Православни часописи

[Стефан]

Да ли епархија шумадијска издаје часопис "Боготражитељ"?

[Guest Alefshin]

          Протосинђел Јоил (Георгију)

ПРИЧА ИЗ ПОДЗЕМЉА

Често виђамо просјаке у подземном пролазу који се надају да ћемо им спустити новчић у испружен длан. Понекад  брзо прођемо поред њих, а понекад им, као из навике, дамо десет рубаља или ситан новац из новчаника. У томе нема ништа посебног. Наравно, жао нам је таквих људи, нарочито оних старијих. Зато им дајемо милостињу. То није ништа велико с наше стране. Томе не придајемо неки велики значај - живот тече даље. Али, један такав сусрет са просјаком је постао преломни тренутак у мом животу и оставио неизбрисив траг у мојој души.

Десило се то уочи Нове године пре седам година. У то време сам радила као глумица за фирму која се бавила организацијом активности за разоноду и забаву. Мислим да сам по први пут те године отишла у цркву. Обратила сам се Цркви јер ми је живот постао тежи од саме смрти, а онда је, уз Божју помоћ, то паклено стање очајања и безнадежности почело да се преображава у радост и наду. Осећала сам велику благодарност и желела да је искажем на неки начин. По занимању сам била глумица, а по природи веома нестална и нестабилна личност. Ишла сам “куда ме живот води”. У мом животу је постојала само једна стална жеља: желела сам да пронађем праву љубав, и да је имам заувек - истинску, неисцрпну и непромењиву љубав. Но на делу сам чинила све супротно овој жељи, јер нисам знала где да тражим и шта да радим да пронађем љубав. Њу сам пронашла једино у Цркви, у Богу. Испоставило се да Бог воли човека и онда када он сам види колико је грешан. То је за мене било откриће и била сам веома срећна да сам најзад вољена. Била сам сигурна да волим Бога, Спаситеља, толико да не постоји ниједна ствар коју не бих учинила Њега ради. Заиста сам се тако осећала. Но, шта је осећање? Оно се једино може испитати на делу. Тако је и било.

Ову причу нисам до сада никада испричала. Иако догађаји који следе могу многима изгледати невероватни, за мене су они веома важни. Тада сам искусила Божју близину, Његово очинско присуство и љубав према сваком човеку, упркос његовом греховном бремену. Све зависи само од жеље коју човек има у себи: колико он прихвата ту близину Божју, колико искрено жели да спозна себе самог? Када је Бог близу, човек увиђа сопствену ружноћу. Будући да се сећам овог догађаја тако јасно после толико година, будући да ми још увек помаже да се “спустим на земљу”, да видим своје право лице и да се постидим сујете и гордости, сматрам да ми је ово искуство било на корист.

Дакле, десило се то када сам била попут бебе у цркви, када ми се чинило да је Бог узео моју душу под своје окриље и хранио је као што мајка храни своје најмилије детенце.

Враћала сам се кући са платом коју сам зарадила на неколико новогодишњих представа заредом. Плата ми је била новчаница од сто долара коју сам пажљиво сакрила у унутрашњем xепу своје ташне. Нисам намеравала да потрошим доларе јер сам их чувала за посебну прилику. А у ташни сам имала 60 рубаља. Ишла сам кроз подземни пролаз и ођедном, без неког очигледног разлога испунила сам се таквим јаким осећањем љубави према Богу да ми се чинило да нећу моћи да га издржим. Сузе су ми текле низ лице у тој мери да ми је оковратник на xемперу био потпуно мокар. Преплавило ме је осећање такве неизмерне радости од које би човек могао да умре - толико велике да срце није могло да је издржи. Тада сам рекла: “Господе! Дао си ми такву љубав да је не могу поднети! Молим те, дај ми прилику да је употребим на делу, да је пренесем на друге!” Са таквим мислима и осећањима сам дошла до краја подземног пролаза и поново видела једног човека.

Виђала сам га баш на том месту неколико месеци заредом. Био је то млађи човек, не старији од 28 или 30 година. Болеле су га ноге. Изгледало је да болује од неког тежег облика проширених вена, иако је стајао без штака. У ствари је изгледао као неко сасвим здрав, висок и чврст. Обично бих му дала 10 рубаља. Овог пута сам била обузета узвишеним мислима, те сам аутоматски извадила десет рубаља, ставила му их у руку и била спремна да кренем даље. Тада ме је позвао: “Сестро!”

Окренула сам се, изненађена.

“Ово је премало”, рекао је.

Збуњено сам поново извадила новчаник и дала му преосталих педесет рубаља.

“Још увек није довољно”, рекао је молећивим гласом. Сузе су му биле у очима. Могло се видети да је заиста тужан. “Преклињем те, помози ми! Морам хитно на операцију. Хитно ми је потребно три и по хиљаде рубаља! Молићу се Богу за тебе читавог живота!”

Дословно ме је држао за руку. Отргла сам се и збуњено рекла: “Али шта да радим ако немам више новца?”

Нисам лагала; у том тренутку сам заиста заборавила да имам сто долара и ко је могао да очекује од мене да дам сто долара једном просјаку? Окренула сам се и кренула даље помало љута. Како је он био тако сигуран да имам код себе ту своту новца?

Направила сам неколико корака и изненада чула глас, врло изоштрен и јасан, али не у ушима - био је то унутрашњи глас. “Значи, тако ме ти волиш.” Просто сам се укочила од запањености, чинило ми се као да ми се коса дигла на глави. Био је то први пут да сам тако нешто осетила. У исто време, глас који сам чула био ми је тако драг, као да га познајем читавог живота. Био је то глас пун љубави, најлепши на свету. Одмах сам се сетила речи: “Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду.” Није било ни трунке прекора или окривљавања у том гласу. Било је то као да се видиш у огледалу, и да ти је препуштено да сам судиш о ономе што видиш. А тада сам се сетила оних 100 долара. Страшно сам се постидела и осећала горчину. Постидела сам се јер ме нико није кривио и горко јер сам увидела да сам потпуно неспособна да учиним нешто добро а сва моја “узвишена осећања” су била добра само за позорницу - да забављају гледаоце. Какво сам неискрено створење! Молим Господа да ми да прилику да Му служим, а кад ми се иста пружи ја је избегавам! А најгоре од свега је да то сама никада не бих схватила!

Вратила сам се младићу и дала му новац.

“Изволи три хиљаде. А код куће имам још петсто. Ако ме овде сачекаш, вратићу се и донећу ти новац” - рекла сам. Осећала сам се као постиђена ученица коју су ухватили у лажи.

Млади човек је био запањен; видела сам да му је тешко да поверује да се то стварно дешава. Пажљиво је сакрио новчаницу испод манжете и промрмљао: “Не, не, нема потребе... довољно је... сакупићу... већ сам нешто сакупио.”

Погледао ме је и у очима му се видела велика захвалност. “Молим те, реци ми како се зовеш. Молићу се за тебе целог живота.”

Рекла сам му своје име и упитала га за његово. И ја сам желела да се молим за њега. Још увек га помињем. Надам се да је операција добро прошла и да му је сада добро. Било како било, тог човека више никада нисам видела у подземном пролазу или ма где другде.

Могу да додам да, иако у то време нисам имала новца, никада нисам имала разлога да зажалим што сам дала тих сто долара. Не само то, ускоро смо боље стајали са финансијама а после неког времена се решио и наш стамбени проблем, који нам је уштедео много новца.

Знам да је мафија активна у подземљу, и да стављају просјаке да моле за милостињу. Зато сам се, када сам дошла кући, свим срцем молила да ће новац бити потрошен на добар начин, за лечење. Ништа друго нисам могла да учиним. Чињеница да тог човека више никада нисам видела подстиче ме да мислим и да се надам да је он сада здрав и да није сиромашан. А што се мене тиче, извукла сам закључак да је грешник толико глув, суров и превртљив да он не би био способан да учини иједно добро дело када Бог не би утицао на њега и његове животне околности. На мом личном искуству су се потврдиле речи: “Без Мене не можете чинити ништа.”

Свако може да сматра себе одговорним за сопствене грехе и падове; они су само наши, ничији други. А све што је праведно, добро и пуно љубави у човековом животу долази од милости Божје. Сам Бог се брине о нама и стара да стекнемо богатство на небу. Иако сматрамо да смо Његови, изгледа да смо превише далеко од свог призвања.

                                                                                           

Јелена Громова

                                Превод: М. Т.

Православни пут 1-2010

[Guest Alefshin]

“ХРИСТОС ЈЕ КУЦАО У МОЈЕ СРЦЕ...”

ИСПОВЕСТ ПРАВОСЛАВНЕ ЖЕНЕ

КОЈА ЈЕ ПРЕШЛА У ИСЛАМ

И НАШЛА У СЕБИ СНАГЕ

ДА СЕ ВРАТИ ХРИСТУ

На сајту православног часописа "Благовест" у делу за православно упознавање "Светларник"  једном смо видели необичну објаву. Из Немачке је писала млада жена, да је од малих ногу васпитана у Православљу, но, нашавши се у сложеној духовној ситуацији, није исдржала искушења. Заљубила се у муслимана и променила веру... Живот у другој религији није пошао како треба и она је остала сама са сином. И изнова се вратила Христу. А сада је дала оглас за познанство са Православним мушкарцем у нади да ће оформити истинску Хришћанску породицу.

Са снимка нас је гледала млада, лепа жена са некаквим посебним болом у погледу. И ми смо замолили Лизу да нам напише о свом сложеном духовном путу, који ју је најпре довео до пада, а потом до покајања. Ускоро нам је Лиза одговорила да је једном већ писала о својој невољи, и на ком Православном сајту можемо наћи њену причу. Но обећала је да ће за нас написати подробније о свему што је преживела.

И то писмо је недавно стигло у редакцију. Одмах да напоменемо, да, износећи ову причу, ми ни у ком случају не желимо никога да увредимо или ожалостимо. Но, питања вере, питања спасења за верујућег човека ма које религије су важнија од свега на свету. И боље је унапред знати о томе шта чека девојке крштене у Правосла-вљу ако из било којих разлога прихвате ислам или неку другу веру, како не би направиле тако озбиљну духовну грешку. Име Јелисавете остало је у причи непромењено и ми молимо наше читаоце да се помоле за њу и њеног сина.

У ТУЂИНИ

...Преселивши се с мојом породицом у Немачку, са петнаест година сам се нашла у својеврсној изолацији. Интересовања савремене западне младежи показала су се неприхватљива за некога ко је од детињства васпитан у хришћанској вери. Пронашла сам Православну заједницу која ми је одговарала и маштала сам да се удам за богослова, да будем попадија, да гајим деце колико Бог пошаље. Јако сам желела да се вратим у отаxбину, у Русију, и одлазила сам тамо. Понекад сам размишљала и о монашком путу и често сам одлазила у један манастир, при коме је била богословија и школа за диригенте. Но, ту сам се упознала не само са богословима, већ и са једним ђаконом већ ожењеним. Прошло је две године, како ми се чинило, узвишеног дружења, када се ођедном испоставило, да он према мени одавно осећа нешто више. Од тог момента за мене се цео свет преврнуо. Сви моји идеали, чинило се, били су уништени. Осећајући одавно искрену симпатију према том човеку и смутивши се у својим осећањима, почела сам се узрујавати и покушавала сам да га заборавим, поступајући непромишљено. Флертовала сам са било ким, мами сам рекла да нећу бити жена свештеника, одсекла сам косу и ођедном сам престала било шта осећати за време молитве и на литургији. У парохији су о мени почеле кружити разне приче, мајке су ођедном почеле пазити на своје синове, да их ја, не дај Боже, не бих завела (мада мени то није било ни на крај памети). Свештеник је поверовао сплеткама и почео је звати моју маму, да би ме она вратила на прави пут. Од мене су се почели сви склањати, и ја сам разочарана престала ићи у цркву. Моја изолација се удвостручила.

Чини ми се да сам у том периоду уснила сан: ја сам болесна старица и... муслиманка. С напором се крећући, но поштујући осећање дужности, одлазим у xамију. Моја блиска, млађа другарица узима ме под руку и одводи до xамије. Улазим у xамију (баш необично, у мушки молитвени део). Тамо стоји стари имам или хоxа, и почиње да ме хвали због мог благочестивог живота. А xамија стоји поред Православне цркве, и као да је између њих пролаз, тако да се из xамије може доћи до цркве. Ођедном почињем плакати. Плачем са таквим болом, неутешно! Моја помоћница која ме је држала под руку, ођедном каже: "Знам зашто плачеш.. Зато што НЕ МОЖЕШ УЋИ У ТУ ЦРКВУ, мада то веома желиш". Тај сан ми је био потпуно стран, јер ја наравно, нисам ни помишљала на то да примим ислам. 

ЦЕНА “СРЕЋЕ”

Хасан је био мој вршњак. Он ми је био спас у мојој ужасној усамљености, и ми смо дуго разговарали. Било ми је већ 19 година, и још никада нисам имала младића, а тако бих хтела да будем као и сви остали. Њему је било шеснаест година, но изгледао је старије и по његовом понашању и размишљању дала бих му не мање од двадесет. Преварио ме је рекавши да му је 17. Када сам приметила да су се код њега постепено почела појављивати некаква осећања према мени, рекла сам, да не треба више да се виђамо, јер су такви односи међу нама немогући. Пола године се нисмо видели. Моје отпадништво од Цркве се наставило.

На Хасана сам мислила све то време, али ми није недостајао. Једном кроз пола године случајно смо се срели на улици, но нисмо се поздравили. А потом смо се ипак чули телефоном и решили да се видимо. Сусревши се са њим, схватила сам да рођеније биће (изузев маме, свкако) никада нисам сусрела. Сазнала сам да је био веома болестан, тако да су га лекари једва спасили. Са ужасом сам помислила да се могло десити да никада више не видим тог човека. Пристала сам да се виђам са њим. А већ следећег дана он је доспео у болницу, јер се та болест повратила, и две недеље сам сваки дан одлазила к њему, па сам се упознала са целом његовом породицом. То наравно није било планирано са његове стране, јер он и није могао знати како ће се његова породица односити према страној и иноверној другарици. Допала сам им се, снебивала сам се и нисам ни знала шта да кажем у њиховом присуству и готово све време сам ћутала. Када су у нашој цркви сазнали о нашим односима, подигла се тиха паника. Наш православни народ је покушавао да ми помогне. Говорили су ми да се Хасан никада неће оженити са мном, просто зато што код њих то није прихваћено, његова породица ће бити против, а он никада неће поћи против породице, заједнице, итд. Ја сам учинила последњи покушај да се вратим у крило Цркве и пошла сам у Православну заједницу. Сви су ме гледали са сажаљењем, а на исповести свештеник ми је рекао, да сам дужна да се по сваку цену растанем са Хасаном. Реакција је била - потпуни раскид са Православљем. Како сам могла да се растанем са таквим човеком?

Као мушкарац он ми се није допадао, желела сам се само дружити с њим, но када ми је Хасан поставио услове - или смо ми пар, или нема никаквог контакта, пристала сам да "покушамо".

При том сам била толико усредсређена на свој основни циљ - удати се као девственица, да сам се сасвим заплела у својим осећањима. Када се ипак десило непоправљиво, сада је мој основни циљ био да се удам за њега и озаконим тај однос.

И цена тога требало је да буде издаја моје Хришћанске вере.

Хасан ни у чему није наваљивао, ја сам сама одлучила да учиним тако, надајући се, да ће се он односити према мени озбиљније, ожениће се самном, и још се надајући да ћу нешто осетити у тој новој религији. Јер у Православном храму ја већ одавно ништа нисам осећала. Моје срце као да је било окамењено. Но, мени је веома недостајао Бог у моме животу, желела сам да се очистим и живим по Божјем Закону.

Лажним очишћењем и опроштењем грехова прошлог живота постало је за мене примање ислама, а ниви закон постао је за мене шеријат. На улици сам стално виђала муслимане, и њихово лице ми је изгледало тако чисто (како ми се чинило, унутрашњом чистотом, и тек потом сам сазнала, да тај утисак не ретко бива обмана), и хиxаб (муслиманска одећа) такође ми се веома допадала, желела сам да се и ја тако одевам. Много сам читала о исламу и решила сам да треба покушати дотаћи се Бога кроз други прозорчић.

Ја сам одбацила своју веру у Христа као у Бога у далеки угао срца и изговорила шахаду, после чега сам извршила потпуно умивање (муслимански верски обред) и почела вршити одраније напамет научени намаз. Одмах сам ставила мараму и променила име. Хасан се јако радовао, али се није хтео оженити мноме, мада су наши односи били харам (забрањени).

Тада сам решила да поступим другачије.

У нашем граду су биле две медресе (муслиманске школе) - једна мушка и једна женска. Почела сам да посећујем женску медресу. Било је то у кући једне велике породице, чија је глава ишла у исту медресу у коју је ишао Хасан. Долазак у медресу није био једноставан. Са искреним сузама у очима признала сам кћерки домаћина те куће да се скоро годину дана виђам са Хасаном, но наши сусрети су незаконити и мени је као муслиманки веома тешко. Она је све то испричала свом оцу, отац једном младом човеку, кога Хасан поштује. Тај човек је попричао са Хасаном и постидео га је, и ускоро смо се ми узели по муслиманском обреду.

НАДА СЕ НИЈЕ ОПРАВДАЛА

Веридба је била скромна. Мојих родитеља на њој није било. Мама је трпељиво подносила све то време мога страдања, а тата је изгубио у мени ћерку. Тек када сам се изнова вратила Христу, рекао је, да је осећање такво, као да ме ту није било неколико година, а потом сам се вратила. Он је све то дубоко преживљавао.

Моје наде у ислам нису се оправдале, нисам ништа осетила. Бог ми ничим није одговарао, било каквим знаком. Понекад само, када бих случајно отварала Библију, наилазила бих на одговоре својих питања.

Било је веома тешко извршити намаз, понављајући пет пута на дан једне те исте суре на арапском језику. За мене то није била молитва! То није имало ничега заједничког са Хришћанском молитвом, где се може молити и мислено, и свим срцем, по речима већ написаних молитава или својим речима. Ја нисам видела у покретима тела прописаних исламом никаквог смисла, уосталом, као и у рамазану, муслиманском посту, тако да сам током дана била исувише слаба, да бих нешто радила, а увече бих се најела да би ми било мука. А од жена се још тражи да преко дана припремају храну за ноћ.

Мене је веома жалостило муслиманско уређење живота. Заједница је за њих светиња. Без заједнице си нико. Заједница може бити твоја породица или било која група истомишљеника. Сваки покушај самосталности, изражавања своје индивидуалности, покушај пројављивања своје слободне воље дочекују се на нож. Многе европске жене се чуде: зашто туркиње не одлазе од мужева који их бију. Међутим, заједница је тако устројена да оне просто не умеју живети без своје породице. Нека буде и лоше, само нека је у породици. Њихова самосталност је готово на нули. Оне све зависе од заједнице, од мишљења заједнице и од њених одлука. То последње било је за мене непоношљиво. Ако се сви спремају да иду у пририоду, а теби се не иде, ти си ипак дужна да идеш. У противном те неће поштовати. Ако сви седе и једу а ти нећеш, ти си изрод. 

И ту сам се нашла у још већој изолацији. Нисам се могла укључити у друштво туђег ми менталитета, које је говорило на турском језику. Но, нисам имала право да се одвајам од њега. Од детињства сам навикла да сама бринем о себи, често усамљена, ођедном сам била принуђена да се слијем са масом туђих, по духу и сваком другом погледу људи, каква је на пример била, породица мога "мужа". Они нису били религиозни. Отац је пио, коцкао се, а мајка је била психички болесник, 25 година је живела у Немачкој, а ипак није научила немачки, њено турско образовање се завршило у седмом разреду. Муж и свекар су је тукли и малтретирали, док јој нису порасла три сина која су је заштитила. Затуцана жена, слична детету, која није била способна да сама оде лекару, никада не може отићи од мужа.

У ДУБОКОЈ ПРОПАСТИ

Пошто сам прешла у ислам, почела сам често падати у хистерију, при чему сам гребала своје лице и руке, покушавајући да душевну бол угушим физичком. Откуда је била та бол? Свакако од те провалије која је настала између мене мене и Бога. Хасан је покушавао да ме у потпуности контролише. Терао ме је да радим ствари које су у његовим очима одговарале мом новом статусу. Била сам дужна да неколико пута недељно долазим њиховој кући и помажем његовој мами, мада се нас две нисмо могле разумети. Била сам дужна да идем у медресу, где ми је било неподношљиво досадно, јер су се жене тамо занимале само домаћинством, одевене у мараме и блузе са дугачким рукавима. Непознатих мушкараца није било, но тако су нас научиле главе породице. Оне су чак и спавали у марамама.

Била сам дужна да што више времена проводим у кругу породице. При том је Хасан са њима разговарао на турском, а ја сам седела као пањић, ништа не разумејући и досађујући се, јер нисам навикла да у глави не размишљам ни о чему корисном, макар о књизи. Није ми дозвољавао да читам готово ништа, осим књига из ислама и Корана, но само на арапском. А ја сам још од детињства навикла да много читам, и веома ретко су то биле књиге штетне за душу. Нисам читала детективске романе, но Хасан ми је забранио и психолошку и класичну литературу. Нисам имала право нигде да идем без његове дозволе, а њу је он јако ретко давао, Он ми уопште није веровао, према мени се од почетка односио са сумњом. Често је имао кошмарне снове, да ја скидам мараму, да живим неморално. Тако су наши односи били испуњени страхом и обостраним вређањем.

Преовладавале су забране, тако да сам била принуђена да многе ствари радим тајно. Тако сам тајно учила руски језик, читала класику.

А он је непрестано покушавао да ме убеди да сам ја као жена дужна да будем покорна мужу, да немам права да сама доносим одлуке. Тврдио је да мушкарац и жена нису равноправни, при том стално говорећи да жена није лошија од мушкарца. Одговарала сам да се он односи према мени као према детету, лишавајући ме могућности да макар једну одлуку сама донесем.

Тада смо узели књигу о муслиманском браку и откриле су се интересантне ствари. Показало се да он има право да ме помало истуче у случају када му се не покорим. Права на развод такође нисам имала, осим неких изузетака (његова полна немоћ, отпадништво од вере или ако узме другу жену).

ПУТ КА ХРИСТУ

За то време Христос је стајао пред вратима и куцао у моје срце, које се, осећајући то, почињало кидати. Отворити Христу или оставити затворена врата, да ме Хасан не би оставио?

Једном сам код маме пронашла на полици брошуру "Жена - Хришћанка". Прочитавши је, испунила сам се таквом срећом што сам жена! Жена - Хришћанка, какво узвишено звање, каква узвишена улога у њему! Јер, Христос се оваплотио кроз Ђеву Марију. Кроз жену је дошло спасење у свет! Ах, ето како је то у ствари. Ја сам видела подчињење глави породице у сасвим другачијој светлости. Зато што у Хришћанству постоји схватање о смирењу...

После тога сам опет почела читати Хришћанске књиге и много тога друкчије посматрати.

Ускоро је Хасан отпутовао у Турску на два месеца. Док њега није било, ја сам окусила слободу и схватила да тако даље не могу. Контактирали смо интернетом, и ја сам све директније говорила, да, може бити, ислам није мој пут.

Хасан ме је окривљавао због многих недостатака, и ја сам се саглашавала са њим, заиста сам видела сву своју порочност и греховност, егоизам и себељубље, и много шта  другог. Но, како сам ја могла то исправити? Јер у исламу није било одговора на то! У исламу се говори како си ти дужан да поступаш, но није речено шта чинити, ако ти то не успева. А Христос је дошао на земљу и узео на Себе све наше грехе. И само ако му се обратимо и молимо му се за опроштај грехова и причестимо се Његовом очишћујућом Крвљу и Телом, постепено ћемо се преображавати.

Каква корист, ако ми говоре: "ради тако" или "немој радити". Ја сам немоћна. И већ после следеће свађе рекла сам Хасану да не видим другог решења, но да поново постанем Хришћанка. Немогуће ми је да се поправим у исламу.

ПОВРАТАК

Још неколико пута сам попуштала на наговарања. Покушавала сам да убедим Хасана, да нисам ни Хришћанка ни муслиманка, тако да већ више и не знам у шта верујем. Као да сам се нашла између две религије. Наравно, све је то било само наставак попуштања у односу према Христу. Развод или тачније речено растава... После моје одлуке, све се то продужило још пет година. Пет година смо се ми састајали и растајали, ја сам га се бојала, носила сам мараму још две године после повратка у цркву. Када сам покушавала да скинем мараму, претио је да ће ме убити.

У почетку ми је дао рок за размишљање, да ли сам сигурна у то што желим. Отпутовала сам у Немачку, после неколико дана је дошао и он. Почела сам живети код родитеља. За то време сам поставила икону у стану и донела неколико православних књига. Када је дошао код мене, упитао је шта сам одлучила. Одговор је видео у томе што је у соби угледао икону. Тада је отишао и рекао да ће ствари узети касније. После неколико дана пошла сам у цркву, на празник Воздвижења Часног Крста. Позвао ме је на “мобилни” и рекао да ако сам код куће, он би дошао да узме ствари. Ја сам му рекла да не могу, јер је данас велики празник. Тада је он просто дошао у цркву. Никада га нисам видела тако унезвереног, просто ме је натерао да пођем с њим. Говорио ми је: "Разговарао сам са упућеним људима, и показало се да немам право да будем ожењен с тобом, ако си ти хришћанка, по шеријату ми је то забрањено (имао је у виду моје вероодступништво). Или постани муслиманка, или ћемо се заувек растати. А сада твој живот ништа не вреди, сваком муслиману је дозвољено да те убије".

Сада, када сам ипак у цркви, када сам изнова познала љубав Христову, чак до смрти, према мени, највећој издајници, много тога сам схватила и у исламу.

Затруднела сам и растала се са мужем, сакривши трудноћу, бојећи се да ће ме натерати да урадим абортус или ће украсти дете, јер му је јако важно да његово дете буде муслиман. Када је беби било шест месеци, Хасан је сазнао за то, да има сина. Почео је опет долазити и одлазити. При том, ужасно сам га се бојала. Чак и у периоду растанка он ме је увек контролисао, не дозвољавајући ни једном мушкарци да ми приђе. Бојала сам се да било са ким попричам, јер ме је непрестано пратио. Напокон сам га почела пријављивати полицији. Ни то није помогло. Помислала сам да ме он никада неће оставити.

И тада сам први пут осетила шта је то заљубљеност. Први пут сам се заљубила, веома јако... У мога суседа.

Хасан је, сазнавши за моја осећања, одвео дете у Турску и написао ми, да ће се вратити само ако обећам да ћу бити с њим још макар пола године. Обећала сам, но чим се вратио, престала сам да говорим с њим. Он је обрезао сина.

Човек у кога сам се заљубила, дао ми је снаге. Почела сам се борити за сина, за нове односе, за себе, за своју слободу.

Хасан се сасвим променио према човеку ког сам волела, и ставивши му пиштољ на врат, запретио да ће га убити ако га види заједно са мном. Он се заиста уплашио, али није хтео тек тако да ме се одрекне. Хасан га је почео терорисати телефонским позивима, пратио га је, оштетио је његов ауто.

Била сам принуђена да се преселим код маме у малени стан. Пошто Хасан неколико пута упркос договору није довео дете кући, престала сам да му дајем сина. Судови, пријаве у полицији, адвокати. И страх. Непрекидни страх за сина, за вољеног човека.

А када се почела појављивати светлост на крају тунела и када ми се учинило да ће се Хасан ускоро смирити, око годину дана после тога, поставили су ми дијагнозу - рак штитне жлезде. Болница. Операције, једна, друга, трећа, зрачење и растанак.

Љубав није издржала сва искушења.

Мој син и ја живимо сами. Од самог рођења дете је крштено у Православљу и причешћује се сваке недеље. Он се виђа са оцем, зато што, ма какав он био, ипак је његов рођени отац.

Ја се више не бојим Хасана. Ја се више уопште ничега и никога не бојим. Изгубила сам здравље, младост, вољеног човека, но, слава Богу, пронашла сам веру и мој син је са мном. Слава Богу за Његово милосрђе према грешницима. И ја сам једна од њих, а осећам Његову љубав према мени сваки дан.

Слава Богу за све! 

Јелисавета, Немачка

[Guest Alefshin]

ЉУБАВ  ЈЕ  ВЕЋА  ОД  МУЧЕНИШТВА

Људи треба да знају да имају вечну душу, да су призвани да се спасу, да носе у себи образ Божији. И ако они занемаре образ Божији и заповести, постаће непријатељи сами себи, - рекао је у разговору Митрополит Сливенски Јоаникије (Бугарска Православна Црква). - Млади мисле да ће у греху наћи радост, срећу, а у ствари добијају супротно - налазе несрећу и незадовољство. У греху човек налази своју духовну болест, - рекао је митрополит Јоаникије и додао: “Грех води у пропаст и помрачује ум. Он наизглед доводи до задовољства, али духовно опустошује. Грех је свему препрека. Сваки учињени грех рањава душу, и ако се душа не лечи, она ће остати рањена у векове векова”.

- Ваше Високопреосвештенство, са каквим осећањима дочекујете наступајуће светле Божићне празнике?

- Свакако, празник Христовог рођења треба да породи у нама чиста духовна осећања; преклоњење пред великом тајном, смирење. Без тога је немогуће у потпуности доживети и достојно отпразновати тај велики догађај. Бог се спушта на земљу из љубави према човеку и да би му још једном отворио рајске двери. У празничне дане дубоко религиозни човек оставља свакодневне проблеме и препушта се духовном размишљању. Он жели да достојно, хришћански дочека празник, зато што празник и постоји ради тога - одвојити се од свакодневних брига, усмерити мисли и срце ка духовном. Као што сваки посао захтева припрему, тако је и празник за нас светли, радостан посао у славу Господа. Православни хришћанин треба да се исповеда и причешћује. Тим путем се прибли-жавамо Богу.

- Ми сматрамо да смо верујући, правосла-вни хришћани. Шта ви мислите, да ли су данашњи Бугари више или мање религиозни?

- То су ме недавно већ питали. Духовност је тешко истражити (измерити). Она је и у висину недостижна и у дубину недокучива и у својој ширини необухватна. Пут вере је сложен духовни пут. До промене политичких прилика у нашој земљи, такође је било дубоко верујућих људи, који су исповедали, тражили Бога, желели да буду истински православни хришћани.

Ма колико духовност била дубоко сакривена у човеку, ма како је скривали, раније или касније она се пројављује. Тако и данас код нас постоје православни хришћани. За време сваког поста ја се распитујем код свештеника колико се људи исповедило, каква је бројност, има ли промена. Мада су то све спољашњи показатељи. Сваки, који духовним ушима слуша зов Божји, духовно прозире и приближава се Богу Истине и Љубави. Немогуће је тачно одредити број верујућих људи, јер Истина није у количини већ у каквоћи. Није било пуно оних који су бранили православље, но његова сила се сачувала у векове.

- Шта ви мислите, које су највеће тешкоће са којима се Православље данас суочава?

- У Православљу су тешкоће једне те исте - јуче, данас и сутра. Црква их зна. Свети Оци, који су очували православну веру, борили су се за њу и одбранили је, дали су нам предиван пример, трасирали достојан пут. Циљ Православља је победити свет не путем насиља, већ путем уверења. Током векова нашу веру су спутавали, сузбијали, но она никада није исчезла, никада није клонула, и нико ко се борио против православне вере није победио већ је изгубио. Богоборац бива побеђен Светим Духом. Нико се не може борити против Бога. Прелиста-вајући историју првих векова хришћанства, видимо да се православна вера сачувала у катакомбама. Свети мученици су нам показали како чувати православну веру до краја света. То је велика ствар. Бог нам је заповедио да до смрти будемо верни Православној Истини. То је наш дуг - сачувати православну веру од изопачавања и новоуведених ситница, сачувати је од промена. Постоји једна истинска и спасоносна Вера - Православна. Ако неко одступа од православне вере и православних догмата тај већ није истински православни хришћанин. Православни хришћанин у потпуности прихвата све догмате. То је потврда и знак за правог хришћанина. И мало одступање од Истине води у духовну пропаст.

- Са каквим се проблемима суочавају православни хришћани данас?

- Православни хришћани се суочавају са разним проблемима. Ја разговарам са православним хришћанима сваки дан не само у митрополији већ и широм епархије. Видим њихове жалости, њихове тешкоће. Понекад посустану, изнемогну, но ја их охрабрујем тиме да су у неким другим временима искушења била и већа. Истински хришћани су сачували веру и савладали препреке што значи да и ми то можемо и да смо дужни. Како каже св. Кипријан Картагински: "Болујем, братијо, заједно с вама, и ни мало ме не теши то што сам здрав и читав, јер пастир страда страдањем његовог стада". Проблеми се не могу сабрати у једној књизи. У сиромашној породици су једни проблеми, у богатој други, различити су код ученика, код снахе, код свекрве, код сина, код ћерке. Њих није могуће означити и јасно раздвојити. То је веома тешко, сложено питање. За мене је важније нешто друго. Оно што ми можемо јесте да православним хришћанима укажемо на једини спасоносан пут, и да их упозоравамо да не одступају од православне вере.

- За време конгреса Високих Православних богословских школа митрополит Јован Зизјулас је изнео мисао: "Они који се супротстављају екуменизму, не могу бити православ-ни". Како бисте Ви прокоментарисали те речи? Да ли је заиста то кључно питање по коме се одређује наша православност?

- Ја немам право да тумачим речи митрополита Јована. Моја етика ми то забрањује, питајте њега, нека он одговори и разјасни. Али, ово је мој призив: да чувам православну веру од свега околног. Истински православни хришћанин управља се према светим оцима, према одлукама сабора, догматима православне вере. Све остало не проистиче из Православља. Ко истински љуби православну веру, тај ће је и чувати. Он поштује Православну Цркву, не одступа ни десно ни лево, јер, свако одступање је промена Православља.

Треба памтити и чувати ту заклетву, коју смо дали при нашој епископској хиротонији. Неопходно је поштовати догмате. Јер, ми смо се заклели пред Богом, архијерејским сабором и верујућим православним хришћанима.

- Да ли је правилно да се иноверни и православни венчају у православном храму?

- Православни хришћанин се венчава са православном хришћанком. Ако поступају другачије, то је неправилно. Неправославни, ако хоће да се венча по православном канону, треба да прими истиниту веру.

- Ви сте митрополит једне од највећих епархија Бугарске Православне Цркве. Ваши послови успешно напредују и у ово, на економском плану тешко време за Бугарску цркву и земљу.

- Господ помаже свима. Када се монашимо, одговарамо на постригу: "Да, с Божјом помоћи, Владико свети". Без Бога, без благодати ништа добро се не може добити. Овде нема места било каквом задовољству, јер свети ап. Павле каже: "Све могу у Христу који ми снагу даје" (Фил. 4, 13). Када Бог помаже, човек треба да се смири. Без тога нема успеха. Божја благодат се пројављује тамо где је смирење, трпљење, молитва. Напротив, код нас је не мало тешкоћа, не мало проблема. Многи наши храмови захтевају хитну поправку, православна литература не долази до најмањих села, до сваког хришћанина, који очекује нашу духовну подршку. Тако да када испуните све што вам је заповеђено кажите: "Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити" (Лк. 17, 10). Ја лично не могу то рећи, јер сам веома далеко и од помисли да сам испунио своју дужност.

- Помињете благодат која нам помаже у животу. Свети оци, говорећи о нашим временима, прорицали су сиромаштво благодати. Људи падају у стање унинија, депресије, усамљености, што их чини лаком жртвом демона. Да ли је по вашем мишљењу савремени човек усамљен?

- Верујући никада није усамљен. Он јесте један али није сам. Свети Симеон Богослов говори о сили благодати, о радости од благодати, о утехи од благодати. Благодат даје смисао хришћанском животу, благодаћу се човечија душа исцељује. Благодат, то је нерв, благодат је младица (клица), она је као семе које без гранчице не може израсти, нити дати плод, не може ништа дати већ ће се осушити. Том благодаћу живе хришћани. По речима Симеона Новог Богослова благодат представља "душу у души". Она је снага. Божанска снага. Благодат није далеко од нас, али ју је неопходно осетити. А за то је потребан подвиг. Трпљење, молитве, праштање, љубав према непријатељима, саосећање према људима. И најмања завист може све уништити. Св. Јован Златоуст каже: "Завист одсеца љубав". Љубав, то је више од мучеништва. Зато што, чак ако "предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи" (1 Кор. 13, 3). Благодаћу и љубављу прославили су се свети угодници Божији.

- Но, о томе се данас све мање и мање говори. Ми постајемо сведоци неуобичајеног моралног разврата, ужасних злочина. Учестала су самоубиства, међу њима чак и деце. Како у таквом обезумљеном свету могу звучати Јеванђелске речи?

- Онај ко се удаљава од Бога, удаљава се од добра, од блажене вечности и од свог спасења. "Јер Богом живимо и крећемо се, и постојимо". Апостол је рекао - ако Богом живимо, то без Бога не живимо. Или се крећемо само телом. А, међутим, дух је тај који даје живот а не тело. Дух даје смисао и циљ нашем животу. Када је дух устремљен ка Богу, он пробија духовну таму. Дух је сличан зраку светлости у соби у којој лебде честице прашине. Те честице га не заустављају. Људи треба да знају: њихова душа је вечна. Бог нас увек зове својом љубављу, љубав не одлази (престаје) до последњег дана нашег живота. Јер то је љубав која никада не слаби, и која се ничим не може помрачити. Чак и при најмањем греху цела душа страда, а не само део.

- Да ли незнање тих истина представља узрок тога да је у нашим манастирима све мање монаха?

- "Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство" (Лк. 12, 32). Господ је рекао да уским путем иду малобројни, а широким многи. Када ми радимо свој посао дужни смо да га радимо до краја са љубављу, трпљењем, мудрошћу, расуђивањем и молитвом. Тада, испуњавајући свој дуг, нећемо бити одговорни пред Богом. Ако заборавимо (одбацимо) наше служење ближњему, ако не поклонимо довољно пажње душевном оздрављењу то ћемо бити одговорни. Како говоре и свети оци и Св. Симеон Нови Богослов, Бог све може учинити, само не спасити бездушног (равнодушног). Бог, иако свемогућ, не може спасити бездушног. Значи, наше спасење зависи како од Божје милости и благодати, тако и од нашег учешћа (удела, сарадње). Ко жели спасење, не може га без труда задобити. Трудом и молитвом, трудом и с Божјом помоћи, само тако се достиже коначан циљ. Ни само трудом, ни само надом у Божју милост, без улагања личног учешћа, човек не може задобити спасење. Упркос Божјој жељи, остаћемо изван духовног стада. Помолимо се Богу да би нам дао ревности и ватрености (снаге). Распалимо тај невештаствени огањ, и нека он освећује пут нашег живота.

- Могуће је, да су освећени огњем о коме говорите, политичари предложили да се оснује фонд монашке социјално-здравствене заштите, који ће пружа-ти помоћ монасима којима је то потребно. Како бисте ви прокоментарисали тај подухват?

- Не могу ништа рећи до званично мишљење Светог Синода. Још увек нема опште расправе по том питању, није изречен саборни глас Цркве. И ја ћу прећутати.

- Када је реч о празницима, као да је неумесно говорити о православним добротворним акцијама, које организује Црква. Но, ваша епархија развија широку делатност помоћи сиромашним и потребитим. Кажите нам нешто о томе.

- Мало ми је непријатно. Истина је да сам ја члан Обласног комитета Црвеног крста. На крају школске године пружамо помоћ ученицима, сирочићима или деци без једног родитеља, са болесним родитељима или родитељима пензионерима. Директори школа достављају списак таквих ученика и ми по мери својих снага пружамо материјалну помоћ деци. Та финансијска помоћ није велика. Али, помажу и парохијани Сливенске епархије. Постоји и пуно бизнисмена који такође пружају помоћ у мојој просветитељској делатности. Јер књиге моралног садржаја морају стизати до својих читалаца. Ја сам веома благодаран свим тим људима у Сливенској епархији који нам помажу у добрим делима. У Судњи дан Бог ће их стоструко наградити. Јер њихова лепта доприноси духовном просвеће-њу. А без просвећења је немогуће постићи морално друштво и поредак. Зато ми увек говоримо добру "да" а злу "не".

- Шта бисте пожелели нашим читаоцима?

- Читаоцима желим душевно и телесно здравље, трпљење и мудрост. Јер, како каже свети Јован Лествичник потребно је да се мало потрудимо и Бог ће нам пуно помоћи. Људи који се са отвореним срцем занимају за питања вере, добијају корист, мада, може бити и не одмах. Јер и сунце излази не ођедном већ лагано, постепено, али незаустављиво. Тако и духовно просветљење. Оно не долази у једном тренутку. Већ када човек осети силу благодати, нико је више не може уклонити. Наравно, потребна је духовна храброст не само да би се почело ићи правим путем, већ не мање да би се истрајало на том путу. И молим се Богу, како би ваши читаоци наставили да иду тешким и славним путем спасења.

[marija]

          ??????????? ???? (????????)

????? ?? ????????

.

?????? ??? ?? ??? ?? ??? ????? ???????? ?????? ???????. ??? ?? ?? ????? ?????, ?? ??????? ?? 28 ??? 30 ??????. ?????? ?? ?? ????. ????????? ?? ?? ?????? ?? ????? ????? ?????? ?????????? ????, ???? ?? ?????? ??? ?????. ? ?????? ?? ???????? ??? ???? ?????? ?????, ????? ? ?????. ?????? ??? ?? ???? 10 ??????. ???? ???? ??? ???? ??????? ????????? ???????, ?? ??? ?????????? ???????? ????? ??????, ??????? ?? ?? ? ???? ? ???? ??????? ?? ?????? ????. ???? ?? ?? ??????: “??????!”

???????? ??? ??, ??????????.

“??? ?? ???????”, ????? ??.

??????? ??? ?????? ???????? ???????? ? ???? ?? ?????????? ??????? ??????.

“??? ???? ???? ???????”, ????? ?? ????????? ??????. ???? ?? ?? ???? ? ?????. ????? ?? ?????? ?? ?? ?????? ?????. “????????? ??, ?????? ??! ????? ????? ?? ?????????. ????? ?? ?? ???????? ??? ? ?? ?????? ??????! ?????? ?? ???? ?? ???? ??????? ??????!”

???????? ?? ?? ????? ?? ????. ?????? ??? ?? ? ??????? ?????: “??? ??? ?? ????? ??? ????? ???? ??????”

????? ??????; ? ??? ???????? ??? ?????? ?????????? ?? ???? ??? ?????? ? ?? ?? ????? ?? ??????? ?? ???? ?? ??? ??? ?????? ?????? ????????? ???????? ??? ?? ? ??????? ???? ?????? ????. ???? ?? ?? ??? ???? ??????? ?? ???? ??? ???? ?? ????? ??????

????????? ??? ???????? ?????? ? ???????? ???? ????, ???? ???????? ? ?????, ??? ?? ? ????? - ??? ?? ?? ????????? ????. “?????, ???? ?? ?? ?????.” ?????? ??? ?? ??????? ?? ???????????, ?????? ?? ?? ??? ?? ?? ?? ???? ????? ?? ?????. ??? ?? ?? ???? ??? ?? ??? ???? ????? ???????. ? ???? ?????, ???? ???? ??? ???? ??? ?? ?? ???? ????, ??? ?? ?? ???????? ??????? ??????. ??? ?? ?? ???? ??? ??????, ???????? ?? ?????. ????? ??? ?? ?????? ????: “???? ???? ??????? ???? ???, ? ?? ??? ????????, ? ?? ???? ???.” ???? ???? ?? ?????? ??????? ??? ??????????? ? ??? ?????. ???? ?? ?? ??? ?? ?? ????? ? ????????, ? ?? ?? ?? ?????????? ?? ??? ????? ? ????? ??? ?????. ? ???? ??? ?? ?????? ???? 100 ??????. ??????? ??? ?? ????????? ? ??????? ???????. ????????? ??? ?? ??? ?? ???? ???? ?????? ? ????? ??? ??? ??????? ?? ??? ??????? ?????????? ?? ?????? ????? ????? ? ??? ???? “???????? ???????” ?? ???? ????? ???? ?? ????????? - ?? ????????? ????????. ????? ??? ????????? ????????! ????? ??????? ?? ?? ?? ??????? ?? ?? ??????, ? ??? ?? ?? ???? ????? ?? ?? ?????????! ? ??????? ?? ????? ?? ?? ?? ???? ?????? ?? ??? ????????!

????? ???? ?? ?????? ???? ?????????? ?? ????????? ????? ? ??????; ??? ?? ???? ????, ?????? ?????. ? ??? ??? ?? ????????, ????? ? ???? ?????? ? ????????? ?????? ?????? ?? ??????? ?????. ??? ??? ?? ????? ? ???? ? ????? ?? ???????? ????????? ?? ????. ???? ???????? ?? ??? ??????, ??????? ?? ??? ??????? ?????? ?? ???? ????????.

                                                                                           

?????? ???????

                                ??????: ?. ?.

??????????? ??? 1-2010

crvenilo

[marija]

neverovatno je da na život nema komentara a na iluziju života i previše...

[Guest Alefshin]

ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА НИКОГ НЕ ОСТАВЉА

Не бих волела да неком намећем али сигурно знам да никог не оставља; е сад, ако неко не верује нека дође, од срца замоли и увери се, - говори мати Ана, игуманија манастира Рођења Пресвете Богородице - Чокешина

“Чокешинска Богородица је донета у манастир Чокешину 1830.г. О њој је писао Милорад Шапчанин Поповић пре сто година, као и о исцељењу девојке Павлије која је била седам година непокретна па јој се и мајка због туге упокојила. Проходала је захваљујући милости Пресвете Богородице Чокешинске. О томе може да се прочита на нашем сајту, као и о другим чудима. А што се чуда тиче, прва сам ја била “неверни Тома”. Много сам била ожалошћена кад сам дошла овде јер је заиста било много запуштено, њих троје се упокојило за шест месеци, ни средстава, ни друштва, једноставно, мука. Али, мене је Богородица уверила да је она ту и ја сам дала завет да ћу докле год могу да радим, радити, чак и када будем ишла са штапом, да испуним завет. И верујте њена је благодат тако велика да све оно што је по милости Божијој увек и остварим. Људи који дођу искреног срца, да траже помоћ, никада се не врате празних руку, чак и телефоном када зову да се прочита молитва, јер не могу сви увек да дођу. Када иду на операцију позову, ја прислужим свећу, помолим се пред иконом, а Пресвета Богородица зна ако им је то на спасење она ће им помоћи”, прича мати Ана игуманија манастира Рођења Пресвете Бого-родице Чокешина.

Мајчице опрости...

Питамо је и о завету, она се нећка а онда нам ипак прича: “Ево о чуду које се мени десило. Неколико дана након мог доласка у манастир, дошао је неки човек да купи свеће у Цркви. Одведем га, купи свеће, попали унутра на чирацима, целива икону. Човек је почео са мном разговор, каже да је био овде пре месец дана и да није нашао никог. Рекох му, што се нисте јавили, покуцали на врата конака, а он ће, сестре су биле на служби. То ми је било чудно, сестре, како сестре кад је ово мушки манастир, била је само једна сестра и то у колицима, инвалид. Питам га, како знате да су сестре биле у Цркви? Он каже, па чуо сам како у Цркви певају као анђели, никад у животу нисам чуо тако лепо певање. Па, што се онда нисте јавили сестрама, питала сам. А он мени одговара да је црква била закључана. Застала сам, нисам знала шта да кажем, размишљала сам, Боже, па ту нико није служио ни јутрење, ни вечерње. Човек је чуо анђеле који служе Пресветој Богородици. Хтела сам да га питам како се зове, одакле је, а онда погледам - у цркви нема никог; збунила сам се, прво сам мислила ко зна колико сам се ја у тим мојим мислима задржала, изађем напоље, погледам около, нигде живе душе, изађем до пута нигде никог. А дословце знам шта сам са човеком причала, мало сам се и уплашила и помислила да са мном нешто није у реду. Вратим се у Цркву а свеће горе у чираку. Значи немогуће да није било никог, био је неко, е сад питање је да ли у телу или у духу. Била сам збуњена, и онда сам широко отворених очију гледала у икону и почела да размишљам о њој, усудила сам се да скинем стакло јер је и иначе било климаво, ту су упадале муве, бубе, киселина од мува појела је сребро. Скинем стакло и обришем је и видим тај прелепи лик Пресвете Богородице као девојчице од три, четири године. Рекла сам, Мајчице опрости и увек тражим опроштај од ње због оне моје мале вере. И тада сам дала завет да ми ништа неће бити тешко. И заиста, ништа ми није тешко, ни раније у другим манастирима, а поготово овде. Будем физички уморна да не могу да устанем са столице али сам у души задовољна. Кад не могу да радим, седнем па планирам шта би још могла, и док седим идеје ми се рађају. Никад ми није тешко и никад ми није жао што се преморим, волим да радим а дала сам и завет. Рекла сам у свој тој муци кад сам дошла, чисто себе да утешим, биће Чокешина епархијска лепотица. То није имало никакве везе са реалношћу пре 8 година када сам дошла, јер је било прилично запуштено, манастир се није ни видео с пута. Сад ја не могу да кажем да је Чокешина најлепша, мени лично јесте, има манастира сређенијих, али за тако кратко време пуно је урађено. А Пресвета Богородица Чокешинска своју благодат шири, видите колико света долази и свакоме је помогла, утешила. Нисам ја неки молитвеник, али ето, њена благодат се излива. Помолим се, упалим свећу, Пресвета Богородице услиши”.

- Мати, дочекате сваког, попричате, угостите, утешите. Откуда толика љубав?

“Господ је из љубави створио свет, из љубави узео људско тело, сишао на земљу, распео се и из љубави нас чека на покајање. Тако да смо дужни једни према другима показивати љубав. Љубав не сме да затаји. Манастирска врата су отворена сваком, ми не знамо ко је за шта дошао, да ли је дошао да тражи нешто материјално или духовно, по могућности треба свакога да саслушамо и помогнемо. Материјално често не можемо да помогнемо јер нисмо толико богати, али колико можемо ми пружимо. Ако дођу људи са кризама, породичним, психичким, онда морате наћи времена да им објасните како да се боре, да се носе са овим данашњим светом и проблемима. Морамо да саслушамо човека. Мада има и искушења, кад човека примите са најбољом намером онда уме ђаво да узврати зато што кад некога услужиш, некоме учиниш добро, ђаво после ошамари добро, ал' ми смо свесни тога. Каже, св. Владика Николај, ко каменом тебе а ти њега хлебом, нема већег спасења под небом. Морамо да будемо спремни, јер када се нешто добро учини то је објава рата ђаволу, он напада, тако да не смемо да враћамо зуб за зуб, него љубављу да побеђујемо. А чињеница је да живимо у тешким временима.

Светог Антонија Великог један монах је упитао: какви ће бити монаси последњих времена? А он је одговорио: “Монаси последњих времена познаће се само по мантији, неки неће ни носити мантију, сићи ће из пустиње у градове, али биће неких који ће бити већи од нас. Ми живимо у времену кад је страшно сагрешити, кад је све око нас исправно, а монаси последњих времена ће живети у највећим развратима и благо оном ко остане достојанствен свом позиву”. Људи данас живе у тоталном хаосу и то је психичко мучење, душевно мучење али и материјално. Видите, колико утиче материјално кад човек данас нема деци ујутру хлеб да да. Монаси и хришћани у оно време су трпели муке телесне, гоњења, а данас многи завршавају на психијатријама, има убистава, самоубистава. И ето нама посла опет, да тим људима колико год можемо причамо о души, да је све овоземаљско пролазно, да ми је свеједно, гладна или сита, једном морам умрети. Али многи људи не могу то да схвате, зато што смо безмало преко ноћи постали сиромашни. Колико можемо са народом делимо, нема дана да неко не дође да тражи, да не зове телефоном, е сад, не може нека велика помоћ али и лепа реч много значи, молитва, и упутити људе како да се бране од демона, које молитве, како да очисте своју душу, да своје грехе исповедају, да прихвате оно што јесте, јер кад човек у души прихвати, помири се, онда је све лакше. Дође човек, каже постим све постове, идем уредно у Цркву, причешћујем се, али не иде. Онда питам: знаш ли “Оче наш“? Каже, како да не знам. Почне и кад дође до онога ... хлеб наш насушни дај нам данас... кажем: стани! Је л' тражиш у "Оче наш" хлеба за сутра, не тражиш! Само за данас! Потреба за данас. Не тражиш ни меса, не тражиш ништа, ни хаљину! Онда кад дође до оног ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим... кажем да ту застане, да види. У "Оче наш" се или ослобађаш или се осуђујеш. Свако нека види како је у својој души опростио, јер тако ће и њему Господ опростити. Ето, ту се људима помогне, не вреди читати књиге, делити савете ако људи не знају. Тешко време јесте али кад се човек у души помири и каже, да имам кору хлеба и крпицу да покријем ово тело Бог ће се за остало побринути, па на крају, Његова воља. А све док људи маштају, док мисле шта сам био, шта сам имао, шта ми је узето, од тога нема ништа, само може горе да буде”.

- Како да се научимо молитви?

“Молитва је уметност, рекао ми је један старац. Како Оче? Треба да будете велики уметник да се молите, одговорио ми је, а мени ништа није било јасно. Рекох, Оче не могу сви људи бити толико школовани да се Богу моле. Тек сам касније разумела. Молитва није читање. Кад питате неког је л' читао молитве, каже јесам, а јеси се молио, е, то је већ други појам. Читати и молити се није исто! Може човек да чита данима, да комплетно правило прочита, а да му мисли лутају којекуд. У монаштву се за такву молитву каже да не иде даље од браде до носа. Него мора човек стално да се труди, стално да вежба, сваки тренутак кад може да искористи за молитву било - “Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј ме грешног” било “Пресвета Богородице спаси ме грешног!” Могу се призивати и светитељи, углавном тај међупростор празан да се попуњава том божанском силом. И онда молитва полако саживи у човеку. Пратите сами, с којим мислима заспите с тим се будите. Ја сам на себи проверила, шта ми је задње било у глави кад сам заспала то ми је прво било кад сам се пробудила. Ја волим да певам “Господи возвах”, па заспим и будим се са “Господи возвах”. Тако може и молитва, само треба упорности и воље док душа то не прихвати. Кад душа прихвати иде после само без обзира на околности. Исусова молитва се стиче са много труда, а после се она сама роји и мимо воље. Причају људи да су прочитали разне молитве а често и не знају шта су прочитали. Али, добро нека и тако терају, кажу жалио се један верник како чита али ништа не разуме а духовник му одговара, само ти читај разуме онај који треба, разуме непомјаник шта ти читаш па бежи а што ти не разумеш није ни важно, важно је да он мора да одступи. Такође, питао је један човек духовника да ли да остави молитву кад му не иде, па да сачека време кад је расположен за молитву. Не, јер сваки пут ће ти враг покварити па се нећеш никад ни молити. Ти се моли на силу, он ће да напада и кад види да нема успеха повући ће се, а све док будеш одступао од молитве он ће наваљивати. Свети Оци хоће да кажу да стално треба бити у молитви. Наравно, не може се свако молити непрестано, али можемо држати ум свој под контролом, да имамо позитивне мисли, да мислимо о нечему лепом, добром, што рече старац Тадеј, какве су ти мисли такав ти је живот. Негативно терати, трудити се да имамо добре мисли и учити се молитви.”

- Како се постаје монах?

“Свети Оци кажу да, кад неко осети призив за монашки живот не би требало одмах да иде у манастир. Треба да сачека мало, па ако се тај призив понавља, ако та благодат човека носи, треба пустити годину, две, три па тек онда отићи у манастир. Јер то може да буде тренутна обмана, варка. Част изузецима, али доста омладине иде у манастир зато што жели да побегне од света. Али, од себе не може да побегне. У манастирима је данас много лакши живот него некад што је био, нарочито после рата кад је монаштво било презирано. Данас је обрнуто, данас нас сви поштују, сви нам се клањају. Али то монаштву не иде никако што би рекли на руку, ово што нас поштују, што нам све дају, то нама и одмаже. Св. владика Николај каже, Господе пријатељи ме од Тебе одвајају а непријатељи ме Теби у руке гурају. Тако да кад човек неспреман дође у манастир, није рашчистио са светом, није способан да се носи са својим телом, са својим искушењима, онда су честа падања. Још ако није призив него ако је хтео да напакости родитељима, да их ожалости, да их повреди онда има проблема. Има ко буде годинама у манастиру и на крају изађе из манастира јер није нигде и онда је то јако велика мука, није за свет, није за манастир и то је углавном распеће, распет на две стране и тако прође живот у заблуди. Зато и не треба журити. Дођи у манастир, живи у манастиру, гледај шта се ради па види да ли је за тебе, најбоље је бити гост у цивилу бар годину дана. Ето, деси се обмана, не може то ни духовник, ни старешина да процени јер не зна нико шта у коме лежи. Кад би био искрен онај ко дође у манастир па да каже, дошао сам из тог и тог разлога, онда би духовник другачије знао да га посаветује, рекао би немој седети у манастиру него дођи повремено, буди, али живи у свету. Али дође до обмане а тога је било увек.”

- Помињете благодат, шта је то благодат?

“Често позову па ми причају, ја постим, ја идем у Цркву, ја се причешћу-јем, онда на то немам шта да кажем, него додам, фали вам само смирење, све остало имате. Да ћутите, да не причате шта радите, Богу не треба да причате да постите, ђаво не једе никад ништа и не пије и не спава па је опет ђаво, човекомрзац. Значи, Господ зна, кад људи почну да звецкају онда су већ наплатили. Љубав ћути а то значи да је у човеку благодат која га држи. Благодат је осећај који не може да се пренесе некоме, не може нико да објасни како и шта се то са човеком дешава. Не може се објаснити неком ко је никад није доживео. Благодат, то је када се љубав Божија дотакне човекове душе, његовог срца а када се то деси баш га брига за овај свет и шта ће ко да каже. Ја често кад уђем у Цркву причам сама са собом. Ја толико имам вере у Пресвету Богородицу да је она ту, да је то њен манастир, да је она игуманија, шта сам ја, једна пепељуга у овој прашини. И како уђем с врата с Њом разговарам ал' се окренем да ме неко не види да не каже, шта је овој!?”

- А је л' Вам одговара Богородица?

“У души ми одговара. Ја све своје муке њој причам, њој предајем у руке и чим ме је растеретила у души значи да ми је одговорила. Некад не требају ни приче, некад је довољно да човек завапи у души, да не проговори ни једне речи,” каже мати Ана, игуманија манастира Чокешина.

Љиљана Синђелић Николић

[Guest Alefshin]

ПРАВОСЛАВНИ ПУТ бр. 48. април - јун 2010.г.

ПИТАЊА СВЕШТЕНИКУ

Отац мог мужа је напустио породицу. Од тада се мајка противи сваком општењу оца са сином. Муж је наставио да општи с оцем, но када је свекрва сазнала за то, проклела је целу нашу породицу. Ми се молимо за њено здравље, за избављење њене душе од злобе и мржње, али душевног спокоја нема. Посаветујте, како да се избавимо од материнског проклетства. Говоре да је оно најмоћније.

                                                                                                                                        Татјана

Проклетство је лишење благослова и осуда на несрећу. Та власт припада искључиво Богу. Међутим, још у древна библијска времена Господ  је дао особиту духовну власт неким праведницима да благослове или проклињу. Такву власт имали су патријарси а затим и пророци.

Родитељима је Господ дао особиту духовни и природну власт над децом. По мишљењу св. Јована Златоуста, она проистиче из самог постанка деце. “Власт родитеља над децом потиче од саме природе. Такав удео им је награда за труд рађања”. Основу те власти представља такође двострука одговорност родитеља за васпитање деце. Њихови односи треба да се граде по узору наших односа с Богом. Циљ нашег духовног живота је да будемо достојни тог узвишеног звања о коме говори свети апостол Павле: “Тако већ ниси роб, него син; а ако си син, и наследник си Божији кроз Исуса Христа” (Гал. 4: 7). Ми, људи Новог Завета, “примили смо Духа усиновљења, Којим кличемо: Ђ'Авва, Оче!Ђ'” (Рим. 8:15). Реч “авва” арамејског језика одговара нашем “тата” - поверљивом обраћању деце оцу.

На таквој родитељској власти, правилно примењиваној, засновано је духовно-морално васпитање деце. Без те власти родитељи не могу да испуне своје обавезе према деци. Архимандрит Кирил (Павлов) у слову “О поштовању родитеља” каже: “Познато је више случајева који потврђују реалну силу власти родитеља над децом. Мноштво је таквих примера када је родитељски благослов низводио благодат на душе своје деце. И напротив, родитељско проклетство повлачило је за собом ужасна страдања, мучење непокорне деце. Блажени Августин наводи следећи случај. У једном граду његове епархије таквом проклетству подвргла се цела породица. Мајка деветоро синова, старица, једном је била силно ожалошћена од свог старијег сина, који не само да ју је речима ожалостио, већ се дрзнуо и да је удари. Ожалошћена, огорчена таквим поступком старијег сина, мајка је била огорчена и на остале своје синове: зашто га они нису спречили и нису јој помогли, нису је заштитили када ју је он тукао? И у наступу таквог негодовања, гнева она их је све без изузетка проклела. И суд Божји, суд неизбежни свршио се. Старији син те жене оболео је од парализе. Његове руке, а затим и сви делови тела почели су дрхтати. Потпуно је изнемогао, тако да није могао ни да хода. Таква невоља задесила је и остале синове и то у току само једне године. Тако су они, не могући да поднесу стид, ни да трпе презир од својих суграђана, отишли из тог града и скитали по целој Римској империји. Ово је очигледан пример како се суд Божји брзо извршава над дрском децом која не поштују родитеље. Тај пример нас још уверава и у то да греше и мајке које се дрзну да баце тако непромишљено проклетство на своју децу. И ужасно греше деца, која својим понашањем принуђавају своје родитеље на тако крајње поступке - проклетство”.

Иако има пуно примера испуњених проклетстава, не треба мислити да је власт родитеља над децом апсолутна, и тим пре недопустиво је прописивати речима оца или мајке магичну силу. Како неразуман благослов тако и неразумно родитељско проклетство противрече Божанској правди, те их Господ не испуњава. У Светом Писму је речено: „Као врабац кад прхне, и ласта кад одлети, тако клетва незаслужена неће доћи“ (Приче 26:2). Псалмопојац се такође обраћа Господу: „Они куну а Ти благослови“ (Пс. 108:28). Родитељска непромиш-љена лоша реч не представља изузетак од ове истине.

Многи родитељи, на жалост, налазе се у неверовању и ослепљености. Други, мада и сматрају себе верујући-ма, но имају искварену духовност. За децу би била велика невоља, ако би проклетство, које садржи злу жељу, достигло свој циљ. Ако деца не живе у греху, испуњавају заповести, међу којима је најважнија: „поштуј оца својега матер своју, да би се продужили дани твоји на земљи“ (Изл. 20:12), милосрдни и свеблаги Бог не само не испуњава лоше речи таквих родитеља, већ и штити децу.

Господ наш Исус Христос доноси у овај свет благослов. Својом крсном смрћу Он је победио проклетство. „Никакве дакле сад нема осуде онима који живе у Христу Исусу и не ходе по телу већ по Духу“ (Рим. 8:1). Зато новозаветно Свето Писмо забрањује проклињање: „Благосиљајте оне који вас гоне: благосиљајте, а не куните“ (Рим. 12:14). Они који проклињу чине тежак грех. „Који благосиља свога непријатеља, благосиља себе самога, и ко га проклиње, проклиње себе, и ко се моли за непријатеља, моли се за себе а не за њега“ (Свети Јован Златоусти).

Ако пак отац или мајка у злоби, гњеву и заслепљености прокуну кога од деце, то треба пре свега, усиљено молити за мир као велику драгоценост и родитеља, да би они имали дух мирни. Молитва измирује људе. Човек на кога је бачено проклетство, треба да пажљиво испита свој духовни и спољашњи живот: да ли је било разлога за такво искушење, који човек није могао приметити по својој неосетљи-вости и непажњи. „Чувајте се хришћани да не ожалостите своје родитеље, да не бисте осетили на себи карајућу руку Божију. После Бога нема за нас већих добротвора од родитеља наших. Страшно је бити неблагодаран према њима! Притом знај: какав ти будеш према својим родитељима, таква ће и деца твоја бити према теби, по речи Христа: каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити! (Мт. 7:2)“ (св. Тихон Задонски). Не ретко бива да човек сматра себе исправним, но у разговору с њим увериш се да је у његовом понашању исправност била спољашња, формална. У односима није било ни љубави ни истинског хришћанског смирења. Без тога је немогуће испунити заповест „поштуј оца свога и матер своју“. У Светом Писму није речено: „доброг оца“ или „добру матер“. Заповест не предпоставља од деце послушање које је противно њиховој хришћанској савести, већ забрањује у њиховим односима злобу, непријатности и чак обичну равнодушност. Они који су подпали под родитељско проклетство такође су дужни, без одлагања да се припреме и приступе детаљној исповести. Испунивши све то (поштујући родитеље, молећи се за њих, очишћујући се редовно од грехова, живећи у благодатном опиту Цркве), човек треба да се ослободи од сваке бојазни и да спокојно иде својим спасоносним путем.

"Делом и речју поштуј оца својега и матер, да би дошла на тебе благослов од њих, јер благослов оца утврђује дом деци" (Сир. 3: 8-9).

[Guest Alefshin]

НА ВИСИНАМА ДУХА

АРХИМАНДРИТ АРКАДИЈЕ. ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ МАНАСТИР.

Отац Аркадије је стајао на балконићу своје келије и хранио голубове. Био је то висок и леп човек, педесетих година. Увек је пребивао у добродушном (спокојно-радосном) расположењу и био умиљат.

- Реците, о. Аркадије, како ви вазда остајете тако благодушно расположе-ни?

Отац Аркадије одговори, смешећи се:

- Зашто да се жалостим? Сит сам, здрав, одевен, обувен, живим у удобној келији, служим у цркви као ђакон, радим у столарској радионици свој занат, читам душекорисне књиге и подвизавам се у молитви. Шта ми још треба? Онај ко жели више од тога подвргава се, по апостолу Павлу, многим скорбима и страстима. Савладавају их час грамзивост, час частољубље, час осветољубље, час похота. Када не могу да достигну оно што желе, срде се и раздражују, а достигнувши га, падају у неспокојство да не изгубе оно чега су се докопали. И због тога су вазда у жалостима и сумњама. Сергеју Нико-лајевичу, ако хоћете да будете у стању благодушја, живите само просто, не мудрујући лукаво, и све ће бити добро. Ето, старац Амвросије Оптински каже: “Живи просто и доживећеш сто година”.

- Тако се може у манастирској обитељи, оче Аркадије, а свету?

- А гле, тај исти старац Амросије додаје: “Може се живети и у свету, али не као на тргу, но тихо и мирно”.

- А ако човек има грехе, како онда?

- Такође просто, Сергеју Николаје-вичу. Пустињски оци причају да је дошао једном млад монах староме Ави и вели: “Шта да радим, Аво, падам стално у један исти грех?” А Старац му одговара: “Но, ако си једном пао, устани и покај се!” - “А ако опет паднем?” - “Тада опет устани и опет се покај!” - “До када тако?”

- “До саме смрти!” Ево тајне, Сергеју Николајевичу, како да останемо у благодушју. Нема човека у свету а да није сагрешио. О томе пише и свети апостол Јован Богослов. Али за сваки грех постоји и покајање. И, ето, управо нас то непрестано покајање спасава, са једне стране, од гордости и високоумља, док нам са друге стране не допушта да паднемо у очајање.

- Управо ту је умесна молитва Исусова, оче Аркадије?! Јер, у њој зазивамо “Господе, помилуј!...”

- Тако је, брате Сергеју. Ми грешимо не само свакога часа, него и свакога минута, речју, делом и мишљу - драге воље примамо “предлоге”, тј. непристојне, сумњајуће, хулне или похотне помисли, разгледамо их са свих страна и саглашавамо се са њима, а то што можда не падамо, то је само отуда што нам се за то не пружа згодна прилика. Ту је, ето, умесна молитва Исусова. Дошла ти је на памет, на пример, хулна помисао или се у теби распалила жеља за женом, или те нешто вуче да неког ражалостиш, или чак да га згромиш, само се обрати молитви Исусовој, шапатом или у уму изговарај: “Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога”, и то чини полагано, са пажњом и жалостиво. И - помисли ће одступити. А ако их чак и примиш и паднеш, ни тада не очајавај, но изговарај стално ту исту молитву. И дух ће се твој умирити. Беси (зли дуси) имају обичај да нам пре пада нашег Бога представљају као веома милостивог и свепраштајућег. Сугеришу нам како наводно Господ зна да је млад и снажан мушкарац склон нечистоти и да га неће строго казнити. А по учињеноме греху, беси представљају Господа као суровог и беспоштедног Судију, да би нас бацио у очајање. Неке доводе чак и до самубиства, а о лудилу да не говорим. Онај, пак, ко вапије Господу да га помилује, свагда остаје у смирењу. Свети и велики Антоније видео је једном сву земљу премрежену замкама ђавољим и ужаснут, запитао је: “Ко се може спасти?” И зачуо је одговор: “Смирење!” Ето, зашто је важна непрестана Исусова молитва. Многи, чак и међу монасима, говоре - она нам ни за шта не служи, сасвим су довољне црквене службе и келијно правило. Али, прво, ми нисмо стално у цркви или у келији, а искушења нас свуда прате, а друго, када би појање и читање молитава у цркви или келији стварно спасавало, онда би - како је старац Василије Појапомеруљски писао - појци и чтеци (читачи у цркви) за певницом свугде били обрасци добродетељи, а то се не да видети. Чак и када поју лепо и читају ваљано, пажња њихова се више троши на сам поредак певања и читања, на то како све што музикалније отпевати или театрално прочитати, него на смисао онога што се поје или чита. Наравно, има и појаца и чтечева веома духовних...

- А реците, оче Аркадије, шта је више - живот делити са другима, као у киновији или општежићу, или живот у усамљености, у затворништву или пустињи.

- Све има своје време. Почетник треба да иде у општежиће, да се ту добро протаре. Ено, каменови на обали језера или мора угласти су и оштри када падну у воду, а потом када се добро протару један о другог тако се заобљују да постају обли као јаје или куглица. Тако и општежиће трењем заобљује наше незграпности и куша наше смирење, трпљење, безгневље и некористољубље. А када све те добродетељи постану нешто за нас уобичајено, тада можемо да тежимо усамљености, када већ зађемо у године, у педесетим годинама, а раније ако почнемо, то је само наш хир и сујета и висока умишљеност. А ето, када се неко истаре и на молитву Исусову навикне, он може, чак и треба да иде у осаму и припрема се за прелазак у други, духовни свет. Јер, у чему вас затекнем, у томе ћу вам судити, вели Господ. Ко као мудре деве свагда буде спреман и у молитви Исусовој, имајући уља за светиљку душе своје, он прелази у други свет, када га позову - приправљен. Баш се за такву кончину (смрт) ми и молимо речима јектенија: “Хришћанску кончину живота нашега дај нам, без болести, непостидну, мирну, и да добар одговор дамо на Страшном судишту Христовом!” Ево каква је молитва Исусова. Онај који се у њој исправно подвизава, бива смриен, једноставан, срдачан и благостив човек. И шта више ми још можемо желети?

Било је дивно летње јутро. На плавом небу блистали су златни крстови храмова Божијих - белих, ружичастих и светло-жутих. У јарко- зеленим крошњама дрвећа певале су птице. Мирна радост била је разливена посвуда.

[Guest Alefshin]

Н. Н. М. НЕРКО-ЕРВИ

Седео сам тада са Нином Николајевном на балконићу њене шумске “даче” (летњиковца) у Нерко-ерви, усред огромних шума, које се пружају од Куомија на југ, ка тундрама Лапландије. Летњиковац се налазио у густој шуми, на обали тихог језера. Сунце је залазило и златило тихе воде. Ја сам са уживањем посматрао језеро и игру боја на њему без престанка. Ујутру је језеро бивало тамно-плаво, као огледало, па модро, а пред вече опет златасто, затим црвено, љубичасто, црно. Плаветно небо било је без облака. Неке птичице су певале у шуми. Са цветних леја лако су се ширили мириси цветова и свежина језера. Муж Нине Николајевне и деца већ су легли да спавају, само смо ми још остали на балконићу, задивљено уживајући у мени боја на језеру. Бела ноћ севера владала је у свој својој лепоти.

- Код вас је овде тако тихо. Нина Николајевна, као на другој планети или пре три стотине година, када је света било мало, и није било ни железничких пруга, ни аутомобила ни авиона. Али, и тада су људи, који су тражили тишину, одлазили даље на север, на острва Северног мора, на Соловке (Соловјецка острва).

- Ја само овде могу да одахнем душом, Сергеју Николајевичу! Никога овде нема, само језеро и шуме, нема ни градова ни села. Тако је тешко живети у великом граду: бука, затрован ваздух, јурњава, много људи. А где има људи, ту увек има и интрига, зависти, клевета и сличног. Када сам била мала, сва та јурњава и граја су ми се допадали. Спољашње ствари сматрала сам за вредности истинске. И наравно, грешила сам. Мој први брак био је дубоко несрећан. Мој муж је био леп и уман, али површан и аљкав човек, без вере и принципа. Када се све то завршило трагедијом, ја сам се вратила вери. Отишла сам на Валаам, к оцу схиигуману Јовану да га питам за савет. “Знате шта, рабо Божија - рекао ми је он - не кидајте се што се све распало и што је живот завршен. Ви сте млади и много тога се још може изменити, а онда, Господ нам никада не шаље искушења која превазилазе наше снаге. Свагда то памтите. Постоји овакво једно предање: неки монах се веома жалостио због тежине свога живота и роптао је, тражећи лакши крст. И једном, види он у сну као да се налази у некој великој пећини, а сви њени зидови прекривени крстовима. Било је ту крстова златних, сребрних, гвоздених, камених и других. И гле, јави му се глас: “Услишена је молитва твоја, изабери себи крст који хоћеш, по снази својој!” И монах почне да тражи са великом брижљивошћу и нађе, напокон, мален дрвени крст. “Могу ли да узмем овај крст?”, упита. - “Али то и јесте твој крст, сви остали су тежи!” одговори глас. Вама се чини да је ваш крст тежак, а ја као Старац тако често слушам такве ужасе, да је грех да Бога тиме разгневљујете. Молите се чешће, понављајте бар с времена на време молитву Исусову и предајте се вољи Божијој, и Сам Господ Бог указаће вам пут којим ћете ићи. Тада дођите к мени и ја ћу вам рећи што будем могао”. А онда ме је Старац отпустио.

Прошло је неколико година. Ја сам имала скромну службу и живела тихо, тихо. И мада ми је већ било тридесет, приђе ми један господин, не много старији од мене, и предложи ми да с њим играм. Ја пристанем. Затим смо се срели још два пута. Рекли су ми да је тај господин нежења, један од најбогатијих људи Скандинавије, поштован и од свих уважаван. Он, мој садашњи муж, био је човек веома занимљив. После два или три месеца нашег познанства, предложио ми је да постанем његова жена. Родитељи су били одушевљени: каква “партија”! Али, опекавши се први пут, била сам веома опрезна и тражила сам времена да размислим о одговору. Мој вереник се сагласио.

Одем онда на Валаам к Старцу да тражим савет и све му испричам. Он размисли неколико тренутака, а потом рече: “Рабо Божија, сећате ли се, шта сам вам говорио онда, да ће се све уредити и да ће вас Сам Бог извести на пут који треба. И ето, извео вас је. Само, памтите да жалости и страдања неће ишчезнути, него ће се само променити. Уместо малог дрвеног крста, живота смиреног, оскудног и неприметног, даје вам се много тежи, крст од злата, али и њега је могуће носити, ако се подвизавамо у милосрђу и доброчинству, но он је много тежи. Завидеће вам, клеветаће вас, настојаће да вас заваде са мужем и његовом породицом, итд. Али, ако се не вежете за богатство и почасти, а оне ће ускоро доћи, и за светску таштину, узмоћи ћете да сачувате унутарњи мир, нарочито ако се будете подвизавали у молитви Исусовој, колико се буде могло. И још вам саветујем, повлачите се, бар на месец дана, сваке године на неко забито место и тамо се предајте молитви и богомислију. Увидећете да је то корисно”.

И ето, ја сам удата већ много година и сваке године долазим овамо на месец дана. С почетка, муж и деца нису били задовољни, а данас сами једва чекају када ћемо овамо доћи. Овде је као у рају. И треба да кажем да је Старац био у праву. Крст милионерства тежи је од крста сиромаштва и опаснији. Тако је лако упасти у гордост и окамењену неосетљивост према туђим страдањима.

На Новом Валааму живи данас један чудесан Старац, јеромонах Михаило Затворник. Поразговарајте са њим о својим тешкоћама и он ће вам као искусан наставник дати савет. Приметила сам у животу да, ако чему тврдоглаво тежиш, без обзира на све препреке које настану, макар великим напорима жељено и достигао, да ће ти то бити не корист него на пропаст. Или ћеш се сасвим изморити и све ће ти постати свеједно или ћеш увидети да то није вредело толиког труда. Што је од Бога, то само долази, ето како се у Јеванђељу говори - Царство Божије не долази на видљив начин, јер је Царство Божије унутра у вама. Давно, давно, када су почеле моје невоље са првим мужем, говорила сам својој мудрој тетки: “Отићи ћу од мужа, одбацићу све, и опет ћу бити весела и живахна као раније!” Тетка ми је, пак, одговорила: “Ето, види се да си млада, Нина! Од себе никамо нећеш побећи, а ако ти је у души мир, свугде ће ти бити добро. Од жалости у животу нећеш побећи, треба трпети, молити се и чекати - и Господ ће у своје време пут показати”. Тако и јесте. Али, у младости се то не може схватити.

Заћутали смо. Језеро је постало црно.

- Већ је 11 часова увече - примети Нина Николајевна - а светло је као по дану. Време је за починак, Сергеју Николајевичу! Лаку ноћ!

Сергије Бољшаков (с руског В. Н.) 

[мирођија]

ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА НИКОГ НЕ ОСТАВЉА

Не бих волела да неком намећем али сигурно знам да никог не оставља; е сад, ако неко не верује нека дође, од срца замоли и увери се, - говори мати Ана, игуманија манастира Рођења Пресвете Богородице - Чокешина

“Чокешинска Богородица је донета у манастир Чокешину 1830.г. О њој је писао Милорад Шапчанин Поповић пре сто година, као и о исцељењу девојке Павлије која је била седам година непокретна па јој се и мајка због туге упокојила. Проходала је захваљујући милости Пресвете Богородице Чокешинске. О томе може да се прочита на нашем сајту, као и о другим чудима. А што се чуда тиче, прва сам ја била “неверни Тома”. Много сам била ожалошћена кад сам дошла овде јер је заиста било много запуштено, њих троје се упокојило за шест месеци, ни средстава, ни друштва, једноставно, мука. Али, мене је Богородица уверила да је она ту и ја сам дала завет да ћу докле год могу да радим, радити, чак и када будем ишла са штапом, да испуним завет. И верујте њена је благодат тако велика да све оно што је по милости Божијој увек и остварим. Људи који дођу искреног срца, да траже помоћ, никада се не врате празних руку, чак и телефоном када зову да се прочита молитва, јер не могу сви увек да дођу. Када иду на операцију позову, ја прислужим свећу, помолим се пред иконом, а Пресвета Богородица зна ако им је то на спасење она ће им помоћи”, прича мати Ана игуманија манастира Рођења Пресвете Бого-родице Чокешина.

Мајчице опрости...

Питамо је и о завету, она се нећка а онда нам ипак прича: “Ево о чуду које се мени десило. Неколико дана након мог доласка у манастир, дошао је неки човек да купи свеће у Цркви. Одведем га, купи свеће, попали унутра на чирацима, целива икону. Човек је почео са мном разговор, каже да је био овде пре месец дана и да није нашао никог. Рекох му, што се нисте јавили, покуцали на врата конака, а он ће, сестре су биле на служби. То ми је било чудно, сестре, како сестре кад је ово мушки манастир, била је само једна сестра и то у колицима, инвалид. Питам га, како знате да су сестре биле у Цркви? Он каже, па чуо сам како у Цркви певају као анђели, никад у животу нисам чуо тако лепо певање. Па, што се онда нисте јавили сестрама, питала сам. А он мени одговара да је црква била закључана. Застала сам, нисам знала шта да кажем, размишљала сам, Боже, па ту нико није служио ни јутрење, ни вечерње. Човек је чуо анђеле који служе Пресветој Богородици. Хтела сам да га питам како се зове, одакле је, а онда погледам - у цркви нема никог; збунила сам се, прво сам мислила ко зна колико сам се ја у тим мојим мислима задржала, изађем напоље, погледам около, нигде живе душе, изађем до пута нигде никог. А дословце знам шта сам са човеком причала, мало сам се и уплашила и помислила да са мном нешто није у реду. Вратим се у Цркву а свеће горе у чираку. Значи немогуће да није било никог, био је неко, е сад питање је да ли у телу или у духу. Била сам збуњена, и онда сам широко отворених очију гледала у икону и почела да размишљам о њој, усудила сам се да скинем стакло јер је и иначе било климаво, ту су упадале муве, бубе, киселина од мува појела је сребро. Скинем стакло и обришем је и видим тај прелепи лик Пресвете Богородице као девојчице од три, четири године. Рекла сам, Мајчице опрости и увек тражим опроштај од ње због оне моје мале вере. И тада сам дала завет да ми ништа неће бити тешко. И заиста, ништа ми није тешко, ни раније у другим манастирима, а поготово овде. Будем физички уморна да не могу да устанем са столице али сам у души задовољна. Кад не могу да радим, седнем па планирам шта би још могла, и док седим идеје ми се рађају. Никад ми није тешко и никад ми није жао што се преморим, волим да радим а дала сам и завет. Рекла сам у свој тој муци кад сам дошла, чисто себе да утешим, биће Чокешина епархијска лепотица. То није имало никакве везе са реалношћу пре 8 година када сам дошла, јер је било прилично запуштено, манастир се није ни видео с пута. Сад ја не могу да кажем да је Чокешина најлепша, мени лично јесте, има манастира сређенијих, али за тако кратко време пуно је урађено. А Пресвета Богородица Чокешинска своју благодат шири, видите колико света долази и свакоме је помогла, утешила. Нисам ја неки молитвеник, али ето, њена благодат се излива. Помолим се, упалим свећу, Пресвета Богородице услиши”.

- Мати, дочекате сваког, попричате, угостите, утешите. Откуда толика љубав?

“Господ је из љубави створио свет, из љубави узео људско тело, сишао на земљу, распео се и из љубави нас чека на покајање. Тако да смо дужни једни према другима показивати љубав. Љубав не сме да затаји. Манастирска врата су отворена сваком, ми не знамо ко је за шта дошао, да ли је дошао да тражи нешто материјално или духовно, по могућности треба свакога да саслушамо и помогнемо. Материјално често не можемо да помогнемо јер нисмо толико богати, али колико можемо ми пружимо. Ако дођу људи са кризама, породичним, психичким, онда морате наћи времена да им објасните како да се боре, да се носе са овим данашњим светом и проблемима. Морамо да саслушамо човека. Мада има и искушења, кад човека примите са најбољом намером онда уме ђаво да узврати зато што кад некога услужиш, некоме учиниш добро, ђаво после ошамари добро, ал' ми смо свесни тога. Каже, св. Владика Николај, ко каменом тебе а ти њега хлебом, нема већег спасења под небом. Морамо да будемо спремни, јер када се нешто добро учини то је објава рата ђаволу, он напада, тако да не смемо да враћамо зуб за зуб, него љубављу да побеђујемо. А чињеница је да живимо у тешким временима.

Светог Антонија Великог један монах је упитао: какви ће бити монаси последњих времена? А он је одговорио: “Монаси последњих времена познаће се само по мантији, неки неће ни носити мантију, сићи ће из пустиње у градове, али биће неких који ће бити већи од нас. Ми живимо у времену кад је страшно сагрешити, кад је све око нас исправно, а монаси последњих времена ће живети у највећим развратима и благо оном ко остане достојанствен свом позиву”. Људи данас живе у тоталном хаосу и то је психичко мучење, душевно мучење али и материјално. Видите, колико утиче материјално кад човек данас нема деци ујутру хлеб да да. Монаси и хришћани у оно време су трпели муке телесне, гоњења, а данас многи завршавају на психијатријама, има убистава, самоубистава. И ето нама посла опет, да тим људима колико год можемо причамо о души, да је све овоземаљско пролазно, да ми је свеједно, гладна или сита, једном морам умрети. Али многи људи не могу то да схвате, зато што смо безмало преко ноћи постали сиромашни. Колико можемо са народом делимо, нема дана да неко не дође да тражи, да не зове телефоном, е сад, не може нека велика помоћ али и лепа реч много значи, молитва, и упутити људе како да се бране од демона, које молитве, како да очисте своју душу, да своје грехе исповедају, да прихвате оно што јесте, јер кад човек у души прихвати, помири се, онда је све лакше. Дође човек, каже постим све постове, идем уредно у Цркву, причешћујем се, али не иде. Онда питам: знаш ли “Оче наш“? Каже, како да не знам. Почне и кад дође до онога ... хлеб наш насушни дај нам данас... кажем: стани! Је л' тражиш у "Оче наш" хлеба за сутра, не тражиш! Само за данас! Потреба за данас. Не тражиш ни меса, не тражиш ништа, ни хаљину! Онда кад дође до оног ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим... кажем да ту застане, да види. У "Оче наш" се или ослобађаш или се осуђујеш. Свако нека види како је у својој души опростио, јер тако ће и њему Господ опростити. Ето, ту се људима помогне, не вреди читати књиге, делити савете ако људи не знају. Тешко време јесте али кад се човек у души помири и каже, да имам кору хлеба и крпицу да покријем ово тело Бог ће се за остало побринути, па на крају, Његова воља. А све док људи маштају, док мисле шта сам био, шта сам имао, шта ми је узето, од тога нема ништа, само може горе да буде”.

- Како да се научимо молитви?

“Молитва је уметност, рекао ми је један старац. Како Оче? Треба да будете велики уметник да се молите, одговорио ми је, а мени ништа није било јасно. Рекох, Оче не могу сви људи бити толико школовани да се Богу моле. Тек сам касније разумела. Молитва није читање. Кад питате неког је л' читао молитве, каже јесам, а јеси се молио, е, то је већ други појам. Читати и молити се није исто! Може човек да чита данима, да комплетно правило прочита, а да му мисли лутају којекуд. У монаштву се за такву молитву каже да не иде даље од браде до носа. Него мора човек стално да се труди, стално да вежба, сваки тренутак кад може да искористи за молитву било - “Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј ме грешног” било “Пресвета Богородице спаси ме грешног!” Могу се призивати и светитељи, углавном тај међупростор празан да се попуњава том божанском силом. И онда молитва полако саживи у човеку. Пратите сами, с којим мислима заспите с тим се будите. Ја сам на себи проверила, шта ми је задње било у глави кад сам заспала то ми је прво било кад сам се пробудила. Ја волим да певам “Господи возвах”, па заспим и будим се са “Господи возвах”. Тако може и молитва, само треба упорности и воље док душа то не прихвати. Кад душа прихвати иде после само без обзира на околности. Исусова молитва се стиче са много труда, а после се она сама роји и мимо воље. Причају људи да су прочитали разне молитве а често и не знају шта су прочитали. Али, добро нека и тако терају, кажу жалио се један верник како чита али ништа не разуме а духовник му одговара, само ти читај разуме онај који треба, разуме непомјаник шта ти читаш па бежи а што ти не разумеш није ни важно, важно је да он мора да одступи. Такође, питао је један човек духовника да ли да остави молитву кад му не иде, па да сачека време кад је расположен за молитву. Не, јер сваки пут ће ти враг покварити па се нећеш никад ни молити. Ти се моли на силу, он ће да напада и кад види да нема успеха повући ће се, а све док будеш одступао од молитве он ће наваљивати. Свети Оци хоће да кажу да стално треба бити у молитви. Наравно, не може се свако молити непрестано, али можемо држати ум свој под контролом, да имамо позитивне мисли, да мислимо о нечему лепом, добром, што рече старац Тадеј, какве су ти мисли такав ти је живот. Негативно терати, трудити се да имамо добре мисли и учити се молитви.”

- Како се постаје монах?

“Свети Оци кажу да, кад неко осети призив за монашки живот не би требало одмах да иде у манастир. Треба да сачека мало, па ако се тај призив понавља, ако та благодат човека носи, треба пустити годину, две, три па тек онда отићи у манастир. Јер то може да буде тренутна обмана, варка. Част изузецима, али доста омладине иде у манастир зато што жели да побегне од света. Али, од себе не може да побегне. У манастирима је данас много лакши живот него некад што је био, нарочито после рата кад је монаштво било презирано. Данас је обрнуто, данас нас сви поштују, сви нам се клањају. Али то монаштву не иде никако што би рекли на руку, ово што нас поштују, што нам све дају, то нама и одмаже. Св. владика Николај каже, Господе пријатељи ме од Тебе одвајају а непријатељи ме Теби у руке гурају. Тако да кад човек неспреман дође у манастир, није рашчистио са светом, није способан да се носи са својим телом, са својим искушењима, онда су честа падања. Још ако није призив него ако је хтео да напакости родитељима, да их ожалости, да их повреди онда има проблема. Има ко буде годинама у манастиру и на крају изађе из манастира јер није нигде и онда је то јако велика мука, није за свет, није за манастир и то је углавном распеће, распет на две стране и тако прође живот у заблуди. Зато и не треба журити. Дођи у манастир, живи у манастиру, гледај шта се ради па види да ли је за тебе, најбоље је бити гост у цивилу бар годину дана. Ето, деси се обмана, не може то ни духовник, ни старешина да процени јер не зна нико шта у коме лежи. Кад би био искрен онај ко дође у манастир па да каже, дошао сам из тог и тог разлога, онда би духовник другачије знао да га посаветује, рекао би немој седети у манастиру него дођи повремено, буди, али живи у свету. Али дође до обмане а тога је било увек.”

- Помињете благодат, шта је то благодат?

“Често позову па ми причају, ја постим, ја идем у Цркву, ја се причешћу-јем, онда на то немам шта да кажем, него додам, фали вам само смирење, све остало имате. Да ћутите, да не причате шта радите, Богу не треба да причате да постите, ђаво не једе никад ништа и не пије и не спава па је опет ђаво, човекомрзац. Значи, Господ зна, кад људи почну да звецкају онда су већ наплатили. Љубав ћути а то значи да је у човеку благодат која га држи. Благодат је осећај који не може да се пренесе некоме, не може нико да објасни како и шта се то са човеком дешава. Не може се објаснити неком ко је никад није доживео. Благодат, то је када се љубав Божија дотакне човекове душе, његовог срца а када се то деси баш га брига за овај свет и шта ће ко да каже. Ја често кад уђем у Цркву причам сама са собом. Ја толико имам вере у Пресвету Богородицу да је она ту, да је то њен манастир, да је она игуманија, шта сам ја, једна пепељуга у овој прашини. И како уђем с врата с Њом разговарам ал' се окренем да ме неко не види да не каже, шта је овој!?”

- А је л' Вам одговара Богородица?

“У души ми одговара. Ја све своје муке њој причам, њој предајем у руке и чим ме је растеретила у души значи да ми је одговорила. Некад не требају ни приче, некад је довољно да човек завапи у души, да не проговори ни једне речи,” каже мати Ана, игуманија манастира Чокешина.

Љиљана Синђелић Николић

        Кад питате неког је л' читао молитве, каже јесам, а јеси се молио, е, то је већ други појам. Читати и молити се није исто! Може човек да чита данима, да комплетно правило прочита, а да му мисли лутају којекуд. У монаштву се за такву молитву каже да не иде даље од браде до носа. Него мора човек стално да се труди, стално да вежба, сваки тренутак кад може да искористи за молитву било - “Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј ме грешног” било “Пресвета Богородице спаси ме грешног!” Могу се призивати и светитељи, углавном тај међупростор празан да се попуњава том божанском силом. И онда молитва полако саживи у човеку. Пратите сами, с којим мислима заспите с тим се будите. Ја сам на себи проверила, шта ми је задње било у глави кад сам заспала то ми је прво било кад сам се пробудила. Ја волим да певам “Господи возвах”, па заспим и будим се са “Господи возвах”. Тако може и молитва, само треба упорности и воље док душа то не прихвати. Кад душа прихвати иде после само без обзира на околности. Исусова молитва се стиче са много труда, а после се она сама роји и мимо воље.

            Причају људи да су прочитали разне молитве а често и не знају шта су прочитали. Али, добро нека и тако терају, кажу жалио се један верник како чита али ништа не разуме а духовник му одговара, само ти читај разуме онај који треба, разуме непомјаник шта ти читаш па бежи а што ти не разумеш није ни важно, важно је да он мора да одступи. Такође, питао је један човек духовника да ли да остави молитву кад му не иде, па да сачека време кад је расположен за молитву. Не, јер сваки пут ће ти враг покварити па се нећеш никад ни молити. Ти се моли на силу, он ће да напада и кад види да нема успеха повући ће се, а све док будеш одступао од молитве он ће наваљивати. Свети Оци хоће да кажу да стално треба бити у молитви. Наравно, не може се свако молити непрестано, али можемо држати ум свој под контролом, да имамо позитивне мисли, да мислимо о нечему лепом, добром, што рече старац Тадеј, какве су ти мисли такав ти је живот. Негативно терати, трудити се да имамо добре мисли и учити се молитви.”

[Guest свештеник Иван]

Драги пријатељи,

захваљујући сарадњи са православним омладинским часописом "Православни Мисионар", у прилици смо да вам понудимо у pdf  формату старе бројеве овог часописа, за сада бројеве из 2008. године. Ускоро ћемо поставити и остале бројеве.

Ускоро код нас можете наручити овај одличан часопис који ће вам стизати на кућну адресу. Главни и одговорни уредник је наш пријатељ о. Оливер Суботић ( http://www.covekitehnologija.com/ ).

Изволите:

https://www.pouke.org/library.php?cid=97

[Guest]

Жив био Оче и остали из  0409_feel

[Vlatka]

Oce Ivane svaka cast na trudu koji ulazete. Forum svakodnevno dobija nove i sve bolje sadrzaje.

[Guest свештеник Иван]

Ускоро ће и остали православни часописи објављивати своје радове код нас и уједно ћете моћи и њих наручивати на кућну адресу.

Хе, ми радимо оно што би сваки свештеник и верник требао да ради. Замисли шта би било када би радили још оно што није обавезно? Где би нам био крај...