Bogorodica Carica Nebeska

[Огњен]

Па зашто онда не би узео лепо неку књигу која говори о Светој Литургији и Цркви да прочиташ?

Ево на пример ову: https://www.pouke.org/library.php?cid=33&id=1064&do=view

Или ову:  Јован Зизјулас - ЕКЛИСИОЛОШКЕ ТЕМЕ

Мислим да ћеш ту пронаћи неке одговоре.

[drradomir]

DA, Zizjulas je predstavnik "Grčke" škole unutar srpske pravoslavne crkve koji su poznati po tome što hoće da menjaju dogme, liturgiju dakle NOVOTARCI.

Pročitajmo sledeći tekst:

Једина  линија  неспоразума  (који  повремено  прелазе и у полемику) унутар СПЦ, а која има основа, јесте она која се повлачи, или сама по себи оцртава, између три теолошке школе: „грчке", „српске" и „руске". Грчка школа, с једне стране, уноси неке иновације чак и на догматском плану, а то је подручје где је црквено учење  најосетљивије, пошто оно почива на јединственим догматима, који се не мењају - на догми (на непроменљивој истини), а, с друге стране, враћа се у прве векове хришћанства и покушава да богослужбену праксу тог времена доведе у ово доба.

Они који се критички односе према неким учењима ове школе напомињу да је историјско наслеђе Цркве, односно богослужбена пракса која се развијала кроз време, попримила неке специфичне форме у свакој помесној цркви. Историјски развој, сам по себи, конституише традицију одређене цркве. Ту традицију народ прихвата (на њу је навикао) и изједначава је са својом црквом, односно са универзалном хришћанском црквом. А повратком у ране векове афирмише се нека врста глобализације Цркве. Православна црква, по својој суштини и по свом учењу, јесте васељенска, али она живи у конкретним реалним народима и конкретним реалним епохама. Епоха раног хришћанства нигде није жива у својој негдашњој пуноћи, али се највише очувала у Грчкој цркви.

Насупрот њих, они који праксу из првих хришћанских векова узимају као универзалну меру за целокупну праксу богослужбеног живота тврде да се кроз време, у историји, у додиру са секуларном цивилизацијом и сама Црква, у неким елементима, секуларизовала, па образлажу како је потребно да се ти наноси уклоне, онако како се икона чисти од чађи.

Прва генерација српских теолога који су висока научна звања стекли у Атини били су потоње владике Атанасије (Јевтић), Амфилохије (Радовић), Артемије (Радосављевић) и Иринеј (Буловић). Они су у Грчкој израсли у угледне и у целом православном свету признате теологе. На студије у Грчку пошли су као монаси. После њих у Грчку су почели да се шаљу и лаици, свршени ђаци и студенти грађанских школа. По повратку у Србију, односно у тадашњу Југославију, мало ко од њих се рукополагао у свештенике, већ су остајали да раде као цивили у служби Цркве. Неки од њих почели су на радикалан и екстреман начин да заступају иновације које се појављују у грчкој теологији и да ригидно тумаче богослужбену праксу првих векова хришћанства. А ни једно ни друго није утемељено у традицији Српске цркве. Отуда су настале и расправе како се служи литургија.

Заступници грчке теолошке школе налазе се на кључним местима у СПЦ. „Грчка струја" је врло утицајна на факултетима, па самим тим доста утиче и на образовање српског теолошког подмлатка и у Србији. Отуда и приговор да су на београдском Богословском факултету маргинализовани стари професори свештеници, који су докторирали на истом том факултету, а фаворизују се они који су докторирали у Грчкој и који најчешће немају свештенички чин.

У оквиру грчке теолошке школе појавило се чак и учење да је душа смртна, као и тело.

Носиоци оваквог учења у Србији су следбеници, у ствари епигони грчког владике, митрополита пергамског Јована Зизиуласа. Он ни у самој грчкој школи не ужива безрезервну подршку, него се критички оцењује, док код представника грчке теологије у Србији он представља несумњив и врховни ауторитет, чије се учење не подвргава преиспитивању. За грчку струју у Србији већи ауторитет у теологији је Јован Зизиулас него Свети Сава. Они су почели да оспоравају и теолошко знање и богонадахнутост Светог Саве, па чак и његово знање грчког језика.

Таква „акција" носилаца оваквог учења изазива „реакцију", па се уз Цркву појављују цивилна удружења (попут „Законоправила" у Чачку и сличних организација) која се супротстављају њиховим идејама. С друге стране, унутар парохијских заједница образују се групе које снажно пропагирају грчку теолошку школу и намећу њене обрасце.

„Руска" и „српска" школа теологије су блиске.

„Руска школа" у СПЦ не доноси никакве иновације. Она поштује традицију и праксу Српске православне Цркве, као што поштује традицију и праксу свих других помесних цркава. Нема основа да се говори о некаквој „руској струји" унутар СПЦ. А када се то каже, онда се мисли само на оне који су се школовали у Русији, чији број није велики. Од српских ђака и студената који се школују у Русији не тражи се да традицију Руске цркве пренесу у Србију, него да поштују своју  традицију и своју праксу.

Традиционална „српска школа" чува историјску истину да је Свети Сава зачетник српске теолошке мисли и праксе. Како су у једној ранијој посланици истакли српски архијереји, Свети Сава није био први који је посејао јеванђелско семе у свом народу, „али је први посејано семе оплевио, залио и оградио, и тиме добар плод обезбедио". И зато се Српска црква назива - светосавска црква, а српско православље - светосавље.

Због свега реченог, истиче се да једина суштинска разлика, па и озбиљна разилажења унутар СПЦ постоје између ових, различитих теолошких школа. Све друго су, мање-више, различита мишљења о свакодневном животу; дискусије и расправе како решавати практична питања. То су разумљиве расправе.

У последње време велике расправе воде се око тога како служити литургију, да ли уз измене, односно „обнову", како то заговара сада већ повећа група од петнаестак српских владика (Атанасије Јевтић, Игњатије браничевски, Хризостом жички, Јован шумадијски, Амфилохије...) или по досадашњој пракси. То је био разлог да о томе најмање два пута расправља и највише црквено тело, Свети архијерејски сабор СПЦ, који је донео две одлуке којима су сви архијереји умољени „да се, у погледу служења Свете литургије и других богослужења, држе до даљњег устаљеног црквеног поретка". Али, поред тога, владике које су због измена за које се залажу у народу популарно названи „новотарци" наставили су по старом, односно по новом, њиховом.

Ипак, ни то се не узима за неку суштинску разлику. Расправе око тога да ли служити литургију с отвореним или затвореним дверима тумаче се само као замагљивање основних питања, као сликовито приказивање транспарентност приче намењене народу. Суштина је, напомиње се, која је литургијска пракса мера богослужбеног живота - грчка или традиционална српска, светосавска школа.

Јован Јањић

[Огњен]

Не знам овог господина Ј.Јањића али из његовог писања могу да закључим да се интересује за живот Цркве у оном сегменту у којем може да пронађе наслов за дневне новине. Наравно да постоји сукоб мишљења, и историја Цркве познаје и много веће сукобе од самог мишљења али господин је промашио суштину. За њега је можда главна ствар људска сујетна борба да ЈА будем у праву али у Цркви се суштина сукоба увек налази мало дубље. Разлог томе је што "не ратујемо против крви и меса већ против духова у поднебесју". Сва борба ђавола је у томе да одвоји човека од Бога и нема конкретније акције уперене против човека до одвојити га од Светог Причешћа. Суштина сукоба мишљења није у дверима ни у завеси али није ни у грчкој и српској школи, већ у редовном Причешћивању.

Ова два наслова која сам ти препоручио су по мом мишљењу добра да се човек информише о значају Свете Литургије и мислим да без те информације човек не може да буде објективан готово ни по једном питању које се тиче живота Цркви. Људи који критикују Зизјуласа на начин који видимо код господина Јањића нису прочитали ни једну Зизјуласову књигу. То могу да потпишем. Није истина да је он алфа и омега "новотарске" теологије, има их много који га критикују и као досадног и као недоследног али ја мислим да он у својим књигама одлично указује на проблем стављања центра црквеног живота у фиоку. Исто мислим и за Шмемана.  Бићу смео да кажем и да њихова "побуна" није ништа мања од Лутерове против индулгенција само што су они то учинили на црквени (исправан) начин. Прочитај књиге, не уједају :cheesy2:

[marko_13]

Јован Јањић је НОВИНАР, његово знање и размишљање је релевантно о богословљу колико и моје о мотору БМВ аутомобила. Стварно је фасцинатнио како свака шуша може да расправља о теологији, а нема основно знање нити живи у Цркви. Да би неко могао да прича о богословљу није довољно да има знање, већ и подвиг.

[drradomir]

Hvala na konstruktivnoj kritici i predlozima, u nekoj perspektivi proučiću i te famozne Zizjulasove knjige. Obzirom da se šuška u povratku na staro učenje sa biblijskim tezama biće zanimljivo...

Postoji li neki pravac u Pravoslavlju pod nazivom Staroslavlje ili slično. Postoje li neke struje koje se zalažu za povratak učenjima apostola i njihovih učenika?

[marko_13]

Hvala na konstruktivnoj kritici i predlozima, u nekoj perspektivi proučiću i te famozne Zizjulasove knjige. Obzirom da se šuška u povratku na staro učenje sa biblijskim tezama biće zanimljivo...

Postoji li neki pravac u Pravoslavlju pod nazivom Staroslavlje ili slično. Postoje li neke struje koje se zalažu za povratak učenjima apostola i njihovih učenika?

4chsmu1 0102_laugh smej.gif Извини али дуго се нисам овако насмејао! То што зовеш старославље односно учење Апостола и њихових ученика, наставили су Свети Оци Цркве, препород је доживело у другој половини 20. века и најзначајнији данашњи представник је управо митрополит Јован Зизијулас. Тако да се већи део хришаћнског богословља и Предања темељи на томе.

[Guest - . . .-]

DA, Zizjulas je predstavnik "Grčke" škole unutar srpske pravoslavne crkve koji su poznati po tome što hoće da menjaju dogme, liturgiju dakle NOVOTARCI.

На пример који то догмат мењају "новотарци"?

Ево, ја волим Зизијуласа, мислим да је један од највећих теолога свих времена, могу слободно да кажем и највећи после светог Григорија Паламе. Е, пошто сам, по овој Твојој констатацији и ја новотарац, волео бих да ми кажеш који смо ми новотарци догмат променили? Пази рекао си ДОГМАТ. Надам се да знаш шта су то догмати и да ћеш ми то појаснити.

[marko_13]

DA, Zizjulas je predstavnik "Grčke" škole unutar srpske pravoslavne crkve koji su poznati po tome što hoće da menjaju dogme, liturgiju dakle NOVOTARCI.

Pročitajmo sledeći tekst:

Једина   линија   неспоразума  (који  повремено  прелазе и у полемику) унутар СПЦ, а која има основа, јесте она која се повлачи, или сама по себи оцртава, између три теолошке школе: „грчке", „српске" и „руске". Грчка школа, с једне стране, уноси неке иновације чак и на догматском плану, а то је подручје где је црквено учење   најосетљивије, пошто оно почива на јединственим догматима, који се не мењају - на догми (на непроменљивој истини), а, с друге стране, враћа се у прве векове хришћанства и покушава да богослужбену праксу тог времена доведе у ово доба.

Јован Јањић

А митрополиту Јовану Зизијуласу најзначајнији учитељ био Рус и он је најбољи настављач "руске" школе и позива повратку Оцима протојереја др Георгија Флорофског. Толико о томе колико Јањић познаје материју!

[Guest - . . .-]

И духовни отац је био Рус-свети Софроније, нови богослов есешки  4chsmu1

За истог тог Јована Зизијуласа је свети Авва Јустин рекао да ће бити велики православни теолог.

[Родољуб Лазић]

Да, свети ава је много говорио и писао. Било би лепо када би неки (не мислим на вас оче Иване) и друге авине речи и теологију поштовали колико ово "пророчанство" о митрополиту Зизјуласу. Међутим, за многе ствари сам од многих чуо да је то авино "приватно мишљење", те да и светитељи греше (што је, нормално, тачно). У вези са тим, треба да се "договоримо" по којем критеријуму ћемо одлучивати када су Авине речи "приватно" мишљење (које није тачно), а када "пророчанство" у које ћемо веровати.

[marko_13]

Да, свети ава је много говорио и писао. Било би лепо када би неки (не мислим на вас оче Иване) и друге авине речи и теологију поштовали колико ово "пророчанство" о митрополиту Зизјуласу. Међутим, за многе ствари сам од многих чуо да је то авино "приватно мишљење", те да и светитељи греше (што је, нормално, тачно). У вези са тим, треба да се "договоримо" по којем критеријуму ћемо одлучивати када су Авине речи "приватно" мишљење (које није тачно), а када "пророчанство" у које ћемо веровати.

Апостол и јеванђелиста Јован Богослов је оставио добар критеријум: "Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога".

[Родољуб Лазић]

Нисам сигуран како би то изгледало у конкретном случају код светог Јустина Србског. И ко би то ваљано "испитивао"?

[marko_13]

Нисам сигуран како би то изгледало у конкретном случају код светог Јустина Србског. И ко би то ваљано "испитивао"?

Шта би било, кад би било...? Требало би од случаја до случаја, како Апостол сугерише... Најваљаније би то Црква испитивала.

[drradomir]

Немам појима али би волео да сазнам више на ту тему, наиме колико ја знам новотарци су струје у СПЦ који су у својим епархијама направили неке измене нпр у служењу литургије а те измене воде зближавању са католицима. Не знам да ли је то тачно, а иако јесте, опет имамо случај, колико ја знам, да у СПЦ постоје неке поделе тј на новотарце ик оне друге.

Које су тачно Зизјуласови новотарци промене усвојили и шта је ту суштински проблем?

[Благовесник]

Свети Боже, свети крепки, свети бесмртни, помилуј нас.