Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Ponekad se probudim umorna. I tužna.Ni do čega mi nije. Mrzi me oči da otvorim, mrzi me kroz prozor da pogledam. Onda stavim ruku na srce, oslušnem kako kuca i pomislim: i on sada probudio....i mozda misli na mene! I odjednom, sve mi nekako dođe lepše: svet oko mene se prepuni bojama, vazduh zamiriše na narandžu ili na neka daleka mora i ja osetim kako mi kosom struji neka neobjašnjiva čarolija zvana život.

Jedan veliki mislilac je napisao:˝Zamisli samo koliko je onih koji se nikada nisu rodili!˝
I stvarno, kakav bi to svet, bez tebe, bio? Ja mislim, čak sam sigurna, da bez mene svet ne bi ni postojao. Ni bez tebe, takođe. Ni bez bilo koga ko je ikada rođen.

Da nije tvojih očiju, koje i nevidjene toliko volim, sve bi bilo jedan beskrajni mrak. Sunce uopšte ne bi imalo potrebu da izlazi i zalazi, zvezdama bi dosadilo da sijaju. Da nije tvojih ušiju, sve bi se pretvorilo u gluvu, dosadnu, jezivu tišinu. Ne bi bilo ni muzike, ni automobilskih sirena, ni ljudskih glasova ni školskog zvona. Da nije tebe, ptice ne bi imale kome da pevaju, trava ne bi imala za koga da miriše. Da nema tebe, sneg ne bi škripao pod nogama, niti bi kiša udarala o prozore. Mačke se ne bi verale po krovovima, jesen ne bi bila onako sarena. Odžačari ne bi donosili sreću, strine i tetke ne bi imale kome da dolaze u posetu i vreme bi, bez tebe, zauvek stalo, a to je, valjda, nešto najruznije što se može dogoditi.

Kome bi neki tamo prodavac ponudio sveze jabuke, da nema tebe? Ko bi sa interesovanjem gledao fudbalske utakmice, ko bi sa slascu popio casu crvenog vina, ko bi uzdahnuo gledajuci zvezdano nebo, ko bi sanjao najsladje snove o ljubavi, ko bi pozeleo da leti, ko bi i najludju nadu smatrao mogucom, ko bi tugovao i ko bi se smejao, ko bi bio vitez i zivotna sreca, da tebe nema? Ne bi bilo ni suza, ni usamljenosti, ni bezbrojnih knjiga, ni tuznih melodija, ni sviranja klavira, ni Pitagorine teoreme, ni podzemnih železnica, ni svemirskih brodova, ni prekookeanskih putovanja, ni ringišpila, ni omiljenog jela, ni priča sa srećnim krajem, ni budjenja sa osmehom, ni molitve u tami, ni novogodišnje jelke, ni tvog rođendana, ni bilo čijeg rođendana, i ničeg pod plavom kapom nebeskom ne bi, bez tebe, bilo...

Zato, ako ti se nekada dogodi, a to se obično dogodi svakome od nas, da se, onako kao ja, probudiš s nekom umornom tugom na jastuku, dovoljno je da samo staviš ruku na srce, oslušneš kako kuca, i već ćeš i sam znati koliko mi trebaš i kako je život velika i neobjašnjiva stvar. Imati nadu – to je, valjda, nešto najlepše što se čoveku može desiti. Ko to ne zna, taj još ništa nije naučio!

Duško Domanović - "Kad tebe ne bi bilo"

[JESSY]

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Jovan Dučić, “Usamljenost”

[JESSY]

Igra očiju - Elijas Kaneti

Odgadjani susreti odigrali su neobično važnu ulogu u mom životu, pa bila reč o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko čeznem kao da mi je sudjeno da u njima započnem nov život. Služim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povećava njihovu važnost za mene da bi se moglo pomisliti da živim još samo radi njih, i da bih već odavno propao da me oni još ne čekaju.

Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.

I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živeti bez tih temeljnih priprema za buduće dogadjaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.

[ines]

...putovao jedan čovek dalekim i nepoznatim gradovima i mestima tragajući za novim spoznajama, sam ali ne i usamljen. I tako jednom dođe u neki mali gradić na rubu pustinje, prošeta njegovim ulicama i na prozoru neugledne kuće ugleda - ženu svog života! kako? -
pitate se kako je znao da je to žena njegovog života? jdnostavno, takvo se znanje ne može mimoići. No, idemo dalje: i žena ugleda njega i brzo se skloni s prozora. On požuri na vrata,pokuca,ponajprije tiho, zatim sve jače i jače sve dok napokon ne čuje ženski glas: Ko je?
- ja sam, odgovori muškarac znajući da ona zna ko je on.
- otvori mi! - nakon nekoliko trenutaka tišine, žena reče:
- žao mi je, ne mogu ti otvoriti. Ovde nema mesta za dvoje.
Zgranut, razočaran i žalostan čovek postoji još neko vreme pred vratima, a zatim se udalji sporim korakom, zauvek obilježen ovim iznenadnim susretom. I prođe neko vreme, možda nekoliko sati, možda nekoliko dana..ljubav mu ne dade mira i on se opet vrati na prag svoje voljene. Pokuca tiho, pa sve snažnije, pričeka neko vreme,a onda začuje korake po stepenicama i ženski glas koji upita: - ko je?
Muškarac odgovori: - ja sam.
Žena zašuti nekoliko trenutaka, a onda sa dubokom tugom odgovori:
- žao mi je, ne mogu ti otvoriti. Ovde nema mesta za dvoje.
Sad je tuga preplavila i njega, zamračila dan, prignula telo ka zemlji. Teškim i sporim korakom muškarac napusti prag žene svog života, rešen da otputuje iz tog tužnog gradića u kom je proklet gubitkom najvažnijeg što je ikada susreo na svojim putovanjima, ljubavi. I otputi se u neke druge krajeve, druge gradove,upozna nove žene, nauči nove istine i zaboravi stare zablude, da bi opet jednom došao natrag. Ponovo na prag žene svog života. Bojao se hoće li je zateći tamo gde je ostavio, glas iza vrata koja nikako da se otvore, lik na prozoru čiji trag još blista njegovim vidom.
Pokuca, ponajprije tiho pa sve snažnije, začuje korake na stepenicama, a onda glas, njen, zvonak i isti- ko je?
- ja sam, odgovori joj. Nakon kraće šutnje, žena umorno i razočarano, poznatim rečima uništi njegovu nadu: - žao mi je, ne mogu ti otvoriti. Ovde nema mesta za dvoje.
I čovek ode. Ovog puta pomisli da je to zauvek, ode da se ne vrati na to mesto boli i nerazumevanja. Ode u pustinju, odvoji se od svog dosadašnjeg života, hladno i oštro kao nožem. Ode u mir, meditaciju, upitati svoju dušu zašto je uopće sreo ljubav, zašto je tako moralo biti, zar samo da dozna da je ona drugo ime boli? i prođu godine, možda i celo desetleće. Jednog dana, već star i pomiren sa životom, odluči pokušati još jednom. Samo jednom i nikad više. Ako je ona još uopće tamo,ako se uopće odazove njegovom kucanju, bar da joj začuje glas još jednom prije nego sve prođe odakle je došlo. I pokuca na vrata male, neugledne kuće, pokuca snažno iako već staračkom rukom, ozari se dečjom radošću na škripu stepenica pod njenim nogama, gotovo zastenje pod teretom njenog glasa. - ko je? A onda pričeka trenutak, još samo trenutak, još jedan...
Muškarac skupi svu svoju nepotrošenu snagu i svu mudrost svog srca zabije u samo dve reči: TI SI!
I vrata se otvoriše širom....Nepoznati autor

[JESSY]

„Melanholija nema nikakve veze sa raspoloženjem, ona nije osjećanje, nije duševno stanje, niti bolest. Melanholija je zadnja stanica prolaznosti, zadnji, ama baš zadnji med u životu. Zadnji užitak i ama baš zadnje znanje. Ta slatka tuga zadnji je izazov života i zadnje čovjekovo ushićenje, zadnja sigurnost i zadnja opasnost. Za opće shvatanje je strana i zastrašujuća, za nauku je patološka, a za umjetnost sakralno čudo. Ali za sve troje nedokučiva. Melanholija ima svoj jezik, najsuptilniji među jezicima, svoje slikarstvo i svoju muziku, od sveg slikarstva to je ono koje se najmanje dâ naslikati i komponirati. Ona ima svoje vizije, svoje snove, svoju potresenost, usamljenost, bespomoćnost, strah, svoju tajnu, svoje povjerenje, svoju ranu i radost i svoju propast. Cijeli život umočen u zadnju kap meda. Znaš, više nema, to je zadnje. To nasmrt sigurno znanje da je zadnje, to je melanholija.“

Bela Hamvaš, učitelj života

[JESSY]

Sve što upravo proživljavaš samo je jedna od milion mogućih staza kojima putuješ.Zbog toga moraš uvijek imati na umu, da je staza samo staza; ako ti osjećaji kažu da po njoj ne smiješ putovati, ne smiješ na toj stazi ostati ni po koju cijenu. Da bi imao pravilnu jasnost moraš živjeti disciplinovanim životom. Samo tada ćeš znati da je svaka staza samo staza i da nije uvreda ni za tebe ni za druge da je napustiš ako ti tako tvoje srce nalaže. Pritom tvoja odluka da ostaneš na stazi ili da je napustiš mora biti oslobođena od straha ili ambicije.
Upozoravam te. Provjeri svaku stazu temeljito i promišljeno. Provjeri toliko puta koliko misliš da je potrebno.
Ovakvo pitanje samo star čovjek postavlja. Da li ova staza ima srce? Sve staze su iste, ne vode nikuda. Ima staza koje vode kroz grmlje, ili u grmlje. Na mom vlastitom putu mogu reći da sam prešao duge, duge staze, a sada se nigdje ne nalazim. Ima li ova staza srce? Ako ima staza je dobra, ako nema staza je bez vrijednosti. Obe staze ne vode nikuda; ali jedna ima srce druga ga nema. Jedna čini da je putovanje veselo, dok njom putuješ, jedno si s njom. Druga će učiniti da proklinješ svoj život. Jedna te jača druga slabi.
Prije nego što stupiš na bilo koju stazu postavi pitanje: Da li ova staza ima srce? Ako je odgovor ne, to ćeš znati, i tada moraš potražiti drugu stazu.
Nevolja je u tome što niko ne postavlja takva pitanja; kad čovjek konačno utvrdi da je izabrao stazu bez srca, staza je već spremna da ga ubije. Na tom mjestu rijetki se ljudi zaustave da bi promislili i napustili stazu. Staza bez srca nije nikada prijatna. Moraš se mučno potruditi, čak, da bi uopšte njom krenuo. S druge strane, staza sa srcem je laka; nije potrebno da se trudiš da bi je volio.
Rekao sam ti da izbor staze sa srcem mora biti slobodan od straha ili ambicije. Želja da se uči nije ambicija. Sudbina nas ljudi je da želimo znati.
Staza bez srca će se okrenuti protiv čovjeka i uništiti ga. Nije potrebno mnogo da čovjek umre a tražiti smrt je traženje ničega.
Za mene postoje samo putovanja stazama koje imaju srce, bilo kojom stazom koja ima srce. Njima putujem i jedini vrijedni izazov je da ih prođem čitavom njihovom dužinom.
I tako putujem – i gledam, gledam bez daha.-Karlos Kastaneda – Staza srca

[JESSY]

Zivecemo ujka Vanja. Prozivecemo dugi, dugi niz dana, dugih veceri. Strpljivo cemo podnositi iskusenja koja nam posalje sudbina; radicemo za druge, i sad i u starosti, bez odmora i spokoja, a kad nam dodje sudnji cas, umrecemo pokorno i tamo, na onom svetu, kazacemo da smo patili, da smo plakali, da nam je zivot bio gorak i Bog ce nas pozaliti; i mi cemo ujko, mili ujko, ugledati drugi zivot... radostan, divan, uzvisen, radovacemo se i nase sadasnje muke gledacemo ganuti, sa osmehom - i odmoricemo se. Ja verujem, ujko, verujem vatreno,strasno...(Klekne pred njim i nasloni mu glavu na ruke;umornim glasom.) Odmoricemo se!
Teljegin tiho svira na gitari.
Odmoricemo se! Cucemo andjele, videcemo nebo osuto dijamantima, videcemo kako sveukupno zemaljsko zlo, sve nase patnje nestaju u milosrdju sto prozima ceo svet... i bice nam zivot miran,nezan, sladak kao milovanje. Ja verujem, verujem...(Brise mu maramicom suze.) Jadni, jadni ujka Vanja, ti places...(Kroz suze) Ti nisi znao za radost u zivotu, ali pricekaj, ujka vanja,strpi se, odmoricemo se...Odmoricemo se...(Grli ga) Odmoricemo se!

Teljegin tiho svira; Marija Vasiljevna nesto zapisuje na margini brosure; Marina plete carapu.

SONJA: Odmoricemo se!

''Ujka Vanja'', Cehov

[JESSY]

Čovekova je zabluda u lažnom uverenju: ''Ako savlada prepreke, ubuduće ga očekuje sreća.'' To je samo iluzija. U budućnosti nema nikakve sreće ma koliko se čovek trudio, uvek će se nalaziti u položaju onog koji sustiže zalazeće sunce. Na tuđoj liniji života čoveka ni u bliskoj, ni u dalekoj budućnosti ne čeka nikakva sreća.
Mnogi ljudi koji postignu cilj s velikim trudom, ne osećaju ništa osim pustoši. Gde se sakrila sreća? Uopšte je nije ni bilo, već samo obmana koju su klatna stvorila kako bi im čovek na putu do varljive sreće davao energiju. Još jednom ponavljam: u budućnosti nema nikakve sreće, ona je ili ovde i sada ili je uopšte nema.
Sreća dolazi za vreme kretanja prema svojem cilju kroz svoja vrata. Ako se čovek nalazi na svojoj liniji života, na svojem putu, odmah je sretan, čak i ako se cilj ostvari tek kasnije. Tada se život pretvara u praznik. Kada se cilj postigne, biće to dvostruko veselje. Međutim, već samo kretanje prema vlastitom cilju pretvara svaki dan u praznik. Kretanje prema tuđem cilju sreću ostavlja u iluzornoj budućnosti. Postizanje tuđeg cilja donosi razočarenje i pustoš, ali nikako sreću...
Transurfing - V.Zeland

[JESSY]

Molitva neznanom prijatelju
Moj sasvim posebni prijatelju,zahvaljujem ti na spremnosti da me saslušaš.I samom ti je znano koliko se silno trudim da opravdam veru koju imaš u mene.
Hvala ti,takođe,i za ovo mesto na kojem sada prebivam.I neka me nikad,ništa,ni posao,ni zabava,ma koliko časti ili zadovoljstva u sebi nosili,ne odvoje na duže vreme od ljubavi koja drži na okupu moju milu porodicu.
Pouči kako da igru života igram pošteno,odvažno,samouvereno i srčano.
Daruj mi nekoliko prijatelja koji će me razumeti,a ipak mi i dalje ostati prijatelji.
Podari mi blagostivo srce,kao i um koji neće zazirati od putovanja,premda na mom drumu,možda,neće biti putokaza.
Omogući mi da imam smisao za humor,kao i,tu i tamo,malo slobodnog vremena koje ći provesti u dokolici.
Pomozi mi da se izborim za najviša,opravdana priznanja za zasluge,za težnje koje u sebi nosim i za prilike što ih stvaram;a opet,učini da da ne zaboravim da predusretljivo i prijateljski pružim ruku svima onima kojima su potrebni ohrabrenje i pomoć.
Daj mi snagu da se suočim sa svime što će naići,kako bih bio odvažan u opasnosti,postojan u nedaćama,umeren u gnevu i uvek pripravan za svaki obrt sreće.
Omogući mi da se osmehujem umesto da se mrgodim,da sejem ljubazne umesto grubih i gorkih reči.
Učini da budem samilostan prema čemeru drugih,da shvatim da postoje skriveni jadi u svačijem životu,ma koliko mogao izgledati da je ispunjen vedrinom.
Učini da uvek ostanem dostojanstven u svakom svom životnom preduzeću-da ne budem,neosnovano,pun sebe,ali,isto tako,da ne podležem ni još ozbiljnijoj grešci,samopotcenjivanju.
U čemeru,neka mi mi dušu čini vedrom saznanje da bez senki ne bi bilo ni sunčeve svetlosti.
U neuspehu,učini da sačuvam veru.
U uspehu,učini da ostanem smeran.
Učini da postojano odrađujem svoj deo posla,pa i preko toga,što većma mogu;i kada svoj posao privedem kraju,zaustavi me i isplati onoliko koliko misliš da zaslužujem.I omogući,na kraju,da sa ljubavlju u srcu izreknem...jedno zahvalno:Amin

Og Mandino-Najveći trgovac na svetu

[JESSY]

Kredenda

Izdvoj se iz gužve i njene besplodne potere za slavom i zlatom. Nikada se ne osvrći dok zatvaraš vrata pred jadnim metežom pohlepe i ambicije. Obriši svoje suze neuspeha i nesreće. Spusti pored sebe svoj težak teret i odmori se dok ti se srce ne smiri. Budi miran. Već je kasnije nego sto misliš, jer tvoj zemaljski život, u najboljem slučaju, samo je treptaj oka između dve večnosti. Budi neustrašiv. Ništa te ovde ne može povrediti osim samog sebe. Radi ono cega se plašiš i ceni takve pobede sa ponosom. Usmeri svoju energiju. Biti svuda je biti nigde. Budi ljubomoran na svoje vreme, jer ono je tvoje najveće bogatstvo. Preispituj svoje ciljeve. Pre nego sto uložiš previše srca u bilo šta, ispitaj koliko su srećni oni koji vec imaju ono sto ti želiš. Voli svoju porodicu i prebroj svoje blagoslove. Razmisli koliko bi žudeo za njima da ih ne posedujes. Odloži svoje neostvarljive snove i završavaj zadatke odmah bez obzira koliko su ti neprivlačni. Sva velika dostignuća nastaju radom i čekanjem. Budi strpljiv. Božje odlaganje nikad nije Božije odbijanje. Zastani. Izdrži. Znaj da je tvoj blagajnik uvek blizu. Šta poseješ, dobro ili loše, to ćeš i žnjeti. Nikada ne okrivljuj druge za svoje stanje. Ti si ono što jesi samo po svom sopstvenom izboru. Nauči da živis u poštenom siromaštvu, ako moraš, i okreni se važnijim stvarima nego što je prenošenje zlata u svoj grob. Nikda se ne suočavaj sa nevoljom polovično. Nervoza je rđa života; kada dodaš sutrašnji teret na današnji, njihova težina postaje nepodnošljiva. Izbegavaj klupu za oplakivanje i zahvaljuj se, umesto toga, za svoje poraze. Ne bi ih dobio da ti nisu bili potrebni. Uvek uči od drugih. Onaj koji uči od sebe ima budalu za nastavnika. Budi oprezan. Ne preopterećuj svoju savest. Upravljaj svojim životom kao da ga provodiš u areni punoj glodara. Izbegavaj preterivanje. Ako primetiš nešto u sebi što te ispunjava ponosom, pogledaj bolje i naći ćeš više nego što je potrebno da se postidiš. Budi mudar. Shvati da nisu svi ljudi rođeni jednaki, jer nema jednakosti u prirodi, pa ipak, nijedan čovek nije rođen sa kojim nije rođeno i njegovoo stvaralaštvo. Radi svakog dana kao da ti je prvi, ali ipak nežno postupaj sa životima koje dodiruješ, kao da će se svi završiti u ponoć. Nauči da onaj koji pruža iz jedne ruke, uvek dobija u obe. Budi dobrog raspoloženja. Iznad svega, zapamti da je vrlo malo potrebno da bi se stvorio srećan život. Pogledaj gore. Pruži ruke. Prosto ostani veran Bogu i putuj tiho svojim putem ka večnosti sa milosrđem i osmehom. Kada odeš, svi će reći da si u nasledstvo ostavio bolji svet od onog koji si zatekao.




Odlomak iz knjige Akabarov dar, Og Mandino i Badi Kej

[Данче*]

Прекасно

Можда ћеш у беспослици,

један дан

прићи телефону и окренути број

у сећању твом давно избрисан..

На нестрпљив звук звона

нико неће одговорити,

никога овамо неће бити,

нико овде више не страда,

нити воли,

нити пати...

Мени је сад свеједно...

Сад ме не боли ништа више...

Сад ми је од облака лакша

туга некадашња.

Сви су пути до моје равнодушности

давно прекинути.

Десанка Максимовић

[JESSY]

Nada je kao sunce. Kao vatra. Uništava mrak. Podgreva i ozaruje. Nadajte se, jer kao što virusi ne prežive u ključaloj vodi koja stoji iznad vatre, tako će i ono loše nestati jer je oterano istinskom nadom.
I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, istrpite svaku nedaću i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh. Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.

Slaviša Pavlović.. Pogledi sa strane

[JESSY]

Između mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila naša čežnja, u njega se smestila naša ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delić najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god težio i hteo, nikada me nećes dosegnuti. Između mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas život, u njega se smestila naša sudbina. Tako smo slični ti i ja, a opet tako beskrajno drukčiji. Usprotivilo nam se čudnovato prostranstvo neodređenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preći. Ne napreži se uzalud, jedini moj, ne širi svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne veće, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono će nas zauvek spajati.

A. P. Kezele - Između mene i tebe

[JESSY]

Između mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila naša čežnja, u njega se smestila naša ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delić najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god težio i hteo, nikada me nećes dosegnuti. Između mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas život, u njega se smestila naša sudbina. Tako smo slični ti i ja, a opet tako beskrajno drukčiji. Usprotivilo nam se čudnovato prostranstvo neodređenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preći. Ne napreži se uzalud, jedini moj, ne širi svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne veće, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono će nas zauvek spajati.

A. P. Kezele - Između mene i tebe

[Дарко Савић]

Кратко и јасно => "Никада не волиш довољно,ако не волиш превише!"

 

Мислим да је ово од Достојевског и не могу се тренутно сјетити које дјело је у питању.