Поезија

[Anika]

Pismo mojoj učiteljici

Draga gospođo učiteljice,
ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

Sjetih se, znate, onih Vaših priča
punih ljubavi za ptice nevine i slabe
poslije kojih smo, zbog svake praćke
i kamička, klečali dugo iza table.

Ne zamjeram Vam - daleko bilo,
pa čak ni to što me vukoste za uši,
sve je to danas na svoj način milo
i prijatno je od toga u duši.

Ja se često sjetim tog vremena davnog
rata, zime, gladi, bodljivakve žice,
nije, bogme, tada bilo jednostavno
naučiti nekog da zavoli ptice.

Gospođo, to je, u najmanju ruku,
junaštvo dostojno poštovanja
učiti nekog ljubavi
uz huku jednog strašnog rata,
jednog propadanja.

Hvala Vam, gospođo učiteljice,
i ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

 

V.Nikolic

[Снежана]

Sreo sam te tih dana

kad me nije volela ni sopstvena kosa

U dane lose frizure

Hrupila si kao ceta komandosa

Postao sam slep od tolikih lampi

iz kojih si me svetloscu gadjala

Rasejanost koja me je sebi priblizila

najednom mi se zgadila

Resio sam tada da se uobrocim

Razmisljao sam o tome na klizavom sedistu

Ikarbusove mamutske masine

Umalo ne skliznuh u nista

na mestu gde ga onaj koji ga drzi pod papucicom

u naselje svije

kao kap niz cevcicu infuzije

Твоја песма?

[Снежана]

U TRAGANJU ZA IZGUBLJENIM
Kaći

Imati vinograd, vinograd na Fruškoj Gori.
Kolibu sa malim tremom, čvorka,
Čvorka koji čavrlja u tvom snu.
Šefteliju koja silazi na Dunav, da se okupa,
Al šefteliju koju si ti zasadila
U danima našeg gospodstva.

Imati konja, belog, s krilima od šećera.
Konja dostojnog da nosi Dositeja.
I davati mu zob iz ruke žive zobnice
Bas kao ti meni vino
U danima naših iluzija.

Imati pčele, saradnice sunčevog genija.
Spasavati ih od oluje, leda iz oblaka.
Sveto saće izneti pred prijatelje,
Kao pesme bezbozničke mladosti
Iz slavnog doba naših metafizickih strahova.

Imati zmiju. Da čuva verige, kolevku i prag.
Hraniti je magnetima, pepelom sa ognjišta.
Osvetljeni njenim zenicama,
Pokisli do gole kože,
U nezaboravnoj drhtavici naše prisnosti.

Imati psa, ljuticu, mešanca gordog.
Da zavija na Severnjaču u noći bogojavljenskih
mrazeva.
Zver nebeska da se skameni
Od urlika našeg psa,
U neponovljivim danima naših gubljenja.

Brana Petrović

 

[JESSY]

Tebi je lako

Tebi je lako reći - idem, jer tamo nisi bila.

Tebi je lako pruziti ruku, jer još nisi odlazila.

Tebi je lako reci - zbogom i da je sve to šala.

Tebi je lako, jer nista ne znaš; još se nisi rastajala.

Tebi je lako, a ja vec znam: kada se te stvari dese, svatko kad ode ostavi trag, a dio života odnese.

Tebi je lako reci - idi i ni za čim ne žali.

Tebi je lako, jer si dijete - jer te nisu ostavljali.

 

Arsen Dedić

[JESSY]

Pjesma o smrti

Doći će jesen bez uvelih grana, bez kiše, bez tuge, bez vina ce doć.

Gle, ona neće imati dana: Imat će samo jednu noć!

Crnu ce zimu vrijeme nam dovuć, al snijeg te zime nece past;

Zemlju će sunce u proljeće povuć, al ono nece sjat i cvast.

Sasvim ko zima i ljeto će minut; i godine prazne tako će teć, i sunce ti neće nikada sinut - ni riječi nećes na to reć.

 

Dobriša Cesarić

[JESSY]

Oči

O koliko puta kad pred tobom osetim: da želim da ostavim za sobom moje tužne misli u očima ti bistrim, neveselim…

O koliko puta kad nam nad posteljom sat ućuti, i na tvom pobledelom licu od milja primetim dosadu lutalicu…

O koliko puta tad ustajem sam, poguren i crn pa se zagledam kroz mutan prozor u proplanke daleke.

I osetim da mi nije dosta ljubav nevesela. Razočaran od tvog umornog tela, radoznalo milujem bludne i meke velike oči bilja.

 

Miloš Crnjanski

[Натан]

Милутин Бојић: ОНИМА ШТО ПЛАЧУ

Ја хоћу да радим не губећи време,

Да не кукам после како немам среће,

Како је за борбу слабо моје плеће

И како су људи стене глухе, неме.

Ја хоћу да радим, ја тражим живота,

Не плашим се борбе, у њу ступам смело.

Ја хоћу да створим пуно снаге дело.

Не плаши ме моја властита Голгота.

Кидајући себе, ја хоћу да стварам,

Да челичним длетом чврсти камен парам

И да створим дело што времену прети.

Да саломим леност овог млаког друштва,

Пуног женских ћуди и мушког мекуштва.

Сада! Плач не трпим; плач се грозно свети.

[JESSY]

Ako voliš

Ako voliš, pusti nek ljubav preuzme vlast,

nek preotme srce, nek pomuti razum, nek ukalja čast..

Trezan bi brinuo da stvari ne krenu po zlu,

ako voliš samo dođi, dođi i ostani tu..

 

Rumi

[Anika]

[Чунга Лунга]

                                                                            Звездана бајка о Вјазми

                                                                                  (Мира Алечковић)

 

Лете по сребрном снегу санке,

борови снежни, снежне и јеле…

То је почетак звездане бајке…

Снег дубок, иду уморне чете…

Ја се то сећам зиме једне,

ја се то сећам туге големе,

спаљено село, пусто слеме

и дете једно са згаришта

у загрљају партизанке.

 

Носи га, споро кроз снег корача

док бела влакна ветар мота,

и заноси се од дечјег плача,

од овог бунтовног малог живота.

Откриће плачем где је колона,

и знаће меци куда идете,

девојко драга из батаљона,

певуши песму, успавај дете.

Умирило се, клонула глава,

Ћутите, пушке, тише, тише,

пустите ову малу да спава,

девојчица је ова сама,

никога нема, никога више.

 

Ћутите, топови у даљини,

у снежној бури, и дивљини

ово сироче мајку сања,

и умукните, митраљези,

нек“  дете ово спокојно спава,

да се на пролеће радује брези,

да на пролеће потрчи травом,

једна девојчица немирна плава,

бежите, црне птичурине,

са неба моје домовине,

не будите ми дете што спава…

 

А како ћемо име му дати?

                                                                                          Ко зна какво је желела мајка,                                                                                           

У огњу куће спаљена мати…

 

Ветар фијуче, снег солујава.

Људе већ једва ноге држе,

– Пренеси даље: Корачај брже.

Пренеси даље: Вјазма је пала…

Вјазма је слободна! – пренеси даље…

Радост се разлила по колони,

сва срца надом заиграла,

Вјазма је слободна, Вјазма је пала.

 

– Нека се Вјазма зове и мала –

партизанка је прошаптала.

 

Нека се Вјазма зове и мала…

Партизанска је колона стала…

Комадант на руке подиже дете:

– Другови, тише, нека спава…

Нешто је лепо рећи хтео,

У том тренутку преко глава,

један је рафал пролетео.

– Па буди срећна, вижљо мала,

Име си добила од наше чете…

 

Партизанка је заплакала

и даље кроз снег понела дете.

 

А снег је вејао, вејао бео,

све нам је стазе био помео,

и ми ишли по беспућу

до првог огња слободног села

тражећи малој Вјазми кућу,

сав дан смо ишли пут једног крова,

сву ноћ смо ишли пут светлости,

и бајци једној звезданој, белој,

били смо тога дана гости.

и славили смо једно славље

пјани без пића, сити без хлеба

због једног малог сићушног бића

што носи име слободног неба.

 

…Било је давно, земљо, опрости

И сећања се далека муте.

Ућутали су митраљези,

бацачи, пушке. Топови ћуте.

Сада још само звони звоно

веселих санки моје равнице,

снегом се вију слободне птице.

 

Ја увек видим кад јесен оде,

кад снег завеје беле стазе,

кад се заледе широке воде,

где иду људи гладни и боси,

иду и иду пут слободе

и свако Вјазму малу носи.

[Данче*]

Nemam više vremena

 

Nemam više vremena za duge rečenice,

nemam kad da pregovaram,

otkucavam poruke kao telegrame.

 

Nemam vremena da raspirujem plamen,

sad zaprećem šake zgorela žara.

Nemam više vremena za hodočašća,

naglo se smanjuje putanja do ušća,

nemam kad da se osvrćem, da se vraćam.

Nemam više vremena za sitnice,

treba sad misliti na večno i neobuhvatno.

 

Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,

mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,

nemam vremena sad za analize,

za mene je voda sada samo voda

kao da sam je pila sa kladenca;

nemam kad da razlažem na sastojke nebo,

vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

 

Nemam više vremena za bogove tuđe,

ni svoga nisam dobro upoznala.

Nemam kad da usvajam zapovesti nove,

mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem

ni onima koji istinu dokazuju.

 

Nemam kad da se borim protiv hajkača.

Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

 

Desanka Maksimović

[JESSY]

[Натан]

Сергеј Јесењин: ПЕСМА О КЕРУШИ

 

У свитање, у појати ниској,

где се злати рогоза гомила,

седморо је штенади риђасте,

седморо је кучка оштенила.

 

Лижући их језиком црвеним,

миловала штенад све до мрака,

и копнео снег је загрејани,

испод њеног топлога стомака.

 

Кад је јато кокошака лених

задремало на мотки седећи,

пошао је сељак натмурени,

свих седморо носећи у врећи.

 

Мучећи се да им приђе мало

трчала је кроз наносе меке...

и дуго је, дуго је дрхтало

незамрзло огледало реке.

 

Кад се натраг вукла по пртини

лижућ своје тело ознојено,

месец јој се над кућом учини

као једно риђе штене њено.

 

Гледала је у висину модру,

жалосни се урлик дуго чуо,

танки месец клизио по своду

и у поља за брег утонуо.

 

Немо, ко од сиротиње бедне,

када камен баце јој из шале,

у снег су се псеће очи њене

као златне звезде скотрљале.

[Снежана]

GRAD U NOĆI

 

Ovo je grad sa prigušenim svetlima.
Nadaleko kao da nikog nema.
Jesi li videla razbijače
kako razbijaju zgrade,
ruše mostove, zasipaju lomom reke?

Rekli su da je opasno njime tumarati,
ali mi ćemo poći kud nam se prohte.
Jer ništa drugo i nemamo sem slobode
da tumaramo i da ništa nemamo.

Ovo je naš grad sa svojim trgovima i ulicama.
Ovde ništa ne raste; ovde je smrt.
Zastani pored mene. Uberi moje suze.

Novica Tadić

[Снежана]

 ЗАПИС

 

Нек каже ко шта мисли
а ја знам
на свету човек је сам,
увек сам.

Нек каже ко шта мисли,
а ја знам: ма био кам,
цвет,
или плам —
и живећеш, и цвасти, и спламсати
сам.

Па нека каже ко шта хоће,
ја знам:
ако и заволиш кога,
заволећеш га зато што си сам.

 

Милорад Панић Суреп