Jump to content

Православни часописи

Оцени ову тему


Guest Alefshin

Препоручена порука

GASKONAC. FRANCUSKI ARISTOKRATA O SVOM PRELASKU U PRAVOSLAVLJE

Постављена слика

Protojerej Mihail de Kasteljbažak

Kada se udje u crkvu Jovana Ruskog u Lionu, odmah se primeti stariji pravoslavni sveštenik koji se u oltaru moli na francuskom. I mada je glas slab, od intonacije zastaje srce …

Protojerej Mihaij de Kasteljbažak se rodio 1928. Završio je Parisku školu političih nauka, i Teološki institut Svetog Dionisija. Radio je u Ministarstvu inostranih poslova Francuske, rukovodio fabrikom za proizvodnju kristala. 1964 godine dobio je sveštenički čin od svetitelja Jovana Maksimovića, arhiepiskopa Šangajskog i San Franciskog

Uzani put u raj

Verovatno treba nešto reći o mom životu. Do sedamnaeste godine živeo sam u Gaskonu, na granici Francuske i Španije gde je moj otac imao malo zemlje, koju je nasledio. Sami smo radili u polju. Ne pamtim školske raspuste, koje nisam proveo medju pasuljem i paradajzima. Moja porodica je bila tradicionalno katolička, nas su od detinjstva učili umesto pozdrava da kažemo Blagoslovio Vas Gospod. Ali u to vreme iako sam silno voleo crkvu, ne mogu reći da sam bio idealan pripadnik blagočestivog naraštaja.

Odlazio sam noću iz kuče, trošio roditeljski novac, da bi kupovao umetničke albume jer sam to hteo da bude moja profesija. Ali moj otac je imao druge planove. Hteo je da budem činovnik ili biznismen a zatim su mi potražili mesto prvo u jezuitskom koledzu, gde je bio kurs komercijale, a zatim ( kada nisam uspeo na koledzu) u Pariskom institutu političkuh nauka. Pamtim da je došlo vreme da odem iz mog sunčanog Gaskona u magloviti Pariz, iako ja nisam nikako hteo da budem službenik, o kakvom je otac maštao.Ipak sam postao diplomata i počeo da radim u Ministarstvu inostranih poslova Francuske.

Tačno tada sam se i oženio Kristinom, majkom moje četvoro dece. Pri tome sam nastavio da idem u katoličku crkvu, ali moj odnos prema veri me doveo do prekida sa Rimskom Crkvom. Svi moji pokušaji da razumem zašto tako proizilazi, nailazili su na nerazumevanje, nazivali su me protestantom. Niko nije mogao da razume dubinu mojih previranja. Uopšte, to se završilo mojim krajnje bolnim i za mene i za sve moje bliske pekidom sa katoličanstvom. Mnogi rodjaci i tako nisu razumeli kako je to bio težak čin za mene. Ja sam faktički postao izrod iz svoje familije, i iz porodice svoje žene. Pri tome se u mojoj duši stvaralo nešto neverovatno i ja sam ostao “jedan na jedan» sa problemom gubitka vere i počeo da tražim nešto novo.  U ta vremena je u Parizu bio veoma popularan Rene Genon , izvorni katolik koji je postao apologeta istočne filozofije u Evropi. Zahvaljujući njegovom uticaju ja sam se približio islamskoj mistici i pošao sufijama. Njima me je privuklo učenje o molitvi od srca. Ali moje srce je ostajalo prazno koliko da sam išao tamo. Tada sam se uputio u višnuitski hram. Posećivao sam ga stalno u toku godinu dana, čitao Bhavag Gitu, družio se sa guruom, koji je postepeno posvećivao mene u način kako je izgradjeno to društvo. Ali ja sam otišao otuda jer nisam našao odgovore na moja duhovna pitanja.. Učio sam kinesku filozofiju dao, čitao razne knjige … Kao što vidite, moj put je bio veoma složen. Ja sam probao mnoga učenja, ali im se nisam duhovno priklonio.

Jednom se razboleo moj bliski prijatelj. Kada sam došao u posetu, pitao me da li postoji život posle smrti i pitao: «Mišel, ja se bojim da umrem. Ja ne idem u crkvu, ali to, Ti si verujuć, porazgovaraj sa mnom o Bogu.».

Ja sam došao kod njega u 10 ujutru a otišao posle ručka..  I sve to vreme smo razgpvaralči o veri, ali na kraju ja sam morao da priznam da ne mogu da mu pomognem: «Oprosti, rekao sam ,ali ja nisam našao svoju crkvu. Ja sam je tražio tri godine ali nisam našao…» On je ležao na krevetu u ogromnoj dugačkoj i tamn oj sobi.. Bio sam poražen razgovorom, da čak nisam primetio da je u to isto vreme bio još jedan čovek.

I evo, pored autobuske stanice neko me uhvatio za rame: «Takva Crkva postoji, — neočekivano i odmah je rekao nepoznati čovek, — oprostite, ispalo je da sam neželeći čuo vaš razgovor, jer sam bio u dnu sobe. Ja sam verujući, i sve što ste rekli me je pogodilo. Kad mogu da vas odvedem u Crkvu koju vi tražite »…Razmenili smo adrese i razišli se na razne strane. A kroz dva meseca na naša vrata su zakucali. Pamtim, moja dvogodišnja kćerka Mari Liz, koja samo što je progovorila, odjednoim je rekla: «Tatin drug je došao». I zaista taj čovek je za mene uradio ono što je samo pravi drug i mogao da uradi.

To je bio isti moj sagovornik sa autobuske stanice, Spiridom Brettos, Grk. On mi je rekao: «U Francuskoj Pravoslavnoj Crkvi na bulevaru Blanki u trinaestom okrugu Pariza ima jedan ruski sveštenik. Ja mislim da treba da se sretnete sa njim ».

Došao sam na pravoslavnu Liturgiju i ostao u Crkvi zauvek. Od prvog puta bez ikakvih sumnji. Ovde sam našao to što sam dugo trazio. Pravi život.

Služba od koje se osećaš kao da si u raju. Pričešće Hristovo… Ja do sada ponekada plačem od sreće što sam u toj Crkvi. Zaista sam teško našao svoj put ovde…

Ponovili ste reči koje vole da citiraju iz udžbenika istorije. Izaslanici kneza Vladimira, koji je bio na službi u Konstantinopolju takodje su govorili da ne mogu razlučiti da li su na zemlji ili već na nebu.

http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/gaskonac_francuski_aristokrata_o_svom_prelasku_u_pravoslavlje//

Želiš li biti mudar, nauči razumno pitati, pažljivo slušati, mirno odgovarati - i prestani govoriti kad se ništa više nema reći.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

OTAC MIHAILO APOSTOLOV – SAVREMEN

ISPOVJEDNIK VJERE U BUGARSKOJ

CRKVA NA KRSTU

Crkva u Bugarskoj otvara rane i  iznosi spomen svojih najnovijih Mučenika i Ispovjednika: iz patrijaršijskog glasila «Crkoven vestnik» br 19, od 2. do 15. decembra 1997. prenosimo tekst o jednom od njih, ocu Mihailu Apostolovu, objavljen povodom desetogodišnjice od njegove ispovjedničke končine.

Neočekivano za komuniste, četrdesetpetogodišnji parohijski sveštenik daje tvrd otpor svim njihovim skrnavljenjima i otvoreno ih izobličava. On sam piše i rasprostranjuje brošuru pod naslovom «Ima Boga!» skupa sa drugom crkvenom literaturom. Izsvjesno vrijeme vlasti su prinuđene da trpe «popa-reakcionara» zbog njegove velike popularnosti i dokazane građanske hrabrosti – jednom sapasava voz od neminovne katastrofe otkrivajući lomljenu šinu, drugi put predaje državi pronađeno zlato.

No čim su sigurnije stali na noge, komunisti se ne kolebaju. Tokom 1958. godine otac Mihailo je uhapšen jer se navodno protivi rješenju mjesnih lasti u  Deljanu da uzmu stare nadgrobne spomenika za pijačni kantar. Pripisuju mu još hrpu gluposti: da drži tajno oružje u podrumu, da je na crkveno kube u Topolnici montirao radio.stanicu, i da čuva «kontraraevolucionare». U kući mu ne nalaze ni čauru, pomenuti hram nema jednostavno nema kubeta, a kao «banditi» su se pokazali dva izgladnjela demovilisana vojnika koje je dobri otac nahranio. Iako su lažna svjedočanstva o učinjenim zalima očigledno propala, sveštenik je osuđen na smrt; doi dok njemu bliski grozničavo trče po višim instancama, mjesna partijska organizacija sela Deljan u punom sastavu tajno potpisuje molbu Vrhovnom sudu da potvrdi smrtnu presudu.

Ta podlos je otkrivena slučajno . mjesni trakorista u opštini nalazi indigo korišten pri kucanjuj molbe. Tada narod oba sela počinje potpisivanje molbe za pomilovanje njihovog parohijsko sveštenika. No kada su bliski «popu buntovniku» stigli do glavnog prokurora, on zlobno izigrava da takav «neprijatelj naroda» zaslučuje da bude odmah streljan. Vrhovni sud potvrđuje presudu.

U ćeliji na smrt osuđenih u Sofijskom centralnom zatvoru četrdeset duša, nabijenih na dva zajednička ležaja, čeka svoj poslednji čas. Ubrzo otac Mihailo primećuje da mu posebno daju hranu. Kada je primi počinje damu se gadi, vrti mu se u glavi i povraća.

Jednog dana nepoznat povjek dolazi pred njega sa torbom voća i povrća. Upozorava ga da ne jede ništa seb hljeba, zato što je naređeno da ne izađe živ odatle. Sveštenik ga pita za ime, a neobičan dobročinitelj mu odgovara moli se za mene, a Bog zna ko sam.»

U međevremenu, cijelo imanje mu je konfiskovano, a žena i petorica sinova – izbačeni na ulicu. Oni se međutim očajno bore za njegov život – pišu molbu za pomilovanje Prezidijumu Narodne skupštine.

Angažovao se lično i Patrijar Kiril. Smrtna kazna se zamjenjuje doživotnim zatvorom i robijom u Belenu.

Teški fizički rad sveštenika ne plaši, jer je bio drvosječa. Ošišan, obrijan, mnogo puta izlagan ponižejima i ruganju, on ne pada duhom. Uspijeva da se snabde sa nekim crkvnim priborom i tajno počinje daluži vaskršnje bogosluženje. Jdnog Vaskrsa hodža iz ćelije iznad pozdravlja oca sa «Hristos voskrese» i bez greške pjeva vaskršnji tropar – cijelu noć ga je slušao odozdo, te ga je naučio napamet!

Tokom l964. doživotni zatvorenik neočekivano je amnestiran i postaje sveštenik u gradu Rili. Njegov ubogi i tijesni stan pretvara se u istinski Avramov dom – budući unuk čuvenog travara, otac Mihailo liječi mnoge ljude.

Represija ga nije slomila i on se odlučno suprostavlja prijetnjama i maltretiranju mjesnog partijskog sekretara. Neočekovano malo dijete istog partijca teško oboljeva. Otpuštaju ga iz bolnice kao beznadežan slučaj. Jednog ranog jutra očajni otac tajno ga ostvlja napragu svešteničke kuće. Otac Mihailo ga nosi u hram i krštava. Kasnije, dijete ozdravljuje. Od tog dana partijski funkcioner postaje prvi zaštitnik rilskog sveštenika preed vlastima.

Posljednjih dana života, osljepivši i prikovan za postelju, protojerej Mihailo Apostolov prima monaški postrig. Devetog novembra 1988. je dan njegove končine ovjenčao jedno stradalno žitije koje je zaslužilo da bude znano njegovim sunarodnicima.

Sa bugarskog:

            Jeromonah Joakim (Jovčeski)

i Jeromonah Jovan  (Ćulibrk)

Svetigora, godina 7, Br. 68-69, Sv. Simeon Mirotočivi 1998., str. 57

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/otacmihailoapostolov.html

Želiš li biti mudar, nauči razumno pitati, pažljivo slušati, mirno odgovarati - i prestani govoriti kad se ništa više nema reći.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
  • Гости

БОГ ЈЕ ТУ

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/578_Prota_Mile_51[1].jpg&size=500

Има оних који нису сигурни да ће им Бог помоћи, а моја је дужност да их уверим да је милостиви Бог ту, да нас чује, - говори прота Миле, један од наших најстаријих свештеника, старији је годину дана од патријарха Павла са којим је ишао у школу.

Протојереј Миодраг Миловановић, прота Миле, постао је свештеник са 23 године. Рукоположио га је 1936. владика жички Николај Велимировић. Прота воли да каже, да је био свештеник у три незгодна периода наше Цркве и нашег друштва: уочи Другог светског рата, у време рата и после њега. Забринутост и слутња сукоба обележили су прве године његове свештени-чке службе. У то време народ није толико посећивао храмове, али је био веома побожан.

"Када су велики празници, Бадњи дан, Божић, Васкрс, Велики Петак, црква је пуна, народ свечано обучен, духовно сконцентрисан, осећате да је припремљен за молитву. То нас је одушевљавало и држало у добром расположењу и у великој нади да ће се и кад наступи рат сачувати наша вера и Црква", сећа се прота Миле.

- То време је својим радом обележио владика Николај, кога је народ веома волео и ценио.

“Само мали број људи зна праве вредности светог владике Николаја, иако је његово име познато у свету, али су прилике у држави биле такве да нису придавали важност једном таквом духовнику, светитељу још на земљи. Он је повео богомољачки покрет. То што ми свештеници нисмо успели, он је учинио, привео је наш народ Цркви. Кад он иде у цркву маса народа иде за њим. Па се често сетим времена Христа Спаситеља. Христос је проповедао три ипо године, непрестано, и само је мали део тога записан у Светим Јеванђељима. Сетим се како Господ проповеда а људи иду за њим, непрестано, свакога дана. То се догађало врло често и са Светим владиком Николајем. Када сам био богослов, понекад сам одлазио на те скупове. Око владике је била окупљена маса народа. Ја бих се понекад и постидео. Зашто? Ево, рецимо, устаје човек, земљорадник, има два разреда школе и држи говор тумачећи Свето Јеванђеље. И слушајући га, ја млади богослов, понекад бих се постидео колико је он ушао у смисао и спознао садржај Јеванђеља и православља, следећи и слушајући владику Николаја.”

Господ ме је сачувао

“Имам обичај да кажем, мало у шали, да сам у време Другог светског рата имао дванаест живота, свих дванаест би отишло и свих дванаест глава би било смакнуто, а како сам сачувао ову једну, не знам? Божја воља, у то верујем. Зашто? Моја парохија била је близу Сувобора, Равна Гора, и као што је познато ту је била југословенска војска у отаџбини, равногорски покрет, а наметнут им је назив четници. Центар њихове организације била је Равна Гора, а територији Равне Горе припада и село Коштунићи где сам био парох. Немци су небројено пута имали покрет трупа према Равној Гори, да разбију организацију која се појавила и нађу Дражу Михајловића. И ми смо морали да се склањамо, да бежимо. Постојало је и наређење да се за једног убијеног немачког војника стреља сто Срба и Немци су то и радили. Ми смо све то трпели, страховали смо и дању и ноћу, крили се по шумама, посебно мушкарци. Није било хране, долазиле су кризе за мене и моју породицу али ништа ми то није тешко падало, јер сам веровао у доброту мојих парохијана - они би увек донели најпотребније. Народ је долазио у цркву, кад је мука онда се тражи помоћ. Није било никаквих забрана, обављали смо све Свете Тајне, а народ је био побожан. Највећа окупација, петвековно ропство под Турцима, двоје нису смели да се састану, а сачували су веру, сачували су нацију. То је чудо. Народ је знао да чува своју веру и нацију.

Рат је прошао, дошло је поратно време и чини ми се да су године након рата биле теже него и сама окупација. За време рата сам могао да се склоним а од атеиста, безбожника, ми свештеници нисмо се могли склонити. Противници комунистичке власти се стрељају, људи се ноћу изводе из станова и убијају. Не осуђујем ја цео покрет ослободилачке војске, било је ту људи добрих, са жељом да ослободе земљу од окупатора, али да је било јако тешко за нас свештенике то је сигурно.

Избегавам да причам о једној ноћи, о томе нисам причао ни најбољим пријатељима и не знам зашто одмах пређох на то, ваљда што жуља. О томе сам избегавао да причам, јер нисмо сви толико јаки у вери да верујемо у чуда и у помоћ Божију, можда би неко и помислио, ма, прича прота причу. Али, да је и највећи атеиста био те ноћи уместо мене у соби, сутрадан би тражио да се крсти, исповеди и причести.”

Чудо Божије

“Ево тог догађаја. Једне ноћи, око један сат, долази у моје двориште наоружана група. Мрак. Нема месечине. Нема светла. Не види се прст пред оком. Улази у моју собу војник, укључује џепну лампу и тражи ме по соби. Како усмери светлост у мом правцу, лампа се гаси, он је поново окреће ка мени и опет му се исто догађа. Он псује Бога, чујем га јер стоји на два метра од мене. Мислио сам, само ти Господе можеш да ме спасеш, нека буде воља Твоја. Њих четворица под прозором наоружани, а пети улази унутра и не налази ме. Да вам право кажем, да нисам био свештеник, ја бих од тада постао монах, испосник који ништа друго не би мислио него само о Богу сваки дан. А да сам био највећи неверник морао бих да поверујем.”

- А на питање да ли је у тим комунистичким временима народ долазио у цркву, каже да је то “тешко питање”.

“Народ је желео да иде у цркву, јер је већ током рата штошта преживео, кад је криза, јавља се и молитва. Међутим, било је страха, јер су се запослени нама свештеницима жалили да губе запослење ако славе славу, а морају да хране породицу. Тога је било, али је било и храбрих који су отворено долазили у цркву, на крају крајева, није свуда било исто, све је до човека. Својим очима сам видео како код цркве стоји младић и записује ко улази у цркву.”

- Код проте Мила, који је сада у цркви Покрова Пресвете Богородице, долази велики број људи тражећи утеху и савет. Разговарамо о породици, о младима.

“Време комунизма, безбожничке управе, оставило је бројне последице. У школи није било веронауке, родитељи су оптерећени зарађивањем, деца препуштена улици и зато је породица донекле растурена, није да плачемо али је ситуација озбиљна. Данас нема поштовања, један је филозоф рекао, и ако нема Бога треба га створити. Зашто га треба створити? Зато што се треба бојати својих грешних, непријатељских поступака према другом човеку. А ко се не боји никакве казне, ради шта хоће, шта му се допадне, а природа људска је склона греху. У свету материјализма не постоји Бог, ствари су бог. Како ће родитељ који од свог родитеља није учио о Богу, тачније учен је да Бога нема, како ће своје дете да научи Јеванђелској истини, животу у вери. А да би дете поштовало старије, мора прво поштовати некога Који све види, Бога. Дошла ми је недавно једна драга докторка, моје духовно дете на разговор и каже... “прота Миле, шта да радим моји синови имају 13 и 15 година, неће да слушају?” Ја јој кажем... “замоли сина”, а она ће љутито: “шта, ја да молим дете!” Онда сам рекао: “ако га будеш молила вероватно ће да те послуша, а ако му будеш наређивала тешко да хоће.” Нема данас омладини наређења и штапа, то баци, заборави, дете мора да осети да си му родитељ и да је твоја љубав према њему превелика, па да га изведеш на прави пут. Родитељи треба децу да уче Јеванђелским поукама, да не чине ником зло и да чак не мисле о злу; да је вера без добрих дела ништа, о чему је говорио и апостол Павле, добро чините да вам не досади. Љубав је основа човековог живота. Ако има љубави у мени, у вама, у њему, онда има љубави и међу нама. Љубав је основа, али она чиста, хришћанска љубав.”

Чиста љубав

“Кад младима причам о љубави, морам да будем врло опрезан, јер они мисле на телесне односе, загледао сам се, свиђа ми се... Не, није то љубав. Говорим им о хришћанској, чистој љубави. А то значи, не могу ни да говорим, ни да мислим, ни да чиним никакво зло, чак ни непријатељу јер је Господ Исус Христос рекао, волите чак и непријатеље. Ту Јеванђелску љубав човек има у себи. Бог је љубав и Бог је хтео да човека створи сличног Себи и човеку је дао љубав, веру, разум, вољу и осећања. Када човек има разум од Бога и ако хоће да послуша тај назовимо апарат у себи онда ће његови поступци бити и разумни и људски, јер чист разум не греши, он је од Бога. Кад не би имао разума човек би могао да ради шта хоће. Ако не слуша свој разум онда осећања одоше, прво разум па осећања. Осећања треба прилагодити нашем разуму, значи констатовати да ли оно што осећамо, да ли љубав према некоме, наше опредељење, наша акција може бити корисна и нама и другима и да неће бити штетна некоме? Е, ако је то тако, онда се слободно предај осећањима, кажем младима, онда можеш и да се заљубиш, и да ствараш брак и породицу кад то претходно све видиш. Данас се и неразумно склапају бракови, нашли смо се ту и ту и одмах код матичара. То је то неразумно приближавање, превладају нека плотска, телесна осећања. Ја им кажем - децо причајте, седите и попричајте уз кафу. Ми нисмо могли у своје време да водимо такве разговоре које ви данас можете. Па питајте, еј јеси ли ти за децу, да имамо породицу или си само овако за забаву, јеси ли ти за то да изјутра ја спремам доручак или ти, то се једноставно све претресе, па кад се сложите у већини ствари идите у брак, а ако не можете да се сложите, онда не идите у заједницу. То састајање пре брака, то је тако болно за Цркву, то је тежак грех. Ја не кажем да у моје време тога није било, не треба бити непоштен, било је, али не толико, ово је превршило сваку меру, да плаче човек, а шта то вреди. Ја понекад отворено кажем, дете, не схвати ништа лоше кад ти ово говорим, овај разговор схвати као кад одеш код лекара, кад он разговара са болесником мора све отворено да му каже. То је забрањено, то је блуд, то је велики и тешки грех," каже прота Миле који има 180 духовне деце и инсистира да они међусобно контактирају, да се виђају, састају, разговарају, да се држе на окупу и помажу једни другима.

- На крају разговора питамо га и о молитви.

"Ми свештеници и Црква држимо много до молитава, кроз које добијамо помоћ Божју. Ако ми у то не верујемо, ништа од свих наших прича. Ми верујемо у помоћ молитве. Неко каже, то је сугестија свештеника, па нека буде и сугестија, а када то кажем нисам отишао у јерес, нека буде и сугестија. Ја то тумачим овако: онај који дође да му читам молитву а није сигуран да ће му Бог помоћи, ја му сугерирам оно што он не зна - Бог је ту. Над свима нама је милост Божија која нас чује," каже на крају протојереј Миодраг Миловановић, прота Миле, парох београдски и директор Српске патријаршије у пензији, духовник свештенства Архиепископије и иконописац.

Љиљана Синђелић Николић

Број 41

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=578

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

У МАНАСТИРУ ВИТОРИТА

Сећање на оца Арсенија (Бока)

Манастир се зове Виторита, међутим, нико не може да објасни откуда тако необичан назив (“витор” значи мећава). Јер, зима је у тим крајевима блага, снежне непогоде су ретке, чак ни северо-западни ветар дотле не допире. Буру је ту могао донети само човек. Турски пљачкашки походи, пожари и земљотреси, пустошења и разарања, све је то задесило манастир током скоро 500 година постојања. Данас је Виторита древна и прекрасна као и житељи које је она сместила под своје сводове. Манастир-ски дом - санаторијум за престареле монахиње и удовице свештеника, једини је у земљи. То је такође једини румунски манастир у коме су две настојатељице: стара мати Арсенија и млада Михаила. У манастиру су три престола, главни посвећен св. Георгију Победоносцу. У храму и манастирској ризници чувају се многе црквене драгоцености: древне књиге и иконе, престолни крстови. Чудотворну икону св. Георгија Победоносца у скупоценом оклопу осликао је Грк из Венеције; а 1631. год. донео ју је на дар манастиру господар Леон Томша. Обитељ у окружењу моћних зидина попут светог војника Георгија, стоји на стражи Тирговишта - древне престонице Влашке.

Летећи монах из Симбета

Одмах иза манастира почињу брда са благим падинама. По околини се простиру бескрајни пошњаци. Ваздух је пун мириса зрелих јабука и јесени. Злаћана светлост залазећег сунца ублажава црте масивних зидова и омекшава сурови изглед келија уоквирених луковима. У манастирском дворишту тишина и море цвећа. Мати Арсенија нас чека у канцеларији поред ризнице. Бреме старешинства, које је носила током 44 лета сада је положено на младу монахињу, а мати је остала до краја живота првом игуманијом. Она је у исто време кротка и бодра духом, строга и пуна љубави, показујући лик старачке лепоте. Једноставност монашке одеће наглашава строг манир понашања - налик аристократском. Она седи непокретно, правих леђа, на обичној кухињској столици као на царском трону. Ћерка свештеника, потомка древне и знамените породице, она ни у чему није оскудевала. Васпитачица - Немица припремала је своју штићеницу за живот уобичајене бечке ученице. Једном, без икаквог објашњења, девојка је решила да се сукоби са околним светом. Била је још дете када је изјавила свом оцу: "Ја ћу бити монахиња". Стари свештеник је са чуђењем гледао на њу и по кратком размишљању одговорио: "Твоја жеља је дивна, али твоја реч није последња. Ти си још мала и зато ти је неопходна моја сагласност. А ја ти је не дајем. Док сам ја жив, ти нећеш отићи у манастир".

Усамивши се у својој соби, она је плакала и молила се целе ноћи, просећи помоћ од Мајке Божије. У животу бивају ситуације, када се све препушта Богу и оставља Му се да Он реши. Одговор није дуго требало чекати. По ватреним молитвама будуће игуманије десила су се два знамења. Најпре је имала виђење - чудесно и узнемирујуће. Као да је ушла у храм. Заузела је место за певницом, а њен отац у блиставој одежди, не журећи, опевао је умрлог. Затим је изговорио утешне речи разрешне молитве, а у центру храма, окружен мноштвом упаљених свећа, лежао је нико други до он сам. У матушкином виђењу стари свештеник је учествовао у свом сопственом погребу! После неколико недеља, у марту, он се упокојио. Његова кончина је била тиха и мирна.

Но, чудо које ју је још дубље потресло - десило се на путу у манастир Симбета де Сус. Тога дана је био празник иконе Богородице "Живоносни источник". Она и њени родитељи журили су на службу. Одједном, кочија којом су ишли сустигла је монаха са великом и тешком торбом на леђима. Био је висок, млад, опасан широким кожним опасачем. У црној одежди са црном брадом. Зауставивши се, поклоници су са младим монахом почели разговор. Показало се да је он из обитељи и да су им због њихове немарности украли просфоре; сада он жури на архијерејску службу са просфорама узетим у суседном селу. На сва наговарања да га повезу, монах је упорно одбијао; наставио је свој пут, лагано исчезавши у облаку прашине коју су подигли точкови фијакера.

До манастира је остало још десетак километара, и да не би закаснили отац је брзо терао коње. Када су напокон ушли у двориште манастира, стали су зачуђени; монах, кога су сусрели на путу, спокојно је вршио своје послушање, одевен у чисту, празничну расу, и понашао се тако као да никуда није ни одлазио. Тако је мати Арсенија први пут сусрела оца Арсенија (Боку). Било је то истинско чудо које је видела својим очима. Како је он успео да их неприметно обиђе и стигне доста пре у манастир, остала је тајна.

Дар суза

Чим замолите мати да опише изглед оца Арсенија, она се сва преобрази, и носталгичан осмех појавио јој се на лицу, испијеном од сталног поста и ноћних бдења. Он је као жив пред њеним унутрашњим погледом, но њој је тешко да пронађе праве речи. Напокон, после дуге паузе каже: "Његова плећа су заклањала хоризонт, и када би говорио поглед му је био усмерен у даљину, ка брдима. Непрестано се молио, чак и када те је саветовао".

Матушка је била његова ученица, прва и најблискија. Није случајно што јој је дао име Арсенија, као знамење тога, да треба да настави његово дело после његове кончине и заврши васпостављање новог манастира. Мати се не размеће тиме што ју је руководио велики духовник; она не налази у себи никаквог достојанства због кога би је изабрао од мноштва људи који су му долазили по савет и утеху. У то време отац Арсеније је био још веома млад. Само попуштајући нашим упорним молбама, матушка почиње своју причу. Јарки и живи ликови прошлости изничу један за другим, из дубине сећања васкрсава дух минулих времена. Баћушку је упознала када је манастир Симбета још лежао у рушевинама. Прозори келија зјапили су празним отворима, а на крову храма зеленило се израсло биље. Ко би могао и помислити, да отац Арсеније, млад и неискусан, може, полазећи само од своје снаге да обнови обитељ. Самим тим обистинило се пророчанство митрополита Николаја. Обраћајући се месним житељима, који су с поштовањем скинули капе и пажљиво слушали, рекао је: "Ја одлазим, но остављам вам овде у Симбети стуб наде".

Призвање оца Арсенија било је изградња. Цео свој живот он је зидао, но, како се показало, не само манастирске зидове, већ пре свега људске душе. Био је упоран и непоколебљив. На први поглед у њему се осећала снага. Нико није могао да слаже оца Арсенија. То је било просто немогуће. Деси се да те позове и каже ти твоје најтеже грехове. Понекад се чинило да је исувише суров. Но, истину говорећи, увек је био у праву. "Шта хоћеш? - упитао би, и у гласу би му се појавио заповеднички тон. - Најпре се помири са својом сестром с којом си од јуче у свађи, па тек онда дођи на исповест".

Старица Арсенија је уверена: баћушка, који је поседовао дар непрестане молитве, био је заиста прозорљив. Знао је све о твом претходном животу и видео је будућност. Он није покушавао да те уплаши. Видећи у духу шта те очекује, тешко би уздахнуо, лице би му се смрачило. Једном га је студенткиња из Клужа замолила за савет и благослов. Желела је у манастир. Када ју је саслушао очи су му се напуниле сузама. Неко време је ћутао и размишљао, а онда одговорио: "Да попричамо о томе после 10. маја". Управо 10. маја 1947.г. девојку су затворили и она је неколико ужасних година провела у комунистичким логорима, где су је тукли и понижавали. Отац Арсеније је видео кроз какве патње јој предстоји да прође. Знао је он, поседујући такав чудесан дар, и своју будућност, страдање и затвор, но то га није посебно узнемиравало. Он је чврсто веровао да је за спасење потребно све претрпети, позивајући и своја чада да претрпе, примајући све са пуним душевним миром, као дуг, благу вољу Божију. Оно на шта је призивао друге то је и сам подносио. Дошло је време и отац Арсеније се нашао у канџама Секуритатее. Једном је стражар вршећи обилазак, одједном застао запрепашћен: врата једне ћелије су била незакључана а испред њих је стајао утамничени свештеник. "Не бој се, - рекао је, - нећу побећи. Не желим да ти пострадаш због мене. Јер ти имаш двоје деце и болесну жену". Све што је баћушка рекао, било је истина.

Мати Арсенија је много видела. Знала је за чудесни дар свога духовника чију суштину је било могуће изразити у две речи: дар суза. То је тешко објаснити, но када си стајао пред оцем Арсенијем осећао си потребу да сузним плачем скинеш терет са душе. Мати је и сама доживела такво стање. Први пут чак није могла ни да се исповеди. Клечећи, покривена епитрахиљем, све време је плакала. "Не знам зашто, но само његово присуство изазивало је у теби душевни потрес, и одмах су се лили потоци покајних суза. Баћушка је добро разумевао шта се тог тренутка дешавало у души, и улазећи у храм, обраћао се монаху који је чистио, говорећи му: "Видиш ли шта чистиш? То су сузе, брате. Сузе и нечисте мисли... Разумеш ли то? Јеси ли видео некада да су машине плакале? То је велико чудо Божије". Оца Арсенија су поштовали и познавали по целој Трансилванији. У манастир су долазиле масе поклоника - како о великим празницима, тако и обичним данима. Наравно, појавили су се и завидници и непријатељи, који су га пратили целог живота: прогони и лишење монаштва, затим посао иконописца у малој бухарестској цркви.

Светитељ из Прислопа

Баћушкина духовна кћи не само да носи његово име, већ му дугује све. Он ју је научио да се ватрено моли, да увек чита Патерик и Псалтир, учврстио је у одлучности да непоколебљиво прође кроз свако искушење. Девојку која је стремила да што пре прими монашки постриг о. Арсеније је најпре упутио у манастир Бистрицу, да би тамо завршила школу. Затим јој је предложио да борави у неколико манастира и одабере место које јој је најближе по духу, обраћајући пажњу на она знамења која даје Господ. Но, ма где да би долазила, с њом се увек нешто дешавало. У Олтејинском манастиру Рождества Богородице ујели су је пси, у Сурпатељу је изгубила новац, ништа јој није полазило за руком, у Бистрици се разболела после велике поплаве. "Где сада да идем, баћушка?" - упитала је забринуто, а њен мудри духовник се осмехнуо, што се веома ретко дешавало. Благословио ју је да иде у Виториту, знајући да ће тамо пронаћи себи пристаниште до краја живота.

Мати Арсенија врши у Виторити велико послушање. Током 44 године, све што ради, ради по савету великог духовника Трансилваније. У тешким тренуцима обраћа му се са молитвом и тражи помоћ. Два пута годишње - 8. маја, на дан св. Арсенија Великог и 28. новембра на дан баћушкине кончине, она одлази у Прислоп, да би добила духовну подршку на његовом гробу поред манастирског зида. Сећа се његових речи: "Не плачите, јер тамо на небесима, где одлазим, могу да вам више помогнем, молећи се за вас". Мати не сумња у ту помоћ, као што не сумња у чуда која се, молитвама оца Арсенија и данас дешавају. Чак и према најпростијим питањима она се односи веома озбиљно. Тако је баћушка завештао да му не указују поштовање, како верујући, одајући му почасти, не би при том заборавили на Христа. Зато монахиње манастира Прислоп моле вернике да не узимају са собом делић од крста или земљу са баћушкиног гроба: "Не узимајте ништа, добри људи. Нека вам буду довољне само молитве". Једном се неки поклоник оглушио о речи монахиња, и у ауту којим је дошао, неочекивано се угасио мотор. Никако није успео да га поправи. Тек када је избацио врећицу са земљом са гроба, ауто се одмах покренуо.

Од тих дугих година проведених поред оца Арсенија, остале су његове незаборавне речи, упућене к њој, и невелики крст, који је он изрезао 1946. г. од кога се никада не растаје. Отац Арсеније је само једном дошао у манастир Виториту. Пажљиво је погледао све около, ушао у храм и затим рекао: "Овде се осећа монашки дух". Потом је изашао и изгубио се у маси.

* * *

У тесној канцеларији мирише тамјан и цвеће. Млада настојатељица Михаила гледа на мати Арсенију као на икону. Оне су увек заједно, саветују се по свим питањима и помажу једна другој. Манастир није богат, још много тога треба урадити. Обитељ броји сто монахиња, те се зато и манастирски послови вишеструко увећавају: стотине порција за ручак, тоне намирница и огромне камаре дрва. Тешко се стиже извршавати свакодневне послове, но Господ помаже. Долази помоћ и откуда је нису очекивали: неочекивано манастир добија поклон или богати прилог. Неко је приложио грађевински материјал, неко сваког месеца приложи одређену количину брашна. С времена на време мати игуманије се нађу у тешком положају, но никада се не плаше. Уздају се у помоћ Божију и предају се под заштиту чудотворне иконе св. вел. муч. Георгија. Некада је та икона преплашила турску војску, када је изненадна појава древног огромног војника обученог у златни оклоп, натерала је у бекство. Многи верници су се исцелили од тешких болести, тек што би целивали икону. Мати је била сведок чуда које се десило 1965.г. када је већ све било спремно за затварање манастира и био је спасен у последњем тренутку од Румунског Патријарха Јустинијана, који га је претворио у "дом санаторијумског типа за жене свештеника и престареле монахиње". Још једно чудо десило се те године, када је Национални музеј одузео чудотворну икону, но на потпуно необјашњив начин руководство музеја променило је своју одлуку и дозволило мати Арсенији да је узме натраг. Од тога дана 1965.г. сваке ноћи, у саборном храму Виторите чита се молбени канон Богородици, која је чувала обитељ током свих 500 лета постојања.

Има много познатијих манастира од овога са две настојатељице, но у трудољубљу и ревности он их превазилази. Са сваком годином Виторита је све млађа, долазе нове монахиње. Све је мање старих матушки, које су, слично зидовима који опасују манастир, призване да чувају оно што је овде било и што ће увек бити: непрестана молитва и уздање у Христа, Његову љубав и помоћ, у којима ми данас оскудевамо, може бити, више од било чега другог.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
  • 2 weeks later...
  • Гости

   

ЖРТВОВАЊЕ

Еванђелска љубав са Далеког истока

Постављена слика

Више од три године боловао сам од очију. Патио сам од врло јаке далековидости а онда је наступило и запаљење десног ока, тако да сам готово био полуслеп када сам отишао у болницу. Тамо су ми рекли да болујем кератитиса и да сам се вероватно заразио на базену у Војној академији где сам радио као учитељ пливања. После годину дана неуспелог лечења, лекар ми је саопштио да ми се вид може повратити једино ако на десно око пресади здраву рожњачу. Новца, међутим, нисам имао за тако скупу операцију. Када сам то рекао својој жени, она ми је на моје велико изненађење предала штедну књижицу на којој је, ни сам не знам како, успела да уштеди 20.000 нових тајванских долара. "Ако не буде довољно", рекла је, "набавићемо још. Неписменима као што сам ја, не вреди много што имају очи, али је са тобом другачије. Ти си писмен човек и теби је вид потребан". Тако сам захваљујући новцу, који је моја жена целога живота штедела, успео да се упишем на листу пацијената једног познатог лекара. Нисам чекао ни месец дана, а доктор ми јави да је пронашао даваоца. Имао сам велику срећу, јер су људи чекали и по неколико година да се нађе погодна особа. Наиме, требало је да човек умре у болници под надзором лекара и да његова породица да сагласност да се одмах после његове смрти приступи пресађивању. Дакле, ступио сам у болницу пун наде.

Када су ме, после операције, износили из операционе сале, моја кћер Јунг пришла је носилима, нагла се нада мном и тихо рекла: "Све је добро прошло. Мама је хтела да дође али се плашила да ти не смета..."

"Нека не долази!", рекао сам.

Нисам желео да ме посети. Тешко сам је подносио и код куће, а камоли у болници. Оженио сам се њоме по жељи родитеља, када ми је било 19 година. Мој отац и њен отац били су велики пријатељи и још пре нашег рођења обећали су један другоме да ће се ородити, ако се догоди да један има сина а други кћер.

Своју супругу сам први пут видео на дан свадбе. Кад је скинула традиционални црвени вео и када сам видео њено лице - ужаснуо сам се. Лице јој је било пуно ожиљака од богиња, збрчкано и некако безбојно. Обрве је имала ретке и очне капке поднадуте. Било јој је 19 година, а мени је деловала као да јој је 40. Био сам просто ван себе. Преклињао сам родитеље да ме не терају да се женим таквом наказом, али ништа није помогло. Мати ме је тешила да лепота није најважнија у животу, да је моја невеста добра и честита девојка и да ћу је заволети када је боље будем упознао. Међутим, ја сам њу још тога првог дана омрзао. Нисам хтео да је погледам, нити да говорим са њоме, одселио сам се на Војну академију и напустио и њу и родитеље. У школи сам остао и за време летњег распуста све док мој отац није послао по мене једног нашег рођака и наредио ми да се вратим кући.

Жену сам затекао како спрема вечеру. Када сам ушао, подигла је главу и насмешила ми се, али ја јој нисам отпоздравио.

Мати ми је стално пребацивала и говорила да се тешко огрешујем о жену, да је она добра, мирна и послушна. “Већ је пола године у нашој кући и од јутра до мрака не престаје да ради за нас. Ниједном се није пожалила на тебе, ниједном је нисмо видели да је заплакала, али, знај сине мој, да она у себи, у својој души горко пати.” Још једном сам послушао своје родитеље и тада се вратио кући, али моја осећања према мојој жени нису се променила. Трудио сам се да је не примећујем. Говорила је тихо, а када сам је понекад грдио, понизно је ћутала. Презирао сам је из дна душе што до те мере нема поноса. Током 30 година нашег брачног живота ретко кад сам јој се осмехнуо а никада и никуда нисам са њом изашао. Било је дана када сам желео њену смрт.

И поред свега, она је према мени показала више стрпљења и љубави него било ко други кога сам познавао. Када сам дошао на Тајван имао сам низак чин у војсци и моја зарада је једва достизала да се прехранимо и платимо кирију. Наше детенце је било болешљиво и много нас је коштало, тако да је моја жена, онако неписмена и нешколована, покушавала и сама нешто да заради. Пошто би посвршавала домаће послове, плела је сламне шешире и асуре. Када смо се преселили у једно рибарско место, крпила је рибарске мреже, а док смо живели у унутрашњости, на северу земље, научила је да украшава грнчарију. Ја сам често био службено одсутан, али нисам морао да бринем за кућу и децу. У том погледу могао сам се сасвим на њу ослонити.

Када сам пензионисан, настанили смо се у једној кућици на периферији града, јер нисам желео да моји познаници долазе к нама и виде моју жену. Иначе, наша кћер Јунг већ је била свршила школу и радила, док је наш син, млађи од ње, још увек студирао. Молио сам Јунг да не спомиње своме брату операцију да га не би ометала у учењу, па ме је тако само она обилазила у болници. Донела ми је чак и транзистор да бих прекратио дуге болесничке дане које сам проводио са завојем на очима. Имао сам тада времена исувише и почео сам да размишљам о своме протеклом животу. Први пут осетих стид што сам забранио својој жени да ме посети. Када су ми кроз 15 дана скинули завој, био сам јако узбуђен и једва се усудио да отворим десно око. "Видите ли светлост?", запитао ме је лекар. "Да, видим изнад себе". - "То је лампа", рече он.

Операција је успела и после недељу дана толико сам се опоравио да сам, полазећи кући, већ могао видети прозор, кревет, шољицу од чаја на ноћном сточићу...

Док смо се колима враћали кући моја кћер је све време ћутала. Најзад, после толико дана поново сам прекорачио праг своје куће! Моја је жена излазила из кухиње, носећи чинију са јелом. Када ме опази, само обори главу и рече: "Вратио си се".

"Хвала ти што си ми помогла да платим болницу", рекох. Чини ми се да је то било први пут за 30 година да сам јој се за нешто захвалио.

Она брзо приђе столу, спусти чинију, па се окрете према зиду и поче нечујно да плаче.

"Мама, реци му, све му реци!", кроз сузе повика наша кћер. "Нека зна да је рожњача била твоја!"

Ја је зграбих за рамена и погледах пажљиво. Лево око моје жене било је замућено као што је било моје пре операције!

Протресао сам је снажно.

"Цвете мој златни", (први пут сам тада изговорио њено име), "зашто, зашто си то учинила?!"

Она само сакри лице на моје раме и настави тихо да плаче. Држао сам је тако загрљену, а онда се полако спустих на колена крај њених ногу...

Ванг Јанг

Број 41

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

   

ПИТАЊА СВЕШТЕНИКУ

Постављена слика

1. Моји родитељи су били васпитани као атеисти. Мама је крштена а тата није. Они у једном тренутку "као да" верују у Бога, сматрају да Он постоји, а затим сумњају - зашто онда Он себе није показао, зашто толико невиних људи гине? Ја имам 14 година. Мене ништа нису натурали - ни атеизам, ни веру у било коју религију. Ја одлучујем и бирам сама. Изабрала сам Православље и мислим да је то једини правилан пут. Но, ја не одлазим у цркву, не постим, не читам молитве из Библије (али пред спавање имам своју молитву коју сам саставила). Крштена сам.

Желела бих да знам како да се односим према Цркви и како да убедим родитеље у то да је Православље - једина права вера. Они имају по 40.г. а ја сам још увек дете и сматрају ме девојчицом која нема искуства у животу.

2. Понекад се збуњујем када ме вршњаци питају о вери. Већина од њих "није ни тамо ни овамо", тј. не верују у Бога, немају никакав однос према вери. Шта да одговорим на њихово питање: откуда знаш да Бог постоји?

- Драга Јелена! У вама постоје коренчићи вере, но да би они ојачали, треба ићи оним путем, којим су се спасавала многа поколења православних. Неопходно је ући у благодатни опит Цркве у коме се искристализовало све узвишено и истинито. Наш Спаситељ је рекао: "Неће сваки који Ми говори: "Господе! Господе!", ући у Царство Небесно, већ који испуњава вољу Мога Оца на Небесима" (Мт. 7, 21). Воља пак, Оца Небесног је у томе, да будемо духовно пунокрвна чада оне Цркве, коју је основао Његов Син - Исус Христос. Свети Оци, који су по плодовима свог духовног живота с правом постали учитељи, нису могли ни да замисле себе ван потпуне припадности животу Цркве. Св. муч. Иларион (Тројицки), чије се свете мошти налазе у Сретењском манастиру у Москви, дуго се бавио проучавањем Цркве. Суштинска мисао његовог дела је: без цркве нема спасења. Прихватите савет који вам с љубављу упућујем: почните редовно да посећујете празничне и недељне службе, да учествујете у светим Тајнама (исповест и причешће), да испуњавате света правила Цркве.

Родитељима ви можете помоћи да пронађу пут до спасоносне вере, пре свега, плодовима духовног живота. "Плодови духа су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржање" (Гал. 5; 22-23). Ако се у човеку, који је почео да живи у светој православној традицији, догоди благодатна промена, то се не може сакрити од његових ближњих. Тада ће и родитељи почети да схватају, да постоји друга реалност која је силом њиховог незнања била сакривена од њих. То ће бити почетак њиховог буђења. Наши ближњи око нас се тако ретко обраћају нашој вери зато што наша црквеност често бива спољашња, формална и зато бесплодна.

Ми не треба да се смућујемо када се поведе реч о нашој вери. Не треба никога да осуђујемо и не треба да се узносимо, већ да достојанствено носимо узвишено звање хришћанина. "Господа Бога светите у срцима вашим; будите спремни да свакоме који тражи одговор за вашу наду, дате одговор са кротошћу и побожношћу (1Пет.3,15). Ако вас питају: "Откуда знаш да Бог постоји?" Треба спокојно одговорити: "Знам, зато што општим са Богом. Ако Му се ти почнеш озбиљно обраћати, и сам ћеш се у то уверити". Највернији доказ постојања Бога, представља лични духовни опит.

- Претпоставимо, човек је живео праведним животом, Господ га је примио у Рај, а његова родбина су били грешници и сви су отишли у ад. Зар ће се та душа радовати у рају знајући да се родбина мучи суровим мучењем демона? Зар ће то наш Господ допустити? Ја, на пример, неизмерно волим своје родитеље, не могу да замислим живот без њих, било овде, било тамо. И ако будеш у том рају тамо на небу, зар се нећеш страшно мучити од помисли да су твоји рођаци у аду?

- Пре свега, решење тог богословског питања треба одвојити од личних духовно-моралних преживља- вања, зато што нико од људи не може никога сматрати пропалим у аду. Спасење сваког човека, чак и онога који је проживео греховни живот, за нас је тајна. До Страшног Суда ничији удео није коначно одређен. Имамо много примера у историји, када се по молитвама Цркве и ближњих, човек избављао од вечне осуде. Свети мученик Вар, јавивши се Клеопатри која се бринула о његовим светим моштима, рекао јој је, да је умолио Бога да отпусти грехе њеним рођацима. Св. Марко Ефески пише: "И нема ничега необичнога, ако се ми молимо за њих, када су, ето, неки (свети) који су се лично молили за грешнике, били услишени; тако на пример, блажена Текла је својим молитвама пренела фалконилу из места где су грешници били држати; и велики Григорије Двојеслов, по предању, - цара Трајана. Јер Црква Божија ни најмање не очајава у односу према таквима и свима у вери преминулим, макар они и били најгрешнији, измољава од Бога олакшање, како у општим тако и у посебним молитвама за њих" (Слово друго о очиститељном огњу). Поменути у цитату император Трајан (98 - 117.г.) био је изузетан владар по својим војно-стратегијским и административним даровима, али налазио се у ропству паганских заблуда. С његовим именом повезан је трећи прогон хришћана.

Да ли је могуће богословско решење питања које је постављено у вашем писму? Да, то питање се разрешава на путевима вере. Многи свети оци раног периода Цркве пришли су хришћанству као већ одрасли. Њихови родитељи и други ближи рођаци нису били чланови Цркве. Рекло би се, да су они, осетљиви за реалне проблеме живота, морали бити дубоко забринути за спасење преминуле робине. Но, у њиховим делима много се говори управо о вечној радости сједињења с Богом. То се лако може објаснити: они су све препустили Богу, верујући у безгранично милосрђе Божије и прихватали су као несумњиву истину речи Светог Писма, које говори о вечном блаженству у Царству Небесном: "И радост вечна биће над главама њиховим; они ће наћи радост и весеље, а туга и уздаси ће се удаљити" (Ис. 35, 10). И ми треба да следимо њихов пример стичући пуноћу вере и не сумњајући, да ће свеблаги, премудри и свемогући Господ устројити управо тако, како нам је открио у Својој Речи.

- Молим вас, објасните ми како живети ако више нема жеље за животом, наде у блаженство после смрти такође нема, а снаге да се подноси овакав живот нестало је. Како не извршити самоубиство? Зато што, схватајући колико је много грехова учињено, наде на спасење нема. И то не зато што нема вере у милост Творца, већ зато што сви покушаји да се поправим остају узалудни. Тако да је и у случају самоубиства и при природној смрти коначан исход исти. Јако вас молим да ми одговорите шта да чиним?

Мисли које су овладале вама, намеће вам непријатељ нашег спасења. Као и све што долази од њега, и то је лаж. Лукавства, којима се користе пали демони, добро су проучени од светих отаца. У почетку се демони својски труде да отупе осећање греха, увлачећи у њега. Када се греховне навике укорене, демони цео свој арсенал усмеравају на то, како би довели човека до очајања. С тим циљем они му намећу мисао о томе да се не може спасити. У тој етапи они све чине, како би му коначно угасили наду. А ако човек изгуби наду, лишава се и воље. Тада и наилазе страшне и погибељне мисли о самоубиству. Ви треба да се одлучно, без оклевања ослободите од тог демонског наговарања. Као што се деца у тренутку опасности бацају у наручје оцу или мајци и са пуном надом на заштиту приљубљују се уз њих, тако и ви треба са пуним поверењем да прибегнете свом Небесном Родитељу. Постарајте се да свим вашим страдалним срцем прихватите речи нашег Спаситеља у којима је садржана сладчајша нада: "Не требају здрави лекара већ болесни, Дођите, научите се, шта значи милост хоћу а не жртвени принос? Јер сам дошао да позовем не праведнике већ грешнике на покајање" (Мт. 9, 12-13). Хришћанство је религија васкрсења. Макар нас греси оптерећивали до последњег издисаја остаје могућност спасења. Историја хришћанства познаје безброј таквих примера.

Не знам какви су греси вас поробили и довели до унинија, но вишевековни опит духовног живота доказује, да чим се појави решеност да се исправи, Господ неизоставно притиче у помоћ. Увек треба памтити да је нада једна од три главне хришћанске врлине. Св. Јован Кронштатски добро знајући наше скорби и немоћи, говорио је: "Никада не очајавајте у милости Божијој, ма каквим гресима био свезан по искушењу ђаволском, моли се свим срцем с надом на помиловање, куцајући у двери милосрђа Божјег - и одвезаће те".

Не покушавајте да се ослободите од греховних навика одједном. Свети оци саветују да се усредсредите на главну од њих. Тада ћете се лакше борити и са осталима. Као помоћ, можете чак узети и неко средство за умирење, јер греси веома растројавају душевно-емоционалну сферу. Од тога се појачава осећање безнадежности. Ако постоји могућност, добро би било и телу дати одређени одмор.

Примите моје најтоплије речи срдачног саосећања и молитвене жеље за помоћ Божију.

Јеромонах Јов Гумеров

Broj 36

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

О БОГОХУЉЕЊУ

Старац Јефрем Филотејски - Аризонски

Постављена слика

Љубљена моја чеда,

Данас ћемо говорити о мрској страсти богохуле. То је нешто ужасно! Земља по којој ходимо трпи неподношљиву страст богохуле од синова људских. Јечи земља од овог злочина. То гледамо на делу. Не знам колики је проценат, нарочито међу мушкарцима, оних који говоре страшне хуле на Онога који једним трептајем држи Васељену. Злочинотворе сваког момента. Ако замислимо мноштво људи који постоје, можемо само да замислимо колико се свакога тренутка страшних хула "шаље" према небу рањавајући срце Онога који се ради нас распео.

Постоји и безбројно мноштво демона, који богохуле неограничено и неућутно. Њихов живот, њихово постојање, смисао њиховог постојања није ништа друго: немају ни један други смисао живота, осим настојања да Бога (з)газе својим ногама. Милијарде демона богохуле неограничено, а прате их људи који настављају и допуњавају дело ђавоље. Тако се наш добри Христос налази свакога момента Распет од својих створења. Јевреји су га једном разапели. Ми Хришћани, Православни, искупљени од вечне осуде Његовом Пресветом Крвљу, поново Га распињемо, рањавамо, поново му стављамо трнов венац на Његову Пречисту Главу, наносећи Му велики бол - већи од бола који је доживео од Јевреја који нису веровали у Њега. Ми у Њега верујемо, крстили смо се Светим Крштењем, причешћујемо се Њиме, а после на Њега хулимо.

Могу да кажем да је ово највећи грех и злочин, већи од свих грехова и злочина, које може да изврши човек. Шта год друго да ради, то чини себи и другима. Ово се међутим односи директно на Христа и Пресвету Богородицу. Богохулник куне зато што му је "крив Бог". Нешто друго му се дешава или на послу, или код куће, или са децом, или са женом и слично и уместо да испита ко је крив, можда је то он, да замоли Бога за помоћ, он невољно и неконтролисано спушта Бога доле, да би га погазио хулом и скверним речима. Замислимо само Христово срце или срце Мајке Божије колико бива рањено када непрекидно, непрестано чују хуле. Али, без обзира на све ово, наш Христос је свакога тренутка спреман, отворена срца, да прихвати тог хулника, да му опрости, да га загрли и изљуби и да му отвори Двери Раја. Дуготрпљење Божије нема граница.

Ми људи стално грешимо, час са једним час са другим грехом и стално огорчавамо Бога. На срећу, постоје малобројни људи који Га утешавају "његове слуге ће га утешити". И наша Пресвета Богородица је огорчена овим сталним грехом! Свети Оци Цркве желећи да украсе Велики пост, и да посебно узвеличају и укажу достојно поштовање нашој Великој Мајци, уредили су да се Акатист Пресветој Богородици са безбројним "Радуј се" упућених к Њој, поје свакога петка увече, током пет недеља Великог поста. То "радуј се" појемо из захвалности према Пресветој Богородици говорећи јој да се радује јер је преко Ње дошло избављење света.

Међутим, између многих "радуј се", чује се један глас који говори: "Зашто ми говорите да се радујем" - то је глас Пресвете Богородице. "Како да се радујем када свакога момента ви Православни Хришћани, који признајете ово величанствено дело очовечења мога Сина, долазите у ситуацију да распињете то моје Дете! Да хулите на Њега, да га не поштујете и истовремено да ми говорите да се радујем! Исправите свој живот и радоваћу се: и онда ћу прихватити ваше химне и хвалоспеве свим својим срцем. Само промените начин живота! Непрекидно се чује богохуљење на мога Сина. Зашто то радите? Можда зато што је Распет на Крсту за вас? Зато што је пролио своју Пречисту Крв за вас? Зато што је шибан и "крунисан" са трновим венцем током великог мучеништва Његовог Распећа? Зато што вам даје Тело и Крв своју на вечни живот, ви хулите дрско и бестидно, непрекидно и беспоштедно Његово пречисто Име, а после ми говорите да се радујем? Немогуће. Једино ако се промените, онда ћу и ја да се радујем, Мајка својој истинској деци!" Богохула доноси гнев Божији. Међутим, велико дуготрпљење Његово, чека да се покајемо, да нас спасе. Човече Божији, ти Православни Хришћанине, који си избављен од смрти и поново рођен Светим Крштењем, хулиш на Име Христово, Мајке Божије, Часни Крст и на Свете, ударајући на безгранично и неисцрпно доброчинство Божије према теби!

- Али, ја то не желим, кажу људи.

- Када би ти неко запретио са пиштољем: "Ако ме похулиш, убићу те", да ли би то урадио?

- Не. Зашто да га похулим па да ме убије?

- Али твој Христос, Творац, Створитељ, шта ти је урадио? Препун је љубави и доброчинства према теби, а ти му уместо мане дајеш жуч? Поново распињемо Господа Славе, ми јадни, а после чекамо да нам дођу добри дани, благослови. На жалост, долазе нам све гори дани од ове хуле на Бога.

Један човек, сада добар Хришћанин, покајник, исповедио се код мене. На питање да ли хули рекао ми је - некада да а сада не. Затим ми је испричао: "Знате оче, како сам престао да чиним овај велики грех? Хулио сам много, а нарочито Пресвету Богородицу. Једнога дана док сам спавао осетио сам да ме неко гурка и отворио сам очи. Видим испред себе једну монахињу, сва бела и прелепа у лицу, да ми говори: "Дете моје - није га назвала "дрзником", већ дете моје! - шта сам ти урадила да ме толико хулиш?" Тада сам схватио да сам се нашао испред Пресвете Богородице и био сам као громом погођен. Узела ми је својом руком језик и почела да га развлачи док није постао тако велики да га је залепила за плафон собе, говорећи ми: "Сада, ако можеш похули на мене". Наравно да нисам могао. Покретом главе сам показао да то више нећу радити. Каже ми: "Исцелићу ти језик, али ако то поново урадиш, онда ћу ти можда узети дете." После тога никада се више нисам дрзнуо да похулим на Пресвету Богородицу."

Видите на овом примеру - цео један живот хула! Питамо се, зашто му Бог, Пресвета Богородица нису узели дете? Човече Божији, Христос те воли више и од жене и од деце и од родитеља. Ако би те твоја жена провоцирала шта би јој урадио?

- Отерао би је.

- А да ти урадиш нешто њој, без обзира што је волиш?

- И она би мене отерала.

- Можда би се могло рећи да је то праведно. Ако би на тебе похулило твоје дете, једном, двапут, шта би му урадио?

- Пребио бих га.

- А шта би требало чинити са тобом сада? Они који те највише воле су Христос и Мајка Божија. Зар је могуће да један човек који те воли тако бескрајно може да ти нашкоди? Не. Иако су твоја дела достојна најгоре казне Бог те међутим не кажњава. Је ли те било чиме казнио до сада?

- Не, оче.

- Није ти учинио неко зло?

- Не.

- Јеси ли ти луд?

- Нисам.

- Разуман? Неразумно се зове разумним, јер један разуман човек не чини неразумна дела. Да ли је логично да те неко воли тако много, да ти непрекидно доброчини а да ти отвараш уста против Њега, у моментима када је неко други крив? Није. Ово важи за свакога човека који бљује из уста ову ватру. Помислите на тај моменат када такав човек отвара своја уста, како се лице Божије окреће од њега! Не од њега као човека, већ од његове дрскости и неблагодарности.

Већ смо говорили (Старац вероватно мисли на неке раније беседе - прим. прев.) да обично овакав човек не жели да хули. Не схватајући да хули - хули. Можда је имао намеру да тако нешто уради? Није. Тога момента не размишља о Христу или Богородици, али језик "налази" ову хулу брзо и лако. На то га наводи демон хуле - постоји посебан демон хуле који подстиче људе да чине овај грех. Тога момента када хули, човек је гневан. Изглед његове душе је ужасан. Када би неко могао да види изглед душе која хули, препао би се. Не разликује се много од ђавољег изгледа. Зато се ђаволи и радују тога момента. Један хулник је умро, и тога момента, када је излазила његова душа, језик му је био изашао изван уста, очи су му биле страшно отворене а и уста - као да је требало да викне. Исто тако, када је умирао муж св. Теодоре, једна богобојажљива жена гледала је све што се догађало са њеним мужем.

Такав човек, који одлази из овога живота без покајања и исправљења, нарочито носећи тежину хулног греха, при крају живота се "прикаже" да би то било на пример другима. Човече сутра умиреш и идеш на суд. Ко ће ти судити? Онај на кога ти хулиш! Верујеш ли да ћеш видети лице Божије? Никако. Са кревета ће те узети демони. Зашто то радиш себи? Ма, само лоша навика, кажеш. Не, то је ђавоља навика. Требало би да је победиш: клекни и моли се дан и ноћ Богу. "Ослободи ме Боже од демона хуле". Метанишући и молећи се имаћеш на уму да злотвориш а да не би требало да злотвориш.

Доле у паклу, хулници ће бити обешени о своје језике. Претпоставимо да један отац има двоје, троје деце која се играју пред њим. Једног момента долази до свађице међу њима и они се окрену и почну да хуле на свога оца. Шта да ради овај отац? Побуниће се, изгрдиће и изудараће их. Казаће: "Децо, толико вас волим, бринем о вама, храним вас, а ви у вашој игри хулите на мене неправедно." Земни отац је и сам грешан човек и неко може да каже да му се ово дешава по допуштењу Божијем. И може да се деси ово једном, двапут у животу.

А шта да ради Бог са нама који на Њега непрекидно хулимо? Како отворимо уста псујемо на Господа Бога, који васељену тресе својим мигом. Како се земља од које смо створени усуђује да испушта ватру и гнев на Бога? Но, Бог гледа тога човека који га псује, куне, говори ружне речи и говори му: "Дете моје, дођи да ти опростим, да ти отворим врата Раја и да те учиним наследником Мога царства, само дођи!" Христос прихвата човека чим се покаје. Распростро је бање Исповести свуда по свету и чека и просвећује и помаже сваком грешнику, који ће да приђе да се опере и постане причасник његовог царства. Наш Христос је сада милостив, милосрдан, многосажаљив, а после смрти не. Јер "после смрти нема покајања". Не би требало да се бојимо Бога због претње паклом, већ ради Његове љубави. И тада када ми грешимо, гневимо се, хулимо, Он нас воли и прашта нам. Зар нам је тако тешко да кажемо "сагреших" на које ће Бог да одговори "опрашта ти се грех"! Гледамо непокајане грешнике, са отежалим досијеима до крајње границе - једног момента се просветљују и кају. На коленима излажу своје злочине пред добрим духовним судом и одмах примају опроштај. Нити лисице на рукама, нити затвор, нити било каква ограничења, ништа. Тако једноставно може да узме опроштај од отежалих грехова човек, али то не ради. Не да му ђаво, да би га у случају смрти тако непромењивог и непокајаног одвео у пакао.

Не знам да ли је неко од вас упознат са тим "духом хуле" тј. када демон хуле шаље хулне помисли човеку. Бог допушта томе духу да хули у човеку против Христа, Пресвете Богородице и Светих. Ми монаси знамо много шта о овој теми. Ово се наравно дешава по допуштењу Божијем, због човекове гордости, да би се човек смирио. Велико дуготрпљење Божије чека да му се вратимо, да нас спасе. Даје нам време али га ми губимо узалуд. Нисмо опипали добро то питање спасења! Нисмо у потпуности свесни шта ће се десити после смрти. Из онога што нам се дешава у животу видимо да је ово једина стварност. Године пролазе, прете смрћу, јер не знамо шта ће нам се десити следећег тренутка! Верујемо у вечност, у пакао, у све што Православна Црква поучава, но видимо себе да се не крећемо у овом правцу. Не трудимо се да се истински променимо и постанемо достојни Царства Божијег. Доћи ће и тај моменат смрти и ухватиће нас паника. Опаметићемо се, први ја, но каква ће бити корист тада, када ће бити касно за исправљање? Покушајмо да припремимо душу за други живот. Да размишљамо о милосрђу Божијем према нама. Зар Бог тражи много од нас? Не. То видимо из приче о блудном сину. Блудни син је тражио свој део, узео га је, проћердао и после просвећења од Бога Оца враћа се кући. Чим је схватио да није успео у свом покушају да живи сам и да треба да се врати кући, Бог и Отац је изашао из куће да га сусретне. Тако Он чека свакога грешника. И пошто Бог воли и оне који хуле и ми треба да их волимо и да се трудимо да им помогнемо да престану са овим злочином. Свако од нас када види ближњег: мужа, дете, комшију, да потпадају под овај страшни злочин, да се молимо и са расуђивањем да им покушамо помоћи колико можемо. Саветом, са љубављу и на леп начин, да би престали да рањавају срце нашега Христа и Пресвете Богородице, а и да не слави ђаво. Јер зна демон да ће се човек са смрћу суочити са неподмитљивим судијом, па жели на овај начин да задобије човека за себе. Благодарно је и охрабрујуће да долазе мужеви (изгледа да овде у Грчкој већином мушкарци хуле док су жене те које су у вери и богобојажљиве, прим. прев.) на исповест, кају се и мењају начин живота. И ово долази од просветљења Божијег и од молитава других Хришћана, нарочито жена. Зато, да помогнемо колико можемо, благодаћу Божијом, да би ђаво стално губио душе људске, а Христос их задобијао. Амин.

Превод: З. К.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

ЗОВ УБОГИХ

Постављена слика

У нашем православном молитвенику постоји дубока, а кратка молитва, која почиње речима: "Јешће убоги и наситиће се…". Тако почиње молитва пре вечере. И предано се молећи, у труду да исцедимо коју кап искрености, те да је принесемо уз ове речи Свевишњем, истражујемо по себи и свакако налазимо разлога зашто бисмо и ми били убоги и наситили се, наравно дарова Његових небесних. Разлога таквих има свако. И цар, јер је цар. И сиромах, јер је сиромах. И моћник, јер је моћник. Свакога је живот ранио, отворио му пукотину на срцу из које су израсли грмови трња и камени одбрамбени зидови. Свако је закинут, али се то свакоме не види. Има група људи закинутих, а да се то одмах примети. Већ издалека. То су сиромаси и богаљи. Једни и други, незнатни, немоћни и врло често одбачени и презрени примљени су од Спаситеља као браћа. Ови се људи могу у првом реду називати убоги, и њих народ тако и зове.

Тужна је слика света пред очима Сила небесних. Људи живе заједно и уопште махом телима, а душе им се не препознају. У томе још је жалоснија слика убогих. Свету овоме они су као нежељени гости. Зар се мало глава окреће од њих, зар се мало пута други ружно прекрсте, не молећи Бога за милост према убогим, већ се моле за спас свој од убогих? Колико мајки размишља над парализованим дететом својим као о казни?

Нека би дао Бог да се измени слика света и убогих у њему да бисмо имали према њима онако несебичну љубав као што сада имамо себичну притворност ка моћнима. Јер бисмо се спасли. Јер би нас спасла браћа Спаситељева, управо она од које желимо да се избавимо, чак да их и не сретнемо.

У Јеванђељу по Јовану, на почетку дванаесте главе, описан је случај око нардова мира. Наиме, Исус је у Витанији вечерао са апостолима и пришла му је Марија Магдалина и скупим миром помазала му ноге. Јуда је био против тога, изговарајући се потребом да се "миро уновчи" и новац тобож, "разда сиромасима". Исус је узео у заштиту Марију, говорећи да ће "сиромаха бити увек" са људима, а њега, Бога оваплоћеног, неће. Често се ове речи примају само као грдња апостолу. Но, испод те грдње налази се дубљи смисао, обећање да ћемо моћи доцније, па до века, чинити љубав Богу преко сиромаха, као што је Марија Магдалина чинила директно!

Учећи Исус Христос, толико пута је истицао, и речју и делом, милост и милосрђе. Посебно је нагласио милосрђе према незнатним и сиротим. Заиста, обречено је да ко искаже милосрђе и љубав некоме од те мале браће Господње, као да је исказао према Господу самоме. И према томе милосрђу и према тој љубави Бог је "неслободан", јер мора је узвратити. То је рвање са Богом. То је оружје праха у борби за вечношћу, пред Оним Који Јесте. И шта би било да убогих нема? Али, слава Богу, има их, јер је обећано да ће их бити.

Пут до Царства води и преко убогих. Христово распеће и страдање капија је том путу, а страдања ових невољника калдрма је том путу нашег спасења. Ваљда их је стога Спаситељ и прозвао својом браћом.

Нека би дао Бог да њихова страдања осетимо као своја, јер су због нас, и да их ми својом љубављу и молитвом ублажимо.

+ + +

Размишљао сам: једном параплегичару свакако је најтеже окренути се у постељи. Јер ноге га не служе. Он мора да мрзи сан.

Размишљао сам: паралитичару, који ни основно око себе учинити не може, свакако најтеже пада јело и пиће. Јер га други служе. Он мора да мрзи глад као и ситост.

Размишљао сам: сакатом грбавцу најтеже пада полупразна клупа у парку. Јер га језик не служи, укочи се од страха кад треба да замоли да седне. Он мора да мрзи пролеће.

Размишљао сам: да су то најгора страдања која ови убоги људи подносе, да бих можда прикупио љубав у себи и дао им је чисту: параплегичара окренуо и осладио му сан; паралитичара нахранио и напојио осмехом уз храну и пиће и осладио му глад; сакатог грбавца примио на клупу и осладио му пролеће.

Али, изненадили су ме све троје. Не пожалише ми се на сан, на глад и ситост, и на пролеће. Замолили су ме да прикупим сву своју љубав, ако могу, и признам их за људе. За оне људе који и сами треба да се спасу и обоже се.

Размишљао сам: њихово страдање је дубље. Оно што сам им нудио јесте сјај муње у тамној ноћи. Заправо, нудио сам им још тамнију ноћ. А они траже сиво светли дан као мој што је. И схватио сам, најтеже страдање убогих, које ови ради нашег избављења и ради нашег богоборства подносе, није сиромаштво само по себи, нити богаљавост сама по себи, већ је то сиромаштвом и богаљавошћу запреч-ена комуникација са другим људима. Одатле сав њихов пакао извире.

Толико су људи, које народ назива убогим, жељни људског односа, да често ни личност своју не могу да изразе, јер других личности, које би слободно за себе изабрали, немају. Стога прихватају случајна и кратка друштва. И у њих се тренутно инкорпорирају. Ако су са лоповом, и они су лопови, бар по говору; ако су са свецима, и они су свеци, бар по осећањима. И све то у десет минута. И све нетрагом оде. Једино добро од тога јесте осећање свепролазности. Једно од многих зала тога је приватност и индивидуализам. Ипак, уза све то, убоги људи воле остале људе. Уздају се у њих и праштају. Ради других људи признају им све и не закидају им ни у чему. Нека је тиха мудрост у њима: здравље је као и тело ствар трена, - лако се здравом прикључити параплегичари-ма; то што вас одваја од нас јесте сан ваш и радије га одсањајте до краја, не будите се у нашој јави. Да, убоги људи су осећајни, и када плачу не зна се да ли плачу због себе или због других.

Ипак, и поред све мудрости о здрављу, невољници сваку искрену молитву почињу прошњом исцељења, тек потом на ред долазе духовне ствари. Како је Богу са њима, не можемо слутити. Али, чини се да је њима са Богом лакше него другима. И они носе крст свог спаса уз који носе и терет спасења богатих и здравих. А тешко је оном, много мора да му је тешко, када се други избавља преко њега. А гле, уза све то њима је лице ведро, особито када их мало боље упознате. Како носе крст свој, убоги највише личе на Онога који их је примио за браћу. Нека би дао Бог свима благи дар свој, те да истом лакоћом понесу крст свој сви, као што га носе убоги људи.

Невољници имају очи. Сунце и њима сја и њих греје. Само што га они истинитије упијају, као што заљубљени више гледају месец од оних који нису заљубљени, или као што је уживање у видику са врха планине веће оном што се крајњом муком попео, но оном што се лако дошетао…

И није у питању сам звездарник. Све лепоте којима је Творац украсио свет, убогима су још лепше. У тим прелепим кадровима они би да заузму своје место, јер места уистину имају. Ако не оделом, ако не ликом и стасом, а оно душом својом - својом чежњом ка живом животу, својим несхватљивим еланом, страшћу ка оптимизму. Они би да стварају и да стварањем дају одушке слободи, коју имају. Они би да се венчавају, и да имају децу, да дају одушке својој љубави. Но, појаве се неки, често између најближих, који хоће да неразумним разумом својим, поставе хиљаду разлога због којих се одушке морају давати само у машти, а у животу само гледати сунце, и не сметати.

Слава Господу, јер долазе и други људи који се не плаше срца и душе и не доносе пуне шаке празна ваздуха. Љубав брише све запреке и све изједначава. Заједница у којој влада љубав нема убогих. Остало су убоге заједнице.

Нека би дао Бог храброст људима да се воле душама и слободом, да сви дају и узимају милосрђе од свих, да милосрђе тако изгуби призвук убогости, да тако убоги не буду убоги.

Нека би дао Бог да се "наситимо сви и прославимо Господа", сви који Га тражимо, јер, "жива ће нам бити срца у век века". Слава Богу. Амин.

Жељко Которанин

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

КРСТ МОГА ОЦА

Постављена слика

Житије сеоског свештеника - мученика, оца Јакова Бондара (+ 18./31. јануара, 1944.)

Следе краће белешке ћерке Новомученика комунистичког јарма у Русији: свештеника Божијег Јакова. Ово сећање - једно у хиљаду - сведочи о томе како су добри пастири људи, били истребљивани од стране атеистичког режима, а нејака деца страдала. Кроз таму совјетске стварности, пред нама сија блистав и прекрасан лик, виђен дечијим очима: лик храброг и скромног пастира стада Христовог, преданог и брижног оца.

УВОД

Свештеник Божији, Јаков Степанович Бондар, родио се у побожној породици 1888. године у селу Трубиху, у литинском округу Вороњешке области. У брак је ступио 1915. године.

У време најсвирепијих прогона вере у Совјетском Савезу, мој отац, учитељ и верник, није могао да предаје наставу деци, јер се у то време захтевало да их он учи томе да Бог не постоји.

И тако је Тата био рукоположен за свештеника. Било је очигледно да га је свештенички позив привлачио још од детињства. Као дечак, имао је обичај да узме бакину мараму и стави је преко рамена; из мале чаше, у којој су били парчићи хлеба у соку, он је кашичицом "причешћивао" децу... То је све тако било тајанствено и озбиљно да су сви у породици говорили да расте будући свештеник.

А тек какав је свештеник он био! Колико су га само људи волели! Био је прави хришћанин.

Први пут је ухапшен 1929., када је послат да ради на беломорском каналу. Тада је, по истеку казне, отишао да одслужи своје "добровољно" изгнанство у Тамбовској области, где су му месне власти понудиле посао. Али, Тата је то одбио будући да се заветовао да служи Богу и проповеда реч Божију. На то су му одговорили да ће "завршити тамо одакле је дошао", што се касније и десило. Тати је остало још само два месеца до истека изганичке казне када су га 1937. године поново ухапсили и осудили на десет година принудног рада у Комију, одакле му се губи сваки траг.

За његов се гроб, наравно, не зна. Након мајчине смрти 1962. године, моја сестра Нина је виђала Тату сваке ноћи у сну. Он би долазио и стално нешто тражио, али како то не би нашао, одлазио је. Нина је испричала тај сан једној старијој жени, а она јој је саветовала да се одслужи опело за Тату, јер је он тражио своје место. Моја сестра је узела мало земље са Маминог гроба и отишла код свештеника, који је одслужио опело јереју Јакову. Свештеник јој је тада рекао да закопа земљу у Мамин гроб. Од тог времена Тата јој се више није појављивао у сну. Када сам 1989. била у Русији, са сестрама сам отишла на Мамин гроб. Ту сам закопала крстић освештан на Гробу Господњем, и затражила очев благослов поводом своје будућности... Била сам тако исцрпљена, као да сам их обоје тек сахранила. Али, тако се све окончало - будући да нисам присуствовала ни Маминој ни Татиној сахрани.

ПАСТИР ДОБРИ

Сећам се наше баште у којој се налазио пчелињак и Тате како иде поред кошница у пчеларском оделу. Иако нисам имала мрежу на себи, ипак сам отпузала до кошница. Имала сам три године и пчеле су ме добро изуједале. Сећам се како би на Васкрс Тата донео кантицу пуну шарених јаја, и то каквих све разних боја... Потом (у сећању) постоји празнина... Атмосфера код куће била је страшна. То је негативно утицало на децу, иако нисмо све разумели. Године 1929., Тата је био одведен као "служитељ култа" на "преваспитавање". Мама је остала код куће сама са петоро деце, узраста од три месеца до десет година.

Одједном радост! Ослободили су Тату неколико дана пред суђење (у то време је то још увек било дозвољено). Сећам се добро тог тренутка. Био је то велики празник за нас, јер смо веома волели Тату. Он нам је донео бојице и папир. Но, ускоро су га поново одвели и осудили. Парохија није била много удаљена од града Винице.

Мама се сећала следећег: "Тата је устао у судници, прекрстио се и рекао да он није народни непријатељ, већ пријатељ; да му се судило због тога што верује у Бога и зато што проповеда реч Божију. Био је спреман да страда за Христа." Сви присутни у судници су плакали. Док су га одводили, полицајац га је шутнуо у леђа тако јако да отац умало није пао низ степенице. Тада је тај злонамерник рекао: "Готов си." И то свештенику у мантији! А онда су Тату одвели да ради три године на изградњи беломорског канала.

Мора се рећи да је он био примеран човек, неко кога је требало подражавати. Био је врло љубазан, одговоран и даровит: прелепо је певао, свирао виолину, сликао, знао неколико језика, и био диван баштован и пчелар... Бог га је обдарио сваким талентом.

Тата нам је испричао да је био смештен у ћелији са тридесет злочинаца и убица, који су од њега првих дана крали дневно следовање хлеба. Рекли су да свештеник ионако неће преживети. Након два дана Тата им је сâм давао своју порцију хлеба, ломећи га на парчиће, не остављајући ни мрвицу за себе. После тога, затвореници су му давали свој хлеб и почели да га штите, да га нико не би тукао. Он би их све окупио у један угао, читао им Јеванђеље и учио их да се моле. На тај начин се зближио са затвореницима.

Пре него што је Тата био ухапшен, одредили су да се плати велики порез за њега - откуп. Породица је сакупила износ уз помоћ парохијана, мислећи да ће га власти оставити на миру. Међутим, то се није десило. Наметнут је још већи порез, али пошто се он није могао платити, ухапсили су оца. Мами је било врло тешко - дању је морала да иде на посао, остављајући нас саме. Није ни свако хтео да је запосли. Плашили су се: уосталом, није имала право да ради. Али ко ће отхранити децу? А ми смо били као сва остала деца.

Тада су почели да одвозе људе у земљорадничке задруге. Свуда су све одузимали, односећи храну у посудама и врећама. Затварали су цркве и са њих скидали звона. Нека су узимали за себе а друга остављали. Слали су читаве породице на север, да им не би биле на сметњи у изградњи социјализма. Саградили су "рај" на земљи који не бисте пожелели ни најгорем непријатељу. Људи су се шуњали около-наоколо попут сенки, не знајући шта да раде. Свакоме је на уму било једно питање: "Када ће овоме коначно доћи крај?" А то је био тек почетак...

Сећам се да су људи ишли кроз баште носећи дуге штапове. Забадали би штапове ту и тамо тражећи скривено жито. Чак би отворили и шерпу у рерни да виде шта се у њој налази… Све је морало да се преда држави. Сећам се да смо у пролеће отишли у шуму и заглибили се у мочвари. Једва смо извукли ноге из блата, оставивши тамо наше ципеле, и босоноги се вратили кући. Разболела сам се од упале плућа. Била сам тешко болесна и нисам имала апетит. Но, Мама ме је хранила кашом и покушала да ме убеди да узмем храну рекавши да, ако не једем, више нећу видети Тату. Покушала сам свом снагом да прогутам... Била сам очигледно на рубу смрти. Једном сам отворила очи и видела мноштво људи са свећама - као да су дошли на мој парастос. Ово ми је било тако занимљиво да сам се одједном придигла и села, а они су се разбежали. Од тада је прошло више од пола века, а ја сам још увек жива.

ГЛАД

Године 1933., Тата је одслужио трогодишњу казну на беломорском каналу. Но, тада је добио "додатак"- петогодишње "добровољно изгнанство", - то јест, није имао право да се врати у Тамбовску област нити у Украјину. Рекао нам је да је стигао тамо за време глади без иједне копејке у џепу: "Отишао сам код кондуктера воза и рекао да се враћам из изгнанства и да немам новац. Кондуктер је рекао: 'Деда, попни се на горњу полицу и не говори ништа.'" А "деда" је у то време имао само четрдесет пет година. Мој отац је био врло гладан и помислио, "када бих имао само један краставац!" А онда, протегавши се да би се удобније сместио, набасао је на два кисела краставца! "Са каквим задовољством сам их појео!", рекао је Тата. Тада је требало да промени воз. Чекајући на следећи, Тата је отишао у парк и сео. Од глади није могао ни да хода. Наједном је видео пса са парчетом сувог хлеба у устима, и ово му рекао: "Дај ми хлеб - не могу више да издржим. Деца ме чекају и нећу моћи да стигнем тамо. Ти ћеш већ наћи нешто за себе. Одједном, без опирања, пас ми је дао хлеб", сећао се Тата. Чудесна су дела Твоја, Господе!

Када је Тата стигао у место свога "добровољног изгнанства" отишао је епархијском намеснику, који га је послао у парохију села Иловај-Рожденственско, близу града Козлова (сада Мичуринск), у Тамбовској области, где је било упражњено место свештеника. Тата је одмах обавестио Маму о свом месту становања, а она се, не размишљајући дуго, спаковала за три дана. Тако смо отишли код Тате. Наредног дана су дошли да ухапсе Маму, али прекасно - ми смо већ били на путу.

Тада сам видела воз по први пут. Сећам се да нисмо сви могли да уђемо у вагон. Био је препун, тако да су додавали децу кроз прозор. Мама је повикала да јој је дете остало на перону, а чуо се одговор: "Колико их уопште имаш?" Додали су четврто, а моја тетка је узела пето. Слава Богу, успели смо.

Тата је изнајмио кућу са лименим кровом. Били смо срећни све док није почела да пада киша. Кров је попут сита свуда пропуштао воду, тако да смо морали да померамо кревет с места на место. Све шерпе су биле мобилизоване. Тата је нашао подеснију кућу која се налазила преко пута цркве, близу школе. Иза баште је протицала река, у којој смо пливали, пецали, и прали одећу.

Били смо страшно гладни. Мама је купила канту некаквог скробног, сирупастог отпада који је било препун црва. Цела породица је седела око стола и извлачила ларве и црве. Мама је добро опрала ову грозну смесу, додала мало брашна и липовог листа, и испекла неку врсту палачинки. Велики број људи умирао је од глади. Тата је сахрањивао десет до петнаест људи дневно. Сахрањивани су у неким кутијама у масовним гробницама јер нико није имао снаге да копа сваки гроб посебно за преминулог. Али, све у свему, живели смо, и чак учили - не горе од других.

Хватали смо рибице у реци корпом, и Мама би их пржила без претходног чишћења. Тражили смо и речне пужеве у води, који су слични "дагњама" и јели их, јер је Мама рекла да их Французи једу као специјалитет, а ови су били њихови "рођаци", тако да смо и ми требали да их пробамо. И били су укусни. Ипак, сада ни не желим да погледам дагње које се продају, - очигледно ми је било доста њихових "рођака" из детињства.

Једном је црквењак заклао петла и донео га Мами, рекавши, "Матушка, донео сам вам пиле'". Није се скувао ни после три дана кувања. Био је превише жилав - све саме тетиве. Сетили смо се приче о војнику који је кувао секиру, али у његовом случају други су додавали у чорбу различите ствари: један је додао мало жита, други мало масти. А нама нико није ништа донео да иде уз петла.

Нисмо имали ни новца јер је Тата по изласку из цркве, све делио сиротињи. Мама би рекла: "Чиме ћу да храним децу?", - на шта би Тата одговорио: "Бог нам је дао дан; Бог ће нам дати и храну." И тако смо живели.

Људи су често долазили Тати и тражили да крсти дете или некога венча ноћу, у тајности. Морао је да венчава, крштава и причешћује ноћу, иако није имао превоз - не би му чак дали ни кљусе са земљорадничке задруге. Једном сам била пристуна када је старија жена затражила од Тате: "Баћушка, крстите ову бебу. Његов отац је члан партије, зато не сме да сазна - или ће ме убити. Ја сам његова бака, и грех је да дете расте некрштено."

Тата је обично касно одлазио на починак, јер је ноћу писао, читао и молио се. Једном, док се молио, погледао је ка цркви и видео да је осветљена неким необичним светлом. Изашао је у двориште и видео да наша кућа гори. Слава Богу, успели смо да побегнемо.

Када је црква била живописана, ми смо помогли перући прозоре и чистећи је. Тата је био прави уметник. Сећам се како је стајао високо на скели у цркви и насликао икону Христа "нерукотворену". Како је предивно изгледала! Била сам поносна на Тату који је тако лепо сликао. Тата је нама деци посвећивао доста времена: увече би седели око њега, а он би са нама певао и причао нам о својој младости, разним доживљајима, рату. Учио нас је молитвама, читању црквено-словенског, поучавао нас из Светог Писма, и цртао у нашим свескама. Вечери су за нас биле незаборавно занимљиве.

"ПРЕВАСПИТАЊЕ"

Једном смо у школи требали да напишемо (састав): "Доле Васкрс! Живео Први мај!" Нисам га написала јер ми се наслов није свидео и послали су ме кући. Код куће сам рекла родитељима да сам избачена из школе, а они су, не знајући узрок томе, били веома узнемирени. Али, када су сазнали прави разлог, били су веома срећни. Видела сам то у њиховим очима и разумела сам да сам исправно поступила. Био је Васкрс. Људи су ишли у цркву, а децу су терали да метлама чисте школско двориште, дижући облаке прашине. Школа је била одмах поред цркве. Прошла сам поред школе и отишла у цркву. Бог ме је наградио зато што нисам урадила ништа против своје вере. Четвртог дана су позвали Маму да им објасни зашто учи своје дете да буде непослушно у школи. Мама је одговорила да она, пре свега, не зна шта ће се писати у школи, и тако не може да утиче на своју ћерку. После овога разговора, отишла сам учитељициној кући да узмем књиге које су ми биле одузете. Учитељицина мајка, старија жена, помиловала ме је по глави док се њена ћерка није вратила. Поново сам разумела да сам исправно поступила.

Не сећам се које године су звона скинута са нашег звоника, мада је ово оставило снажан утисак на мене. Тата је у то време био у цркви; клечао је у олтару и са сузама се молио. Када смо изашли из цркве, сиротиња је стајала око њега, а он им је дао све из својих џепова. Много људи окупило око цркве, а они су набацили канап око звона и почели да вуку. Мала звона нису дала велики отпор, али је највеће међу њима, свом својом снагом, одбијало да се помери. Људи су занемели од страха. Коначно, звоно је јечећи полетело, сломило се на парчад, и зарило до пола у земљу, као да није желело да падне у лоше руке. Разумела сам да и неживе ствари трпе и јече када се над њима врши насиље.

Празик Богојављења. За велико водоосвећење ишли смо ноћу на реку. То је био запањујући призор. Велики крст од леда, обојен соком од цвекле, стајао је тамо, видљив из даљине. Вода је морала да се освешта кроз рупу у леду... А како смо појали - чинило се као да се поново крстимо са Господом Исусом Христом!

У школи, на часу немачког језика, крст који сам носила око врата изашао ми је ван одеће и сви су га приметили. Повикали су: "Она има крст, крст!" Брзо сам га прстом вратила на место. Наставница се окренула према мени, и видевши мој симбол Црвеног крста на блузи, рекла да свако има такав крст, и рекла ми да наставим се одговарањем лекције. Али тада, после тога, увек би ме помиловала по коси када нико није гледао.

Сећам се да је, када су копали на месту предвиђеном за изградњу породилишта, много костију лежало унаоколо. Очигледно је ту некада било гробље. Деца би се, нашавши лобању, играла са њом као са фудбалском лоптом. Моји родитељи су били страшно узнемирени због тога, мада ништа нису могли да учине.

Сећам се да су неки људи дошли из школе да позајме Татину мантију за антиверску представу. Колико су далеко већ могли да иду? Тата их је тако грубо отерао да сам се и сама питала како тако брзо одоше!

Тата је духовно руководио три села, укупно петнаест хиљада људи. Било је тешко за њега да све ради сам и зато је исповест била општа. Два хора су појала за две певнице: један би започео а други би се прикључио. Владало је велико одушевљење и радост, али нажалост није дуго потрајало. Стигла је 1937. година.

ПОСЛЕДЊЕ ХАПШЕЊЕ

Једном сам по повратку из школе видела да нам два човека претресају кућу. Претурали су нам по свим стварима. Моји родитељи су били узнемирени. Тата је узео своју торбицу са храном у којој су се налазили: веш, сапун, суви хлеб, црни и бели лук. Ова торбица је била увек спремна јер смо ми у Русији знали: "Никада не реци да нећеш бити сиромашан или да нећеш ићи у затвор." Тако су они говорили, и тако је било. Нико није знао када ће доћи ред да га одведу.

Мама није могла да се помири са тим да су одводили Тату. Отрчала сам по сестру Нину, да би се и она могла опростити са оцем. Брзо смо се вратиле, али полицајац није хтео да нам допусти да му се приближимо, будући да је Тата већ био ухапшен. Он га је погледао строго: "Пустите децу да се поздраве". Тада нас је пољубио, закрстио нас, скинуо капу са главе, прекрстио се пред црквом, и отишао са тим људима... То је био последњи пут да сам видела свог вољеног оца. Било ми је дванаест година.

Мама је, у страху да ће и њу одвести, отишла са најмлађом ћерком код родитеља у Украјину. Међутим, и њени родитељи су живели само деведесет километара од границе са Пољском, што се сматрало пограничном зоном, а боравишне дозволе су одобраване само онима који су прошли строгу проверу. Мама је живела без одобрења, напуштајући кућу само ноћу. То није био живот, и она нам се ускоро вратила. Али, како нисмо имали од чега да живимо, Мама и Нина су отишле за Мичуринск, где је Нина похађала медицинску школу, а Мама радила у фабрици за прераду меса. Оставиле су мене и Марусју, моју млађу сестру, са једном старијом женом. Ишла сам код Маме два пута недељно по намирнице. Морала сам да устанем у пет ујутру, идем кроз напуштене улице по мраку, прођем поред паса, који су лајали и трчали за мном. Потом је требало да се пришуњам и уђем у воз а да не платим карту, и да путујем двадесет девет километара. То је био најтежи део; обично бих се наслонила на некога ко је седео до мене и затворила очи, да би изгледало као да је њихово дете заспало. Слава Богу, стигла бих на своје одредиште.

Тада сам имала дванаест година, а била сам одговорна за осмогодишњу сестру, као и за жену стару преко осамдесет година, која је се обично на све жалила. Морала сам да донесем воде са бунара, да насечем дрва, изнесем смеће, зими очистим снег са стазе и тек онда одем у школу. Али, слава Богу, била сам успешна у учењу, и бринула се још о њима двема.

Мама, као и већина људи, није примала плату по два или три месеца; а моја сестра, која такође није примала плату, одлучила је да се пријави да иде на Далеки исток. Питали су је зашто жели да иде. Она је заплакала и рекла да не може да прехрани породицу радећи овде, иако су је сматрали за веома добру зубарку. Њени послодавци нису хтели да је пусте. Сместа су јој дали чек и купоне за храну и одећу. Старија сестра је такође почела да нам помаже, као и средња, тако да смо нас две наставиле са учењем а три су радиле.

Године 1941., после завршеног деветог разреда, отишла сам са Мамом да посетим баку; Мама је хтела да се бака са нама врати, јер је мој деда већ био умро. Али, недељу дана касније, 22. јуна тачно у четири сата, Кијев је бомбардован, и нама су јавили да је рат почео. Месец дана касније, Немци су стигли до нас, и тако сам се ја раздвојила од своје породице на много, много година и живела у разним земљама: Румунији, Немачкој, Белгији и Канади.

Дуго времена нисам знала ништа о Тати. Тада нам је један човек који је био заједно са њим у затвору испричао да га је последњи пут видео на коњским колима, док је одвозио велике балване из тајге (то је било 1943.). Грицкао је главу харинге. Он је питао Тату да ли се нада да ће видети своју породицу. На ово је Тата одговорио да се није надао да ће нас видети на овоме свету. "Молим се Богу за све њих," рекао је.

Драги Тата! Како је волео свакога! Само је чинио добро људима, и без разлога био млад убијен. А ми смо умало и сами настрадали током година глади. Било је добро да нас нису све одвели за Сибир, јер би смо на путу умрли. Могуће је да је неки гроб сачуван у логору у коме је Тата био, мада нема много наде за то.

Свети мучениче, праведни пастиру Христов, Јакове, моли Бога за нас!

Елена Шчипулина-Бондар

Канада, 1997. л. Г.

Из часописа "Православна Реч"

Превод: М. Т.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
  • Гости

СТРАСТИ И ВРЛИНЕ

- одговори монахињама -

Старац Пајсије Светогорац

Постављена слика

- Старче, када се једна душа годинама бори и не види напредак, шта се дешава?

- Када не видимо напредак у нашем подвигу значи, или немамо довољно будности, или Бог не допушта да напредујемо да се не би погордили и себи још више наштетили.

- Старче, посматрајући себе, видим да сваким даном постајем све гора и гора. Шта ће бити са мном?

- Гледај благословена, постоје три ступња у духовном животу. На првом ступњу Бог дарива човека са карамелама и чоколадама зато што види потребу и немоћ душе. На другом ступњу повлачи своју Благодат из васпитних разлога да би човек разумео да без Његове помоћи не може ништа да уради. Да би се смирио и осетио потребу да прибегне Богу. Трећи ступањ је једно постојано и непромењиво добро духовно стање. Ти се налазиш између другог и трећег ступња. Мало напредујеш, онда заборавиш своју немоћ, Господ повлачи своју благодат и тако разголићена од Божије Благодати видиш наново своју немоћ и долазиш к себи. Да си ми рекла да временом увиђаш како све више напредујеш, како си све боља, уплашио бих се, јер би то био знак гордости. Сада међутим када ми кажеш да себе видиш све гором и гором, радујем се, јер видим да си добро. Не плаши се. Колико човек све више напредује утолико више гледа своје недостатке и несавршенство - и то је напредак.

- Старче, да ли постоји могућност да ме можда Бог не чује када га молим да ми помогне да се ослободим једне страсти?

- Шта, зар је наш Бог Ваал? Бог чује и помаже нам. Можда ти не осећаш Његову помоћ. Узрок није у Богу већ у теби која одбијаш Његову помоћ својом гордошћу. Ако не постоји опасност да се погордимо немогуће је да нас Бог не услиши. Добри Бог жели да се ослободимо својих страсти, али ако смо горди или имамо склоност ка гордости, не помаже нам да их се ослободимо, јер би умислили да смо то постигли без Његове помоћи. Зато, када се молимо Богу свим својим срцем, да се ослободимо једне страсти а не помаже нам, треба да разумемо да се иза ове страсти крије друга већа, а то је гордост. Пошто ми не видимо гордост Бог допушта да остане страст коју видимо например - стомакоугађање, празнословље, гневљивост и друго, да би се смирили. Када се згадимо на те наше страсти, спознамо своју немоћ и смиримо се, тада нам Бог помаже да се прескачући по два степеника успињемо на духовној лествици.

- Старче, видим да имам многе страсти?

- Да, имаш многе страсти, али си млада и храбра и потруди се да ишчупаш из свога врта трње, и да засадиш кринове, зумбуле, руже и да уживаш у своме врту. Сада, док си млада страсти су још "нежне" и лако се искорењују. Видиш да се и коров и трње док су млади лако искорењују. Када порасту, ојачају, тешко можеш да их обухватиш да их ишчупаш. Чак се ни млада коприва, када изађе тек прво лишће, по својој нежности, не разликује од босиљка, можеш да је узмеш у руке и да је помиришеш јер је нежна. Зато покушај да се ослободиш од страсти док си још млада, јер ако допустиш да ти се душа зароби различитим жељама, касније ће бити тешко. Они који се као млади не ослободе од својих страсти касније се много муче у старости, јер старе са својим страстима, које су тешко излечиве. Старећи, човек почиње да воли своје страсти. Долази у године када потребује више љубави, подршке, и постаје према себи све снисходљивији. Слаби му воља тако да подвиг против страсти постаје све тежи. Млад човек има живахност, ако искористи ову живахност у искорењивању страсти - напредује.

- Зашто ми се Старче стално дешава, да доносим одлуке да се са ревношћу борим против својих страсти, а на крају ми то ипак не успева?

- Зато што доносиш многе одлуке заједно. Страсти као и врлине представљају један ланац. Једна страст је повезана са другом, исто као што су и вагони повезани једни са другима, и сви прате први вагон. Ако одлучиш да се бориш извесно време да пресечеш једну страст и да уместо ње развијеш одговарајућу врлину, успећеш. Рецимо имаш завист: ако се бориш да не завидиш, да развијеш љубав, доброту, истовремено ћеш се ослободити и од гнева, осуђивања, злобе, туге.

- Старче, тешко ми пада борба (са страстима).

- Један трн да извадиш па боли, колико тек да искорениш једну страст! И још да знаш, када човек покушава да се ослободи једне своје страсти, тада кушач поставља препреке и човеку је тешко, као што је тешко и демонизованом, када му се читају молитве за истеривање демона, јер се бори са ђаволом, али се ипак касније ослобађа.

Наше очишћење се не дешава без труда, притиском на дугме. Страсти се не секу одмах, као што се и стабло дрвета не сече одмах једним ударцем… Дуго се тестерише док се не пресече стабло. И ту се не завршава посао. Да би од стабла постао намештај, колико труда је потребно! Прво треба то дрво да се обради, да од њега постану даске да би касније од њих столар направио намештај.

- Али Старче, шта ако не схватам неопходност оволиког труда?

- Е, онда ћеш остати пањ који ће се бацити у ватру.

- Старче, свакога дана кажем: "Од сутра ћу да пазим, од сутра се поправљам, али опет падам у исте (грехе)"?

- Прво призови Бога, говорећи: "С Божијом помоћи, покушаћу да се поправим" - да би ти помогао Бог. Тражиш од Бога да ти помогне и Бог усмерава Свој поглед на тебе. Уложиш и свој мали труд и напредујеш. Ко од нас, кад види мало дете да својим ручицама покушава да котрља велики камен, неће притрчати да му помогне, да се не мучи. Тако и Бог, када види твој мали покушај, помоћи ће ти да победиш.

Неки, не покушавајући сами да се поправе, кажу: "Мој Христе, имам ове и ове страсти. Ти можеш да ме ослободиш од њих, ослободи ме. Е, како Бог да помогне? Да би Бог помогао треба и сам човек да покуша колико је у његовој моћи. Ни у ком случају не прима (Божију) помоћ, ако не жели да помогне сам себи.

Ми понекада хоћемо да задобијемо благодат и благодатне дарове Божије, једним магичним путем. Мислимо да без подвига задобијемо врлину, чак и да се посветимо.

Зато, да се не питамо само шта може да уради Бог, већ да се упитамо шта можемо ми да урадимо. Христова банка даје велику камату. Али, ако не уложимо новац у банку како ћемо га подићи?

- Старче, када стално упадам у неку страст, кажем: "Тако сам се родила, таква сам".

- Само нам је још ово фалило, да нам кажеш да си од родитеља добила све недостатке које имаш. Од прадеде преко деде све недостатке си ти добила а дарове су добили други! Можда за то кривиш и Бога? Ко каже: "Ја имам такав карактер, тако сам се родила, имам ружне наследне особине, у таквим сам условима расла, према томе не могу да се поправим…" Исто је као да каже "нису само криви мој отац и моја мајка, већ и Бог! Када чујем тако нешто, знате како се растужим. Тако неко псује и своје родитеље и Бога. Од момента када почне да мисли тако, престаје да делује благодат Божија.

- Старче, неки кажу да ако је нека страст у човечијој природи, не може се исправити?

- Знаш о чему се ради? Некима то одговара јер на тај начин себе оправдавају не покушавајући да је се ослободе. "Мени, кажу, Бог није дао дарове! Шта сам ја ту крив? Зашто ми траже ствари које су изнад моје моћи?" Онда - пландовање! Правдају се, успокојавају своју помисао и певају своју песму!

- Да Старче, али…

- Опет "али"? Шта си ти, дете моје? Ко јегуља врдаш. Непрекидно се правдаш.

- Старче, да ли намерно то радим?

- Не кажем да то намерно чиниш али, Бог ти је дао такав мозак, пчелица си, препаметна, а не разумеш какво је зло самооправдање!

Да би се пресекла једна страст, требало би да човек не оправдава себе, него да се смири. Ако нпр. кажем: "по природи немам љубави, док је други има" и не борим се да је задобијем, како ћу да напредујем? Без подвига нема напретка. Нисте читали у светоотачким књигама какве су слабости имали неки Оци и на које су се висине успели. Друге су прешли задобивши и многе врлине. Нпр. Ава Мојсије Етиопски, један тако велики злочинац, какво је стање достигао. Шта чини благодат Божија!

Превод: З. К.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
  • Гости

ЉУБАВ НЕЛИЦЕМЕРНА

Почећу са малим уводом. Године 1986. маја мама се разболела: почела је нагло губити вид. Још од раније је почела све лошије видети, а сада је потпуно ослепела. Требало је да се изврши операција - трансплантација зеница.

Постављена слика

Дали су јој упут за клинику Фјодорова. Више пута смо тамо одлазили, чекали на ред и по 5 сати али, посао нисмо завршили. Неколико пута су одређивали дан операције, а онда у задњем моменту су одлагали. Годину дана смо провели у очекивању. Говорили су ми: морате платити лекару. Али, тада ми се чинило да је то понижавајуће и за лекара и за мене. Већ сам почела размишљати: нека буде овако како јесте, слепа па слепа, шта да се ради.

Крајем новембра 1987.год. отишла сам у Псково-Печерски манастир. У то време, мој пријатељ иконописац Андреј Давидов (сада је он већ свештеник) помагао је о. Зенону у осликавању једног манастирског храма. Повела сам са собом његову ћеркицу Соњу и велику, тешку књигу са репродукцијама византијских икона, која им је потребна за рад, и кренула сам на пут.

Тада је намесник манастира био архимандрит Гаврило, веома строг у погледу устројства монашког живота. Дошли смо у манастир око подне и дочекала нас је тишина: све зграде су затворене, нико се не види. Постојавши мало на мразу, приметили су нас и пустили у ходник монашког конака. Нашли смо Андреја.

Тада је случајно поред нас пролазио о. Јован и ја и Соња смо пришли по благослов. Андреј нас је представио о. Јовану говорећи му: "Ово је наша кума и моја ћерка Соња". Баћушка је брижљиво упитао: "Реците кумо, шта вам треба?" А ја сам од дугог стајања на мразу у том моменту желела само врућу супу или чај, зато сам се збунила и рекла: "Ништа ми није потребно. Све је добро". Он нас је благословио и отишао. Тада сам се сетила маме, потрчала сам за њим, сустигла га и испричала му сва наша митарства. Ја нисам очекивала баш ништа од ове ситуације, чак ми се чинило: зашто уопште износим такав животни проблем монаху?

После неколико дана боравка у манастиру, вратили смо се у Москву. Изјутра су позвали из болнице: "Чекамо вас, довезите маму". Већ следећег дана су извршили операцију.

Није прошло пуно времена, а из Пскова долази писмо - не разумем, од кога би могло бити. Отварам коверат, а унутра фотографија оца Јована са крстом у рукама и две папирне иконице са ликовима светих којима се моле због губитка вида. Поразила ме је брига оца Јована за човека кога је случајно сусрео. Видео ме је једном у животу, и распитао се за адресу и послао молитвену подршку. Ето шта значи љубав нелицемерна! Нека нам помогне Господ да бисмо је сви имали!

Екатерина Гагарина, април 2006.г.

Православни пут

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...