija). Jasno je da je privlačnost takvog drastičnog
koraka kao što je modifikacija dinamičkih zakona znatno manja ako istovremeno
moramo da zadržimo i deo onoga što je predstavljalo originalnu (negativnu)
motivaciju za čitav zahvat. Nebarionska tamna materija je, valja naglasiti, deo
fizike elementarnih čestica, dakle onoga što bi trebalo da bude kauzalni temelj (u
slici ortodoksnog redukcionizma) svega ostalog; to što (1) ona nije još uvek
identifikovana u domenu mikrosveta, a (2) eksplicitno je motivisana samo osobinama
strukture na velikoj skali, dakle “odozgo”, čini je provokativno neredukcionističkom.

 

2.6. Niska početna entropija i “strela vremena”

 

Poreklo termodinamičke strele vremena u kosmološkim početnim uslovima,
kako to Prajs lepo primećuje, jedno je od najpotcenjenijih naučnih otkrića 20. veka.
Nema ničeg “praktičnijeg” od ireverzibilnosti termodinamičkih sistema – ne samo
da ih zapažamo u našem svakodnevnom životu, već je i samo naše postojanje
neposredno zavisno od termodinamičke asimetrije bez koje ne bi moglo biti života
ni inteligentnih posmatrača (Davies 1977; Price 1996). Ekstremno mala entropija
“našeg” Velikog praska dovela je do situacije u kojoj su početni uslovi u svakom
razgranatom sistemu takvi da je daleko najverovatnije kretanje fazne tačke sistema
ka stanju termodinamičke ravnoteže, odnosno asimetrija rasta entropije. Koliko je
entropija Velikog praska niska prvi je grubo izračunao Penrouz (Penrose 1979; za
nešto uopšteniji proračun videti Ćirković 2003). Dobijeni ogroman razultat –
najveći broj koji se igde pojavio u bilo kom fizičkom kontekstu – jasno zahteva
dalji sloj objašnjenja. Mada se na tom mestu mišljenja kosmologa razilaze, to nije
od značaja za kontekst sadašnje diskusije. Daleko važnija je činjenica da smo do te
tačke stigli: da smo zaključili da je poreklo svih partikularnih strela vremena u
jednoj centralnoj kosmološkoj streli povezanoj sa početnim uslovima evolucije
svemira.

Ako je strela vremena koju opažamo u svakodnevnom životu (odista, od koje
naši živote zavise na toliko mnogo različitih načina!) doista posledica kosmoloških
početnih uslova, tada se suočavamo sa jednim od najgrandioznijih neuspeha
redukcionizma. Ovaj primer je i jedan od prilično retkih slučajeva u kojima
možemo sa izvesnim pravom tvrditi da dostignuća savremenih prirodnih nauka
pružaju pozitivne argumente u prilog holizma.

 

3. Diskusija

 

Najčešći problem sa kojim se suočavaju razmatranja ne-redukcionističkih
objašnjenja u nauci sličan je onome koji je u vezi sa ulogom izdaje u objašnjavanju
istorijskih događaja zapazio elizabetanski pesnik i izumitelj ser Džon Harington
(1561-1612):

 

Treason doth never prosper: what's the reason?
Why, if it prosper, none dare call it treason.1

 

1 Epigrams (bk. IV, ep. V). U slobodnom prevodu: “Izdaja nikad ne uspeva; šta li je razlog? Pa,
kada uspe – niko se ne usuđuje da je nazove izdajom!”

 

Posredi je specifični posmatrački selekcioni efekt: pogodnim uopštavanjem
nešto što je prima facie neredukcionističko (odn. manje redukcionističko od alternativa)
objašnjenja pretvara se u redukcionističko sa protokom vremena, gomilanjem
eksperimentalnih potpora i vigovskim “peglanjem” istorije nauke. Ovo je slično
fenomenu uočenom u geološkim naukama u vezi sa veoma mnogo diskutovanim
“povratkom katastrofizma” (posle 1980. godine) u naučni diskurs – danas se
mnoga suštinski katastrofička objašnjenja prevode u doskora vladajući gradualistički
diskurs pod izgovorom da se radi o fenomenima koji se uistinu dešavaju i
danas, ali ”u velikim vremenskim intervalima”, tako da nije narušen osnovni
gradualistički ključ da je sadašnjost ključ prošlosti (vidi npr. Raup 1991). Ovo je
očigledno više retorički manevar nego ozbiljan doprinos diskusiji mehanizama
istorijske promene. Dodatna zanimljiva sličnost ovih situacija diskutovana je u
inspirativnoj studiji Jurija Balašova, koja eksplicitno naziva odbačenu teoriju
Večnog stanja “uniformitarijanizmom u kosmologiji” (Balashov 1994). Na sličan
način se izvornoo – i često suštinski – neredukcionistička objašnjenja prevode u
redukcionistička pozivanjem na promenjeni kontekst diskusije.

 

Branioci redukcionizma na filozofskom polju na kome se većina savremenih
bitaka na tu temu vodi (pre svega u filozofiji duha) često tvrde da je ova ili ona
forma redukcionizma (ne nužno ona ortodoksna koju smo prethodno razmatrali)
samo radna hipoteza (npr. Shapiro 1995). To je, naravno, sasvim prihvatljivo, ali se
pri tom često previđa da se radne hipoteze u nauci često i lako odbacuju, i to ne
uvek – možda čak i ne uglavnom – zbog empirijskog opovrgavanja, već takođe iz
estetskih, ekonomskih, filozofskih razloga koji imaju utemeljenje u naučnoj praksi,
ali ponekad čak i iz otvoreno vannaučnih razloga. Uz to, standardna je pojava da
naučnik ima više od jedne radne hipoteze o jednom problemu, naročito ako se radi
o ekstremno složenom problemu. “Pristup radne hipoteze” se loše slaže sa pom-
peznošću i neskromnim ponosom sa kojim brojne pristalice redukcionizma nabrajaju
svoje uspehe (e.g. Dennett 1995; Vajnberg 1997).

 

Kakvu pouku nam ovde ukratko razmotreni primeri neuspeha redukcionizma u
kosmologiji mogu naučiti, osim standardne lekcije o skepticizmu prema svim
“izmima”? Čini mi se da vredi razmisliti o tome da i uobičajeno načelo nauke
“ništa nije uspešnije od uspeha” ima svoje inherentne granice – da se epistemička
ograničenja vezana za prostorne i vremenske skale moraju uzeti u obzir i u okvirima
najopštije metodologije. Jedan put za usklađivanje odstupanja od ortodoksnog
redukcionizma, koje smo razmotrili sa uobičajenim shvatanjem kauzalnosti, jeste
mogućnost “otvaranja odozgo”, odnosno pridavanja kosmološkom domenu autonomnog
kauzalnog kapaciteta. Ovo, naravno, zahteva daleko dublje promišljanje
koje je van domašaja sadašnjeg istraživanja.

 

Konačno, dodatna tema koja više pripada sociologiji nego filozofiji nauke,
zaslužuje da bude uzgredno pomenuta u ovom kontekstu. Interesantna istorijska
tradicija osporivača kosmologije kao nauke oslanja se bar delimično na problem
statusa redukcionizma u ovoj disciplini. Osporivači, poput klasičnih Dingla i
Bungea (Dingle 1937, 1953; Bunge 1962), te novijih poput Majkla Diznija (Disney
2000), snažno se, mada implicitno, oslanjaju na redukcionističku tradiciju i nalaze
da je neuspeh redukcionizma u kosmološkim objašnjenjima nužno slabost ove
discipline. Diznijeva kritika je u mnogo čemu nedosledna i neobjektivna na šta sam
detaljnije ukazao drugde (Ćirković 2002). Ovde vredi pomenuti samo da realni
rezultati i predviđanja kosmologije govore za sebe: na početku 21. veka rešili smo
neke od najdrevnijih i najtežih pitanja vezanih za poreklo i evoluciju materijalnog
sveta; bez obzira na mnoge preostale zagonetke, nema nikakve sumnje da je
savremena fizička kosmologija pružila pouzdanije odgovore na ove iskonske upite
od bilo koje druge organizovane aktivnosti u ljudskoj istoriji. Naprotiv, ima mnogo
razloga za verovanje da se ova saznajna plodnost nastavlja; u godinama i decenijama
koje dolaze može se očekivati razjašnjenje daljih zagonetki, prevashodno onih
vezanih za nastanak strukture na velikoj skali, prirodu tamne materije i mesto našeg
kosmološkog domena unutar šire stvarnosti multiverzuma.

 

Milan M. Ćirković

 

Astronomska opservatorija u Beogradu

 

Reference:
Balashov, Yu. 1994, “Uniformitarianism in cosmology: background and philosophical
implications of the steady-state theory,” Studies in History and Philosophy of Science
25B, 933.
Barrow, J. D. & Tipler, F. J. 1986, The Anthropic Cosmological Principle (Oxford University
Press, New York).
2 Zadovoljstvo je zahvaliti se Živanu Lazoviću i Petru Grujiću na korisnim sugestijama i
diskusijama. Ideja za ovaj rad proistekla je iz jednog od mnogih inspirativnih razgovora sa
Helgeom Kraghom prilikom njegove plodotvorne posete Beogradu u oktobru 2007. godine.
Autor se takođe zahvaljuje Ministarstvu nauke za potporu kroz projekat ON146012.
28 Milan M. Ćirković
Bondi, H. 1961, Cosmology (2nd edition, Cambridge University Press, London).
Bondi, H. & Gold, T. 1948, “The steady-state theory of the expanding universe,” Monthly
Notices of the Royal astronomical Society 108, 252.
Bostrom, N. 2002, Anthropic Bias: Observation Selection Effects in Science and Philosophy
(Routledge, New York).
Broad, C. D. 1925, The Mind and Its Place in Nature (Routledge & Kegan Paul, London).
Bunge, M. 1962, “Cosmology and Magic,” The Monist 47, 116-141.
Ćirković, M. M. 2002, “Laudatores Temporis Acti, or Why Cosmology is Alive and Well –
A Reply to Disney”, General Relativity and Gravitation, vol. 34, pp. 119-130.
Ćirković, M. M. 2003, “How many universes are necessary for an ice cream to melt?” Serb.
Astron. J. 166, 55-59.
Ćirković, M. M. & Vlajković, A. 2002, “Computationalism and Anthropocentrism: That Old
Double Standard”, The Noetic Journal, vol. 3, pp. 162-168.
Davies, P. C. W. 1977, The Physics of Time Asymmetry (University of California Press,
Berkeley).
Dennett, D. 1996, Darwin's Dangerous Idea (Simon & Schuster, New York).
Dicke, R. H. 1961, “Dirac's Cosmology and Mach's Principle,” Nature 192, 440-441.
Dietrich, E. & Gillies, A. 2001, “Consciousness and the Limits of Our Imaginations,”
Synthese 126, 361-381.
Dingle, H. 1937, “Modern Aristotelianism,” Nature 139, 784-786.
Dingle, H. 1953, “Address on Science and Modern Cosmology,” Monthly Notices of the
Royal astronomical Society 113, 393-407.
Dirac, P. A. M. 1937, “The Cosmological Constants,” Nature 139, 323.
Dirac, P. A. M. 1938, “A new basis for cosmology,” Proceedings of the Royal Society A 165,
199-208.
Dirac, P. A. M. 1974, “Cosmological Models and the Large Numbers Hypothesis,” Proc. R.
Soc. A338, 439.
Disney, M. J. 2000, “The Case Against Cosmology,” Gen. Rel. Grav. 32, 1125.
Hellings, R. W. et al. 1983, “Experimental test of the variability of G using Viking lander
ranging data,” Phys. Rev. Lett. 51, 1609.
Hoyle, F. 1948, “A new model for the expanding universe,” Monthly Notices of the Royal
astronomical Society 108, 372.
Kauffman, S. 2007, “Beyond reductionism: Reinventing the sacred,” Zygon 42, 903-914.
Klee, R. 2002, “The Revenge of Pythagoras: How a Mathematical Sharp Practice Undermines
the Contemporary Design Argument in Astrophysical Cosmology,” Brit. J. Phil.
Sci. 53, 331-354.
Kragh, H. 1996, Cosmology and Controversy (Princeton University Press, Princeton).
Kragh, H. 1997 “The electrical universe: Grand cosmological theory versus mundane
experiments,” Perspectives on Science 5, 199-231.
Linde, A. D. 1986 “Eternally existing self-reproducing chaotic inflationary universe,” Phys.
Lett. B 175, 395.
Linde, A. D. 1990, Inflation and Quantum Cosmology (Academic Press, San Diego).
Lyttleton, R. A. & Bondi, H. 1959, “On the physical consequences of a general excess of
charge,” Proceedings of the Royal Society 252, 313-333.
Milgrom, M. 1983, Astrophysical Journal 270, 365.
Misner, C. W. 1969, “Absolute Zero of Time,” Physical Review 186, 1328-1333.
Misner, C. W., Thorne, K. S. & Wheeler, J. A. 1973, Gravitation (Freeman, San Francisco).
O neuspehu redukcionizma u kosmologiji 29
North, J. 1965, The Measure of the Universe: A History of Modern Cosmology (Oxford
University Press, London).
Peebles, P. J. E. 1993, Principles of Physical Cosmology (Princeton University Press,
Princeton).
Penrose, R. 1979, in General Relativity: An Einstein Centenary, ed. by Hawking, S. W. and
Israel, W. (Cambridge University Press, Cambridge), p. 581.
Popper, K. R. & Eccles, J. C. 1977, The Self and Its Brain (Springer, New York).
Price, H. 1996, Time's Arrow and Archimedes' Point (Oxford University Press, Oxford).
Raup, D. M. 1991, Extinction: Bad Genes or Bad Luck? (W. W. Norton, New York).
Richtler, T, Schuberth, Y., Hilker, M., Dirsch, B., Bassino, L. and Romanowsky, A.J. 2008,
Astronomy & Astrophysics 478, L23.
Schrödinger, E. 1944, What is Life? (Cambridge University Press, Cambridge).
Shapiro, S. C. 1995, “Computationalism,” Minds and Machines 5, 517.
Tryon, E. P. 1973, “Is the Universe a Vacuum Fluctuation?” Nature 246, 396.
Vajnberg, S. 1997, Snovi o konačnoj teoriji (Polaris, Beograd).
Walker, M. A. & Ćirković, M. M. 2006, “Anthropic Reasoning, Naturalism and the
Contemporary Design Argument,” International Studies in the Philosophy of Science
20, 285-307.

 

Link
 

[GeniusAtWork]

Jesmo li nešto naučili od 1815?

 

Uskoro ćemo imati priliku da obeležimo 200 godina od te važne, 1815, i svih događaja koji se sa njom povezuju

 

 

 

Godine 1815. dogodile su se mnoge značajne stvari, od kojih se o ponekima čak i uči u školi – naglašavam čak jer da se u školama uglavnom uče nebitni sadržaji već je, nažalost, postalo globalno opšte mesto, samo prenaglašeno lokalnom srpskom tradicijom snažne otpornosti na učenje i znanje. Napoleonovih „sto dana“, bitka kod Vaterloa, izgnanstvo na Sv. Heleni, Bečki kongres, knez Meternih, Sveta alijansa, kolonijalni rat u Latinskoj Americi, Drugi srpski ustanak i uspon Miloša Obrenovića, pojava bidermajera kao stila, izum Dejvijeve lampe, rođenje budućeg kancelara Bizmarka i buduće prve programerke u istoriji Auguste Ade Lavlejs. Tvrdim da su sve ove stvari zapravo od manjeg značaja u poređenju sa ključnim događajem koji se odigrao 10. aprila te godine na indonežanskom ostrvu Sumbavi. O kome se, naravno, u školama ne uči.

 

A svega dve nedelje pre Takovskog ustanka, 10. aprila, nakon oko nedelju dana potmule grmljavine koja je holandske kolonijalne vlasti u 1260 kilometara udaljenoj Bataviji podsećala na sasvim neočekivanu artiljerijsku paljbu, tako da su čak i poslale brodove u izviđanje situacije, došlo je oko 7 sati uveče po lokalnom vremenu do strahovite eksplozije planine Tambora, do tog momenta jedne od najviših planina u Aziji istočno od Himalaja. Danas to nije više slučaj, jer je tokom tog oko jednog sata glavne eksplozije, više od jednog i po vertikalnog kilometra planine pretvoreno u prah i izbačeno u atmosferu brzinama višestruko većim od brzine zvuka. Na mestu dotadašnjeg planinskog vrha pojavila se ogromna kaldera – krater oblika kotla koji nastaje urušavanjem vulkana u do tada skrivenu magmatsku komoru. Ukupno oko 160 kubnih kilometara smrvljene stene, prašine, kamenja i lave formiralo je stub koji se uzdigao čitavih 43 kilometra iznad vulkana, izašavši, dakle, iznad najvećeg dela Zemljine atmosfere. Poređenja radi, najsnažnija vulkanska erupcija u pisanoj istoriji Evrope, erupcija Vezuva, koja se odigrala 79. godine naše ere i razorila rimske gradove Pompeju i Herkulanum, izbacila je u atmosferu „svega“ oko 10 kubnih kilometara materijala.

 

Pošto će uskoro i jubilarnih 200 godina od te globalne katastrofe, nije loše da se podsetimo nekih od njenih relevantnih osobina. Na takozvanoj skali vulkanske eksplozivnosti (VEI –  Volcanic Explosivity Index), koja približno odražava „jačinu“ erupcija, erupcija Mount Tambore iznosi oko 7, jedina erupcija te veličine potvrđena u ljudskoj istoriji. Samo nekoliko drugih erupcija dolaze po intenzitetu blizu katastrofi iz 1815. godine, ali s obzirom na to da su se desile daleko pre pojave vulkanologije kao nauke – erupcija istoimenog vulkana na grčkom ostrvu Santorini u 17. veku p.n.e., ili u nenastanjenim delovima sveta poput Hatepe, erupcije koja je stvorila jezero Taupo na Novom Zelandu oko 180. godine – to nije moguće direktno potvrditi. Treba pomenuti da je VEI dekadna logaritamska skala, tako da je, recimo VEI 7 deset puta jača erupcija od VEI 6, itd.

 

Donedavno nepoznata kultura Tambore potpuno je uništena i arheolozi su pronašli milionima tona pepela zatrpane ostatke ovih „istočnih Pompeja“ tek 2004. Severni i istočni deo Sumbave praktično trenutno je prestao da bude naseljen, ne samo ljudskom, već i biljnom i životinjskom populacijom – nijedna travka, nijedan insekt ili ptica nisu preživeli unutar 75 kilometara od centra kaldere. Udarni talas usijanog kamenja je ne samo posekao praktično svo drveće na ostrvu, već ga je i stopio u amorfnu masu koja je na mnogim mestima zbog siline eksplozije odletela u okean i tamo formirala splavove, čak i do 5 kilometra u dužinu. Stene izbačene erupcijom letele su i po nekoliko hiljada kilometara, a od vreline udarnog talasa došlo je do velikih požara i na susednim ostrvima. Cunami, koji se podigao kao posledica propratnih zemljotresa, opustošio je obale susednih ostrva, a nakon glavne erupcije od 10. aprila, sporadične eksplozije i izbacivanje dima i prašine nastavilo se sve do sredine jula. Ekstremno kisele kiše koje su usledile u danima nakon glavne erupcije uništile su poljoprivredne kulture širom regiona. Procenjuje se da je neposrednih ljudskih žrtava eksplozije Maunt Tambore bilo oko 71.000, pri čemu na smrti od gladi, kao posledicu uništenja poljoprivrednih kultura i zagađenja hrane vulkanskom prašinom, otpada oko 50.000 žrtava.

 

Ali to je bio samo početak nevolja.

 

Ovde ću napraviti pauzu i posvetiti se naizgled sasvim drugačijoj temi: počecima književnosti naučne fantastike i gotskog horora. Kada je lord Džordž Gordon Bajron planirao da iznajmi Vilu Diodati na Ženevskom jezeru tokom čitavog leta 1816. godine, želeo je da pozove svoju ljubavnicu Kler Klermon i svoje prijatelje, slavnog romantičarskog pesnika Persija Šelija i njegovu (još nevenčanu) suprugu Meri, te svog briljantnog ličnog lekara dr Džona Polidorija, i da sa njima provede letnje dane u opuštenoj zabavi na otvorenom. Gosti su pristigli, ali su se vremenski uslovi, potpuno neočekivano, ispostavili kao nepovoljni – praktično svaki dan je pljuštala neobično hladna kiša, što je onemogućilo planirane aktivnosti. „Vlažno, tmurno leto“, zapisala je buduća gospođa Šeli u kasnijoj belešci.

 

Veličanstvena Vila Diodati stoji i danas na istom mestu kao i pre dva veka, kada je bila preteča savremenog koncepta turizma. Tog hladnog i kišnog leta, ona je postala poprište neobičnog književnog projekta, kada je lord Bajron predložio da svako od njih napiše po horor-priču. Doktor Polidori, inspirisan beleškama koje je Bajron napravio tokom putovanja po Balkanu, napisao je novelu Vampir – prvo književno delo posvećeno ovom (autentično srpskom!) brendu nemrtvih i najveća inspiracija za mnogo docnijeg Stokerovog Drakulu. Sam Bajron je nešto kasnije napisao poemu Tmina, koja na zastrašujući način dočarava buduću apokalipsu i eshatološki svemir koji, nakon gašenja zvezda, tone u hladnoću i tamu. Međutim, najznačajnije delo nastalo tog leta poteklo je iz pera osobe od koje se to najmanje očekivalo.

 

 

Meri Godvin Šeli, kojoj je u to doba bilo 18 godina (!), rešila je da napiše novelu sa temom koja će uključivati neke, u to doba savremene i misteriozne, naučne eksperimente, poput Galvanijevih ogleda sa kontrakcijom mišića pod dejstvom elektriciteta. Sama ideja došla joj je u snu, što je zabeležila mnogo godina kasnije u jednom predgovoru, na osnovu kojeg je nedavno (2011. godine) astronom Donald Olson zaključio da se, na osnovu opisa meseca i zvezdanog neba, sve moralo desiti 16. juna 1816, između 2 i 3 sata ujutro. Rezultujuće delo, koje se pojavilo u konačnom obliku u štampi 1818. godine, definisalo je čitav žanr i danas se smatra prvim ostvarenjem naučne fantastike – roman Frankenštajn, ili moderni Prometej. Naslova inspirisanog skorašnjim turističkim prolaskom Šelijevih kroz zamak Frankenštajn, u Odenvaldu, iznad Darmštata, ovaj roman predstavlja, bez ikakve dileme, jedno od najuticajnijih dela u istoriji književnosti, a u domenu pop-kulture je praktično bez konkurencije. Broj izdanja i prevoda meri se stotinama (ovaj odlični sajt posvećen romantičarskoj književnosti navodi 281 izdanje samo do 2000. godine!), dok je broj književnih, strip, filmskih, pozorišnih, pa čak i operskih obrada, nastavaka, prikvela i slično već poodavno u desetinama hiljada. Da društvene i računarske igre i ne pominjem. Kao što ističe Stiven King u svojoj sjajnoj esejističkoj knjizi Danse Macabre, Frankenštajnovo čudovište postalo je jedan od centralnih arhetipova čitave pop-kulture koja je uistinu globalna. Ima li bolje ilustracije od vesti koja se nedavno pojavila u medijima da je irački pisac Ahmed Sadavi dobio Međunarodnu nagradu za arapsku književnost za ovu, 2014. godinu, za svoj novi roman pod naslovom… Frankenštajn u Bagdadu! Sa napretkom biotehnologije i veštačke inteligencije, sam motiv stvaranja Drugačijeg u laboratoriji i njegove etičke posledice aktuelniji su nego ikada ranije – i nije nikakvo čudo da se u svim raspravama kao metafora pojavljuje upravo naslov romana Meri Šeli.

 

 

Ima li lepšeg primera istorijske kontingencije? Da je vreme tog davnog leta bilo iole normalno, lord Bajron, Meri Šeli i društvo bi se sunčali i kupali na plažama, verali po planinama i provodili se na ležeran način karakterističan za umetničku aristokratiju romantičarskog doba. Pisanje im svakako ne bi bilo visoko na listi prioriteta, a naročito ne pisanje dela strave i užasa (ili uznemirujuće poezije poput Bajronove Tmine). Frankenštajn, u obliku u kome ga znamo, nikada ne bi bio napisan.

Ali događaj 12,5 hiljada kilometara daleko na jugoistoku poremetio je sve planove. Maunt Tambora je eksplodirao i promenio klimu na čitavoj planeti. Godina 1816. postala je „godina bez leta“ na severnoj hemisferi ili, u živopisnom engleskom idiomu, „hiljadu osamsto i smrznuta“. Kućni termometri sa živom su se baš u to vreme pojavili u upotrebi i mnogi istaknuti ljudi tog doba unosili su u svoje dnevnike temperaturu svakog dana u određeno vreme – u Vajmaru, u Nemačkoj, to je radio niko drugi do Johan Volfgang fon Gete; na svom imanju Montičelo u Virdžiniji, isto je radio bivši američki predsednik Tomas Džeferson. Na osnovu ovih zapisa danas imamo odličnu predstavu o kretanju temperature tokom velike anomalije iz 1816. Veoma hladno vreme bilo je širom sveta praćeno jarko crvenim zalascima sunca, što je bila posledica ogromne količine aerosola izbačenih u stratosferu tokom erupcije na Sumbavi. U Mađarskoj, Nemačkoj i severnoj Italiji zabeleženo je padanje snega braon ili crvenkaste boje, koja je poticala od vulkanske prašine. Sveukupno, klimatolozi procenjuju da je količina vodenog taloga bila za oko 80% veća od onog koji se za tu godinu mogao očekivati.

 

Globalni pad temperature bio je oko 1 stepen Celzijusa, dok su lokalna zahlađenja bila i znatno veća. Zahlađenje je bilo praćeno ne samo propašću žetvi širom poljoprivrednih krajeva, već i izbijanjem brojnih epidemija, pošto patogenima pogoduje hladnije vreme i ljudski imunitet oslabljen gladovanjem. Dobro dokumentovana epidemija tifusa u Irskoj otpočela je 1816. i trajala je sve do 1819. godine, odnevši na hiljade ljudskih života. Nedavno završeni napoleonski ratovi u Evropi su dramatično pogoršali ionako nepovoljnu ekonomsku situaciju, tako da su cene hrane tokom 1816. vrtoglavo skakale. Ista pojava zabeležena je u severnoj Americi i Kini. Glad je tokom „godine bez leta“ samo u Evropi uzrokovala procenjenih 200.000 smrtnih slučajeva – najkobnija gladna godina na našem kontinentu od početka 19. veka sve do današnjeg dana. Posledice na drugim kontinentima su verovatno bile još tragičnije, mada nisu dokumentovane. Kao i kod drugih velikih katastrofa, indirektne posledice – u ovom slučaju klimatske – daleko su po destrukciji nadmašile one direktne i neposredno vidljive na samom licu mesta. Nevidljivi sklop, kao što je pisao Heraklit iz Efesa pre više od 2500 godina, jači je od vidljivog. Ovaj nevidljivi sklop doveo je i do nastanka remek-dela poput Frankenštajna, koje će oblikovati kulturni život čovečanstva u narednim vekovima, kao indirektnog i skrivenog spomenika jedne od najvećih kataklizmi u istoriji čovečanstva.

 

 

Ovo je izvanredan primer globalnog jedinstva ne samo planete u prostornom i geografskom smislu, već i čitave ljudske kulture koja uključuje i nauku i umetnosti i sportove i finansije i način života generalno. Maunt Tambora je najbolje proučeni slučaj nečega što se do pre tek koju deceniju smatralo nemogućim: globalnog poremećaja klime kao posledice negativne sinergije različitih sila u čvrsto spregnutom zemaljskom sistemu. Ova kolosalna erupcija pokazala je, jednom za svagda, da su ekološke posledice poremećaja bez ikakve dileme u potpunosti globalne. Uskoro ćemo imati priliku da obeležimo 200 godina od te bitne godine, 1815, i svih događaja koji se sa njom povezuju. Valja da razmislimo o činjenici da ni dva veka kasnije neke lekcije koje se tiču istinske i neraskidive povezanosti cele ove sićušne planete, naročito u klimatskom i ekološkom smislu, nažalost, nisu naučene. Naivni i neobavešteni „protivnici globalizacije“ bi trebalo da se zamisle nad prostom činjenicom da je priroda već odavno i potpuno globalizovana; očekivati da ćemo zatvarajući se u proizvoljne i majušne nacionalne torove rešiti ijedan od problema koji pred nas postavlja je neozbiljno i neodgovorno. Pre svega prema budućim generacijama.

 

elementarium

 

[Ronald]

http://forum.b92.net/topic/51276-bankrot-srbije/page-263

 

Pogledajte odgovor Cirkov( Schrodinger) na ove dvije pa rekao bih dogme:

 

Prva: A sto se tice Nobelovaca iz ekonomije za njih ne dajem ni 5 para, pokazali su se pre i tokom ove krize, jedino sto priznajem to je zdrav razum i racionalnost

 

Odgovor: Inkvizicija je na procesu protiv Galileja, zamisli, tvrdila to isto: da ne samo Biblija, već i zdrav razum i racionalnost sugerišu da Zemlja miruje, a da se Sunce okreće oko nje...

Nauka nije nastala i postigla uspehe zahvaljujuci zdravom razumu, nego nasuprot njemu. Ne svidja ti se ekonomija? Probaj sa fizikom - sve velike fizicke teorije, relativnost, kvantna mehanika, QED, standardni model, teorija struna - sve je to totalno protiv zdravog razuma, zamisli. 

 

Druga: Sanjari smo onoliko koliko smatramo da su ljudi racionalna bića u nekoj perspektivi, bar

 

Odgovor: Nažalost, to i jeste ona tačka u kojoj sam se i lično razišao sa Mizesom i Rothbardom -- naprosto nema nikakvih naučnih dokaza za tako nešto (a istorijskog iskustva za suprotno ima onoliko). Savremeni uvidi iz neuronauka i teorije odlučivanja i bihejvioralne ekonomije (npr.Kahneman) nažalost nisu uspeli da pronađu tu toliko traženu ljudsku racionalnost... možda se još negde krije, ali sve je manji i manji prostor za to.

 

Slavisa i Zeljka su nedavno objavili rad u kojem kritikuju Kahnemana, cak je mislim Zeljka i u doktrskoj disertaciji pokazala da Kahneman nije uradio nista novo, napisala je i tekst na trzisnom resenjeu:

Zeljka: https://www.google.ba/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=0CBoQFjAAahUKEwjHw4DAwufIAhVE8Q4KHSlqA2s&url=http%3A%2F%2Ftrzisnoresenje.blogspot.com%2F2009%2F09%2Fbihejvioralna-ekonomija-je-propast_11.html&usg=AFQjCNElEVJtwFYSvZWYoWLNCdwaQGa92g&sig2=HYg98kCD9R0_SuUSEr2n4w

Slavisa kao odgovor  na pisanja Vojislava Pejovica( biohemicar, radi na University of Chicago: https://www.google.ba/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=0CBoQFjAAahUKEwjHw4DAwufIAhVE8Q4KHSlqA2s&url=http%3A%2F%2Ftrzisnoresenje.blogspot.com%2F2009%2F09%2Fbihejvioralna-ekonomija-je-propast_11.html&usg=AFQjCNElEVJtwFYSvZWYoWLNCdwaQGa92g&sig2=HYg98kCD9R0_SuUSEr2n4w

Posebno je bitna ova recenica bihejvioralna ekonomija mozda jeste dijagnoza( to je Vedrana spomenula u onom klipu sto sam ostavio) ali sigurno nije lijek za ispravljanje ljudkih neracionalnosti.

E sad ima i napisana knjiga od Darka Polseka( posjetite i njegov sajt, prava mala baza tekstova) i Koste Bovana u formi prevedenih i preuzetih clanaka koja se zove Uvod u bihejvioralnu ekonomiju: https://www.google.ba/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=5&cad=rja&uact=8&ved=0CDMQFjAEahUKEwix55K2xOfIAhUL5xoKHRycDSg&url=http%3A%2F%2Fwww.superknjizara.hr%2F%3Fpage%3Dknjiga%26id_knjiga%3D97450&usg=AFQjCNECqIBoq81e8YY9LeKjOOwlg7NHEA&sig2=CGmNnkUQd7CmPeJ06TrbEg

I ovo sam morao od Darka Polseka izbaciti: http://mudrac.ffzg.hr/~dpolsek/skripte/Popper%20-%20Znanost%20pseudo-znanost%20i%20falsifikacionizam.doc  

[Ronald]

Zahvaljujuci Darku Polseku i jos nekim ljudima kurs Antropologije FFZG lici na nesto za razliku od ovog Beogradskog koji je vecinom za moj ukus los sa malo biologije, vise u stilu postmodernizma, evo ga preddiplomski na FFZG: http://www.ffzg.unizg.hr/antropologija/preddiplomski/silabusi-preddipl/.

[Џуманџи]

Samo da se upisem na temicu

[Ronald]

Samo da se upisem na temicu

Nista ne uzimati zdravo za gotovo svemu prilaziti kriticki, citati vise misljenja, uporedjivati pogotovo u oblastima koje ne poznajemo najbolje. Padose mi na pamet gastroenterolozi i otorinolaringolozi( kakvih sam gluposti cuo od najboljih u ovoj oblasti, upravo zbog nedostatka znanja iz hemije i biohemije), ne znam ni ja, ali citam ili pitam, pa uporedjujem i tako.

[Pancakes]

je li ovaj lik bio stalni gost na onoj radio emisiji radija elementarijum...šta se desilo sa tim, ima li novijih sezona?

[Ronald]

Jeste, nema novih epizoda, ne znam iz kog razloga, mada su bile fenomenalne. Imas njegove tekstice na elementarijumu:http://elementarium.cpn.rs/svemirski-brod-zemlja/?lang=lat.

[Ronald]

Imao je on i blog na B92, ali ne pise vise tamo, samo na forumu, malo se vise svadja, hehhhe ali i pise dosta toga dobrog. Dobar je i blog Nenada Svrakica( nsarski) na B92, bilo je jos dobrih pisaca, ali se dosta toga iskvarilo. Milan je specijalan, intelektualni svastojed( Ralph Reico tako tako rece za Robert Nozicka), osim oblasti kojima se on bavi astrofizika i astrobiologija, filozofija nauke i naucne fantastike, obozava knjizevnost, i drustvene nauke, istoriju, igrice itd. I ako je pametan, na forumu to sto pise ne treba uzimati zdravo za gotovo nego provjeriti kao i sve ostalo, koliko nam znanje iz tih oblasti dopusta. Jedino sto mu cini mi se ne ide bas najbolje jezu jezici, konkretno pricanje,mislim da je ruski ili njemacki naucio da pise i prije srpskog, objavljuje radove , pokusavao je da prica i odustao, i engleski izgovor mu je dosta cudan. Literarno je odlican ali verbalno i nije bas, ima jednu uzrecicu koju cesto izgovara, skraaceno " misim zove". Ali covjeku treba skinuti kapu koliko je pocitao, tako da su jezici manje bitni, nek unajmi Lucu Lampariella( The polyglot dream), on kaze za sebe da ucenje jezika nema veze sa talentom.   E sad Cirko je vrijedan covjek maksimalno, cita 1. knjigu dnevno ili maksimalno u 2 dana, na fakultetu je imao mnogo 6, 7, tako da ocjene ne znace nista, sto rece James Buchanan na pitanje kako postati dobar ekonomista:" Treba zagrijati stolicu". Mnogi iz ekonomije doktoriraju sa 26, a James je tada upisao fakultet jer se vratio iz rata, bio je i 1940. na fakultetu ali trosio vrijeme na alkool i zene. Postao jedan od najboljih ekonomista xx vijeka, stvorio public choice theory i 86. dobio Nobeloviu nagradu. Eto citam odavno B92 forum pa sam upratio i dosta Milanovih pisanja, i saznao nesto o njemu, jer je vrijedan citanja, uvijek se nesto nauci od njega.

[Juanito]

trosio vrijeme na alkool i zene

 

Време проведено уз добре жене и добар алкохол се нипошто не може назвати потрошеним.