Православна Црква и милосрдни рад - збрињавање потребитих и невољника

[DYNABLASTER]

ne znam sto al nece da posalje sa 063?!

 

Pazite, jedan celavi budista je shvatio da sto vise daje vise dobija, i on to zivi... pomaze dobrovoljno i prima nazad umnozeno.

Treba da se organizujemo, ideja imamo, trebaju nam samo mecene

http://sh.wikipedia.org/wiki/Mecena

[pink panter]

Mislim da je sa crnogorske mtel mreže !

[Angelus]

 

+Старачки дом у склопу манастира+

Позно животно доба или геријатријско доба, склони смо да вјерујемо, почиње крајем шесте деценије живота, мада године живота не могу да се узимају као искључиви критеријум старости. Геријатријско доба не одређује се календарском, већ биолошком старошћу тј. степеном истрошености организма усљед процеса који прате старење. Старост је сама по себи хендикеп, а када јој се придружи физичка инвалидност, као посљедица повреде, хроничних обољења или акутних компликација хроничних стања онда се сусрећемо са великим проблемом. Одлазак у пензију, изненадна повреда или тешко обољење који брутално доводе до прекида професионалне активности и битног умањења општих способности, болно и тешко се прихватају као реалност и као део нормалног процеса природне смјене генерација.

Смањење физичких и и нтелектуалних способности и промене у односима са породицом (према породици) и околином, нису и једине карактеристике геријатријског доба. Старењем се мијења и економска ситуација, зато што реална вредност пензија полако али непрекидно опада, тако да пензионери старењем постају све сиромашнији.

Велики број геријатријских болесника које третирају рехабилитационе установе, наметнуо је разматрање њихових проблема који стоје на путу успјешној рехабилитацији. Међу њима психосоцијални аспект старачке инвалидности избацује на површину бројна питања чије решавање није једноставно.

Међу инвалидним особама геријатријског доба, доминирају случајеви везани за трајно јако отежан или потпуно онемогућен ход, као што су:

Хемиплегије - одузетост једне половине тијела као посљедица хроничних васкуларних оштећења

Преломи доњих екстремитета послије пада, нарочито врата бутне кости.

Стања после тешких запаљивих или дегенеративних промјена на зглобовимам нарочито куковима, коленима и скочним зглобовима.

Неуролошка обољења као Сцлеросис мултиплеx или Паркинсонисмус итд.

За све њих је заједничко да су им физичке способности упадљиво смањене, нарочито могућност хода чак и по соби, код већине још и устајање из постеље, па чак и промјена положаја у постељи. Оваква стања захтевају туђу помоћ, тако да велики проценат геријатријских болесника не жели да се врати кући, а многи се повратка плаше, јер су очигледно свјесни да у таквом стању нису добродошли у породичној средини, нарочито ако је тамо и пре настанка инвалидности постојала конфликтна ситуација. Насупрот овима мањи број геријатријских болесника по сваку цијену жели да се врати кући и то су у највећем проценту мушкарци чије су супруге живе и још релативно здраве. Посебан проблем настаје када старији инвалид хоће да иде кући, а породица настоји да избегне да га прими сматрајући да неко други теба да брине "док се не оспособи", при чему мисле на оспособљавање до степена који природа инвалидности не допушта. Старији инвалид-самац, без породице представља још већи проблем, јер домет рехабилитације у многим случајевима не успијева да овакве пацијенте припреми за самосталан самачки живот.

Питање је шта са геријатријским болесницима по изласку из рехабилитационе установе, ако не може да се врати у средину која га коректно прима и где су присутни неопходни услови за његов боравак ? Шта је са онима који немају где да се врате ? Да ли је допустиво да заузимају место у рехабилитационим установама и после окончања програма рехабилитације, те да тиме ускраћују пријем онима који чекају и тиме губе наду за максималан опоравак ? Зар нема бољих и мање скупих рјешења од непотребно дугог задржавања у рехабилитационим центрима ?

Фото галерија манастира свете Петке

Бијељина, 28.септембар

Поштовани посјетиоци имате прилике да погледате фотографије велике светиње Епархије зворничко-тузланске и Српске Православне Цркве уопште, манастира Свете Петке у бијељинском насељу Пет Језера.

У склопу манастира у изградњи се налазе цркве свете Петке, преподобног Сергија Радоњешког и светог Нектарија Егинског, као и старачки дом и обданиште.

Извор:

http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/news1748.php

[Marjanovic]

„Људи сенке” у црквеној народној кухињи

Око 200 људи се хране у црквено-народној кухињи Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке

Волонтери свакодневно припремају и деле оброке (Фото З. Кршљанин)

Брачни пар из Панчева, Игњат и Стевка, немају пензију. Немају ни стан ни кућу. Немају децу, немају ни динара. Заправо, немају ништа. Живе у ничијој шупи, у води до колена, са пацовима, као домаћим животињама. Шверцују се у возу до Београда, само да би појели један кувани оброк дневно. Данас је на менију посни пасуљ.

Црквена кухиња није као остале, народне, где се колона несрећника поређа на улици, а затим им радници центара за социјални рад деле оброке, једном по једном, које они потом кришом носе кући или халапљиво поједу на улици.

Подсећа на ресторан, скривен иза угла. Волонтери кувају и перу судове, волонтери послужују сиротињу која седи у трпезарији и жваће као да су им то последњи залогаји. Све до сутра, све до још једног, сивог дана.  

Безубом, дугокосом човеку са Власинског језера, тешко је одредити године. Тешко га је и разумети. Једино је лако схватити да је то човек без икакве наде, са класичном причом о несрећном детињству, пропалој породици, раду на грађевини, несрећној љубави, одласку за Београд који га је потом одбацио као страно тело.

Ни он нема пензију, ни динара, ни децу... Ни он нема ништа, као две стотине људи који се хране у црквено-народној кухињи Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Или, скраћено, у јединој народној кухињи СПЦ.

У строгом центру Београда, у Француској улици, кроз градску вреву, поред ексклузивних кафића, свакога дана неприметно се пробијају ти људи-сенке, како би се дочепали једног јединог врелог оброка. „Прсте да полижеш”, што би рекла Нина Пушоња, која гестикулира рукама и пуцкета прстима, у великој кујни, носећи казан врелог пасуља. Млада Рускиња из Омска Валерија, која се на неком од ходочашћа заљубила у Београђанина, па је сада наша снајка, сипа кутлачом пасуљ у тањире и дели их кроз мали отвор безименима.

Јаница Моуса пере судове. Има троје деце, има приватан бизнис, не стоји лоше са новцем, али осећа да треба да буде у тој кухињи и да помаже, из милосрђа. Ни њу, ни Нину, ни Валерију нико на то не тера, нико их за то не плаћа.

Бака Милка их гледа захвално, близу је осамдесете, јер је тај један, једини, врео оброк, и та векна хлеба, њен лек, њен пријатељ, њен спас.

Једна лепо одевена госпођа, брзо је истрчала из кухиње, чим је приметила фоторепортера да шкљоца по трпезарији. Кожна јакна, кожна ташна, пристојна фризура. Прочуло се за црквену кухињу, па се у њој одвија занимљив друштвени феномен, додуше, тек у зачетку. Тамо се, наводно, хране и такозвани „модерни клошари”, који живе у дорћолским салонским становима. Такве посетиоце волонтери шапатом зову и „пијавице”.

– Долази неки господин, наједе се, па оде на посао – каже куварица Нина, али секретар Верског добротворног старатељства, свештеник Владимир Марковић, тврди да су такве појаве права реткост.

– Више од 200 људи свакога дана долазе у нашу кухињу. Добијају по један кувани оброк, ручак. Ми им узимамо податке, како бисмо им евентуално помогли, јер није сврха само да им дамо тај један оброк, већ је можда могуће некога и запослити. Велику помоћ нам пружа 15 волонтера и волонтерки, међу којима је и једна власница ресторана на Славији, па једна професорка на факултету – прича отац Владимир. 

Свакодневно виђа те људе са улице, наше невидљиве комшије. Познаје их у душу, зна за њихове муке.

– Све их је више. Како и не би. Гледам пре неколико дана колико вреди основна потрошачка корпа, па помислим, ко данас толико зарађује? Није зато чудо што су наши корисници били и двоје доктора наука – наставља свештеник, сећајући се како је једнога дана, на врата кухиње закуцала чак и једна Кубанка. Залутала у Србији. Добила је ручак. Оброк може добити човек било које вере, само да је гладан.

---------------------------------

Свећицу за хлеб

– Сваки пут, када верник купи свећицу у некој црквеној продавници нека зна да је део те његове жртве или службе стигао до сиромаха који нема ни за хлеб. Омогућено је да и „удовичина лепта” нахрани некога. Ово је једина народна кухиња СПЦ у Србији, али мислим да је у Београду потребна најмање још једна, као и у сваком граду у Србији – напомиње отац Владимир Марковић, указујући да у центру волонтира и 20 лекара специјалиста.  

Александар Апостоловски

објављено: 05.01.2013.

 

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Ljudi-senke-u-crkvenoj-narodnoj-kuhinji.sr.html

[banana]

Jel postoji neki ziro racun na koji se moze uplatiti?

[Јелина]

 @@banana, пробај овако да их контактираш http://www.vdsspc.com/

[свештеник Александар]

Браво,браво.Заиста инспиративно и поучно.Да имам могићности покушао  бих слично,међутим моја парохија није имала ни цркву до скора.Помажемо спорадично,када дођу сиромаси даш шта имаш,али нажалост веома мало.Ово у Бг је заиста дивно.

[Candy Butcher]

Хвала Богу да постоје овакве установе

[Marjanovic]

Нова велика донација Агроживa црквеној народној кухињи

Компанија Агрожив је 26. фебруара 2013. г. већ други пут испоручила Црквено-народној кухињи Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско карловачке 150 килограма свежег пилећег меса прве А класе. Ова донација је обезбеђена трудом Производног завода Архиепископије београдско карловачке.

У Црквено-народној кухињи обедује свакодневно, осим недељом, од 200 до 220 корисника. То су људи с маргине друштва, људи који се боре с пуким преживљавањем, а које, ипак, нису сви заборавили. Топли оброк за њих с љубављу припремају волонтери ВДС-а трудећи се да га што боље припреме и да их братски послуже. Број корисника Црквено-народне кухиње од њеног оснивања је у сталном порасту тако да велика донација Компаније Агрожив представља значајну помоћ у раду Кухиње и доприноси квалитету оброка њених корисника.

Иако Црквена кухиња у Београду постоји већ две године, немамо много примера истинске и искрене друштвене одговорности о којој многи само причају.

И овим путем им искрено захваљујемо, у име свих презрених и сиромашних људи и деце до којих је њихова помоћ у храни стигла, и желимо им да истрају на путу промене друштвене свести о значају узајамне помоћи и бриге и да узрастајући у пословном смислу, надаље узрастају и у духовном смислу.

Извор: ВДС

 

http://www.spc.rs/sr/nova_velika_donacija_agrozhiva_crkvenoj_narodnoj_kuhinji

[Toma]

Da bi trebalo da postoji obimnija i organizovanija karitativna delatnost

u Crkvi - trebalo bi.
Nadam se u Boga da će sve to biti prilježnije u budućnosti.

 

Sa druge strane, svedok sam mnogim pojedinačnim, sporadičnim i

planiranim akcijama pomaganja bližnjima u novcu a i šire,

tako da ZNAM da ima nade.....

[Guest]

Ви сте део наше породице!

2. Април 2013 - 13:25

 

 

Корисници Црквене народне кухиње имали су посебан благослов да се са њима и за њих помоли Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Андреј који је 29. марта 2013. године посетио Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско карловачке и народну кухињу при старатељству.

Владика је благословио присутне и са својом мајком гђом Маријаном Ћилерџић прочитао Оче наш, а затим су и отпевали Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни помилуј нас. Међу људима са маргине друштва, одбаченим и често презреним, ова молитва је - а то се осетило у немој тишини која је владала у трпезарији - представљала вапај Богу из душа оних који у Црквеној народној кухињи налазе једини топли оброк у току дана.

Владика Андреј је истакао да је брига за сиромашне дубоко укорењена у учењу и животу наше Цркве: - Наши манастири - Студеница, Жича, Раваница... - увек су имали једну трпезу за сиромашне. Свети Сава је унео у манастирске типике да се у манастирима организује ручак онима којима је потребно. Та се пракса наставља до наших дана.

 

 

Владика Андреј је позвао кориснике Црквене кухиње да, без обзира на њихове животне околности, треба да се осећају као део једне породице. - Ми у Цркви гледамо на вас као на део породице, истакао је Владика.

Неколико присутних је спонтано изразило захвалност на топлом оброку који добијају у Црквеној кухињи речима „да није овога били бисмо на улици и гладни”, „ово је спас што нам дајете, хвала вам”.

Владика је пред одлазак испричао једну шаљиву загонетку, везану за ускршње јаје, што је његовој посети дало ведар тон. Владика  је разговарао и са волонтерима који раде у Црквеној кухињи и захвалио им се на труду и пожртвовању.

 

 

Секретар Верског добротворног старатељства јереј Владимир Марковић упознао је Владику с активностима ВДС-а по ресорима и показао учионицу и амбуланту где се одвијају настава и саветодавна лекарска помоћ.

Владика је поновио да харитативна делатност наше Цркве почива на учењу Цркве, да је она била развијена при нашим манастирима и да Верско добротворно старатељство на најбољи могући начин наставља ту активност.

Подршка Преосвећеног Владике ремезијанског Андреја и његов благослов су велики подстицај како за запослене у ВДС-у тако и за бројне волонтере да заједничким снагама, уз Божју помоћ, наставе и прошире активност пружања помоћи људима с маргине друштва који су угрожени и којима је помоћ и топла реч најпотрбнија.

 

 

Извор: ВДС, СПЦ

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Marjanovic]

У Црквеној кухињи се у току летњих месеци подели до 350 оброка дневно

14. Август 2013 - 10:10

Лето за наше ,,невидљиве суграђане”, људе без средстава за живот, није донело олакшање. Црквена кухиња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско карловачке у Француској 31 цело лето ради „пуном паром”.

Дневно је дељено од 300 до 350 оброка укључујући оне које су корисници кухиње носили болесним или немоћним члановима својих породица. Топли оброк је преко потребан тим људима у великим врућинама какве су овог лета у Београду. Чланови Милосрдне секције ВДС-а који помажу у кухињи су то најбоље могли да осете на лицу места, у сусрету са људима који обедују код нњих и који за њих више нису ,,невидљиви”, заборављени људи са маргине друштва већ конкретни људи у невољи, гладни и жедни, и које у Име Господње треба „напојити макар чашом хладне воде”.

А ти исти људи, махом они млађи који су остали без посла, са своје стране су врло радо хтели да помогну у кухињи, да унесу робу која се допрема или нешто друго што се од њих затражи. Тиме су показали своју жељу да раде, али и захвалност на топлом оброку који добијају у трпезарији Црквене кухиње.

То можда најбоље показује да се у Црквеној кухињи ипак осећају као део једне породице, онако како и треба да буде, као што је приликом посете Црквеној кухињи крајем марта ове године Епископ ремезијански г. Андреј обраћајући се корисницима Црквене кухиње рекао: „без обзира на животне околности, ви треба да се осећате као део једне породице, јер ми у Цркви гледамо на вас као на део породице”.

Извор: ВДС

http://www.spc.rs/sr/u_crkvenoj_kuhinji_se_u_toku_letnjih_meseci_podeli_do_350_obroka_dnevno

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Срђан Ранђеловић]

 

Од  2. септембра два нова пункта Црквене кухиње при храмовима на Карабурми и Бежанији.

 

Ове јесени, 2. септембра 2013. године, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја почеће са радом два нова пункта Црквене кухиње Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско карловачке. Трудом и залагањем братства храма Сабора српских светитеља на Карабурми и храма Светог Ђорђа у Бежанији, уз ангажовање њихових парохијана као волонтера, наши најсиромашнији суграђани добијаће топли оброк на још два места.

 

У времену кад у Београду нажалост има пуно људи који живе на граници егзистенције, у Црквеној кухињи у Француској 31 дневно се подели до 400 оброка. Отварање нових пунктова при храмовима на Карабурми и Бежанији допринеће да се, бар донекле, задовоље насушне потребе ових људи. То сигурно доприноси и остваривању унутрашње мисије Цркве и показује колико је потребно да ми као сведоци Истине и Јеванђеља организовано деламо.

 

СПЦ

 

[Marjanovic]

Још две црквене кухиње у престоници

Од  2. септембра два нова пункта Црквене кухиње при храмовима на Карабурми и Бежанији

Ове јесени, 2. септембра 2013. године, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја почеће са радом два нова пункта Црквене кухиње Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско карловачке. Трудом и залагањем братства храма Сабора српских светитеља на Карабурми и храма Светог Ђорђа у Бежанији, уз ангажовање њихових парохијана као волонтера, наши најсиромашнији суграђани добијаће топли оброк на још два места.

У времену кад у Београду нажалост има пуно људи који живе на граници егзистенције, у Црквеној кухињи у Француској 31 дневно се подели до 400 оброка. Отварање нових пунктова при храмовима на Карабурми и Бежанији допринеће да се, бар донекле, задовоље насушне потребе ових људи. То сигурно доприноси и остваривању унутрашње мисије Цркве и показује колико је потребно да ми као сведоци Истине и Јеванђеља организовано деламо.

Извор: ВДС

http://www.spc.rs/sr/jop_dve_crkvene_kuhinje_u_prestonici

 

[Marjanovic]

Отворени пунктови Црквене кухиње при храмовима на Карабурми и Бежанији

 

 

 

Подела топлих оброка у новим пунктовима Црквене кухиње Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке при храмовима на Карабурми и Бежанији почела је 2. септембра 2013. године

Тиме је у пракси почела да се остварује препорука Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, који је благосиљајући дом милосрђа, прву Црквену кухињу у Београду у Француској 31 почетком прошле године рекао да за наш град није довољна само једна оваква установа, и да би требало да се при већим храмовима организује неки вид помоћи најсиромашнијима. Његова Светост је том приликом рекао и да ће Црква чинити све што може да помогне потребитима, докле год то буде неопходно изразивши исто тако и наду да ће Господ дати да тих потребитих буде што мање.

На новим пунктовима Црквене кухиње испоручиваће се по стотину топлих оброка. Протојереј ставрофор Живадин Протић, старешина храма Сабора српских светитеља на Карабурми, извршио је све потребне припреме и организовао своје парохијане као волонтере који су одмах по испоруци хране почели поделу топлих оброка.

И старешина храма Светог Ђорђа у Бежанији протојереј ставрофор Миљко Корићанин је припремио све што је потребно тако да су његови  парохијани- волонтери почели одмах по приспећу топлих оброка њихову поделу потребитима.

Корисници црквене кухиње у Француској 31 који су долазили из удаљених делова града: Земуна, Новог Београда, Батајнице, Остружнице или, с друге стране, из Миријева, Карабурме, Вишњице, Вишњичке Бање, као и неке друге социјално угрожене особе, сада ће топли оброк моћи да добију при својој парохијској цркви и на ближој локацији а парохијани ових цркава имати прилику да ангажовањем у црквеној кухињи помогну људима који су у невољи и хришћанско милосрђе покажу на делу.

 

http://www.spc.rs/sr/otvoreni_punktovi_crkvene_kuhinje_pri_hramovima_na_karaburmi_bezhaniji

Извор: ВДС