Православни часописи

[Guest Izida]

Vala da znate da jeste najpitkiji.To je zato sto su se obistinile reci molitve pre casa veronauke "da porastemo crkvi i otadzbini svojoj na korist''.

Inace u moje vreme je tamo drzao veronauku brat Stanko,divan covek.Istinski misionar,on je drzao i knjizaru,predstavnistvo Hilandara,po njiho-

vom blagoslovu.Inace,on je meni posebno drag jer mojoj pokojnoj sestri,Bog da joj dusu prosti,olaksa tesku bolest.Zato sto Ariljski omladinci mi-

sionare srcem,a ne cortexom.

[Guest Alefshin]

ЗЛАТАН ЛАНАЦ

ПРИЧЕ О НОВИМ ЧУДЕСИМА ОПТИНСКИХ СТАРАЦА

Пред канонизацију Оптинских стараца дали су ми послушање да сакупљам материјале о чудима, која су се десила по њиховим молитвама у наше доба.

- Тих чуда је толико, рекла ми је водич поклоника Татјана, - да ја никада не користим примере из књига, већ причам само о томе што се десило нашој групи, и то пред очима свих. Пре недељу дана десио се следећи случај...

И Татјана је причала о старици, раби Божјој Галини. Та Галина била је некада знаменита ткаља и побеђивала је на такмиче-њима, јер је од детињства била хитра и окретна. А затим се са хитроногом Галином десило оно, што се дешава са свима: младост је отишла без опрош-таја, старост је дошла без поздрава. Ноге баке Гаље сада су неравне од кврга рањавих вена и отицале су тако јако, да је од обуће могла носити само кућне папуче.

Једном је у продавници бивша ткаља испробала, чини се, сву обућу, но свака обућа је жуљала ноге до бола.

- Пробајте рецимо ово, - предложи-ла јој је продавачица италијанске чизмице од меке коже и са нежним овчјим крзном изнутра.

Обувши их, бака није могла да верује: меко, удобно и топло ногама.

- Купујем, запакујте, - блистала је она од среће.

А потом је погледала цену и схватила: те чизмице нису из њеног бедног пензионерског живота, већ из живота, рецимо, принцезе Дајане. Тако је почело то искушење, када је бивша ударница комунистичког рада дала себи обећање - јешће само сувога хлеба, али ће купити чизмице. Живела је од тада гладујући, пазећи на сваки динар. А још се наместило да буде домарка у згради са богатим станарима, где су давали богате напојнице за такве услуге, као на пример, када је требало довући до лифта пијану средњошколку и поспре-мити прљавштину за њом. Девојка, отрезнив-ши се, тутнула би домарки доларе и претећи, обећала да ће баби све кости поломити, ако се усуди да било шта “зуцне” родитељима о њеној авантури.

Горак је био тај лакејски хлеб, али, зато је успела да купи чизмице. Управо у тим италијанским чизмицама, раба Божја Галина пошла је на поклничко путовање у Оптину пустињу и летела је кроз њу на крилима среће. А пред одлазак из манастира, чизмице су нестале. Десило се то овако. Поклони-ци су спавали у спаваоници где је било народа као сардине у конзерви: троспратни кревети, а у уском пролазу између њих мноштво обуће и ствари. Устајали су поклоници још пре зоре, да би на кратко отишли до храма, а потом се упутили даље, ка другим манастирима. Прва се тог јутра пробудила студенткиња из Вологде и, онако снена, тражећи обућу, увукла ноге у бакицине чизмице и отрчала с њима у аутобус или, можда у храм. И тако, пензионерки су остале чизмице студенткиње, исте као и њене, италијанске, али за неки број мање. Како је старица увукла у њих своје болне ноге и јечећи довукла се до аутобуса, о томе је боље и не причати. Но, у аутобусу она се тако горко расплакала, да је водич Татјана одложила полазак за пола часа и рекла Галини да оде до моштију преподобног Амвросија Оптинског и замоли га за помоћ.

- Баћушка Амвросије увек помаже, - убеђивала је она уплакану поклоницу. - То знамо из искуства.

- А како да га молим да би ми помогао? - покорно се интересовала.

- Уобичајено - најпре покајањем а затим молбом.

Код моштију преп. Амвросија Оптинског тог часа су служили молебан. Старица је пала ничице пред мошти, желећи да се покаје, и одједном ју је обузео гнев: испада, украли су ти чизмице, а ти још треба и да се кајеш? Па да ли неко зна по цену каквих понижења је она зарадила те чизмице? И тада се јасно сетила тог првог случаја, када је помогла средњошко-лки у исцепаној хаљини да се довуче до лифта, а она је плакала тако очајно да је било јасно: неко ју је грубо понизио. Да је макар пожалила ту девојчицу или је одвела родитељима и замолила их: заштитите своје дете! Но она се својим ћутањем саглашавала са тим падом, када се девојка опијала на њене очи.

Старица је сада горела од стида, ужаснута тим помрачењем разума, када су чизмице и проклети долари постали за њу вреднији од части и Бога. И већ више није жалила због нестанка чизмица. Но, било јој је тако жао те неразумне средњошколке, да се стара жена сада молила за њу. Жалећи свим срцем, направила је велику метанију пред моштима и угледала да се заједно са њом моли и студенткиња у њеним чизмицама.

Шта је било даље, сасвим је јасно. И када се поклоница Галина вратила у аутобус у својој мекој и удобној обући, сви су се веома обрадовали тој брзој, неодложној помоћи дивног старца Амвросија, да су сложно запевали: “Радуј се, преподобни Амвросије, бог-омудри учитељу вере и благочешћа”.

- Чизмице, то је лако, ситница, - прекинуо је причу водича енергичан брат. - А ево шта се самном десило, право чудо. Слушајте сви!

- Немојте га слушати. Он је неваљалац! - рекла је строга богомољка, тетка неваљалца.

- Не син, већ пород пакла, - подржала је тетку мама приповедача.

- Мама, па ја сам обећао да ћу се променити, узнегодовао је криминалац.

Прича гласи овако. Николај, тако се звао “неваљалац”, одрастао је у том изразито женском окружењу, где су његове тетке и мајка строго постиле, дуго се молили и чак покушавали да преваспитају свог свештеника. У детињству су тетке називале Николицу анђелчићем и често га водиле у цркву. А када је поодрастао, он је изгубио веру и одједном одбио да иде у храм.

На жалост, такви случајеви нису ретки, и ево на пример једног од њих. Стара монахиња васпитавала је рађака - сироче. Дечак је растао као кротак богомољац и клонио се свега мирског, јер је тетка говорила: "Сав свет у злу лежи". Тако, он је неизоставно одлазио у храм, но понекад је са чуђењем питао:

- Тетка, зашто је свуда све пуно живота, а код нас само грех до греха?

Дечак је одрастао и заборавио на Бога. Нешто слично вероватно се десило и са Николајем. Преко друштва се увукао у криминалне послове и живео као и они. А сви покушаји да се одступник уразуми имали су само један исход - скандал.

Но, не би било ни среће да несрећа није помогла. Николај се прехладио и оглувео и шетао је као звер по соби од неподношљивог бола у ушима. Тетке су прогласиле болест као казну за грехе, позивајући га да се покаје. А доктор у поликлиници дао му је упут за операцију, да би се из ушију уклонио накупљени гној. И ту се наш храбри разбојник тако преплашио, да је решио да од два зла изабере мање: боље да оде у храм на покајање, него да легне под нож. Окупила се родбина и повела свога "неваљалца" по светим местима у нади на исцељење душе и тела. Најпре су отишли у Дивјејево преподобном Серафиму Саровском. Потом су посетили Кијево-Печерску лавру, а отуда се запутили на Валаам. Када су болесног Николаја на крају довели у Оптину пустињу, он је већ толико изнемогао, да је у очајању седео на степеницама храма и само јаукао од болова.

- Шта је то са вама? - упитао га је јеромонах у пролазу.

- Баћушка, ја сам пород пакла, и само ме уши ужасно боле.

- Бог је милостив, - рекао је јеромо-нах и привео га моштима преподобног Оптинског старца Варсануфија.

У храму није било никога, а и јеромонах се негде изгубио. И Николај је стајао сам пред моштима, гледајући фреску која је приказивала како се по молитвама преподобног Варсануфија исцелио глув човек. У то да се то чудо заиста и десило он је веровао, зато што су људи некада волели Бога и Господ им је помагао. Но, коме је потребан Бог у данашњем свету, размишљао је, где мораш бити подлац да би успео у животу? Однекуд из детињства, у сећање су му изрониле речи Јеванђеља о тој усамљености Исуса Христа, када није имао где главе склонити. И Николај је заплакао, понављајући за себе: “Господе, па Ти ниси имао где главе склонити, и сада нема Теби места на земљи. Па шта је потребно за живот ако Бог није потребан? И Тебе, Исусе, за сву Твоју милост опет би из злобе распели”. Он ни сам није знао зашто је плакао. И тада се све скупило на једно место: неподношљиви бол у ушима, тескоба у души од бесмисленог живота и туга због изгубљеног Бога.

У храм је ушла екскурзија и упутила се ка моштима. Николај је хитро обрисао сузе и тада је открио, да су мокри не само образи већ и врат и плећа. То је из ушију истекао сав гној, исчезао је бол и повратио се слух.

“Где се умножава грех, умножава се и благодат” (Рим. 5, 20). И исцељење многогрешног Николаја још једном сведочи о томе.

+ + +

Цео тај догађај са Николајем био је чудесан. Уосталом, свашта се дешава. Сећам се, како је пре десетак година у Оптину често долазио криминалац - рекеташ у џипу. На предњем делу џипа био је причвршћен браник са шиљцима, који је, како се разјаснило, служио за рушење. Управо тако је рекеташ рушио и ломио радње и тезге оних трговаца, који су се дрзнули да се супротставе криминалцима и одбију да им плате рекет. Био је то необичан поклоник - живео би неко време у манастиру и ту се са сузама кајао, а потом би се опет враћао у свет своме разбојничком занату. Та прича се завршила тако што је непознати човек разделио сву своју имовину сиротињи и заувек отишао у далеки манастир на северу.

И поред свега, оцима Оптине пустиње својствен је опрезан однос према чудима. Дешавало се, причаш у узбуђењу:

- Баћушка, Игор се тако променио после јављеног му чуда.

А баћушка уздахне:

- Да ли се променио за дуго?

На жалост, ја сам и сама имала прилику да се уверим како је чудо које је, чинило се, способно променити цео живот човека, изазивало само привремени духовни узлет. А потом је опет гутала та рутина живота, где се душа већ сродила са грехом. Речи речене у Јеванђљу, речене су и за нас - негде семе сејача падне на камен, а негде на плодну земљу, и тада душа врши свој подвиг. Ето, зашто ћу испричати догађај обраћења Светлане, која је одрасла ван Цркве где није имала верујућих пријатеља, способних да је како тако поуче.

Са Светланом сам се упознала овако. Једном, у храм који се испразнио после службе, ушла је веома млада, налик поклоници, како се испоставило, жена официра.

- Ја сам изасланик пука, - рекла је она озбиљно. - Наш пук је у Чеченији. Реците, где могу да дам за помињање упокојених?

Јерођакон Илиодор повео је поклоницу до продавнице свећа, и она је почела давати не папириће са именима упокојених, већ велике папире са списковима погинулих, оверене печатом пука.

- Није записано по правилу. Треба преписати, - ставила је примедбу искушеница која је примала записе.

- На њима је пук изгинуо у Чеченији, - тихо и прекорно рекао јој је јерођакон. - И шта, зар је форма важнија од душе?

Убијених на бојном пољу било је тако много, да није било довољно просфора и отац Илиодар је отишао по њих у олтар. А Светлана ми је причала о том периоду свог живота, тачније, о времену те велике љубави, где је све било просто и чисто. Са Серјожом је била нераздвојна од детињства. А када је Сергеј завршио војну академију, венчали су се. Светлана се већ припремала за рођење свог првенца и плела је дечије ципелице, када су Сергеја и његов пук упутили у Чеченију. После месец дана почели су стизати први мртвачки ковчези, а Светлану су “хитном” одвезли у породилиште. Када су друге породиље јаукале од бола, она је јаукала од страха за мужа - ако Серјожу убију, како ће да живи без њега? Тако је почело њено материнство и пут ка Богу. Ни једне цркве у близини њихових ратних дејстава није било. А да би се венчала са Сергијем морали су ићи у град, истина, тада више због тога што је такав обичај: “тако треба”, тако је лепо. Но у цркви им се веома допало, и у спомен на тај светли дан Сергије је купио у црквеној продавници књигу о Оптинским старцима. И то је све што је било код Светлане, једна једина књига о великим угодницима Божијим, но она је осетила чистим срцем раније јој непознато дисање светости. Дању и ноћу, док је беба спавала, она је неуморно чинила велике метаније и молила се Оптинским старцима да спасу, заштите и избаве од смрти војника Сергија.

Да се моли, како је Светлана говорила, уопште није умела. Но, тако је велика била љубав младе жене, да је њена молитва ишла све до Неба. Његови ратни другови су касније причали да је Сергија неко чудо чувало од смрти. Меци су га, чинило се, обилазили и погађали баш у оно место са кога он тек што је отишао. Војници су се сада све више збијали уз свог официра, верујући да су поред њега безбедни. То чудо је било толико очигледно, да је команда пука донела одлуку: послати свог изасланика у Оптину пустињу, да би испитао какви су услови смештаја и може ли манастир да их прими, ако њихова војничка чета дође да се ту помоли. Тако се Светлана обрела у манастиру и сада је од свег срца благодарила Оптинским старцима за чудесно спасење мужа.

Чинила је она то на свој начин: клекне на једно колено и са страхопоштовањем целива икону, као што на заклетви целивају знамење пука. Искушеница, која је дежурала у продавници свећа, опет је негодовала што није све “по правилу”. Но, ни она се није усудила да јавно стави примедбу, зато што је иза необичног понашања стајало главно: опит живе вере.

Светлана је желела да остане дуже у манастиру, но будући да је њена беба дојила морала је да иде.

- Јао, - досетила се она пред одла-зак, - нисам се поклонила у Оптини моштима преподобног Серафима Саровског. А тако сам му се много молила за Серјожу.

[Guest Alefshin]

+ + +

Ко би се усудио да устврди, да су војнику Сергију помогли само Оптински старци, а не и преподобни Серафим Саровски? Или како раздвојити посебно оптинску благодат, ако су чудотворењима која су се догодила у Оптини пустињи, претходиле молитве у светињама Кијева, Валаама, Дивјејева?

Једном сам поделила своје сумње са јеромонахом Марком из Пафнутијево-Боровског манастира, а он ми је уместо одговора испричао следећу причу.

Један брачни пар тридесет година није имао деце, мада су лекари тврдили да су обоје здрави. Свих тих година они су ишли по светим местима, молећи се за децу. Обоје су већ били у годинама, када су дошли у Оптину пустињу и ту се ватрено молили Мајци Божијој и Оптинским старцима. Одлазећи из Оптине, окупали су се у манастирском извору преп. Пафнутија Боровског. А девет месеци после тог купања родио им се диван, здрав дечак. И срећни супружници су веровали да им је син дарован по молитвама преподобног Пафнутија Боровског. Зато су и дошли у Пафнутијево-Боровски манастир са молбом да крсте дете управо ту.

- У нашем манастиру тада нису крштавали, - причао је јеромонах Марко. - Но ја сам са радошћу крстио то дете. Јер је то заиста дете молитве, за које су родитељи молили тридесет година.

У срећи се заборављају минуле жалости. И срећни родитељи се већ више нису ни сећали, како су се тридесет година молили и туговали због своје неплодности. Сада им се попут јарког сунца смешила беба и сећали су се само светле воде извора са иконом преподобног Пафнутија Боровског на зиду.

Заиста, у то сам се уверила на мом послушању: људи су се сећали само "резултата" - дивне помоћи по молитвама Оптинских стараца. А заборављали су најважније: како их је ради исцељења душе Господ испитивао жалстима и да је чуду претходио дуг пут покајања и поклоништва по светим местима.

Заиста, на овом послушању сам исписала неколико свесака, кроз које ми се открило следеће: чисто оптинско, "мало чудо", био је ту само догађај са папучама. У осталим случајевима Оптински старци помагали су људима заједно са другим светитељима, и тај духовни савез био је нераскидив. За канонизацију такви догађаји нису били у потпуности погодни, и ја сам стога одложила своје записе, дуго времена заборавивши на њих. А недавно сам код светог Симеона Новог Богослова прочитала следеће:

"...Светитељи, долазе (настају) из рода у род кроз извршавање заповести Божијих, стапају се са светитељима из предходних времена, озарују се слично њима, добијајући благодат Божију, и постају слични неком златном ланцу, у којем је сваки од њих посебна карика, која се сједињује са претходном кроз веру, дела и љубав, тако да они представљају у једном Богу један ланац, који не може лако да се раскине"

То је заиста, златан нераскидив ланац. А сада ћу испричати неколико догађаја из оних заборављених свески, где се очигледно појављује веза Оптинских светитеља са преподобним Серафимом Саровским или преподобним Пафнутијем Боровским.

Једна месна житељка рекла ми је да запишем следећи догађај. Њеној млађој сестри умирала је у болници од упале плућа тек рођена беба. Лекар је био добар и трудио се да помогне, али се младенац гасио на његове очи. Једном је млада мама чула како је доктор рекао медицинској сестри:

- Жао ми је малишана, за сат - два умреће. Агонија је већ почела.

Тада је мама ставила дете у наручје и побегавши из болнице села у такси и упутила се у Оптину, ка манастирском извору преподобног Пафнутија Боровског. Били су крстовдански мразеви - 30 степени испод нуле. Но она се сећала прича баки о исцељењима на том извору и с молитвеним вапајем за помоћ три пута спустила младенца у ту ледену воду. Потом је замотала младенца у своју бунду и однела га кући. Нека, мислила је, макар ће умрети међу својима. А младенац је спавао 24 сата и пробудио се сасвим здрав.

А једна моја познаница са села, већ покојна бака Јустина, видела је уживо преподобног Пафнутија Боровског. Једном, још као девојка, она се олењила да оде на реку да опере рубље, и решила је да га пропере у извору Преподобног. Манастир је тада већ био разорен и затворен, црквицу над извором преп. Пафнутија Боровског такође су порушили. А омладински вођа им је у школи објаснила да су свети извори безобразна лаж попова, јер је вода у њима просто - вода. Но када је Јустина спустила у извор насапуњано рубље, из воде се почео подизати преп. Пафнутије Боровски - одмах га је препознала по иконама. И монах ју је тако строго погледао, запретио јој прстом, да је девојка у страху побегла од извора, бацивши на земљу корпу са рубљем.

Слично се десило и мом пријатељу. После крштења он је цело лето провео у Оптини пустињи и сваки дан је одлазио на извор преп. Пафнутија Боровског. Једном после купања видео је да му се на обући нахватало мало прљавштине, и опрао је обућу у извору. Вода у извору је потамнела од прљавштине, а мом пријатељу је постало све тамно у очима. Ужаснуло га је то, да је ослепео и да једва разазнаје предмете. Некако се дотетурао до моје куће и још с прага рекао:

- Ослепео сам јер сам оскрнавио свети источник. Сада сам схватио какав је то грех.

Лекар му је потом говорио нешто неразумљиво о тамној води у очима. И извршене су две операције пре него што му се опет повратио вид.

+ + +

Наивне приче о томе како неки поклоници попут Светлане траже у Оптини пустињи мошти преподобног Серафима Саровског, сматрајући га Оптинским старцем, уопште нису наивне. Ево једне од таквих прича.

Једном је у Оптину пустињу дошла млада жена и замолила да је ту крсте.

- А зашто желите да се крстите баш у Оптини? - упитао ју је игуман Сергеј (Рибко), сада настојатељ московског храма, а тада оптински јеромонах.

- Дошао ми је један старчић и саветовао ме да се овде крстим. Ево, ја сам и дошла к њему да се крстим.

Придошлица је тако подробно описивала спољашњост свога "старчића", да је отац Сергије посумњао: можда се њој заиста јавио неко од Оптинских стараца? Почео јој је показивати фотографије и иконе Оптинских стараца, но жена је са сигурношћу одговарала: "Није он". И одједном је заблистала од среће угледавши икону преподобног Серафима Саровског:

- Ево га мој старчић, то је он, радост моја! Он ми је чак тако и говорио: “Радости моја, молим те, крсти се”.

Велики угодници Божији понекад виђају свете. Но, да би се некрштеном човеку у наше дане јавио преп. Серафим, то је, сагласићете се са мном, достојно дивљења. Отац Сергије је почео испитивати жену, покушавајући да открије шта је то у њој посебно. Али ничега особеног у њеном животу није било - живела је у једнособном стану са мужем, сином и парализованом свекрвом, а радила је као продавац. Плата је била више него скромна, но жена није чак ни помишљала да било кога обмане или превари. А такође није ни помислила да би могла да се посвађа са мужем, нити је се икада посвађала. Осим сина желела је да има још деце, али до тад није била воља Божија. А због бриге о парализованој свекрви млада жена не само да није туговала, већ, буквално је волела свекрву изнад свега.

- Ја са мужем и сином готово никуда не идем, да не бих остављала нашу баку саму, - причала је она. - Тако седимо увече утроје, причамо о нечему, а на души, не знам зашто, таква радост, да је не умем ни исказати.

Нина Павлова

[marija]

САДРЖАЈ „КАЛЕНИЋА“, ЛИСТА ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ БРОЈ 3/2009    Штампај    Е-пошта

ImageЦентрално место у овом броју имају актуелне, али и најважније новости у Шумадијској епархији – освештавање два новоподигнута храма, у Корићанима код Крагујевца, посвећеног Светој Тројици и у Рајковцу код Младеновца, посвећеног Благовестима Пресвете Богородице. Описи речју и сликом сведоче како је другог, односно седамнаестог маја, у недељама између Пасхе и Педесетнице, текао чин освештавања од стране Епископа шумадијског Господина Јована и служења прве Литургије у храмовима који од тада почивају на светитељским (мученичким) честицама моштију, односно шта је све Преосвећени Владика говорио верном народу о смилу похођења служби Божијих у овим црквама. Репортаже из Корићана и Рајковца садрже и информације о томе како је текло подизање ових цркава, колико је љубави и труда уложено, то јест ко је за ова богогудна дела најзаслужнији, да би за то од Епископа био и одликован.

„Каленић“ за мај и јун ове године, као главни богословски текст, доноси, први пут на српском језику, десет уводних глава дела светог Иринеја Лионског „Изложење апостолске проповеди“ (Επίδειξις Αποστολικού Κηρύγματος, Demonstratio praedicationis apostolicae) које је пронађено 1904. године у преводу на јерменски језик. Дело је мање познато од главног Иринејевог дела Adversus haereses (Против јереси), али га патролози истичу као значајно, јер је то (од 1. до 42. главе) први (у хришћанској историји) покушај библијског катихизиса, кратког излагања верских истина на народу близак начин. Како свети Иринеј основни садржај хришћанске вере темељи на апостолској проповеди, посебно истичући светог апостола Павла, овим текстом почињемо да обележавамо и велики јубилеј – две хиљаде година од рођења Апостола народа.

Првих десет глава „Изложења апостолске проповеди“ преведено је за „Каленић“ према енглеском издању (St Irenaeus, „The demonstration of the Apostolic Preaching“, London, New York, 1920), које је приређено на основу јерменског преписа (јединог) из прве половине XIII века, уз консултовање и руског издања (Н. И. Сагарда из 1907), укљученог у репринт издање (Н. И. Сагарда, А. И. Саграда, Полный корпусъ лекцiй по патрологiи, Санктъ – Перербургъ, 2004). Преводилац је Саша Трифуновић, професор Богословије у Крагујевцу.

Краћи текст Милана Кочијашевића „Свети апостол Павле у иконографији“ уклапа се у идеју уредништва листа да током године већи простор буде посвећен изузетном јубилеју – две хиљаде година од рођења светог апостола Павла.

Читаоци „Каленића“ први пут на српском језику имају прилику да се сусретну и са текстом угледног грчког иконописца и професора Јоргоса Кордиса. Донесен је чланак „Теоријско – богословска основа византијског стила“, саставни део Кордисове књиге „Фајумски портрети и византијска икона“ која ће се ускоро, на српском језику, а у преводу свештеника Драгана Поповића са грчког, појавити у издању „Каленића“, издавачке установе Шумадијске епархије. А Кордисовом сликарству посвећена је рубрика „Православна галерија“.

У овом броју заступљени су и теолошки текстови свештеника наше Епархије. Иван Теодосић, парох у Венчанима код Аранђеловца, написао је рад: „Добро завештање сачувај Духом Светим који је у нама“ (2. Тимотеју 1, 14) који је читан на братском састанку свештенства Орашачког архијерејског намесништва. Зоран Крстић, ректор крагујевачке Богословије и професор канонског права на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, у два краћа текста, тумачи свештене каноне Цркве који се односе на актуелне појаве у нашој помесној Цркви. А Саша Антонијевић, свештеник крагујевачке Саборне цркве, написао је оригинални рад о плодотворној архипастирској делатности, али и трагичном крају Доситеја (Васића), Митрополита загребачког.

Након прославе шестогодишњице подизања манастира Каленића у прошлој години, у Шумадијској епархији ове године се припрема молитвено обележавање седам векова постојања космајског манастира Тресија. Тим поводом, о времену подизања овог манастира пише Боро Шобот у чланку „Манастир Тресије – XIII, XIV или XV век“.

„Каленић“ је добио и извештај са недавно одржаног врло садржајног православног симпосиона „Српска теологија данас“ из којега се види колико су разноврсне богословске теме којима се бави наша академска јавност (и са световних високошколских установа, што Цркву Божију свакако радује).

Читаоци часописа Шумадијске епархије имају прилику да се сусретну и са краћим одломком из недавно на српском објављене књиге Патријарха константинопољског Никифора (806-815) „Против иконокласта“ која доприноси бољем разумевању у нашој средини врло сложених иконоборачких спорова у Цркви (VIII-IX век). Приказан је и значајан сликарски (иконописни) приручник Југослава Оцокољића „Посне сликарске технике – допуњене методе иконописа“. Места се нашло у овом броју и за једну Гогољеву литерарну минијатуру са хришћанском тематиком.

Поред већ помињаних извештаја о освећењу новоподигнутих цркава, редовна рубрика „Из летописа Шумадијске епархије“ садржи преглед других најважнијих догађаја у овој архидијецези, пре свега оних у којима је учествовао и свој благослов вернима пренео Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован. Лист преноси и службене дописе из Епархијске канцеларије, „Промене у Епархији шумадијској“ и „Служења, посете и пријеми Епископа шумадијског Господина Јована“. Део часописа и овог пута резервисан је за „Дечију страну“ која доноси дечије радове о Вазнесењу и Духовима.

[marija]

Уредништво и администрација часописа

Главни и одговорни уредник

Никола Миловић, протојереј

Заменик главног и дговорног уредника

Негослав Јованчевић

Редакција

Др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор

Милић Марковић, протојереј

Марко Митић, протојереј

Рајко Стефановић, протојереј

Драган Икић, јереј

Небојша Младеновић, јереј

Гордана Јоцић

Владан Костадиновић

Владимира Роловића б.б

34000 Крагујевац

Телефон: 034/ 371-192

e-mail: [email protected]

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=blogcategory&id=19&Itemid=72

[Guest Alefshin]

БИВШИ БРОКЕР, ОТАЦ НИКАНОР

“Брокер са Вол Стрита замено је Менхетн за православни манастир”, чланак са тим насловом објавили су медији на западу. А прву биографију 32-огодишњег Бугарина Христа Мишкова објавили су новинари британског листа “Дејли Телеграф”.

Христа Мишкова очекивала је блистава каријера на њујоршкој берзи. Међутим, нешто га је натерало да остави добро радно место, које би пожелели многи његови вршњаци, и да се врати у своју црноморску отаџбину. И не само да се просто врати...

Отац Никанор - тако се сада зове Христо - решио је да промени скупо одело и лаковане ципеле за црну монашку расу и сандале. По његовим речима, одједном му је постало страшно да гледа, како људи, трошећи више него што зарађују, страдају пред лицем финансијских криза, које с времена на време потресају свет. Престао је да разуме банкаре и брокере, који су осећали смртни страх пред могућношћу губитка посла..

Шта више, - убеђен је, да слом банака и других финансијских институција доноси добро човеку, јер би иначе људи живели превише грабљиво. Многи људи у свету нису свесни, да они нису зарадили ни за храну коју једу, да они само узимају ништа не давајући. Но, ако ти имаш веће потребе него што си зарадио, то значи да ће неко у свету остати гладан, сматра брат Никанор.

Његове колеге нису биле у стању да схвате, зашто је Христо одлучио да постане монах. Међутим, за њега је то био једини могући излаз на путу унутрашњих тражења, која су га довела до сазнања да је материјално благостање ништа у поређењу са богатствма Духа. Свако може да постане добар брокер, но тешко да ће то донети икакву корист свету, убеђен је он.

“Ми постојано тра-жимо срећу у спољаш-њем, у материјалним стварима, које су способне да унесу само раздор како у нас саме, тако и у свет око нас”, - говори отац Никанор.

Ако је раније Христо Мишков, како примећују новине, "дојио" златно теле на Вол-Стриту, сада он устаје у цик зоре, да би радио у манастирској сирници. Уместо раскошног Менхетна његово спољашње место обитавања постао је Црногорски манастир из 12. века, удаљен 30 км западно од Софије.

Та промена која му се десила не пада му тешко. Када је пре пет година обукао монашку расу, једини предмет раскоши за њега био је мобилни телефон, који је користио само за то, да би позивао своје бивше колеге у Америци и бугаре и убеђивао их да новчаним прилозима помогну обнову његовог древног манастира. И ту своју мисију успешно спроводи.

Превод: Весна В. Лаловић

http://www.telegraph.co.uk/news/newstopics/howaboutthat/3123516/Wall-Street-trader-becomes-a-monk.html

[Милица]

Интересантан преокрет!

[Guest Alefshin]

???????????? ????????!

??, ??????!

-------------

???????? ?????? ? ?????? ????

???? ?? ?????? ????????? ?? ????????

- ???????? ? ???????????. “?????? ?? ?????? ??????”, ????. ???? ?? ?????? ???? ????? ?????: “?? ??? ?? ?? ??? ?????? ??????, ????? ?? ?? ?? ????? ? ?? ???? ????? ?? ?? ????”. ?? ?? ?? ?? ? ?????, ??? ? ???? ?? ???? ?? ????.

??? ?? ????? ?? ????

?????? ???????? ????: “?? ?????? ??????? ???? ??? ???????: ???? ??????? ????? ????????, ???? ????? ???????, ?? ????? ?? ??????? ? ??????? ? ???????, ? ???? ?????? ???????? ??????? ???? ?? ???? ???? ??????".

??????? ??????? ? ???????.

????? ????, ? ???????, ??????, ?????? ?????? ??????? ? ????????? ?? ????????? ????? ??????. ????????? ?? ?? ?? ?? ????????, ??? ???? ???????? ?? ?? ?? ???????. ????? ??? ? ????? ?? ?? ?????? ?? ????? ???????? ?????? ????????. "?????????? ?? ???????? ?? ?? ?? ??????? ?????, ?? ?? ?? ??? ? ????????".

?????? ?? ????? ???? ? ????????? ? ?????? ???? ???? ?????? ????????. ??? ????? ?????, ???? ??: "???????, ???? ??? ? ????? ??? ?? ?? ???????? ???".

????? ??? ??? ????.

???? ??? ??????? ??? ?? ????, ??????? ?? ?????? ????????? ?????????. ??????. ?????? ???????? ????? ???? ???? ????????. ???? ?? ?? ? ???? ?????. “??? ??? ?????, ???????”, ???? ??. “???? ???? ?? ????????? ?? ?????, ?????? ?? ?? ?? ??? ???? ????? ?? ???????.”

????? ?????? ?? ?????? ? ?? ??? ? ?? ???.

?????? ?? ????? ????? ???, ?? ??? ? ???? ??? ?? ??????????.

??????????? ?? ????? ???.

???? ???? ???????? ? ?????? ??????? ???? ???????? ? ???? ?? ????. ??????? ?? ?????? ? ??????????? ?????? ??????. ???? ?? ?? ?? ???????? ??? ?????, ? ??? ?? ????: "???????, ????? ????? ?? ?? ???. ?????, ??? ??? ??, ???????? ?? ?? ????". ? ?????? ? ???????? ?? ?? ?? ??????? ???????, ?????????? "???????". ???? ?? ?? ?? ???????? ?? ???????? ???? ????? ???? ???? ??????? ???? ???? ???????? ???? ?? ????...

????? ?????? ?? ????? ????. ????????? ?? ?? ??????? ?? ???? ??????????, ???? ??????????. ?????? ??? ?? ??????????. ?? ??????, ??? ??? ???? ???????. ?????? ? ????????? ?? ???? ??????? ???????? ???????, ????? ?????????, ???? ??????. ?????? ????????? ?? ?? ???? ????? ???????? ?? ????????? ??????????. ?? ????? ??????? ???? ???? ???? ???????? ????? ?? ??? ?? ??? ???????????? ??????? ? ?? ?? ??? ??? ????? ?? ????.

- ???? ?? ?????? ????????? ?? ??????

- ??? ??????, ?????? ??? ?? ?? ????? - ?? ???????.

????? ??? ????? ????? ??????. ??? ?????? "???? ????". ????? 86 ??????, ????? 92. ??? ???-?????? ?????? ? ??????????? ????? "???????? ??" ?????? ????? ? 108. ??????. ??? ???? ????? ???????? ?? ??????. "???????? ?? ?? ??????", ??????????? ???.

????? ??????, ?????????? ????? ????, ? ?????? ?????? ????????, ???? ?????? ????????? ? ???????? ?????? ????????. ????? ?????? ?? ?? ?? 99. ??????. ????? ?? ?????????. ????? ?? ??? ?? ?????? ? ??? ??, ??? ? ? ??????????? ?????? ????. ????? ????. ??? ?? ?????: ?? ??? ?? ? ???????! ????????: ?? ????? ?? ?????, ???? ?? ?????????! ????? ????. ????? ?? ?? ??????? ???????? ???? ? ??????. ??? ??? ???????? ? ????? ???? ?????? ????????.

??? ??? ?????? ????? ?????????? ? ??????? ?? ??????? ???? ? ???????? ????????, ??? ?? ??????? ? ?? ??? ??? ???. ????? ??????? ???? ???????? ????? ???? ????? ? ????. ???? ?? ?? ?? ?????, ???? ?? ?????? ?? ????? ???????? ??? ????? ? ??? ?????, ???? ?? ???? ?????????.

????? ?? ??? ???????? ???? ????. ??????? ?? ?? ?????? ??? "???????" ?? ???? ????? ???. ??? ??? ????????????? ?? ???? ?????????? ? ??????????. ?? ???? ?? ?? ??? ? ??????. "?? ?????? ????????".

??? ??? ?????? ???????? ?? ? ????????? ???????????? ?????? ??????, ??? 90 ??????. ????? ?????????? - ? ?????? ???? ?? ?????? 60 ??????. ???? ?? ?????? ???? ??? ??? ???? ?? ?? ???????: "??? ?? ??? ? ???? ?? ?????? ?????, ?? ????? ?? ????? ??????????". ????????? ???-???? ?????? ?????? ?? ? ??????? ?? ???????????. ????? ??. ????? ??????? ??????????? ?? ?? ??????????? ?? ?????????. "??????? ?? ??" ?? ?? ?? ???????. ??????? ?? ?? ???? ??????, ????????, ?????????.

"??????? ?? ??????????? ??? ????", ???? ?????? ?? ???????. ??? ?? ????? ????????? ?? ??? ????????, ????????? ??????????".

???? ?? "???????????" ?????? ? ?????? ????. ???????? ?????????. ? ???? ???? ?? ?? ?????? ???? ?? ???? ???????. ? ???? ?? ????? ? ??????, ?? ?????, ?? ?????.

??????? ???? ? ????? ???? ??? ???????? ???????, ????? ????????, ?? ????? ?? ?????? ?????? ?????????, ???????? ?? ???????? ? ????????, ???? ????? ???????? ???????????? ???????? ??????? ????.

????? ??? ??????? ?? ???????? ????. ?????? ?? ?? ??????? ??? ?? ?? ?? ???????? ????????.

???????? ??? ?? ??????? ??????????? ? ???????????? ?? ????? “?????????” ????????: “??? ?? ?? ? ???? ??? ?? ?????? ??????, ?????? ?? ?? ????????? ?????? ????????? ?????. ??? ?? ?????? ??????, ?????? ?? ????????? ???. ??? ??? ???? ??????? ?? ?? ?? ??? ???????, ???? ? ???? ?? ?? ?? ????, ????? ???? ???? ????????. ??? ???? ???? ??????? ?? ??? ???? ???????, ???????? ?? ??.”

???? ???????? ?? ???? ? ???? ?? ?? ?????? ?? ???????. “???????, ???, ???? ?? ????? ??? ?? ????? ??? ?? ????? ?????” ?? ?? ? ????? ????? ???????: “?????, ??? ?? ??? ?????, ????????? ??, ?? ?? ?? ?????? ??? ?????”. ???????? ?? ?????? ?? ????????. “??? ?? ???? ?????? ?????????! ???? ?????? ??????. ???? ?????. ??? ?? ??? ???? ????? ?????? ???????”

??????? ??, ?????? ??. “???? ?? ???? ?????? ????? ???? ?? ???????? ????????????. ??????? ?????? ???? ????? ????, ??? ??? ?????. ?????????, ??? ?? ?? ?????!”

??????, ??? 1993.?.

?. ?. ???????????, ?????

[marija]

Hirurg postao sveštenik

MOSKVA

OD STALNOG DOPISNIKA

BIVŠI ministar zdravlja Rusije Jurij Leonidovič Ševčenko (na slici desno), jedan od najboljih ruskih kardio-hirurga, postao je otac Georgij i subotom i nedeljom služi u hramu Svetog Nikolaja. Informaciju je potvrdila Moskovska

patrijaršija. Dr Ševčenko je pre mesec dana postao sveštenik i subotom i nedeljom služi u crkvi koja se nalazi na teritoriji Nacionalnog centra za hirurgiju “Nikolaj Pirogov”. On je za dve godine završio seminariju, što je bio uslov da postane sveštenik.

Kao jedan od najboljih ruskih kardio-hirurga Jurij Ševčenko je bio imenovan 5. jula 1999. za ministra zdravlja Rusije. Rođen je 1947. u Jakutsku, glavnom gradu hladne Jakutije. Završio je Vojno-medicinsku akademiju, a 1992. je postao načelnik te prestižne medicinske ustanove. Ševčenko je bio glavni kardio-hirurg Sankt Peterburga i lenjingradske oblasti. Kao doktor nauka objavio je više od 360 naučnih radova, a mnogi njegovi studenti su postali poznati doktori nauka.

Interesantno je da je dr Ševčenko na početku svoje ministarske karijere u Moskvi zamolio tadašnjeg patrijarha Aleksija Drugog da osvešta zgradu ministarstva koja je do revolucije bila berza. Patrijarh je prihvatio molbu i lično osveštao zgradu ministarstva. Tada je bila i dogovorena saradnja, pa su bolesnici dobili mogućnost da pozovu sveštenika da dođe kod njih u bolnicu.

O motivima da postane sveštenik, profesor Jurij Ševčenko ne želi da govori. Samo kaže “da je uvek bio iskreni vernik”!

[Guest Alefshin]

"Православни пут"

Наслов:

Pravoslavni put

Албум:

razgovori

Година:

2009

Величина: 18:04 минута (3.11 МБ)

Формат: MP3 Mono 22kHz 24Kbps (CBR)

"Трудили смо се да донесемо читаоцима радост и умиљење у срцу за чим сви чезнемо", говори Станко Пантовић представљајући најновији број часописа "Православни пут". Нека свако набави бројанице и почне да се моли, ријечи су о. Јефрема коме је посвећен текст "Порука Свете Горе". Нови број објављује и необјављен текст старца Пајсија о гордости као врховном штабу свих страсти.

Актуелни разговори

Преузмите аудио датотеку

http://www.svetigora.com/node/4876

[Guest Alefshin]

[Guest Alefshin]

“ЉУБАВ, БРАТЕ, НЕ УМИРЕ...”

15 ГОДИНА ОД УБИСТВА

ОПТИНСКИХ НОВОМУЧЕНИКА -

ЈЕРОМОНАХА ВАСИЛИЈА,

МОНАХА ТРОФИМА И

МОНАХА ТЕРАПОНТА

18 априла, 1993.г. на Светло Васкрсење Христово, у Русији се пасхална радост у душама православних мешала са тугом. Јер, сви смо ми боравили у Оптини, где нас је дочекивао милосрдни гостопримац, отац Трофим, у трпезарији нас је хранио анђео молчанија Терапонт, а у храму нас је исповедао и причешћивао јеромонах Василије. Сви су они поседовали дарове Духа Светога. Наша жалост за њима била је светла. Они, несумљиво, већ пребивају у вечној радости са Христом. И ми их више у овом животу нећемо видети ни чути. Зашто је баш њих, најбоље међу нама, призвао тада Господ? - зато што су они били спремни да постану прве жртве те крваве 1993.г.

Отац Трофим:

"СПРЕМАН САМ, ГОСПОДЕ..."

Ја сам са сином, тада му је било 12. година, први пут дошла у Оптину пустињу одмах пошто смо сазнали да су је вратили Цркви, крајем августа 1989.г.

Много смо читали о Оптини, о њеним старцима, ишли смо у обитељ, коју смо видели у књигама дореволуционарних издања, а тамо је тада разрушеност била страшна. Као да су нај-гори бољшевици управљали Оптином..

Братија је обновила само малу надвратну цркву, у којој су и држали службе.

Но, и при свој тој разорености братија је, поштујући многовековну традицију обитељи, ипак примала поклонике. Оспособили су за њих две велике собе, назвавши их као некада: мушка и женска страна. Ја сам имала право да завирим само у "женску" - и боље је да не говорим у каквим су условима тамо ноћевали људи.

Поклоници су ми рекли: "Треба да потражите гостопримца Леонида. Он ће вам рећи где да идете". Пошли смо ка полуразрушеном Вав-едењском храму. И убрзо нам је хитро (он је све радио хитро) пришао гостопримац Леонид. Годину дана касније, био је замонашен са именом Трофим. Таквих монаха сам раније виђала само на сликама Нестерова и на иконама. Сећам се да је био јако мршав (али усто, како сам потом сазнала, био је необично снажан - жарач је могао свезати у чвор) а његове очи су искриле и стапале се са небом. На жалост, ни једна фотографија не изражава његов истински лик.

- Благословите мени и сину да прен-оћимо негде једну ноћ, - рекла сам му.

- А, како да не. Ви се сместите у женску половину, а син нека пође у мушку, - одговорио је он и личне карте чак није ни погледао као у другим манастирима. И свакако је видео да ја чврсто држим за руку своје дете: не пустам га! Оборио је поглед и тихо рекао: "Код нас је такво правило". И отрчао.

Правило је озбиљна ствар. Пошли смо на службу у надвратни храм. А после службе ја нисам издржала и када у храму више никога није било, пошла сам да се пожалим (у мислима, наравно) светом Амвросију Оптинском, код његове иконе: "Ето, старче, ти знаш колико те ми волимо, колико смо дуго к теби путовали. А сада немамо где да преноћимо... Ја у ту "мушку половину" пустам дете на твоју одговорност, само да знаш".

Потом смо отишли у скит. Вратили смо се у манастир. Мој синчић је храбро пошао тамо где су га упутили, а ја сам се спустила на некакву клупицу. И одједном, син се враћа: "Мама, гостопримац Леонид нам је дао кључ. Упитао је да ли сам ја онај који је са мамом дошао из Москве? - и дао ми је кључ. Хајдемо, показао ми је собу на спрату, где можемо заједно преноћити".

Отворили смо собу: на тек орибаном поду лежала су два потпуно нова душека, преко њих нови војнички чаршави и прекривачи. А поред душека биле су брижљиво стављене две столичице. Једноставно, царски одмор - конак у сред ових рушевина.

Хитро је ушао наш добри гостопримац. У рукама је носио још нераспаковане прекриваче необичне лепоте. Моје речи благодарности очигледно није слушао. Рекао је, спустивши главу, тихо, скрушено: "То је све што могу да учиним". Одједном, присетивши се додао је: "Да, још и ово, - сутра после раног богослужења из манастира у Москву иде ауто. Пронађите ме, ја ћу вас сместити".

- Не, не, хвала, уплашено сам рекла. - Ми ћемо већ некако пешке на станицу. - И помислила сам: тебе пак, наш анђеле-гостопромче, свакако ће стићи прекор од манастирског началства, за то што си незнанце обасуо доброчинством.

- Но, како хоћете, - рекао је отац Трофим, тада још искушеник Леонид, - а ауто ће све једно ићи... И отрчао.

Касније сам сазнала, да он сам, није спавао више од три часа дневно, на коленима, ослонивши се рукама о столицу, и да су га због нечега увек грдили, а да се он при том радовао. Уставши пре свих, о. Трофим је трчао у просфорницу - требало је до службе испећи просфоре, потом је хитао у шталу да помузе краве, потом је радио са трактором у пољу, а потом је још и поклонике прихватао. Молио се на свим манастирским службама, при храму је био и црквењак и звонар. Имао је велико келијно правило. И непрестану Исусову молитву.

Мама о. Трофима је причала да је у сибирско село које се састојало од неколико домова, њихов прадеда дошао из Петербурга, где је служио при двору Николаја ИИ. После револуције морао је да се скрива, а потом се преселио у далеку тајгу. Ту се и родио новомученик, отац Трофим. У детињству је био помоћник код суровог пастира који је чувао сеоску стоку. Житељи су често слушали како грди дечака док овај ћути. Мама му је рекла: "Сине, напусти га, некако ћемо се снаћи", - а после смрти оца живели су веома сиромашно. Но, дечак је одједном почео ватрено да брани пастира: "Он је веома добар!".

И још је причала да је после армије радио на рибарском броду, да је често пловио у иностранство и отуда свима доносио дивне ствари. "А зашто себи нешто не купиш, сине?", - питала га је. - "Мени ништа није потребно, када видим вашу радост и ја се радујем". Ако би се случајно код њега и нашла нека лепа ствар, например, кожна јакна, неко би му обавезно затражо да је мало носи. Он би му давао и више је не би тражио натраг.

Но, то је све спољашњи живот, иза кога је стајао живот духовни. Дечак, одрастао у сибирском селу, где на стотине километара унаоколо није било ни једне цркве, од детињства је размишљао о смислу живота, ишао негде у шуму да тражи Бога. Као младић, радећи на железничкој прузи, писао је у свом дневнику: "Пруга је као живот. Промиче и завршава се. Потребно је што чешће ићи у храм, причешћивати се, исповедати грехе своје - свет иде у пропаст, и треба стићи покајати се". И ово: "Најважније у животу је: научити истински волети људе".

У Јевађељу су га највише потресле речи Господа: "У свету ћете имати жалости, но небојте се, ја сам победио свет".

Мајка, први пут дошавши к њему у још разорени манастир, рекла је: "Синко, врати се кући". А он јој је одговорио: "Ја овде нисам самовољно дошао, мене је Мајка Божија призвала". Још се сећа да се он спремао да дође у Оптину одмах после њеног отварања. Но, тада су му украли документа и новац. Тада је он одлучно рекао: "Макар ходао пругом, отићи ћу у манастир". И уз Божју помоћ, брзо је успео да добије нова документа и да прикупи новац.

После раног богослужења ишла сам са сином ка Козељску. Размишљала сам о ономе што нам се догодило. Очигледно да је то нешто важно, али шта? Касније сам схватила: ми смо ишли у Оптину с љубављу према њеним старцима и по љубав стараца. И добили смо, по милости Божијој, ту драгоцену ризницу кроз оца Трофима.

Он је, по причању многих поклоника, по свом духовном настројењу био близак Оптинским старцима. Разговарао је с њима шаљивим, кратким изрекама, често у стиху, као старци Амвросије и Нектарије. Например, угледа поклоника који пуши за манастирском оградом и са осмехом каже: "Ко дими ђавољи кад, није Христво раб". И како многи кажу, такав би често заувек бацио дуван. А онима, који су могли да разумеју, говорио би овако: "Сагни се као дуга, и буди свима слуга". Или: "Кроз празне забаве страсти се усељавају, а што је јача страст, теже се од ње избављају". Неки су се удостојили да чују од њега: "Као што ковач не може ништа исковати без огња, тако ни човек не може ништа учинити без благодати Божије". Такође су причали, да чак и када су га отворено обмањивали, он је био савршено миран. Трудио се да ничим не покаже да зна да га варају, но увек се правовремено појављивао тамо где је био потребан.

Једном је шофер аутобуса који је довезао поклонике, осудио доброг гостопримца за то што је изашавши изван ограде манастира, помогао младој жени да донесе тешке ствари. Отац Трофим му је рекао: "Опрости брате, што сам те саблазнио, но монах није онај који бежи од људи, већ онај који живи другачије, то јест по Божијем".

Други пут сам видела оца Трофима када сам у малој групи православних новинара дошла у Оптину у јесен 1990.г. да направим интервју са другим настојатељем манастира, архимандритом (данас архиеп. Владимирским и Суздаљским) Евлогијем. Обитељ се пуно променила, повратила је своју некадашњу лепоту. У Ваведењском храму се већ вршило богослужење, сва манастирска здања блистала су белином, стазе су биле поплочане.

На крају беседе рекао је: "Сместићу вас царски, спаваћете у келијама, где шамординске матушке одседају". Тада је повукао некакав гајтан који је висио десно од њега и у собу је улетео отац Трофим. Његове умне, умилне очи, одавале су одлучност да сместа испуни свако послушање настојатеља.

- Брате, одведи их на одмор, - рекао је будући владика Евлогије.

Отац Трофим нас је повео ка нашим келијама на одмор, но одједном је застао недалеко од платформе привремене звонаре, баш поред места где ће ускоро бити скромни гробови оптинских новомученика и рекао да причекамо. Ту платформу, на којој су били принесени на жртву монаси Трофим и Терапонт, они су направили својим рукама. Сада је она место поклоњења за посетиоце, к њој приступају као светињи. И скромним крстовима на њиховим гробовима, такође. Ми смо тада имали прилику да стојимо и да се молимо на том светом месту, али ми ништа нисмо схватали, почели смо нешто живахно расправљати.

И тада се на балкону своје келије појавио настојатељ. Гледао нас је погледом Христа, који се молио за гомилу која је пролазила поред Његовог Крста: "Опрости им, Господе, јер не знају шта раде". Да ли је и он предосећао као и сами новомученици, њихово убиство на том месту? - Не знам. Но то, да је то место свето, несумњиво је осећао. Нама је постало непријатно, стидели смо се, повукли смо се у страну, као гардисти на паради, и неко од нас је рекао:

- Опростите, оче Евлогије.

- Да-да, -одговорио је он тужно, да-да. И отишао је.

Дотрчао је отац Трофим. Покретом је показао да га пратимо. Довео нас је до места за одмор. Више га на овом свету нисам видела. Причали су да је он, вечито неуморан, одједном на служби, на самом почетку Страсне седмице, сео на степеник од олтара и тихо рекао: "Спреман сам, Господе". Братија није разумела, о чему он то? После Пасхалне службе, новомучени-ци за празничном трпезом скоро ништа нису јели, први су устали и упутили се на послушања. Јеромонах Василије требало је да иде у скит, да исповеда, а отац Трофим и отац Терапонт на ту платформу звонаре - да звоне за рану литургију. Убица је мачем најпре пробио о. Терапонта, а одмах за њим о. Трофима. Но, он је у то време, док је бол прожимала цело његово тело, скупивши последње атоме снаге - снаге љубави према људима - ударио о звоно. Братија је посумњала да се догађа нешто чудно и потрчала је ка звонари. Више у манастирској порти нико није био убијен, али на путу за скит, да ли сатаниста, да ли тешко болестан човек, сусрео је и пробио мачем јеромонаха Василија.

Трећи пут сам дошла у Оптину оцу Трофиму и братији убијеној заједно с њим, да се поклоним њиховим гробовима. Била је светла седмица. Сунце је "играло". Птичице су певале. Дуго сам тражила опроштај од оца Трофима за то, што нисам могла ничим у свом животу да одговорим на указану ми оптинску љубав у Христу. Одговорити на њу било је могуће само таквом истом љубављу према људима. А ње у мени није било.

Пошла сам стазом између борова у скит. Угледала сам да ми долази у сусрет, оборивши главу, старац удубљен у молитву. Помислила сам: ето, долазимо овамо ми грешни, сујетни, сметамо светим људима да се моле. Приљубила сам се уз бор, хтела сам од стида да пропаднем у замљу. И тада је старац подигао главу, погледао ме младим, блиставим очима оца Трофима и рекао: "Христос Воскресе!".

Причали су, да када је на гроб о. Трофима дошао његов брат, збуњено је рекао: "Па како да се то деси, да умреш...". То јест, његов разум то није могао да прихвати. И тада је он јасно чуо речи: "Љубав, брате, не умире..."

Отац Терапонт

АНЂЕО МОЛЧАНИЈА

Анђелом молчанија, оца Терапонта назвали су сами монаси. А они ништа не кажу тек тако. Једном брату о. Терапонт је објаснио, да ћути на зато, што је дао такав завет, већ зато што је схватио, како лако речју увредиш човека, лишиш га душевног мира. Зато је боље мање говорити.

Родом је такође био из глувог сибирског сеоцета. Побегао је отуда - тамо је било духовно блато, по његовом убеђењу. Ни једног храма унаоколо, малдеж се опија. У неком маленом сибирс-ком градићу учио је шумарство. Ту су се студенти који нису пили занимали јогом. Какав парадокс совјетске власти: младима не дозвољавају у храм, а у секту - изволите. Пити, пушити, можеш колико ти воља.

Отац Терапонт, тада Владимир Пушкарјов, чим се почео бавити јогом, одмах је схватио о чему се ради. Писао је другу: "Јога, то је исто оно блато које постоји у нашем селу, само што се тамо опијају вином, а овде гордошћу".

По завршетку школе, неколико година је живео сам усред шума надомак Бајкала. Схватио је: где нема храма нема живота. Једном брату је признао: "Када би ти знао кроз каква сам ја страдања прилазио Христу". Причао је да је тамо у шуми доживео директан напад демона. Но, зато је стекао страх Божји. Говорио је: "Страх вечних мука очишћује од страсти". Тамо, у шуми, научио се ћутању не само устима већ и помислима.

Из прибајкалских шума отишао је ујаку у Ростов на Дону. Ту је радио као црквењак при храму Рождества Богородице. Ишао је у Тројице Сергијеву лавру, где га је старац Кирил (Павлов) посаветовао да оде у манастир. У Оптину пустињу дошао је 1990.г. Имао је послушање у кухињи, најтеже. Ако је понекад нешто и рекао, било је то веома смирено и пажљиво, да никога не саблазни и не ожалости. Никога није осудио.

Године 1991, отишао је у своје родно село да се опрости са свима. Родбини је рекао: "Више ме никада нећете видети".

Разлог свог молчанија објаснио је и овако: "Ко ћути, тај задобија светлост у души, њему се откривају његове страсти". Није пропустио ни једно богослужење, био је виртуозни звонар. Имао је дар непрестане Исусове молитве.

Пред Пасху 1993.г. разделио је све своје ствари. И дугачки мач убице прво је пробио њега. Моли се за нас, анђеле молчанија, монаху Терапонте! Када пишемо о теби, стид ме је због моје брбљивости.

Јеромонах Василије

ПРОПОВЕДНИК

О оцу Василију, у свету Игору Росљакову, дипломцу факултета журналистике у Москви, знаменитом спортисти (био је члан ватерполо репрезентације) написано је неколико књига од људи који су га познавали, издане су његове проповеди и духовне песме. На сајту Оптине пустиње постоји његов детаљан животопис. Зато желим да завршим причу о оптинским новомучен-ицима записом из летописа оца Василија о првој Пасхи у обитељи:

“Срце као никада разуме, да све што смо добили, добили смо од Бога, добили смо на дар. Наша несавршена приношења, надомешћују се штедрошћу Божијом и постају невидљива, као што је невидљив огањ при заслепљујућем сијању Сунца... Светла седмица пролази у једном дану... Време се враћа тек у Светлу суботу... Васпоставља се Оптина пустиња, васпоставља се истина. Глава пак свему јесте, устали из Гроба Христос: "Устаћу и прославићу се!"

Надежда А. Иљичева

Број 41

[marija]

Casopis "Put, Istina i Zivot br. 1/1997

Izlazi kao dvomesecno izdanje

Izdaje: bratstvo manastira Lepavine

www-posl.: http://www.tel.hr/manastir-lepavina

E-mail adresa: [email protected]

Glavni i odgovorni urednik:

arhimandrit Gavrilo (Vuckovic)

http://manastir-lepavina.org/stranica.php?id=17

[marija]

SVESTENIK JE I LEKAR, I TO PRE SVEGA DUHOVNI

Свештеник Александар Авдејчев није рукоположен одмах после духовне семинарије. Носилац је важних одговорних места које човек по превилу сам не оставља већ их пажљиво чува. Гледано световно, са четрдесет година он већ има блиставу каријеру: као лекар одбранио је и докторску дисертацију, радио је као професор на катедри медицнског факултета, као психотерапеут, има и једно образовање више (психолога). На крају је имао положај главног психолога Кујбишевске железнице, на руководећем месту са четрдесет специјалиста-психолога разних градова наше области. Али у једном тренутку су сва та његова звања и дужности изненада изгубили своју привлачност за њега и изненада су се пред њим отворили сасвим нови видици. Прошавши кроз личну трагедију – изненадна смрт жене несретним случајем 2001. године, он се дотакао сасвим других области живота. А сва ранија знања су му помогла да осмисли важност овог открића. Данас свештеник Александар Авдејчев сам васпитава својих двоје деце, ради на обнови сеоске цркве у родном месту својих предака, и тешко може да се одбрани од многобројних поклоника који траже у њему не само пастира, него и лекара... Његова веза са железницом није престала: данас он служи у привременој цркви која је опремљена у бившем железничком вагону.

Воз се зауставио

-Много година сте били лекар, а у чину свештеника сте само три године. Јесте ли успели да за то време не посматрате људе у својој парохији као на пацијенте?

-Као лекар радио сам с људима само осам година. После сам био предавач, радио у «хитној помоћи»... а даље углавном административне послове. Тако да се нисам везао за нешто посебно. А сада је управо супротно, трудим се да се односим према пацијентима као и са верницима парохије. Са свима онима који ми се обраћају као лекару, ја се обраћам више као пастир. Свештеник је исто лекар, али пре свега духовни. Смисао је исти – помоћи ближњем. Тако да сам лако променио професију. Али лечити сломљену душу је много теже него лечити сломљену ногу...

-Како то да сте сами напустили тако високу и одговорну дужност - главног психолога кујбишевских жељезничких путева?

-Могли би ме назвати успешним човеком: имућним и са добрим послом. Али ако се изгуби смисао, тада и ако те обаспу златом – неће те то чинити срећним... Десило ми се да сам на послу дошао до противречности у систему. У нашој лабораторији смо дошли до парадоксалног закључка о томе да радници на локомотиви, машиновође и помоћници, који имају најбоље психолошке карактеристике често постају главни узрочници несрећа. А да они који су урадили психолошке тестова се «тројком» сигурније управњају локомотивом. Испоставило се да нема никакве везе између несрећа и оних психолошких мерила за људе, која су сматрана главним. Ситуација се из корена променила, и раније методе за процењивање унутарањег стања људи више не важе. Људи се налазе у духовној кризи, а главним узроком несрећа не јављају се психолошка «трвења» него конкретни пороци као што су блуд, љутња, шкртост и друго. Узимали смо инструменте и путовали са радницима до Пензе или до Рузаевке и водили у путу отворене разговоре са људима, пратили како дише машиновођа са помоћником. После свих ових путовања постало је јасно, да је психологија сасвим у другом плану. Потребно је сво време мењати методе, да би се могли пратити проблеми који брину данашњег човека. Након овог закључка нисам могао више да радим као главни психолог на железници. Осим тога, схватио сам да уместо користи рад психолога може нанети штету: да би се прошла процедура психолошког тестирања (која за машиновође траје два дана, а можда је жешћа него пред полетање у космос), а људи се и без тога налазе у кризном стању, и њихове душе на тај начин добијају стрес више. И то може довести до несрећа. Узроци несрећа често нису психолошки, него услед притиска администрације, која настоји да што више искориштава људе, а да им при томе што мање плати за рад. Овај систем реформи у железници је у основном преузет из Европе и Америке, али тамо су сасвим други људи, друга техника... Када сам отишао из железнице, успео сам да на своје место поставим православног човека, Олгу Анатолијевну Терехину, и она наставља посао који сам ја започео. И данас постоје помаци...

цео текст

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/svestenik_je_i_lekar_i_to_pre_svega_duhovni/

[Guest Alefshin]

МЕТАНИЈА

Било је вече када је странац пришао поклоницима. Одевен у војничку кошуљу, био је босоног и имао закрпе на панталонама. Био је риђокос, висок. На леђима је носио ранац и високе, прашњаве чизме. Имао је очи човека који је превалио многе путеве, спавао под звездама, у степи и шуми, некога ко је осетио монашки мир, и бдио над својом душом.

Искусни поклоник, Пахомије, човек смежураних руку, погледао је незнанца и насмешио се као да дочекује свог рођеног. Ево, долази човек Божији. Поглед му је миран али не и душа.

Незнанац је упитао: "Идете ли ви, браћо, којим случајем према манастиру?"

"Да, идемо у манастир Богородичине иконе."

"Могу ли и ја са вама?"

"Добро дошао, човече Христов."

Ишли су крај старе реке, купали се у сунчевој светлости која је нестајала. Прошли су новгородска ниска поља и пешачили према далеком манастиру, који се налазио у шуми, ка икони Мајке Божије познатој широм Русије и манастиру познатом по древном новгородском напеву и чистом звуку сребрних звона.

Рачунајући новог путника-пешака, било је укупно пет ходочасника. Стари Пахомије, крупних очију и разбарушен, са зимском војничком капом и бедним чизмама, изгледао је мудро и благо. Био је ту и брадати Иларион, у дугачкој туници која је подсећала на ризу. Озбиљан и мршав, личио је на пустиножитеља. Погурена Фокла се покрила монашком црном марамом и понављала Исусову молитву читавим путем. Босоноги, бледи дечак Антоша, са крупним, уплашеним очима, био је обучен у дугу белу кошуљу без појаса, држећи букетић пољског цвећа у мршавој руци. Антоша је ишао у позадини тихим и слабашним кораком, необично озбиљан на начин који није својствен детету.

Одмерени молитвени ход поклоника, стапао се са летњим сумраком, шушкањем траве, жубором реке, гасећим жаром залазећег сунца, и хладним сјајем вечерњих звезда.

"А ко би могао бити ти, љубазни човече?, упитао је Пахомије.

"Игњат Мулумзив", тихо је одговорио и погнуо главу.

Поклоници су задрхтали, и страх се појавио у њиховим мирним сељачким очима.

"Да ниси онај исти Мулумзив који је.."

Но, Мулумзив није дозволио Пахомију да заврши, и чврсто је одговорио, "Да, браћо, исти Мулумзив који је убијао, пљачкао, пио водку из путира и који је пуцао у иконе. Да, то сам ја, убица Православља, животиња. Али, не плашите ме се. Опростите ми Христа ради." Пао је на колена пред ходочасницима и учинио метанију.

Бабушка Фокла је почела да се крсти, бришући сузе крајичком монашке мараме. Иларион је погнуо своју седу главу. Пахомије је дубоко уздахнуо. Антоша је одједном завриштао од страха, бацио у вис своје мршаве руке, пао на пут, и грчевито почео да се бацака, пенећи из уста.

Фокла је одмах почела да се моли: "Антоша, цветићу мој, нека ти Бог помогне. Нека Мајка Божија заштити и утеши чедо Антона. Заштити га од сваког зла, од сваке туге. Притеци му у помоћ. Помози му." Док се молила, непрестано је закрштавала његово мало тело. Ставили су Антошу на траву, сели крај њега, чекајући да напад прође. Био је нарочито дирљив призор дечака у дугог кошуљи, бледог - готово модрог, измученог грчевима, који је чврсто држао онај букетић пољског цвећа у танкој ручици.

"Ово је друга година како пати од ових напада", тихо је прошапутао Пахомије. "Његова анђелска душица се много намучила. Пред очима су му убили оца и мајку. Да ли сте можда познавали барона, земљопоседника Колованова?"

"Колованова?", Мулумзив се најежио, смртно пребледевши. "Па, то је онај..."

Иларион није допустио Мулумзиву да заврши, и рекао је:

"То му је син."

"О, како сам проклет", закукао је Мулумзив.

"Дакле, то је он, та гугуткица, тај бледи дечак, кога сам ударао песницама тога дана. Било је то јесење вече када смо отишли да убијемо Колованове", сећао се Мулумзив, дубоко уздишући, избезумљеног погледа у разрогаченим очима.

"Било је ветровито, блатњаво, снег је падао, а иза нас је ишао Антоша. Био је босоног, гологлав, само у доњем вешу. Трчао је по улицама и викао: “Немојте ми убити оца и мајку! Молим вас, драге чике, немојте их убити”, а ја сам га ударао песницом да нам не смета. Убили смо Колованове. Антоша је пао на њихова тела и почео да вришти. Од тада до краја живота ћу памтити тај врисак. Ништа га не може заглушити. Пече ме. Не даје ми мира. Не прође ни једна ноћ, а да не сањам тог дечака. Савест ме мучи. Пекла ме је до лудила. Коначно више нисам могао да поднесем своја злодела па сам само у кошуљи изјурио у сред зиме на трг пун народа. Пао сам на колена и затражио опроштај од људи. Сматрали су да сам полудео и затворили ме. Но, побегао сам одатле и обратио се у поклоника. Ово је друга година како странствујем по руским друмовима у нади на Христову милост."

Мулумзив је пао ничице пред Антошом и целивао његова стопала. "Мучениче", завапио је, "ја, проклети бедник, нанео сам ти такве патње. Опрости ми, свети. Опрости ми на подлости. Ти си блед и испијен, лишио сам те крви живота. Опрости ми."

Поклоници су строго погледали Мулумзива, као светитељи са икона. Када је Антоша дошао к себи, Мулумзив га је подигао у наручје и поново су кренули одмереним руским кораком под сјајем плавих звезда према далеком манастиру.

Никифоров Волгин

Превод: М.Т.

Број 41