Поезија

[Margareta]

TAMNIČAREVA PESMA 

Kuda lepi tamničaru 
Sa tim ključem poprskanim krvlju 
Idem da oslobodim onu koju volim 
Ako još ima vremena 
A nju sam zatvorio 
I nežno i svirepo 
Na najskrovitijem mestu svojih želja 
Na najdubljem mestu svojih nemira 
U laži budućnosti 
U gluposti zaklinjanja 
Hoću da je oslobodim 
Jer hoću da je slobodna 
Po cenu i da me zaboravi 
Po cenu i da ode 
Pa čak i da se vrati 
I da me još voli 
Ili da zavoli drugog 
A ako joj se taj dopadne 
Pa ona ode 
I ja ostanem sam 
Sačuvaću samo 
Sačuvaću večno 
Na svojim dlanovima 
Do poslednjeg daha 
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju.

[Oglo]

Vitomir Nikolić


Kako da objasnim okupljenoj masi 
jednu staru miso što mi na um pade
i da pritom spasim ovaj život pasji 
— pas mu grebo mater i ko mi ga dade.
 
Zna se rašta Novak ode u hajduke
ali šta toliko ostalih uradi 
— i oni su, valjda, osjećali muke 
kad Jerina Smederevo gradi. 

Zna se rašta Vito Nikolić urliče: 
"Dolje apsolutizam zemljine teže!"
ali zar se nikog sem njega ne tiče
ta nesreća vječna što nas za tlo veže. 

Zna se, zna se i sve će se jednom
znati mnogo bolje, tačnije i ljepše
i šta se bijeli u gori zelenoj
i koji to ono dobar junak bješe.

[ines]

Dobriša Cesarić: U svjetlosti

 

 

 Već očajan i lišen moći,

Ja nisam očekivo spas.

Tada u čemernoj samoći,

Tvoj nježni začuo sam glas.

I on je bio kao zov

Na novi put, na život nov.

I ti mi ruku svoju pruži,

I ljubav nas u jedno združi.

Kako je duga bila noć

U kojoj, draga, tebe snivah!

Već mislio sam: nećeš doć.

I rekoh: ona ti je živa

u tvojoj želji, tvome snu,

al odista je nema tu.

Zemaljskim stazama ne kroči

Ta, čije divne čekaš oči.

A gledaj: nebo sija plavlje

Otkada ugledah tvoj lik.

Ljepota, snaga, svjetlo, zdravlje

Ugušiše u srcu krik.

Očima tvojim obasjani

Protiču sada moji dani.

Raskošan, rujan, vedar, žut,

Otvara jesen za nas put

Pođimo zagrljeni ,draga,

O ovaj začarani svijet;

U ljubavi je čudna snaga,

Što korak pretvara u let.

Od poljubaca, zagrljaja

Sve oko nas je puno sjaja.

Duboka sreća svuda zri,

Jer sobom nosimo je mi.

[ines]

Srešćemo se opet,
ljubav, ti i ja.
Bez očekivanja, pitanja.

Srešćemo se opet,
mir, ti i ja.
Bez suvišnih misli, osuda.

Srešćemo se opet,
bliskost, ti i ja.
Bez one težine, istih tuga.

Srešćemo se opet,
sudbina ti i ja.
Bez sumnje, napora.

Srešćemo se opet,
tišina ti i ja.
Bez reči, lažnih opravdanja.

Srešćemo se...Nekad
Ljubav je naša davna,
sasvim slučajno data.
Mir je naš običaj,
sasvim slučajno izbegavan.

Srešćemo se... Negde
Bliskost je naš trenutak,
slučajno zaboravljeni dar.
Sudbina je naša spajalica,
slučajno priheftana zvezdama.

Sretaćemo se... Uvek
Tišina je naš promašaj,
tišina je naš vrhunac,
sasvim slučajno,
tiha povezanost, ti i ja....n.a.

 

[Јелина]

Vislava Šimborska: POHVALA LOŠEG MIŠLJENJA O SEBI

Mišar nema sebi šta da prebaci.

Skrupule su strane crnom panteru.

U ispravnost svojih postupaka ne sumnjaju pirane.

Zvečarka prihvata sebe bez ograda.

Samokritični šakal ne postoji.

Skakavac, aligator, trihnina i obad

žive kako žive i raduju se tome.

Sto kilograma teško je srce kita sabljaša,

no u drugom pogledu ono je lako.

Ničeg nema životinjskijeg

od čiste savesti

na trećoj Sunčevoj planeti.

 

 

[Данче*]

Ne bira se ljubav - Pero Zubac

Ne bira se ljubav

kao ni smrt.

Sve je u knjigama

duboko pod morem

zapisano.

Jezikom neznanim nama,

nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš

niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš

tuđi san usniti

niti okom drugim

videti.

Voleo bih da nisi ti

ona koju u ovom času

volim.

[Данче*]

 

Volio sam Vas-A.S.Puskin

 

Volio sam Vas; i ljubav jos, mozda,

Nije ugasla sva u srcu mom;

No nek Vas ona sad ne brine vise,

Ja necu da Vas rastuzujem njom.

Volio sam Vas nijemo i bez nade,

S ljubomorom i strepnjom srca svog;

Volio sam Vas iskreno i njezno,

Volio Vas tako drugi, dao Bog.

[Јелина]

 Pod istom zvezdom   -  Vislava Šimborska


Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.

Oprosti, sudbino, ako se možda varam.

Nek' se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.

Nek' mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.

Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.

Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.

Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.

Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.

Oprostite, očajnici, za ploču sa manuetom.

Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.

Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.

Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,

I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,

Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,

Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.

Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.

Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.

Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.

Veličino, ukaži mi velikodušnost.

Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.

Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.

Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.

Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.

Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim

Jer samoj sebi stojim na putu.

Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči

A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.

[Јелина]

SRETNA LJUBAV  - Vislava Šimborska

Sretna ljubav. Zar je to normalno,
zar je to ozbiljno, zar je to korisno -
što svijet ima od dvoje ljudi
koji svijeta ne vide?

Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,
dvoje slučajnih na milijun, ali uvjereni
da je tako moralo biti - kao nagrada za što?
Ni za što. Svjetlost pada niotkud -
Zašto baš na te, a ne na neke druge?
Ne vrijeđa li to pravednost? Vrijeđa.
Ne remeti li to brižno naredana načela,
ne ruši li to s visine moral?
Remeti i ruši.

Pogledajte samo te sretnike:
kad bi se bar malo prikrivali,
hinili utučenost i tako krijepili prijatelje!
Poslušajte samo kako se smiju - uvredljivo.
Kakvim jezikom govore - tobože razumljivim.
A te njihove ceremonije, ta cifranja,
pa s koliko se samo pažnje međusobno ophode -
tačno kao da su se urotili protiv čovječanstva!

Teško je i zamisliti do čega bi došlo
kad bi njihov primjer drugi mogli slijediti.
Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,
na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,
ko bi htio ostati u igri.

Sretna ljubav. Kome to treba?
Takt i razum nalažu da se o njoj šuti
kao o skandalu iz viših sfera Života.
Divna se djeca rađaju bez njezine pomoći.
Nikad joj ne bi uspjelo napučiti Zemlju,
uostalom rijetko se i događa.

Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav
mirno tvrde da nigdje nema sretne ljubavi.

S tim će uvjerenjem lakše i živjeti, i umirati.

[Јелина]

 Мало о души - Vislava Šimborska

Душа се има.
Нико је нема непрекидно
и заувек.

Дан за даном,
годину за годином,
може се живети без ње.

Понекад само у усхићењима
и страховима детињства
гнезди се на дуже.
Понекад само чудећи се,
што смо стари.

Ретко нам асистира
при тешким радовима,
као што су померања намештаја,
вучење кофера.
или крстарење путевима у тесним ципелама.

У време попуњавања анкета
и сецкања меса,
по правилу, има излаз.

Од хиљаду наших разговора
учествује у једном,
и то не обавезно,
јер више воли да ћути.

Када нас тело јако заболи,
тихо напушта дежурство.

Избирљива је:
нерадо нас види у гомили,
гади јој се наша борба за било какву доминацију
и жестина грамѕивости.

Радост и туга
за њу нису различита осећања.
Само кроз њихову повезаност
она је с нама.

Можемо да рачунамо на њу
када ни у шта нисмо сигурни,
а за све смо заинтересовани.

Од материјалних предмета
воли сатове с клатном
и огледала, што ревносно раде
и кад их нико не посматра.

Не каже одакле долази
и када ће поново нестати,
али очигледно очекује таква питања.

Чини се:
као што је она нама,
и ми смо њој
за нешто потребни.
 

[Јелина]

 NEKADA SMO SVET ZNALI NASUMICE - Vislava Šimborska

Nekada smo svet znali nasumice:
- beše tako malen, mogao je stati u stisak rukovanja,
tako lak da se mogao opisati osmehom,
tako običan - kao u molitvi odjek starih istina.

Nije nas čekala istorija s pobednom fanfarom:
- sunula nam je u oči prljavi pesak.
Pred nama behu putevi daleki i slepi,
zatrovani bunari, gorak hleb.

Naš je ratni plen poznavanje sveta:
- on je tako velik, mogao bi stati u stisak rukovanja,
tako težak da se može opisati osmehom,
tako neobičan - kao u molitvi odjek starih istina.

[JESSY]

ZABORAVI

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećes prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži ... i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno ...,
I noći zaboravi ...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne ...
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio ...

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno čitali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Naročito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s početka Tuškanca,

I onaj naš poljubac na kiši
Za koga bi znala reći:
"Nikada neću zaboraviti".
Molim te zaboravi ...

I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine,

Otvori oči ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve sto smo bili,
Znali ..., imali ...
Zato ... Zaboravi.

Čemu sjećanja ...?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeća.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je već dragana, hoću da kažem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo više djeca
I znam da nije lako,

I znam da možda i boli, ... ali pokušaj,
Molim te, .... pokušaj ... zaboravi!

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put;
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži ... i zaboravi ...

Rade Serbedzija

[ines]

NEKO

 

Neko Ti kuca na vrata,

neko se prikrada,

 

Neko dolazi na Tvoje nebo

Stopama oblaka,

 

Neko traži svoje lice

U Tvojim snovima,

 

Neko vodi svoje niti

U Tvojim mislima,

 

Neko nalazi svoje oči

U Tvojim očima,

 

Neko se moli za tebe

Danima i noćima,

 

Neko te ovako priziva:

 

O GDE SI BILA

SVIH OVIH VEKOVA!....n.a.

 

[Јелина]

IMALA SI DUŠU  -  Pedro-Salinas


Imala si dušu
svetlu,otvorenu,
tako da ne mogah
nikad u nju ući.
Pođoh prekim putem,
uskim bogazima
strmim i opasnim.
A duši je tvojoj
put vodio širok.
Spremih lestve vitke
-zidovi visoki,
prilaz joj brane
ali duša tvoja
beše bez čuvara,
zida i ograda.
I potražih uska
vrata tvoje duše,
al’ ih ne imaše,
budući da beše
sasvim otvorena.
Gde je počinjala?
Gde joj ishod beše?
I ostah zauvek
sedeć na nejasnom
pragu tvoje duše.

[JESSY]

Pitanje

Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vrijeme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pjevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo
I da li je smisao laž
što obavija sjene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez utjeha životnih živjeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih ljepota na hiljade
ti ludi svijete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?

Angel Kalinovik