Православни часописи

[Guest Alefshin]

Подсећам чланове форума да се овај диван часопис може набавити преко мејл адресе [email protected] ...

[marija]

Čudni su i neispitani Putevi Gospodnji :smiley:

8084.gif

[Guest Alefshin]

Најновији број

[Guest Alefshin]

НА ВИСИНАМА ДУХА

ЈЕРОМОНАХ ДОРОТЕЈ:

Коневицки манастир

У Коневици, на далеком северу, провео сам неколико недеља 1951. године, живећи као отшелник у избици у шуми. Дани су били топли и сунчани. Шуме и језера, језера и шуме. Манастир је био мали, а братија малобројна и у поодмаклим годинама. Међу монасима је било и људи веома духовних. Најбоље од свих њих памтим оца Доротеја. Једном сам га упитао:

- Како достићи духовни мир?

- Треба се смирити, одговорио је отац Доротеј, смешећи се.

- Шта значи "смирити се", упитао сам поново.

- Ево шта! Када сам био млад послушник на Валааму, мој Старац коме сам прислуживао, једном ми каза: "Димитрије, теби ће тешко бити да се смириш! Нарав ти је весељачка и сувише живахна. А ако се не смириш, нећеш достићи чисту молитву, и монаштво ти неће ништа вредети". И гле, ја сам тада њега упитао као што сте ви мене данас - шта значи смирити се? Старац ми је одговорио: "То је врло просто. Ево, сада је лето а ти, канда, жељно чекаш јесен, када ће пољских радова бити мање?!" - "Тачно, баћушка..." - "Но, а кад јесен дође, чекаћеш жељно време када ћеш постати расофорни?" - "Да, баћушка". - "Но, а онда ћеш, канда, мантију жељно чекати, а потом јеромонашки чин. Ето, то значи да се ниси смирио. А, гле, када ти буде постало свеједно је ли пролеће или јесен, лето или зима, Божић или Ускрс, да ли си послушник (искушеник) или схимник, и будеш живео у данашњем дану, јер "доста је сваком дану зла својега", и не будеш на то помишљао и то очекивао, него се свецело предао вољи Божијој, ето тада ћеш се и смирити". Много је година отада прошло, ја сам примио мантију, добио јеромонашки чин, а све сам нешто и даље чекао. Преместили су ме затим за саоничара. Нисам хтео, али сам морао да се повинујем. Но, чим су ме овамо преместили, био сам весео а други су плакали. Све је то воља Божија. Ако вољу Божију будеш примао благодушно и са љубављу, не будеш чекао остварење својих луцкастих прохтева, тада ћеш бити смирен. Само, то је од вас још далеко, Сергеју Николајевичу! Ви још "своје тражите". Само, без смирења нећете достићи чисту молитву!

- Реците, оче Доротеју, у чему је чиста молитва?

- То је молитва без помисли када мисао не бежи свуда около, пажња се не расејава а срце твоје бди, тј. пребива у страху Божијем или у умиљењу, ганућу). Када се, пак, молиш устима а мисли твоје стоје далеко - то није молитва.

- А како се стиче чиста молитва?

- Наравно, трудом. Јесте ли чули за молитву Исусову?

- Да, чуо сам.

- Јесте ли покушали да се њоме бавите?

- Покушао сам.

- И, је ли ишло?

- Слабо.

- Не очајавајте. Само је упорно понављајте и у своје време молитва ће доћи.

- А како да знамо да смо достигли чисту молитву?

Отац Доротеј ме погледа испитивачки и упита:

- Чули сте за молдавског Старца?

- Не.

- О њему пише монах Партеније у својим Ходочашћима. Као да ни њега нисте читали?

- Не, нисам.

- Прочитајте, врло је поучно и корисно. Молдавскога Старца Парте-није је једном упитао о чистој молитви. И, гле, Старац Јован одговорио му је да је, када је почео да се подвизава у Исусовој молитви, испрва то морао да чини уз велику самопринуду, а потом му је било све лакше и лакше. Затим му је молитва прионула срцу и потекла као поточић - постала самоделатна. И почне он да се од људи повлачи, оде у пустиицу, и престане да прима не само мирјанке но и мирјане, а и монахе примаше ретко. И јави се код њега неодољива жудња за молитвом. Када Партеније упита Старца шта је то неодољива молитва, отац Јован му одговори: "А ево шта је неодољива молитва! Станем ја - вели - на молитву пре заласка сунца, а кад се пренем, оно сунце високо на небу одскочило, а да то нисам био ни приметио". Ето, то и јесте чиста молитва.

А реците, оче Доротеју, колико је потребна чиста молитва за живот делатни, но, на пример, за живот мисионарски?

- Она је веома корисна. Када се човек подвизава у Исусовој молитви, он се уподобљава (постаје сличан), да кажем, липи у цвету. Када на липи нема цветова, тада ни пчеле не долећу. А када липа почне да цвета, миомир њених цветова привлачи пчеле одасвуд. Исто је тако и са подвижник-ом, који се утврдио у молитви Исусовој. Миомир молитве и добродетељи (врлине) која му кроз њу притиче, привлачи к њему одасвуд добре људе који траже код кога ће се поучити. Онога ко живи у Христу, Бог на Својим рукама носи. Ни за шта тај не треба да се брине. К њему се са свих страна слежу добри људи и као зеницу ока свога чувају га. Онај ко се подвизава у истинској молитви успокојава се у сенци Господа свога. И ни за шта се више не брине. Све му само долази.

- А жалости и невоља, има ли их?

- Како да их нема, али и оне му се обраћају у радости. Ипак, ви то још не можете разумети. Мало вам је то далеко. Али, доћи ће у своје време.

- Реците, оче Доротеју, а је ли у свету човеку могуће да се спасе?

- А зашто не би било? Царство је Божије унутра у нама, када у срцу своме преклонимо колена пред Господом и узносимо му миомирни кад чисте молитве. Читали сте Казивања једног боготражитеља?

- Читао сам.

- Но, и ви тако можете да чините. Немитов Орловскиј био је богат трговац, а оптинског старца Макарија задивио је својом молитвеношћу. Ипак, када му је то постало могуће у свом сопственом дому, постао је затворник. Ономе ко је са Богом почео да живи и видео величину духовнога, тешко је да остане у свету. Као орао он високо лети небом и не може да личи на кокошку која се гега украј пута.

Седели смо отац Доротеј и ја тако на клупици, на обали тихога језера. Модрим небом лагано су промицали бели, паперјасти облачци. Сунце је залазило. Стабла високих борова, од каквих се лађе граде, горела су као златне свеће под зрацима сунчева смираја. Језеро, све од злата, оперважено зеленилом шума, било је као огледало. Свуда је царевала тишина далеког севера.

- Ето, пријатељу, примети отац Доротеј, када Ваше срце постане као ово вече, налик на тишину његову и мир, тада ће га и обасјати светлост незалзног Сунца - Ви ћете тада искуствено разумети шта је чиста молитва.

- Реците, оче Доротеју, упитао сам га после краћег ћутања, како да сазнамо вољу Божију о нама?

- Духовни оци говоре да нам саме околности нашег живота на њу указују, а онда, могуће је са вером о томе упитати и неког Старца или уопште мудрог човека, и, најзад, може се судити и по томе чему нам се срце приклања. Помоли се три пута Господу да ти покаже Своју вољу, баш као што се у Гетсиманском врту молио Спаситељ, чему ти се срце приклони, сходно томе и поступај.

Православни пут бр. 46

[Guest Alefshin]

ОТАЦ ЈЕВТИМИЈЕ:

Дионисијат

Крајем 1951. г., провео сам неколико дана у грчком манастиру Дионисијату. Тамо сам се упознао са једним Грком из Сикона, који је живео у Русији, на Кавказу, а одатле се у време грађанског рата повукао на Свету Гору. Звао се о. Јевтимије. Било му је више од шездесет година, и одликовао се мудрошћу. У манастиру је био библиотекар. Водио сам са њим много красних разговора.

Једном смо тако увече седели на балконићу његове келије, који се надносио над морем. Било је тихо и топло јесење време. Сунце се клонило западу. Небо и море трептали су злаћаним сјајем.

- Оче Јевтимије - рекох ја - у Коневици сам се код оца Доротеја распитивао о чистој молитви, а на Новом Валааму код оца Михаила о граници молитве. А шта ви велите?

- Иако су црквене, па чак и келијне молитве, по књигама и нотама, веома корисне, оне су ипак - пролазне, одговори отац Јевтимије. Али, ми немамо увек књиге и ноте, и уствари ни не можемо све време да будемо у цркви или у келији - јер, треба живети, вршити послушања. Ја не знам која молитва, осим Исусове, може бити непрестана. За ту молитву нису потребне ни црква ни келија ни књиге. Молитвом Исусовом можемо се свугде молити - и код куће, и на улици, и на путовању, и у тамници и у болници. Само је треба научити.

- А како?

- Па, свеједно како. У почетку је понављај за себе, гласно, колико можеш, у келији, на путу, када људи око тебе нема. Али, понављај је са пажњом, полагано, и плачним тоном, ено баш као што просјаци наричу: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!” И понављај то почешће, када год имаш могућности. А онда почни да је понављаш у уму своме, умно, али такође са пажњом и полагано. А потом можеш молитву са дисањем и откуцајима срца да слијеш. Само, немој сам да се на ову молитву дрзнеш, него нека те молитви научи неко ко се сам у њој подвизава, иначе ћеш пасти у помисли и остало. И много ћеш се годинама тако вући, а можда ћеш се баш и брзо научити. И потећи ће ти та молитва у уму сама, као поточић, било да ходаш, радиш или спаваш. Ја спавам, а срце моје бди. А онда више ни речи нису потребне, ни мисли никакве, но ће цели живот твој да постане - молитва. Ето, видиш, како ти је отац Доротеј говорио о Јовану Молдавскоме!

- А има ли таквих људи какав је старац Јован?

- Има. И гле, ту сасвим близу нас, овде на Светој Гори, на Каруљи има пустињака, неки од њих су веома далеко узнапредовали.

- А реците, оче Јевтимије, можемо ли препознати ко се високо подвигао у молитви Исусовој?

- Још како можемо.

- А како?

- Ето, ако хоћеш да се код некога учиш молитви, изабери Старца тихог и смиреног, који никога не осуђује, осим ако јуродствује, и не раздражује се, не виче, не командује. А има и таквих Стараца који сами себе још нису савладали, а одважују се да руководе друге. Они су, по свој прилици, изучили - да тако кажемо - техничку страну молитве, али њен дух нису задобили. Сам просуди: како може друге да осуђује онај ко сам стално вапије - помилуј ме грешнога?!

- А реците, оче, који је највиши подвиг?

- Наравно, јуродствовање. Јер, мудрост овога века безумље је пред Богом и обратно. То је подвиг тежак и на њега се човек не сме одважити, осим по савету Старца.

- А затим?

- Но, богомољачко бескућниковање, чији нам пример пружа аутор Казивања једног боготражитеља. За овај свет оно је готово - безумље. Но, а затим долазе отшелништво, затворништво и просто монаштво. Али, упамти, није спољашн-ост важна него оно унутарње. Има и притворних јуродиваца, и беспослених богомољаца, и препаметних отшелника, и затворника који све осуђују, и раскалашних монаха. Спасити се човек може свугде, и у свету. Али, и у манастиру, ако се не будеш молио како треба, постаћеш ташт. И не само да ћеш изгубити што си имао, него ћеш допасти и још грђег стања, па ћеш чак и сасвим отпасти од Бога. И то се дешава.

- Хоће ли убрзо вечерње, оче Јевтимије?

- Убрзо ће, одговори он. Ево, већ бије клепало. Време је да се пође у цркву.

Сишли смо са балконића и ходницима и степеницама се спустили у католикон, сав окупан златом сунчева смираја. Служба је почела, полагано, достојанствено, као што већ бива на Атосу. “Светлости тиха свете славе Бесмртнога, Оца Небескога, Светога Блаженога, Исусе Христе, дошав на запад сунчев, видевши светлост вечерњу, појмо Оца, Сина и Светога Духа, Бога...”

Увече сам изашао на балконић своје келије и загледао се у небо засејано безбројним звездама. Отац Јевтимије дође тихо к мени.

- Гледате у небо? Видите каква је величанственост и красота творевине. А како то и зашто, о томе не треба размишљати, а доћи ће време, много тога ће те разумети, па и то како се домажемо велике молитве. Разумом то нећеш схватити, неопходно је озарење (Духом). А у свету, од брига световних, људи ништа од тога не примећују, но као свиње, Боже ме опрости, све гледају у земљу и траже жиреве. Истинска срећа и лепота открива се ономе ко у Богу живи. Да, велика је и благодатна сила молитве. У поређењу са њоме, све је остало - прах, таштина над таштинама и све је таштина.

ПРАВОСЛАВНИ ПУТ

бр. 46. октобар - децембар 2009.г.

[Guest Alefshin]

О ВОЉИ БОЖЈОЈ О РОЂЕЊУ ДЕЦЕ

Старац Пајсије Светогорац

Често ми се супружници обраћају желећи да поделе са мном своју забринутост поводом рођења деце и питају ме за моје мишљење. Неки брачни парови желе да имају једно-двоје деце, а други желе пуно деце. Међутим, најбоље је ако они тај проблем чедорађања препусте Богу. Супружници треба свој живот да повере Божанском промислу и да не праве сопствене планове. Они треба да верују у то, да ће Бог, који се брине и о птицама небеским пројавити кудикамо већу бригу о својој деци.

“Постоје супружници, који се труде да реше најпре све остале проблеме и да тек потом почну размишљати о деци. Такви људи уопште не узимају у обзир Бога. А други супружници кажу: “Данас живот није лак. Нека у нас буде једно дете и доста. И то једно ћемо тешко одгајити!” И не рађају више деце. Ти људи не схватају колико греше мислећи тако, не уздајући се с поверењем у Бога. Бог је “меког срца”. Њему је лако да престане давати супружницима децу, ако увиди да они немају снаге да их одгајају.

Многи стреме да ступе у брак, не мислећи о томе да рађање деце и њихово васпитање у хришћанском духу треба да буде циљ супружанског живота. Људи не желе да имају пуно деце да не би себе оптеретили бригама, а онда у својим становима држе псе и мачке. Причали су ми да данас у Америци заједно са псима људи у домовима држе свиње веома скупе расе. Те свиње остају мале, не расту. Њих су специјално произвели таквима, да се могу држати у становима. Људи не желе да рађају децу јер им је тешко да их купају, да се брину о њима. А прасићи, шта, зар се они не купају? Пас, у реду, он је на крају крајева чувар. Али, држати у кући свињу! То је страшна ствар!

За многе људе који живе световно, породица је данас лишена смисла. Зато такви људи не ступају у брак или пак, ступивши у њега избегавају рађање деце или убијају децу абортусима и тако сами истребљују свој род. То јест, не уништава Бог људе већ људи уништавају сами себе. Онда када верујући људи, поштујући заповести Божије, задобијају Божију благодат, тада је Бог, ако се тако можемо изразити, обавезан да им помогне у тешким годинама, које преживљавамо. Ми видимо хришћане, који имају породице, који васпитавају своју децу са страхом Божјим, ма колико им деце Бог дао. И сва деца таквих родитеља су примерна, радосна. Та деца су благослов Божји. Они одрастају као добри, одговорни људи. Ми, ето сви говоримо: “Шта ће бити са светом?” - но истовремено видимо како благодаћу Божјом данас одраста добро поколење. ЂЂаво се труди да све разруши, но и Благи Бог такође се труди. Он неће то допустити, да наш народ исчезне са земље.

ПОРОДИЦЕ СА МНОГО ДЕЦЕ

Бог посебно воли многодетне породице. О њима Он пројављује посебну бригу. У великој породици деца имају многе добре могућности за нормалан развој - уз услов да их родитељи правилно васпитавају. У многобројној породици једно дете помаже другом. Старија кћи помаже мајци, средњи пазе на оне мање и тако даље. То јест, таква деца предају себе једна другим, и живе у атмосфери жртвености и љубави. Млађи воли и поштује старије. Та љубав и поштовање се у многодетној породици указују на природан начин.

Зато ако је у породици само једно или два детета родитељи треба да веома пажљиво прате како они одрастају. Обично се (у таквим немногодетним породицама) родитељи труде да деца ни у чему не оскудевају. Таква деца имају све што пожеле и тако одрастају ненавикнута ни на какав рад и тешкоћу. Узмимо на пример девојку - јединицу богатих родитеља. Она има собарицу која јој поставља сто, распрема собу и ради све потребне послове у кући. Собарица за свој посао добија новац, но истовремено се и усавршава (у врлинама) зато што користи другима (служи). Зато што се девојка коју она опслужује не учи никаквој жртвености, остаје “сиров”, незрео човек. Ја саветујем младићима да се жене девојкама из многодетних породица, зато што деца која расту у оскудици, навикавају се на жртву, увек мисле како да помогну родитељима. Са децом која одрастају у “меду и млеку” то се јако ретко догађа. Међутим, не само деца већ и родитељи у многодетним породицама имају богато срце. Сећам се, за време окупације (окупација Грчке 1941-44.г. од стране Немачке, Италије и Бугарске) у једној од суседних кућа дечак је остао потпуно сироче. Један сиромашак, глава породице у којој је било десеторо деце сажалио се на несрећног сиротана, узео га је у своју кућу и он је одрастао заједно са његовом рођеном децом. И знате какав је благослов Бог касније дао том човеку! Зар Бог може оставити без помоћи човека који има такву љубав?

Човек који има много деце може у почетку да се суочи са тешкоћама. Но Бог таквог човека не оставља. Испричаћу вам о једном случају. Једном је глава породице у којој је било шесторо деце, замолио ме да се помолим за то да би Бог омекшао срца људи од којих је он изнајмио стан да га не би избацили на улицу. На жалост, многи станодавци издају станове двочланим породицама са пет паса или мачака које гаје у кући или око ње, не желећи да га издају многодетним породицама, бојећи се да би деца могла нешто у стану оштетити. И тако, тај несрећни отац много деце просто је малаксао: један газда га тера из стана, други не жели ни да чује за то, и он је био принуђен да се са децом и стварима потуца “од немила до недрага”. Да би прехранио породицу, човек је радио од јутра до мрака. Он се са газдама није погађао око високе кирије, само је желео да га неко пусти да у једном стану остане неколико година да би се одморио од сталног сељакања. Када сам то чуо, јако ме је заболело. “Не очајавај, - рекао сам му. - Бог се стара и за твоју децу. Јер, Он је Творац Који деци даје главно - душу, док ти и твоја супруга, као сатворци Божји, дајете им тело. То значи да се Бог брине о вашој деци више него ви сами.” Није прошло ни два-три месеца када је тај човек, радостан, опет дошао к мени и рекао: “Слава Богу, Бог ми је подарио дом па ми сада остаје још пуно новца.” Упитао сам га шта се десило и он је испричао следеће: “Враћајући се у своје село, седео сам на станици и чекао аутобус. Пришао ми је продавац лозова и понудио да купим лоз. Будући да сам хришћанин нисам куповао лозове, придржавајући се тога као принципа. Зато сам га одбио. Међутим, видећи га како одлази помислио сам да, може бити, том човеку је веома потребан новац. Зато сам га поново позвао и дао му новац у вредности једног лоза, али сам лоз нисам узео. Но продавац је био веома частан и није хтео да узме новац. Тада сам се ја такође збунио и желећи да му помогнем, рекао сам: “Добро, дај један лоз, можда ће ми се посрећити.” - “Нека се тај човек мало обрадује, - помислио сам, - а ја, иако се мало узнемирим због нарушавања свог “типика” - није страшно.” И тај лоз који сам купио показао се заиста срећним. Добио сам велику суму новца, купио кућу и осим тога остало ми је новца да бих одгајио децу. Сазнавши где живи продавац лозова, неприметно сам отишао до његове куће и оставио у његовом поштанском сандучету велику суму новца. Знао сам, да ако бих му дао тај новац у руке, он га не би примио.” Чудесна је ствар како у частољубивим људима делује љубав Божија!

          Старац Пајсије Светогорац                                                                                                     

            “О породичним односима”

ПРАВОСЛАВНИ ПУТ

бр. 46. октобар - децембар 2009.г.

[marija]

Срби уче Африканце о Православљу

Број 943, Рубрика Расејање

Јужна Африка је целокупној светској јавности, између осталог, позната и по дискриминаторском режиму апартхејда који је владао у овој афричкој држави до 1993. године. Те године је на првим слободним демократским изборима окончан режим апартхејда и народ је изабрао за свог председника дугогодишњег затвореника неправедног режима, Нелсона Менделу. Од тада су почели да се обележавају значајни датуми и догађаји из периода борбе афричког народа за демократију и људска права. Један од тих важнијих датума је 16. јун - Омладински Дан (Yоутх Даy).

То је нерадни дан у Јужној Африци и обележава се сећање на догађај када су се пре тридесет година 1976. окупили ђаци у црначком предграђу Јоханесбурга, Совету (Соњето - Сотх Њест Тоњнсхип) и протестовали против система образовања у апартхејду који је у великој мери дискриминисао ђаке црне боје коже. Ти ђачки протести су брутално разбијени. Полиција је отворила ватру и неколико ученика је погинуло, а велики број њих су задобили тешке повреде.

Борба за праведнију будућност

Од успостављања демократије у овој афричкој држави, овај дан се обележава са највећим поштовањем према свима (нарочито младима) који су пострадали у борби за бољу и праведнију будућност свог народа и свих људи и нација које насељавају Јужну Африку.

Православна митрополија Јоханесбурга и Преторије (Александријска Патријаршија) такође даје свој допринос и учествује у обележавању ових важних догађаја. У првом, званичном православном манастиру у Јужној Африци, манастиру Св. Нектарија Егинског који је са благословом надлежног митрополита г. Серафима тек у оснивању и још увек без монаштва, на Yоутх Даy су се окупили православни Грци, Руси, Срби и православно црначко становништво. Манастир је удаљен око 50 км од града Јоханесбурга. Митрополија је купила имање величине 25 хектара на коме је већ подигнута црква Св. Нектарија Егинског и реновиране су претходно постојеће просторије за конак и трпезарију за монаштво.

Окупљање народа и свештенства је започело Светом Литургијом на којој се могло чути појање на три језика: грчком, енглеском и локалном црначком - северном сото језику. У продужетку Литургије је одслужен парастос, а по завршетку богослужења, отац Атинодорос, који је од митрополита задужен за изградњу манастира, представио је присутнима и дао реч г. Георгиосу Бизосу. Господин Георгиос Бизос је Грк који је рођен у Африци и који већ деценијама живи у Јужној Африци. Он је чувени борац за људска права и у време апартхејда је био лични правни заступник г. Нелсона Менделе, будућег председника државе.

Г. Бизос је говорио о значају Дана Омладине у Јужној Африци и штети која је нанета општем образовању у апартхејду („Акт о Банту образовању“, из 1954. године). Овим Актом се ускраћивало право на квалитетно образовање црначке деце. Незадовољство ђака и родитеља (већина њих су били хришћани) је кулминирало 16. јуна 1976. на већ поменутим трагичним демонстрацијама у Совету. Плод ових протеста и многих других су били, 17 година касније, пад апартхејда и доношење закона о правима и могућностима образовања, подједнако за све ђаке и студенте које год да су боје коже.

После говора г. Бизоса присутнима је понуђено послужење на коме смо осетили право манастирско гостопримство наше грчке браће и сестара. После ручка, већина народа (нарочито омладина) окупила се у манастирској порти где су српски јеромонаси о. Пантелејмон и о. Спиридон из цркве Светог апостола Томе у Јоханесбургу говорили окупљенима о монашком - манастирском животу и о томе како су они постали монаси с обзиром да су рођени и одрасли у држави у којој је владао немилосрдни атеистички режим. Иако је у Јужној Африци половина месеца јуна отприлике и половина зиме, окупљени су поседали по манастирској порти уживајући у сунчаном и топлом дану карактеристичном за климу Јужне Африке.

Отац Пантелејмон се обратио окупљенима истакавши да је веома радостан што му је управо на светом месту које је благословено за оснивање првог православног манастира у Јужној Африци, указана част да говори о манастирима и монашком начину живота у Србији. Он је укратко описао како протиче један дан у манастиру и који су по светим оцима прави и истински разлози ступања у монаштво. Још је испричао и како се он, као млад човек који је одрастао, васпитан и школован у атеизираном комунистичком режиму, одлучио да ступи у манастирско братство и посвети свој живот путу Божјем у монаштву.

http://pravoslavlje.spc.rs/slike/943/srbi-uce-afrikance-o-pravoslavlju-2.jpg

Многобројна питања

Окупљена омладина је са пажњом саслушала предавање српског јеромонаха, што се видело и из великог броја питања која су уследила након излагања. Навешћемо само нека: Како је комунистички режим дискриминисао хришћанство и ускраћивао права верницима? Како се млади људи у Србији одлучују да ступе у манастир и уопште како прилазе вери и Цркви после живљења у систему где се о хришћанству није говорило ни у породици, нити учило у школама? Колико је значајна улога духовног оца за вернике, свештенике и монахе? Како монаси могу да разумеју вернике који живе у световном животу, када сами живе у манастирима који су најчешће изоловани од света?...

На ова и многа друга питања заинтересованих младих људи одговарао је отац Пантелејмон и на крају поново изразио наду и позвао све да се моле Богу да пошаље благослов и насели овај манастир монаштвом, јер „манастири су увек били прави чувари вере православне и то су места где се верни народ увек изнова напаја на извору духовности чистом и светом вером“. Још је истакао да је манастир Св. Нектарија Егинског први званични православни манастир у Јужној Африци и да је од непроцењиве вредности за све православне и остале хришћанске народе Јужне Африке, који ће имати могућности да посећују манастир, да ту уче о православној вери, разговарају са монасима, присуствују богослужењима, да се на разне начине укључују у развијање манастира и, што је најважније, моћи ће да осете манастирки дух и монашку атмосферу која је већини људи овде непозната и која нам је свима недостајала у овој земљи у којој, да поновимо, није постајао ниједан православни манастир.

Присутни свештеници Александријске патријаршије, оци Атинодорос, Јаков, Стивен, Атанасије и још неколико ђакона, изразили су наду да је ово окупљање само прво у низу окупљања омладине у новом манастиру и да је присуство и предавање српских јеромонаха оца Пантелејмона и оца Спиридона велики допринос младим људима из Јужне Африке да се упознају са монасима, монашким начином живота и да се евентуално у будућности неки од чланова овдашње православне омладине заинтересују и сами за ступање у монаштво, јер је жеља локалног митрополита да православни манастир у Јужној Африци заживи, постане активан и да монаси или монахиње који буду живели у манастиру, потекну већином из редова локалне јужноафричке омладине, било које да су боје коже или било којој нацији да припадају.

Нама је част што су наши српски монаси, представници Српске патријаршије, хиљадама километара удаљени од својих манастира, дали и што ће давати свој допринос спровођењу благослова да Јужна Африка добије свој православни манастир и да се овдашњи становници (а нарочито омладина) упознају са православним монаштвом и монашким начином живота, не би ли се и овде, на крајњем југу афричког континента, развијало и умножавало православно монаштво, а новоосновани манастир напредовао на духовну корист и спасење свих нас православних хришћана који живимо у Јужној Африци.      

Чланови Привременог повереништва

(Црквеног одбора) при Црквено - школској општини „Свети Сава“

и јеромонаси Пантелејмон и Спиридон

[Guest Alefshin]

МОЛИМ ВАС...

Ја сам Белавина Ирина Васиљевна, житељ града Тобољска, у коме сам радила као акушер-гинеколог 50. година, заслужни лекар Руске федерације. Обраћам се лекарима-гинеколозима и женама са захтевом и молбом да не чине абортусе, јер је то убиство деце. Мени је 81 година. Ја стојим на прагу вечности. Мене мучи мисао: како ћу стати пред Суд Божји, ако сам целога живота убијала децу? Гинеколози су за време совјетске власти свакодневно вршили по 15 абортуса. Тада сам мислила да је све то нормално. А сада молим за опроштај Господа Бога, убијене младенце, њихове родитеље, које сам лишила материнства и очинства.

Младе специјалисте-гинекологе молим да учине све како не би поновили моју грешку. Убијену децу не можемо вратити, но нешто треба учинти, дужни смо да нешто предузмемо, иначе ћемо се самоуништити, престаћемо да будемо људи. Молим све верујуће да се моле за мене, недостојну и грешну рабу Божју Ирину, како би Господ Бог примио моје покајање.

Ирина Васиљевна Белавина (+2002), акушер-гинеколог, рођака светог Патријарха Тихона (+1925)

Овом апелу-исповести, које ме је поразио, желим да додам неколико редова. Целога живота моја мама ми је понављала, да за своје рођење треба да захвалим знаменитом човеку, дивном доктору, Ирини В. Белавиној. Пре 40 година Ирина В. спасила је живот и мени и мојој мами при изузетно тешком порођају. Благородни лик тог лекара заувек је остао у нашој породици као нешто свето. Моја мама је по завршетку медицинске школе похађала праксу под руководством Ирине Васиљевне, која ју је научила да буде веома брижна према пацијентима. Моја старија сестра, следећи пример Ирине Васиљевне, уписала је Медицински факултет и постала је гинеколог. Такође је прошла своју прву лекарску праксу под руководством Белавине. Ако би јој дошла трудница на високим штиклама, из њеног кабинета би излазила у меким папучама, - штикле су могле да штете трудноћи. Сестра је тада много научила од Ирине Васиљевне, а касније, поставши верујућа, такође је одбила да врши абортусе.

Када сам прочитао ово чудесно писмо, био сам дирнут искреношћу и најдубљом праведношћу мудрога човека. Абортус је без сумње убиство. Бити лекар значи посветити свој живот људима, лечити их и речима и љубављу. Заједно са служењем свештеника и учитеља, то је најсветија професија. Надам се да ће млади лекари, прочитавши ове страшне речи мудрог човека, извући поуку.

Последње године Ирина Васиљевна је помагала у храму, предводила старице парохије од којих су већина њих некада биле њени пацијенти. Када је готово сасвим ослепела, верници су долазили да јој читају молитве и Јеванђеље код куће. Успео сам да је видим неколико дана пред смрт. Већ је тешко ходала, но у њеним готово слепим очима осликавала се снага карактера и мудрост. Памтила је по именима моје родитеље и сестру. Чинило се да је памтила имена свих које је порађала (а то је готово цела Тобољска област током неколико десетина година). У граду су је сви знали. Тим пре је вредније писмо, које је она написала да се јавно објави. То је њена исповест и завет. Верујем да је Милостиви Господ примио њено покајање. Помолимо се Господу нашем Исусу Христу за уразумљење и спасење лекара, и упокојење невиноубијених младенаца. Пред кончину се Ирина Васиљевна исповедила и причестила.  

ПРАВОСЛАВНИ ПУТ

бр. 46. октобар - децембар 2009.г.

[Guest Alefshin]

РАЗГОВОР СА СТАРЦЕМ ГЕРАСИМОМ

ИЗ МАНАСТИРА АГАПИЈА

Протосинђел Герасим Хулубариу је рођен 1888.г. у селу Разбојени у Њамц Области - Румунија. Са 16 година је постао члан обитељи манастира Њамц, где га је старац Нарцис, игуман ове чувене лавре замонашио. Године  1911. постао је сабрат манастира Секу, а 1928. постао је истакнути свештенос-лужитељ манастира Агапија.

Био је чувен као појац и сваком би се послушању посвећивао предано, сЂ' љубављу и са страхом Божијим. Био је даровит иконописац, осликавши многе цркве фрескама. Истовремено, био је опитан духовник, будући да је добро познавао Свето Писмо и учења Светих Отаца.

Окончавши свој трудољубиви монашки живот, предао је у миру своју душу у руке Господње лета 1973. у својој 85. години.

- Како вас је отац Венијамин, духовник Агапије саветовао када сте били млад монах?

- Старац би нас саветовао говорећи: “Молите се непрестано Исусовом молитвом, чак и када вас Сатана наговара и приморава да се предате и почините грех. Чак и када почините грех, молите се, завапите Господу, осените се знамењем Светог Крста и Господ ће вас, на чудесан начин, ослободити греха”.

- Како да се боримо са духом гордости?

- Не гордимо се кроз помисли размишљајући: “Ја сам девствен, као кад ме је мајка на свет донела. Ја нисам као други”, зато што је блудник који се каје дражи Господу него ти! Када те победи гордост, Бог допушта да паднеш ниже од оних које презиреш.

- Кажите нам нешто о Светој Литургији?

- Ако си свештеник или јеромонах, никад не изостављај служење Свете Литургије, јер ћеш задобити огромну силу служећи је. Зато, колико год сам могао, нисам пропуштао да служим у Светом Олтару ни када сам био болестан. Било да сам био достојан или недостојан, служио сам и Бог ми је помагао.

- Има ли у данашње време изузетних монаха као у старим временима?

- Може бити, али ви не треба да хвалите људе који припадају садашњем времену. Оставите их, нека их величају њихови следбеници. Ми треба да хвалимо наше предходнике а они који ће доћи после нас, нека хвале нас, ако будемо вредни тога. Изнад свега, Христос ће судити свима нама Њему знаним судом. Није добро, оци, да процењујемо вредност човека или да узносимо себе са делима других. Славимо и величајмо животе светитеља који су поставили уску стазу којом треба и нама проћи. А ми, који идемо путем којим су они ходили - какве смо похвале достојни? Пуно тога бих могао да кажем сада у старости. Ипак је боље ћутати. Неки кажу да је корисно да се сетиш својих дела у старости, али чак и сада страхујем да би ме она могла одвести назад у страсти, или у гордост или пак у очајање. Тако да ми се чини за мене боље да о томе не говорим. Човек је као дрво. У пролеће, сокови иду на горе кроз дебло, дрво листа и рађа плодове. У јесен, сокови се враћају у корење, лишће жути и опада, плодови се убирају, а зима долази дрвету као смрт човеку.

- Како подносити болест, оче?

- Захвалан сам Господу за све што ми је дао! Страдања и болести су јако добре за монахе. То је ам и јарам за старе. Временом, постанеш навикнут на то као што во навикне на јарам и тада сам испружа врат и прима га. Болест нас ослобађа од мноштва греха.

- Како можемо учинити добро свима који нам долазе?

- Оци, примајмо све отвореног срца без разлике. Дајмо им душекорисну реч, савет, благослов и, ако можемо, нешто за јело. Јер кад буду одлазили, говориће међу собом: “Какви добри људи! Како су нас топло дочекали и угостили!” Овако ће и Бог бити прослављен. Ако их не примимо са љубављу, повредићемо их и бићемо одговорни за хулу на Бога. Кроз људе, кроз Хришћане, ми се уздижемо, а исто тако и падамо. Околина у којој живимо даје нам добру или лошу оцену. Ми не смемо избегавати мирјане јер је њима немогуће живети без нас, без свештеника. Подржимо једни друге.

- Да ли је добро вршити службе за мирјане?

- То је јако добро, али грешника никад не укоревајте јавно. Боримо се против греха а не против грешника, да га не гурнемо у очајање. Будимо крајње пажљиви са речима, да оно што градимо не уништимо. Чувајте се многоговорљивости да се гордост не појави. Нека више говоре наша дела, јер је гордост говорити и писати о добру ако га не чинимо или ако смо поражени сујетом.

- Оче, моја савест ме прекорева јер не могу више извршавати молитвено правило како сам то чинио у младости?

- О, не буди тако привезан за слово и форму! Најпре, тежи да славиш Господа, да чиниш добро ближњем и имај наду. Види, ни ја више не могу да урадим много тога - скоро ништа. Зато је за монаха добро да у младости учини што више за свој молитвени живот и што више очисти своју савест, јер у старости - колико год да би то волео -  он то више не може учинити.

- Помишљам да се вратим у манастир мог покајања. Шта бисте ми саветовали да урадим?

- То је искушење које долази од самољубља. Свако жели да буде спасен и заборавља на свог ближњег. Велика је превара рећи да се у том и том манастиру не можеш спасити јер су људи зли, јер ти имаш неку потешкоћу. Где год да си, Бог је увек са тобом, јер где се молиш, где си послушан и испуњаваш вољу Божију, то је место спасења. Због свега тога, грех је мислити на такав начин.

- Како монаси, који немају мира и који нису у стању да се моле у сред метежа и буке, живећи близу села, могу да се спасу?

- Већа је бука ума од буке села. Од ње се више треба бојати, јер нечастиви ратује са монасима кроз њихове помисли и машту. Нечастиви увек вреба како би себи поставио трон у човековом уму и срцу. Морамо га отерати постом, молитвом и изградити у себи трон за Јагње Божије и за Духа Светога.

- Шта морам чинити да се спасем?

- Какве речи ти ја, грешник, могу упутити? Тежи миру за све и не држи се молитве и правила више од бриге за свог ближњег! Када неко покуца на твоја врата, остави молитвено правило, отвори му, дај му новца, одећу, савет, благу реч, пружи му љубав и доброту свога срца, све што имамо и што је највредније, тако да може отићи у радости и добробити. Љубав је већа од молитвеног правила. Ако нека од твојих молитви остане незавршена, бићеш у стању да је завршиш касније, кад брат оде. Али, ако брат оде одбачен и узнемирен од твојих врата, ти не знаш да ли ћеш га икада више у овом животу срести и да ли ће бити прилике да му помогнеш. И тако се твоја молитва неће уздићи ка Господу.

- Хвала Вам, Оче Герасиме, за ове драгоцене духовне поуке. Нека би Вас Господ наградио у Царству Своме!

- Зашто ми се захваљујеш? Све што имам, примио сам на дар: очи, уши, језик и ум. Све је усклађено тако да ми требамо све ставити у службу славе Божије и духовног узрастања. Истина је да су први светитељи примили таленте, који су даровани директно од Бога због чистоте њихових живота. Али, ми морамо пуно труда уложити да бисмо задобили дарове Духа Светога и да бисмо их сачували!

- Благословите, свети Оче, наш одлазак!

- Нека би вас Бог благословио, молитвама Мајке Божије, свих светих и молитвама једног старог човека!

  Превод: Б. Р.

ПРАВОСЛАВНИ ПУТ

бр. 46. октобар - децембар 2009.г.

[Тавита]

Уводна ријеч и благослов за часопис "КРКА"

У оквиру Истине - издавачке куће епархије Далматинске, поред нашег богословског магазина "Истина", благодаћу Божијом, ево почиње да излази и наше друго гласило - "Крка".

Основна концепција часописа ће бити богословско-пастирска и пратиће живот Цркве и нашег народа у епархији Далматинској. Излазиће четири пута годишње: о Божићу, Васкрсу, Преображењу и Светом архангелу Михаилу. Поред штампања овог часописа, у издавачкој кући "Истина", припремамо и друге пројекте, од којих је свакако најважније издавање сабраних дјела епископа Далматинског др. Никодима Милаша, а и других светоотачких дјела и дјела савременог богословља Цркве, која су данас постала неопходна духовна храна, како богословима и теолозима, тако и свим вјерујућим хришћанима, гладним и жедним Ријечи Божије.

Надамо се да ће часопис "Крка" испунити своју мисију и да ће ријечју и сликом бити свједочанство о животу и подвигу Српске Православне Цркве и народа у епархији Далматинској.

С благословом Божијим,

Епископ далматински

+Фотије

(мој омиљени број  0110_hahaha)

и ријеч..

  М. М. Дуњајев

Ф. М. Достојевски

“...Ја не верујем у Христа и не исповедам Га као дечак, већ је кроз велики пакао сумње прошла моја осана...” - овакво признање се може прочитати у последњој бележници Ф.М.Достојевског.

Зар није у овим пишчевим речима кључ за разумевање његовог целокупног наслеђа? Нема сумње да јесте. Овде је јасно указано и на пут, и на резултат његовог животног пута.

Проблем вере је и за сваког човека уопште – најважнији: свако мора да верује барем у нешто иначе га обузима празнина. Нема духовно богатијег човека од оног у којем се чврстина вере сједињује са пуноћом Христове истине.

Достојевски се ван Православља не може разумети, сваки покушај да се он објасни са позиције не баш јасних општељудских вредности има мало смисла. Наравно, неке истине се могу извући из стваралачког наслеђа писца и ван везе са његовим истинским религиозним животом – Достојевски је ван сваке сумње писац више нивоа – али ће без основе која све повезује овакво осмишљавање било ког проблема остати непотпуно, климаво и непоуздано.

Стање утврђености у вери човек не стиче рођењем, за то је потребно да се потруди и срцем и разумом, односно у дубинама срца вера може бити укорењена несвесно, али и свест тражи своја права: она сумња, тражи, одбацује чак и оно што је несумњиво – и мучи, мучи и себе и срце човеково, и избацује сопствену муку из себе у свет који га окружује. Вера и безверје – њихов тешки, понекад смртоносни дуел у човековој души је у принципу главна тема руске књижевности, а код Достојевског су све противречности доведене до крајности, он истражује безверје у безданима очајања, он тражи и налази веру у додиру са небеским истинама.

Код сваког уметника је животно трагање повезано са стваралачким трагањем – то је опште познато. Шта може бити драгоценије од духовног искуства, које може да обогати сваког човека у његовом сопственом хаотичном трагању, од духовног искуства са којим долази у додир срећући се са стваралаштвом великог уметника? Не прихватајући ово искуство у потпуности – а то и није могуће, јер је оно увек превише индивидуално – свако може са захвалношћу из њега да извуче оно што одговара његовим сопственим потребама.

Стваралаштво представља искушење. Оно је веома велики дар Божији човеку и може да га одвуче у бездан гордости, у сатанску мисао о једнакости сваког творца са Творцем-Створитељем света. Оваква саблазан је била узрок пада многих уметника. Достојевском је то било изванредно добро познато, и то не на основу туђег искуства. Ко је ако не он, чији је унутрашњи живот био толико страствен, знао обмањујуће крајности од којих уметник тешко може да се сачува. Трагови оваквог знања могу се уочити на читавом његовом стваралачком путу. Вредност искуства Достојевског јесте у савладавању искушења које представља скретање са пута сарадништва Творцу уз стварање измишљеног света слика, који је у својој основи безблагодатан.

“...Посебан значај има то,” – писао је прот. В. В. Зењковски, “што је Достојевски тако оштро поставио проблем културе унутар саме религиозне свести. Оно пророчанско очекивање “православне” културе, које је зачето код Гогоља и које је давало наговештај заиста нових путева историјског деловања, код Достојевског први пут постаје централна тема трагања и грађења.”  Овај проблем је у најтеснијој вези са тежњом Достојевског да се оцрквени васцели руски живот, чему је посвећен основни занос његовог стваралаштва.

 

 

                 

Од срца препоручујем овај дивни часопис, Слава Богу..  0110_hahaha

више информација  http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Publikacije-Krka-c.htm

                 

                 

                 

[Guest Alefshin]

О УСНОЈ МОЛИТВИ

БЕСЕДА МАТУШКЕ ДОМНИКЕ

“Једном смо били у Александровни код оца Андреја, и дали су нам послушање да чистимо печурке. Баш смо се орасположили: матушка Љубав, ја, остале сестре са радошћу радимо. Отац Андреј пролази поред и каже нам: “Посолите, добро соли посипајте”. Сољу је он називао молитву. Сам старац, имајући по сведочењу многих његових духовн-их чада, умно-срдачну молитву, често се молио наглас. Једном сам га сусрела самог како шета пустим пропланком. Рек-ли бисмо да подвижник који је тако овладао умно-срдачном молитв-ом, може да се повуче у себе и да се моли срцем, јер му не сметају спољне околности, но он је отишао у шуму и молио се наглас.”

Игуманија наше обитељи, матушка Домника, повела је са сестрама душекористан разговор о важности усне Исусове молитве. Матушка је објаснила своју жељу да разговара на ту тему тиме, што често, ставши на пут умног делања, човек после неког времена престаје придавати значај усној и гласној молитви, трудећи се само у томе, да се моли у уму или у срцу (ако неко досегне до тог степена - нивоа). Матушка Домника навела је пример подвижника, који, иако су имали дар непрестане молитве, ипак до краја својих дана нису занемаривали ни усну молитву. Позивајући се на речи светих отаца, матушка је нагласила, колико је то делање важно за све који приступају молитвеном подвигу.

О усној молитви

Данас бисмо рекли нешто о ономе што занима све вас без изузетка. При ступању у манастир свака од вас добија поу-ке о делању које је неопходно свим почетн-ицима. Имам у виду поуке о томе да треба непрестано творити усну молитву. На жалост, многи убрзо заборављају на ту обавезу, обавезну за сваког почетника, и враћају јој се тек повремено. Вероватно се то дешава отуда, што ми не схватамо до краја, каква нам је драгоценост дата у том, рекло би се простом делању какво је усна молитва (гласна молитва).

Од древних времена гласна молитва се заповеда сваком монаху почетнику, од ње треба да почне сваки подвижник. Без ње би било тешко научити се непрестаном сећању на Бога, борити се са греховним помислима, одсецати своју вољу.

Почетник још нема такву благодат, да би се на сваком месту и при сваком послу сећао Бога. Пролазећи манастирска послушања, излажући се разним искушењима, он се и невољно, по своме неискуству расејава. Како о томе пише архиепископ Антоније (Голинс-ки - Михајловски), душа која није нав-икнута да се сећа Бога, која је раније уместо стајања пред Богом (Богомисл-ија), живела чулно, наставља да бива подложна разноврсним утисцима, који су сачувани у сећању... Човек при таквом унутрашњем безпоретку није способан за трезвеност, за духовни пост, он уз сву жељу не може обуздати ни ум ни осећања. За човека који пребива у таквом стању, усна молитва је неопходно средство за то, да задобије почетничку навику у одсецању помисли, чувањем унутрашње сабраности.

Име Господа Исуса Христа, призивано у молитви садржи у себи благодатну силу. Уста и језик, који непрестано изговарају речи Исусове молитве, освећују се, чине се неспособним за празнословље, смех, изговарање погрдних речи. Ваздух се испуњава пажљивом усном и гласном молитвом - и окива покрете ваздушних кнезова, раслабљује њихове мишице, сажиже и цепа њихове мреже! Испуњава се ваздух пажљивом усном и гласном молитвом - и приближавају се свети Анђели онима који се моле и поју, стају у своје иконе, учествују у њиховом духовном појању, како су се удостојили да то виде неки угодници Божји,” - пише св. Игњатије (Брјанчанинов).

Непрестана усна молитва је степеница на путу ка умној и срдачној молитви. Изговарајући речи молитве наглас, неуморно, са пажњом и умилењем, почетник ће се постепено научити да одбацује греховне и сујетне помисли и да обраћа ум свој ка Господу. По речима архиепископа Антонија, када човек стекне навику према усној молитви “(његов) ум почиње топлије, усрдније да обраћа пажњу на речи, које се читају језиком, а обраћајући пажњу, постепено почиње са задовољством сам да се погружава у молитву”.

Молитвени подвиг почиње са усном молитвом. Треба приметити да за време монашког пострига, при уручењу бројаница, новозамонашени слушао од игумана ове речи: “Прими сестро (име) мач духовни, који је позив Божји, за сталну молитву Исусову: увек име Господа Исуса у уму, у срцу и у устима својим имати дужна си, увек говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешну.”

Треба рећи да, мада је усна молитва најпотребнија почетницима, потребна је и онима који већ имају духовни опит, који су окусили благодат умне молитве, потребно је да изговарају молитву устима. Св. Игњатије (Брјанчанинов) пише да је молити се наглас веома корисно при силној борби, када човек нема снаге да задржи молитву у уму. Већина од вас, наравно, много пута је читало ту поуку, но, ја мислим, да неће бити сувишно да вас подсетим на речи светитеља:

“При јаком дејству расејаности, туге, унинија, лењости веома је корисно наглас изговарати Исусову молитву: на гласну Исусову молитву душа се мало по мало буди из тешког моралног сна, у који је обично бацају њене туге и униније. Веома је корисно гласно творити Исусову молитву при снажном налету помисли и плотских маштања пожуде и гнева, када се од њиховог дејства успали и узаври крв, помути се мир и спокој у срцу, када се ум поколеба, ослаби, како би нас сурвао и оковао мноштвом непотребних помисли и маштања: ваздушни кнезови злобе, чије присуство се не може видети телесним очима, но препознаје се по учињеном деловању на душу, чувши, за њих ужасно име Господа Исуса, доћи ће у недоумицу и збуњеност, уплашиће се, неће оклевати да одступе од душе.”

И други свети оци такође говоре о неопходности гласне молитве. Они нас подсећају на то, да су се велики праведници молили устима, и та молитва је творила чудеса и оглашавала славу Божију. Св. Јован Златоусти пише: “(Молитва) је и Илију учинила ревнитељем Господа (3 Цар. 18, 36-37): кроз небески огањ ниспослан на жртву он је постао вођа (свог народа). После тога, када су жреци Ваала цео дан призивали идола, он је, завапивши срцем и устима, призвао огањ с неба.”

Св. Јовану Златоусту припадају и друге веома узвишене речи о гласној молитви, о томе да је у њој скривена Божанска сила која освећује и нас саме и све оно што нас окружује. “Као што тамо где је блато трче свиње, а где је цвеће и благоуханије, сакупљају се пчеле, тако и тамо где су развратне песме сакупљају се демони, а где су духовне песме ту нисходи благодат Духа и освећује уста и душу, и наш дом, и призива се и долази Христос.”

Варсануфије Велики и Јован у свом “Духовном руковођењу” говоре: “О молитви, псалмопојању, (рећи ћу) да треба певати не само умом, већ и устима; јер Пророк Давид каже: “Господе отвори уста моја и усне ће моје казивати славу Твоју.” И апостол такође, показујући, да је потребно учешће уста, рекао је: “то јест плод уста, која исповедају име Његово”.”

Сада бих хтела да наведем примере како су се према усној молитви односили подвижници који су живели до недавно, тако рећи наши савременици. А такође и пример тога, како се према њој односе у савременим благоустројеним обитељима.

О томе како читају Исусову молитву у грчким манастирима, причао нам је владика Партеније, настојатељ Валаамског манастира. Валаамска братија је имала прилику да борави у Грчкој и на Атону, и они причају да грчки и светогорски манастири подсећају на кошнице испуњене непрекидним брујом. Сви њихови житељи непрестано изговарају наглас Исусову молитву, ма каквим се послушањем бавили. Тамо не можеш срести брата који би ишао ћутећи, или групу браће који би безбрижно (весело) ћаскали о некој вести, смејали се. Не, већ, ма куда да пођеш, чује се само једно - речи Исусове молитве, при чему се она изговара гласно и јасно.

Духовник свештенства, отац Андреј (Машнов), учио је сва своја чада да обавезно изговарају молитву наглас. Сестре манастира у Александровни, које је исповедао о. Андреј, сваки посао би пратили усном молитвом: и када би радили у пољу и када би радили неке кућне послове. Чак када су о. Андреју долазили мирјани, сестре су настављале да се моле наглас и нимало се нису збуњивале. Заиста, и мирска чада о. Андреја такође су имала навику усне молитве и молила су се наглас чак и код куће када би, на пример, прали или припремали ручак.

Једном смо били у Александровни код оца Андреја и дали су нам послушање да чистимо печурке. Сви смо се орасположили: матушка Љубав, ја и друге сестре са радошћу радимо. Отац Андреј пролази поред и говори нам: “Соли, соли више посипајте”. Сољу је он називао молитву. Сам старац, имавши по сведочењу многих његових духовних чада, срдачну молитву, веома често се молио наглас. Срела сам га једном самог како шета усамљеним местом. Рекли би, подвижник тако успешан у умном делању могао би ући у себе и молити се срцем, околности му нису сметале, но он је ишао и молио се наглас. И још се сећам тог догађаја. Шетала сам сама и ођедном видим: гране честара ка коме сам ишла се размичу; излази отац Андреј са букетом траве у рукама и при том непрестано изговара речи Исусове молитве. Угледавши ме радосно ме је поздравио и рекао да се разболела једна жена (рекао је и име свог духовног чада) и он је решио да јој набере лековите траве. Такав је он човек био - свих се сећао, о свима се бринуо и све време се молио. Он је и умро са именом Господњим на уснама.

Старац јеросхимонах Константин (Шипунов) о коме сви ви знате, такође је учио своја чада, међу њима и мирјане, да сваки посао пропраћају усном молитвом. Он је на пример говорио: “Кад переш или чистиш, читај Исусову молитву; у супротном ће, свеједно, рубље остати прљаво”. Ти примери треба да нас подстичу на гласну молитву. Да упражњава непрестану усну молитву корисно је за сваког хришћанина, а за монахе то делање се сматра обавезним. Отац Андреј је говорио, да усна молитва сабира ум. Човек слуша сам себе и не заборављајући на молитву, чува сећање на Бога.

Ми се понекад оправдавамо да се не можемо молити наглас зато што смо заузети умним радом или зато што је наше послушање да смо са људима. Међутим, то не може бити оправдање. Старац Пајсије Светогорац дао је следећу поуку човеку који му је дошао, по професији правнику. Тај се жалио да при свом интелектуалном раду и огромној заузетости уопште нема времена за молитву. Старац га је упитао: “Да ли се изјутра умиваш и бријеш? Спремаш ли доручак?” Одговорио је: “Да наравно.” Тада је старац упитао: “А можеш ли при том говорити: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога?” - и чак му је показао како се то може радити. Можеш? Па онда и говори и то ће бити твоја молитва, користи за њу сваки слободан тренутак.” Свакако и ми можемо наћи веома много слободних минута за молитве, ако се само будемо потрудили да то учинимо.

Архиепископ Антоније (Голински - Михајловски), такође наш савременик, живео у 20. веку, говорио је да за потпуно словесну молитву од човека се не захтева никаква посебна мудрост и знање, потребно је само труд и успех ће без сумње доћи.

Вероватно да се многима од вас чини да је усна молитва исувише просто делање, које не може донети обилнији духовни плод. Али, то уопште није тако. Како каже св. Игњатије (Брјанчанинов): “Нико од оних који желе да успеју у молитви да се не усуди олако да мисли и суди о молитви која се изговара наглас (устима и гласом) уз пажњу ума, као о делању малог значаја које не заслужује поштовање. Ако свети оци говоре о бесплодности усне и гласне молитве која није сједињена са пажњом, из тога не треба закључивати да они одбацују или унижују и саму усну молитву. Не! Они само траже да се она изговара са пажњом. Пажљива усна и гласна молитва уједно је и умна молитва. Научимо се најпре молити се пажљиво усном и гласном, тада ћемо се сигурно научити молити се и само умом у безмолвију унутрашње клети.” Речи св. Игњатија потврђене су примерима многих подвижника, који су почели свој подвиг усном молитвом а касније досегли највише ступње духовне лествице.

У житију св. Серафима Саровског има важан моменат на који треба обратити пажњу. Пре него што ће отићи у Саровску пустињу, светитељ је био у Кијеву где је боравио код подвижника који се звао Доситеј. Он га је, будући прозорљив, благословио да иде у Саров и дао му овакву поуку: “Иди чедо Божје и пребивај тамо. То место ће ти, уз Божју помоћ, бити на спасење. Ту ће се окончати и земаљско странствовање твоје. Само се труди да стичеш непрестано сећање на Бога кроз непрестано призивање имена Божијег, овако: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!” У томе нека буде сва твоја пажња и настојање; ходајући и седећи, радећи и стојећи у цркви, увек, на сваком месту, улазећи и излазећи, ово непрестано делање нека буде у устима и у твоме срцу: са њим ћеш наћи покој, стећи ћеш чистоту духовну и телесну, и уселиће се у тебе Дух Свети, извор свакога добра, и управиће твој живот у светињи, у сваком благочешћу и чистоти.” Можемо претпоставити, да је св. Серафим Саровски, почињао свој духовни подвиг са гласном молитвом, и вероватно, то делање помогло му је да стекне благодат молитве умне и срдачне.

Свети Амвросије Оптински, да би подстакао лењиве и малодушне за бављење том молитвом, пренео је следећу причу о сили Исусовог имена, које се гласно изговара: “Један богомољац је имао папагаја који је био научен да говори. Постојано слушајући домаћинову молитву: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога,” - и сам је навикао да је понавља. Једног лета кроз отворен прозор излетео је на улицу и ту се на њега устремио јастреб, но папагај је по навици, у страху изговорио Исусову молитву и истога часа јастреб је одскочио од њега. Тако је чак и бесмислено изговорена молитва послужила за спасење од претеће опасности.”

У 20. веку такође је било подвижника који су спознавши колико је велико и корисно то делање, изговарали молитву устима. На пример, св. Кукша Одески иако је сасвим овладао умном молитвом, у тешким животним ситуацијама увек је почињао да се моли наглас. Схимонахиња Николија (Засипнина) којој је св. Кукша био духовник и сама је имала велико духовно искуство, говорила је својим духовним чедима: “Исусову молитву не остављајте. Увек је имајте у устима. Када буде хладно, она ће вас огрејати. Када будете гладни, она ће вас нахранити.”

Савремени атонски старац Јосиф Катунакијски даје интересантну поуку коју свако од нас може користити: “Ако стално твориш молитву, то је као да усађујеш у себе коренчић који ће постепено порасти и постати дрво. Излазећи из своје келије, узми за правило. Говори: “Одавде до тог места сваки дан ћу творити Исусову молитву.” Тако и ради и то ће постати добра навика. И на послушању твори молитву.”

Старац Јефрем Светогорац говори о томе, да је неопходно на силу принуђавати себе на усну молитву, чак до суровости према себи, - и тада ће молитва сигурно донети духовни плод: “Нека промукне наше грло, по цео дан призивајући сладчајше име Исусово и постаће оно за умно грло срца - “слађе, чак од меда и саћа.” И још: “Ако увидим да мој ум не може да обавља рукодеље са молитвом због одвлачења на друге са послом невезане ствари, то по неопходности почећу усно призива-ње имена Христовог, изговарајући шапатом: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Када се уста моле, а руке раде, то труд има двоструку благодат - благодат послушања и молитве. Послушање награђује труд а молитва га освећује, зато што и рукодеље, или било какав други рад, чији је пратилац молитва, има особиту благодат.”

Старац Јефрем прича следећи поучан случај, који јасно показује велику силу усне молитве, која застрашује демоне и уразумљује човека:

“Био је један монах који је пао у такву лењост да је оставио своје правило и окренуо се свету. Пошао је у своју домовину - острво Кефалонију, где, као што је познато долази мноштво демонизованих да би их св. Герасим исцелио. Дошавши у домовину и он је пошао моштима светитеља. И на путу га сусреће демонизована жена и говори му:

- Знаш ли ти шта имаш у рукама? О, када би ти знао, бедниче (сироти) шта држиш у руци! Када би ти знао како ме пеку твоје бројанице, а ти их држиш по навици и ради украса!

Монах је био потресен. Демон је то рекао по вољи Божјој. Монах је дошао к себи. Бог га је просветлио, и он је рекао сам себи:

“Погледај шта радиш, безумниче! У рукама ми је моћно оружје, а не могу да победим ни једног демона. И не само да га не могу победити већ ме он вуче где му се прохте. Сагрешио сам, Боже мој!”

И истога тренутка пошао је натраг у свој манастир. Вративши се, он је изнова положио добар почетак и толико успео у молитви и монашком животу, да је постао добар пример за многе. Тог старца сам затекао и ја, смирени. Из његових уста немогуће је било чути шта осим: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Непрестано! Ти му говориш о нечему а он ти одговара у две речи и његов језик се истог часа враћа молитви. Како се он навикао на њу тако га је она променила. Помислити само да му је, по чудесној промисли Свевишњег, вредност молитве и бројаница открио, наравно и не желећи то, сам ђаво!”

Тај старац прича о још једном случају чији је био сведок: “Када сам био у Новом скиту и био је жив мој старац Јосиф, дошао нам је један ђавоиман млад човек. Старац је по свом милосрђу примао те несрећнике. Они су живели с нама толико колико су желели, а потом су сами одлазили. Они не могу дуго да бораве на једном месту. Лишени унутрашње Божанствене утехе траже је, мењајући места и људе. У том младом човеку налазио се демон уличне жене. Када би он овладао њиме, глас му се мењао као глас “јавне” жене и говорио ствари о којима је, по апостолу, срамота и говорити (Еф. 5, 12). По професији је био бачвар. Ми помињемо његово име. Живео је у нашем братству довољно дуго, и док бисмо радили долазио би и помагао у рукођељу колико је могао. Трећег дана каже ми:

- Оче, хоћеш ли ме научити да правим печате. Израда бачви је тежак посао. Осим тога, и онај који је у мени, непрекидно ме опомиње.

- Научићу те брате, нека је благословено! Ево, ради овако. Алат је овде, материјал ето ту, а узорак пред тобом. За овим столом ћеш радити. Још само ово: у нашем братству оци не разговарају, већ увек творе молитву.

Говорећи то, хтео сам да избегнем, колико је то могуће, празнословље и расејаност за време своје молитве. И тога момента у моме уму се родила следећа мисао: “Да ли ђавоимани могу творити молитву?” И тако смо се прихватили посла и молитве. Није прошло ни неколико минута, а демон је устао у њему. Његов глас се променио, почео је викати, псовати, претити и грдити.

- Умукни, хуљо! - викало је изнутра. - Умукни! Прекини то брбљање! Што све време говориш једна те иста слова? Прекини са тим речима, доводе ме до лудила. Добро ми је унутар тебе, зашто ме узнемираваш?

Тако је отприлике говорио. Демон га је измучио и оставио.

- Видиш шта ради са мном? - говори ми несрећник. - И то ми се редовно дешава.

- Трпљење брате, - кажем му, - трпљење! Не придавај томе значаја, јер то није твоје. Не тугуј већ се брини о молитви.

...На службе није улазио у цркву заједно са оцима, већ је ходао споља са бројаницама и непрестано громко изговарао молитву: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме! Његова молитва је ехом одзвањала међу степеништима. Он је на своме искуству увидео како молитва жеже демоне. И када се он тако понашао ходао степеништем и непрестано изговарао молитву, изненада му се мењао глас, и демон би почињао:

- Умукни, рекао сам, умукни! Мучиш ме! Зашто ходаш степеништем цркве и брбљаш? Уђи унутра заједно са другима и прекини своје брбљање. Зашто дан и ноћ говориш и понављаш једно те исто и не даш ми ни на тренутак спокоја? Излудео си ме, осмудио!

И када је искушење пролазило, он би опет почињао молитву на бројанице: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Било је то болно у души, али и када видиш како он све подноси, подвизава се, трпи. Дуго је живео са нама, и када му је постало доста боље, отишао је.” Тај случај нам показује да усна молитва може избављати чак и од демонске подметања.

Још један случај прича старац Јефрем Катунакијски:

“Један старац је говорио свом послушнику:

- Читај Исусову молитву.

- Читам, али не разумем.

- ЂЂаво разуме и беже.

- Тешко ми је да то схватим!

- Добро, хоћеш ли да видиш чудо?

- Да, хоћу да видим чудо, баћушка.

- Добро, - каже му, - помолићу се, да би ти Господ показао чудо. Да би схватио какву силу има Исусова молитва.

- Добро.

Старац се помолио, три дана је постио. Онда је позвао послушника:

- Дођи овамо. Узми ову корпу, иди горе до извора и напуни је водом.

- Баћушка, извини, - каже, - но ја још увек нисам изгубио разум. Корпу да напуним водом?

- Па зар ниси рекао да хоћеш да видиш чудо? Видећеш какву силу има Исусова молитва. Хоћеш ли?

- Хоћу.

- Тада ради што ти говорим, а све време ћеш говорити Исусову молитву.

- Благословите.

Пошао је. “Господе Исусе Христе, помилуј ме,” “Господе Исусе Христе, помилуј ме,” - ставио је корпу под извор. Вода напуни корпу и нигде не пролази. А молитву не престаје да говори. Природно, и старац се у келији молио, да би Господ показао чудо његовом ученику. Корпа се испунила водом.

Чим је послушник то видео, потрчао је да би је показао старцу: “Старче, корпа се испунила водом!” Уз пут му се јавља ђаво у лику човека и каже му:

- Где идеш калуђеру?

- Идем свом старцу.

- Како се зовеш?

- Георгије.

- А колико си година у монаштву?

- Пет-шест.

- Каквим рукођељем се бавиш?

- Печате правим.

Док је он говорио, вода је истекла ван. Почевши да празнослови прекинуо је молитву и са празном корпом се вратио старцу.

- Шта се десило?

- Тако и тако, баћушка.

- Оставио си молитву чедо моје, зато ти се излила вода. Видиш, док си говорио молитву корпа је држала воду, а када си је прекинуо и почео празнословити, вода је истекла.”

Упечатљива је поука и другог старца, Јосифа Исихасте, коме је усна молитва заменила духовног наставника. Још као млад послушник, није имао духовника који би га научио да се моли умом. Тада је он почео да се усрдно моли устима и то, наизглед, сасвим просто делање научило га је умној молитви и узвело у узвишена молитвена стања. Ево како он сам о томе прича:

“Имао сам обичај: свакога дана поподне проводио сам по два-три сата у пустињи, где живе само звери, седео сам и неутешно плакао, док земља не постане мокра од суза, и устима сам говорио молитву. Нисам знао како се она говори умом, већ сам молио Мајку Божију и Господа да ми дају благодат умне молитве као што светитељи пишу у “Добротољубљу”. Јер читајући, схватио сам да постоји нешто што ја нисам имао.

И једном ми се десило пуно искушења. Цео тај дан сам призивао са великим болом. И напокон, увече на заласку сунца успокојио сам се, гладан, изнурен сузама. Гледао сам на цркву Преображења на врху и молио Господа изнемогао и изранављен. И учинило ми се да је отуда дошло муњевито дување. И душа ми се испунила неизрецивим благоухањем. И одмах је моје срце почело, попут сата да умно твори молитву. Тако сам се подигао, пун благодати и безграничне радости и ушао у пештеру. И наслонивши своју браду на груди почео сам умно творити молитву. И тек што сам неколико пута изговорио молитву, ођедном сам био узнесен у созерцање. И мада сам био у пештери и њена врата су била затворена, нашао сам се напољу, на Небу, на неком чудесном месту са миром и тишином у души. Савршени спокој. Само сам мислио: “Боже мој, дај да се не вратим више у свет, у изранављени живот, дај да останем овде.” Затим, када ме је Господ успокојио онолико колико је хтео опет сам дошао к себи и обрео се у пештери. Од тада молитва у моме уму није престајала.”

Свакако, ми не можемо рачунати на то да ће наша усна молитва одмах донети тако обилан духовни плод, каквог се удостојио нпр. старац Јосиф Исихаста, благодарећи својој простоти, чистоти срца и што је главно, благодарећи несажаљивом принуђава-њу себе на молитву. Као што се сећате, за време молитве не треба тражити никаква виђења, откровења, зато што слична очекивања већ представљају пројаву прелести. Желела бих да ви не сумњате у силу усне молитве, у то да нас она и освећује и учи. Ма колико нам се то делање учинило простим, и може бити монотоним, треба се држати за њу као за крепку руку Господњу, која нас непрекидно води спасењу.

Усну молитву треба упражњавати све време подвизавања. Са усном молитвом почиње успон на духовној лествици, и са усном молитвом се он завршава. Многи подвижници су предавали свој дух Богу са молитвом на уснама.

На крају желим да подсетим, да се и Сам Господ наш Исус Христос молио уснама. Онда када је предао Апостолима молитву “Оче наш”, затим на Тајној Вечери, када се молио Оцу да би Он чувао ученике Његове од свакога зла, осветио их Својом истином, “да буду сви једно”. У Гетсиманском врту Спаситељ се молио наглас, вапијући Оцу: “Оче мој! Ако је могуће пронеси ову чашу поред Мене; али не како ја хоћу већ како Ти.” И оне речи које је Господ изговорио у моменту смрти на Крсту, такође можемо назвати молитвом.

Због свега тога, драге сестре, позивам вас да са ревношћу пролазите монашки пут, не заборављајући на то непроцењиво делање које нам је дано Свише - на усну молитву.

ПРАВОСЛАВНИ ПУТ

бр. 46. октобар - децембар 2009.г.

[Guest Alefshin]

ОГАЊ БОЖЈИ

Отац Георгије је стајао молећи се у цркви пред иконом Рождества Христовог. Молио се не наглас, већ срдачно у себи да Бог поучи његове парохијане како да дочекају Његово Рођење на свет на добар начин. Дарови, божићне песме, радост и празновање су бесмислени и празни ако не мислимо на оно што истински треба прославити. И он сâм се осећао празно - Бадње вече је а он не може да нађе праве речи којима би се на благ начин обратио својој духовној деци и додирнуо њихова срца, говорећи им о томе како треба да дочекају рођење Богомладенца. Мора да постоји неки нови начин на који би могао да им објасни славу Рождества Христовог. Молио се погнуте главе, смерно тражећи од Спаситеља да му помогне.

Напољу, светлост наранxастог неба се одбијала о прелепу цркву. Инославни пролазници, који су већ заборавили на празник који су прославили тринаест дана раније, пролазили су поред храма полако или ужурбано, задубљени у сопствене мисли. Поветарац се поигравао са црним врховима дрвећа опалог лишћа, а њихови обриси су одударали од заласка сунца. Најпре нико није приметио да се зимски мирис дима из димњака кућа све јаче осећао у ваздуху око цркве; нико није приметио све већи сиви облак и јарки пламен како се жестоко дижу ка руменом небу.

Отац Георгије је и даље у цркви био погружен у молитву. Није ни помислио да му прети нека опасност.

Девојчица која је туда пролазила са мајком застала је и помирисала ваздух. Повукла је мајку за рукав. - Мама, осећа се као да нешто гори.

- То је дим из нечије пећи.

- Јеси ли сигурна?

Девојчица је све дубље дисала, осврћући се око себе. - Ено дима! - повикала је, угледавши га како се диже са црквеног крова.

Мајка је уздахнула. - То црква гори! Боже, да брзо позовемо ватрогасце!

Зграбивши кћер за руку, повукла ју је у оближњу телефонску говорницу на углу. Претурала је по торби да нађе новчић, нашла га и убацила у отвор на телефонском апарату.

- ...Не, не знам колико дуго већ гори.

Ватрогасац с друге стране је промумлао. - То је на углу које улице?

- Двадесет прве и Сикамор.

- Да, неко ће одмах доћи. - рекао је и прекинуо је везу.

- Мама, шта ако је неко унутра?

- Сигурно није. Не верујем да је ико унутра. Не видим ниједан ауто на паркингу. - Стајале су на ивичњаку дрхтећи и гледајући црни облак дима како се злокобно надвија над црквом и заклања залазак сунца.

Још неколико људи се окупило. Нешто су говорили један другом. Стара Гркиња, обамрла од запрепашћења, гледала је најпре у пламен, затим у дим крај горњих прозора цркве, а потом закукала: - Боље да моја кућа изгори уместо цркве!

Неколико парохијана су се довезли колима до цркве на вечерњу службу. Паркирали су их и изашли, а онда спазили ватру и почели да вичу и плачу, не знајући шта да раде.

- Где је отац Георгије?

- Зашто Бог то чини? Бадње вече је! - једна жена је прекрила лице рукама и заплакала.

Нико није могао да угаси ватру.

Усред молитве, отац Георгије је чуо сирену ватрогасних кола како се приближава. Очекивао је да ће кола продужити даље а сирена утихнути и да му више неће сметати. Али није. Све се више приближавала. А онда је са улице чуо бучни рад мотора камиона и звук радио везе. Прекрстио се и целивао икону Рођења Христовог. Био је спреман да изађе и види шта се то дешава напољу. Још једном се окренуо и погледао своју вољену цркву. Била је толико лепа. Кандила су светлуцала у тами и обасјавала позлату на иконостасу. Светитељи су гледали са зидова, а лица су им зрачила миром и радошћу која долази од љубави према Христу.

Ватрогасци су прикључили своја црева у хидрант. Били су спремни да провале двострука црквена врата. Отац Георгије је мирно изашао напоље пред њих и застао. Поглед му се сусрео са масом забринутих људи - ватрогасаца, незнанаца, парохијана... Уко-чено је гледао у њих, а они у њега.

- Ви сте били унутра? - рекао је у неверици један од ватрогасаца.

Отац Георгије је немо климнуо главом.

- Опростите - рекао је други ватрогасац. - Зграда гори и ми улазимо унутра. - Подигао је своју секиру да провали кроз врата.

- Молим вас - рекао је отац Георгије - не чините то. - Ухватио је кваку и отворио им врата.

Улетели су унутра као ратници-Викинзи, спремни да развале цркву.

- Не видим да нешто гори - полако је рекао један од њих.

Други је погледао ка таваници. - Дим долази са крова, али ништа не видим... - Само их је нетакнут лик Христа Сведржитеља гледао са куполе.

- Можда тамо горе има још један спрат.

Темељно су претражили унутраш-њост цркве, миришући зидове, додирујући их не би ли осетили топлоту.

- Ево неких степеница - изненада је рекао један од њих. Потрчао је уз њих. На врху степеница је била просторијица са три велика висећа звона. Нигде ни трага од ватре.

- Добро онда, о чему се овде ради? - упитао је напољу оца Георгија главни ватрогасац, држећи руке на боку. - Ко нас је позвао? Унутра ништа не гори.

- Али, погледајте - рекла је девојчица која је прва намирисала дим - погледајте оне пламенове!

Сви су погледали горе, и видели блиставе огњене језике на све тамнијем ноћном небу. Они су јасно пламтели над црквеним кровом. Није било ниједне зграде која је горела или била довољно близу цркве. Док су људи запањено гледали, огњени језици су се пружали до неба, треперели и полако се стапали са небом.

Отац Георгије се прекрстио и заблагодарио Богу. Сада је тачно знао како да обрати срца својих људи ка истинском чуду Рођења Христовог. Преко овог знамења послатог с Неба, њихове духовно обневиделе очи су могле да прогледају и да разумеју чудо Христовог рођења међу људима.

Верници су се тог божићњег јутра окупили у већем броју од уобичајног. Сви су још увек били збуњени и задивљени тајаственим синоћним пламеном. То је несумњиво било Божје знамење, али шта је значило...?

Када је о. Георгије стао пред њих са крстом и бројаницом у руци, спреман да одржи проповед, узео је богослужбену књигу и отворио је. - Да вам прочитам како гласи катавасија на Божић. Мислим да ћете сви разумети свето знамење које нам је Христос јуче послао. - Прочитао је: пећ орошена росом била је слика и прилика натприродног чуда, јер није изгорела младиће које је примила, као што Божански Огањ није сагорео утробу Ђеве, у коју је сишао. Зато узнесимо речи похвале: нека сва творевина благослови и велича Господа у све векове.

                      Превод: М. Тејлор

ПРАВОСЛАВНИ ПУТ

бр. 46. октобар - децембар 2009.г.

[Guest Alefshin]

Најновији број Каленића у пдф формату:

[Guest Alefshin]

Најновији број Православног пута

[Guest Alefshin]

ПРАВОСЛАВНИ ПУТ

бр. 47. јануар - март 2010.г.

ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОАНИКИЈЕ (МОРОЈ)

ИЗ МАНАСТИРА СИХАСТРИЈА

- ЖИВОТ И ПОДВИЗИ -

Отац Јоаникије (Морој) био је један од стараца ХХ века, знаменитих не само у Румунији већ и изван њених граница. Родио се 1859.г. у граду Зарнешти (близу Брашова), био је жењен и имао је двоје деце. Касније, имајући жељу да следи Господу, он, његова жена и деца су се замонашили. Од 1890. до 1900.г. монах Јоаникије је живео у румунском скиту на Светој Гори. Затим се вратио у домовину и проживео девет лета у манастиру Њамц. Године 1909. о. Јоаникије је био постављен за игумана манастира Сихастрија и то послушање је усрдно испуњавао током 35. лета.

Желећи да прими јарам монашке борбе са сопственом вољом, млади Јован Морој је тражио савет од свог учитеља, великог ходочасника Георгија Лазара. Ево шта му је било речено: “Остани годину дана у послушању у пештерском скиту у Јаломичиори и читај Псалтир сваки дан. Уколико поднесеш искушења нечастивога, можеш постати монах”.

.Много дана и месеци био је Јован у послушању, проводећи вечери и ноћи у бдењу.

Једне вечери, када се молио у келији усред густе шуме, пришао му је неки монах и рекао:

- Шта радиш овде брате Јоване, и зашто смирујеш себе?

- Оче, желим да будем монах!

- Ти обмањујеш сам себе, зато што не можеш остати у манастиру. Ево сада твоја жена живи са другим и троши сву твоју имовину.

- Откуд си ти то сазнао? - упитао је млади искушеник, ожалошћен.

- Проживео сам 40 лета у пустињи поред Јордана и стекао сам дар прозорљивости. Ето откуда знам.

- Па шта ми је чинити, оче?

- Врати се кући и буди домаћин своје жене и имовине.

Рекавши то, тај непознати монах је исчезао у пламеним језицима. Био је то демон.

Помисли су као вихор почеле пролазити кроз главу младог Јована. Он је напустио манастир и упутио се кући, претрпевши успут многа искушења. Сусрео је и Георгија Лазара, и он му је рекао: "Не можеш даље ићи монашким путем, врати се на неко време својој породици".  

Године 1890. млади Јован Морој био је на поклоничком путовању у Јерусалиму и поклонио се Гробу Господњем. Посетио је и пештеру праведног монаха Ксенофонта. Свети отшелник му јерекао: "Брате Јоване, дошао си овамо да би видео светога? Никада у животу не треба следовати човеку, ма каквим се он светитељем показао. Он ће данас овладати твојом вољом а сутра ћеш ти сићи с ума. Ако хоћеш да будеш монах, читај Свето Писмо и подвиге светих отаца и следуј њиховим саветима: тако никада нећеш пасти у прелест. Знај, постаћеш монах на Светој Гори Атонској, после неколико година вратићеш се у домовину, постаћеш свештеник и настојатељ манастира, но на крају живота много ћеш пострадати. Ако будеш све трпељиво подносио, уз Божју помоћ све ће бити добро, и задобићеш награду".

То предсказање се потпуно испунило у животу протосинђела Јоаникија Мороја.

Године 1909. после примања жељеног дара свештенства, отац Јоаникије је био постављен за игумана скита Сихастрија, који је био сличан необрађеној њиви. Његови ученици причају о 35 година страдања и великих искушења, оскудице, напада демона, непријатељстава од људи и других тешкоћа. Но, благодарећи вери и дуготрпљењу оца Јоаникија и братије, и уз заступништво Мајке Божије, непознати скит постао је једна од најпознатијих обитељи Румуније.

Од првог дана настојатељства старца служење литургије је постало део свакодневног молитвеног правила. Отац Јоаникије никада није давао благослов за почетак службе док се сва братија не окупи.

Током Великог поста он ништа није јео, узимајући храну само у суботу и недељу. У одређене дане укрепљивао је себе само причешћем.

Старац је свакодневно служио литургију са великим страхом и трепетом и љубављу према Христу. Био је једини свештеник и духовник скита током 20 година. Устав скита под управом оца Јоаникија био је следећи.

Свакодневно учешће у богослужењима, јутарње и литургије. Они који би изостали били су дужни да у својству епитимије два дана посте до вечери.

Сваког петка је вршио исповест све братије.

Схимници и болесници су се причешћивали једном недељно, у суботу; остали - једном у три недеље.

Потпуно општежиће. Нико није могао имати личне имовине. Одежде, келије и све неопходно било је манастирско.

Понедељком, средом и петком, јело се једном - у три часа поподне, у остале дане два пута, сагласно типику св. Саве Освећеног. Нико није имао хране у келији осим болесних.

Сви су били у послушању игуману, и свако је имао своје послушање. Свако је у безмолвију творио срдачну Исусову молитву.

Келијно правило је обухватало читање Псалтира, житија и дела светих отаца и акатиста.

Године 1925. када је био уведен нови календар, протосинђел Јоаникије је упао у велико смућење. Није знао да ли је правилно прећи на нови календар. Затворио се у келију и почео се молити и постити, спремајући се да остане у затворништву све док не добије одговор од Бога, како да поступи. После 20 дана поста јако је изнемогао. Тада се причестио и узео мало хране, и после два дана рекао је оцима и братији: "Много сам искушења претрпео за ове дане од ђавола. Нападала ме је чак и помисао да се убијем, и тада сам тукао себе штапом. Потом сам видео пред собом легион демона, који су говорили: "Хајде да закољемо старца јер он хоће да буде свет". Потом су негодовали: "Ко ти је рекао да можеш да постанеш свет?" Одговарао сам: "А ко је вама рекао да човек не може да постане свет?"

Други пут су се јавили говорећи: "Ништа ти не значи то што постиш: све једно, у нашим си рукама!" Ја сам им одговарао: "Полажем сву наду на Бога, како би ме сачувао од вас".

После много дана поста видео сам три светитеља у светитељским ризама и схватио да су то: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти. Они су у један глас јасно рекли: "Јоаникије, зашто се толико опиреш и не желиш да учиниш послушање? Зар се не сећаш да је послушање далеко највећа жртва? Према томе, буди послушан онима, који су постављени над тобом, и не подводи под сумњу нови календар". Давши ми благослов, почели су се вазносити и нестали су".

После тога, старац никада није покретао питање календара.

Једног лета је пресушио извор воде, и игуман је објавио у цркви: "По нашим гресима Господ не даје воду за наш извор. Од сада ћемо постити и молити се три дана и три ноћи, док нам Бог не да воду".

Сви су у манастиру послушали игумана. И заиста, као плод светих молитава отаца, трећега дана бунар се до пола напунио водом. Од тада па убудуће, по благослову старца никада више није нестајало воде у бунару.  

Ученици, који су се спремали за монаштво, пре тога су подлегали испитивању и провери, могу ли постати добри монаси, који ће потпуно посветити свој живот Христу. Некима није разрешавао да улазе у манастир и они су остајали као стражари код главних врата током три дана и ноћи у посту и молитви. Другима је давао да читају каноне са метанијама да би градио у њима смирење. Треће би послао да сакупљају прилоге за потребе обитељи, но при том им је било забрањено да напустају манастирски посед и они су били дужни да све време у себи понављају Исусову молитву.

Беседећи са својим ученицима, старац је говорио: “Братијо, ево две ствари над којима ћете се трудити целог свог живота - одсецање своје воље и блажено расуђивање. Онај ко се не труди над те две ствари, не може бити монах и не може стећи врлину. Ми треба да будемо делатељи добра, а не беззакоња”.

Отац је такође поучавао, да они који не испуњавају савете праведног старца, сусрећу се са многим искушењима. Све треба чинити са благословом. Једном су два сабрата решила да се моле и да посте у келији, кријући то од осталих. После недељу дана дошли су и рекли старцу:

- Оче, молимо те да нас исповедиш, желели би да се причестимо сутра.

- А где сте били до данас, - упитао је старац?

- Молили смо се и постили у келији.

- И ко вам је дао благослов за то?

- А зар је потребан благослов да би се молило и постило?

- Нећу вас причестити, док не оставите своју вољу и не вратите се послушању, - рекао је старац.

После два дана оба брата су се јако разболела, и отац Јоаникије је благословио свој братији да посте и да се моле за њихово оздрављење и одслужио је тајну јелеосвећења над њима, после чега се њихово стање поправило. Тако је означено њихово избављење од непослушања.  

Други пут, искушеник је молио да буде замонашен. Но, старац Јоаникије, знајући његово срдачно расположење, неколико пута је одлагао његов постриг.

Једнога дана брат је рекао старцу:

- Спремам се да одем до Њамца, да бих узео оловака и папира, јер су ме оци замолили за то.

- Нећеш сада поћи, сада је Велики пост, а ми за време Великог поста не излазимо у свет, - одговорио је старац

Брат је упркос томе отишао. Није прошао ни један километар, када га је напало седам злих духова у виду разбојника и почели су га ударати моткама, говорећи: “Хајде да уловимо овога, изашао је из манастира без благослова старца”. У страху, искушеник је побегао у шуму. Вративши се у манастир, почео је плакати: "Немојте ме истерати из манастира, напало ме је седам разбојника".

Оци, видевши га у таквој жалости и опседнутог нечистим духом, одвели су га у његову келију, и пошли су да кажу старцу о томе шта се десило. Старац му је прочитао молитву св. Василија Великог и рекао:

- Пустите га, нека иде слободно.

- А шта ако поново утекне?

- Господ, који га је ослободио, јесте Господар и од нечастивога.

И тако је искушеник био исцељен.

Једне зиме, брат је заборавио да затвори врата подрума и кромпир је смрзао.

Два дана касније старац је за време трпезе упитао:

"Ко је оставио отворен подрум? Тражим да се покаје и затражи опроштај пред свима". Нико се није јавио. "Ако се кривац сада не јави, казниће га Господ". И тог момента брат који је згрешио бацио се на колена и покајао се.

Благодарећи своме смирењу и делима, отац Јоаникије је постао надалеко познат духовник. Многи су долазили к њему за исповест и духовне савете: старци других манастира, свештеници, епископи и мирјани. Давао је строге епитимије и тешио охрабрујућим речима духовног савета.

За њега су најважнији били пост, молитва, читање Псалтира, потпуно послушање. Многи невољни су му долазили ради Свете тајне јелеосвећења и враћали се исцељени.

Када му је дошао брат обузет гневом, старац му је рекао: “Ти не показујеш жељу да успеш у монаштву, зато што се гневиш. Ум помрачен злобом, није способан за расуђивање и није способан да следи путем Господњим”.

Братији и својим духовним чедима говорио је: "Имајте на уму три најважнија ослонца: имати страх Божији, држати ум чистим и никада не остављати Исусову молитву".

Почев од 1941.г. мноштво невоља и зла обрушило се на манастир. Најпре је изгорео манастирски храм заједно са свим инвентаром. Затим су се унајмљени пиромани вратили на свето место, претукли старца и ослепели га. Тада је отац Јоаникије поменуо речи великог старца Георгија Лазара, које му је рекао 30 година пре: “Не дајем ти благослов да идеш тамо, јер ћеш до краја свога живота тамо страдати”.

Старац је рекао ученицима, да је једне ноћи, док је лежао болестан на својој постељи, нека жена ушла у келију, пришла му и рекла ове топле речи: “Не тугуј оче Јоаникије, од сада ћу се ја бринути о овом светом месту”. Била је то Мајка Божија, Покровитељица тог смиреног обитавалишта монаха. И заиста, од тог времена, све је било под заштитом и благословом Мајке Божије.

Старац је говорио братији: "Оци, не тугујте што су манастир запалили. Десило се то због наших греха. Драги моји, подносите сва искушења и не остављајте ово свето место, благословено и освећено молитвама и сузама свих који су обитавали овде и пре нас. Ревношћу чувајте садашњи типик. Обесчастиће се онај ко покуша да промени правило живота у овој светињи. Године 1909. када сам био рукоположен за свештеника,  стари монах из Њамцког манастира пришао ми је и рекао: "Запамти, оче Јоаникије, ја само зато остајем овде у Сихастрији, што је типик овде сачуван у потпуности, без икаквих измена, као у другим манастирима. Тај типик, коме сам ја научен, је следећи: нико не треба да има личне имовине, све је заједничко; не предавајте се плотским страстима, не разрешавајте да се овде једе месо". Ако неко не може да живи по том типику, треба да напусти манастир. Зато што се на овом месту  никада није мењао типик од када се овде, 1655.г. населило седморо монаха из Њамцког манастира".

На крају је старац додао следеће речи: "Чврсто држите монашки начин живота и увек служите, не пропуштајући ни један дан Литургију и остале службе. Ако будете држали тај поредак и стремили чистоти живота, имаћете љубави међу собом, и будите сигурни: Мајка Божија ће подигнути ово свето место из пепела и послати мир и љубав на цео крај. Тако, ако се ви будете овде подвизавали, као што приличи монасима, у раду, молитви и посту, ово место ће постати прибежиште за све оне који траже монашки живот у безмолвију. Јер Господ воли чисте и безмолвне манастире, а не места где живе недостојни монаси".

Једне ноћи отац Јоаникије се обратио свом ученику оцу Јоилу и рекао му: "У четвртак одлазим к Оцу".

И заиста, у четвртак, 5. септембра 1944.г. протосинђел Јоаникије Морој предао је своју душу у руке Господа, оставивши обитељ од 40 монаха. Тако се окончао земаљски живот једног од највећих стараца румунског монаштва.

Преподобни оче Јоаникије, моли Бога за нас!

         Архимандрит Клеопа (Илије)