Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Čuvajte se onoga koji živi u vama i na kojeg zaboravljate,a koji često,pred veče, donosi brza rešenja zbog kojih se, te iste noći, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom, propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka.

Ivo Andrić, “Sveske”

[JESSY]

Paticu dan i noc, noc i dan. To moze potrajati sedmicama, mjesecima, mozda cak i duze od godinu dana. A onda cu se jednog jutra probuditi, uvidjeti da mislim na nesto drugo, i shvatiti da je najgore proslo. Srce je slomljeno, ali uspijeva ponovo da nazre ljepotu zivota. Vec se to dogadjalo, dogodit ce se ponovo, u to sam siguran. Kad neko odlazi, odlazi zato sto neko drugi treba da dodje, dakle ponovo cu sresti ljubav. Zelim povjerovati da je sjajno biti slobodan. Ponovo slobodan.

Paulo Koeljo.

[JESSY]

"Ljubav je strašna stvar. Šta da vam kažem? Na ljubavnom iskustvu drugih se ne može učiti.
Svaki susret između muškarca i žene započinje kao da je prvi susret na svetu.
Kao da nije bilo od Adama i Eve naovamo milijarde takvih susreta.
A, vidite, iskustvo ljubavi se ne prenosi. To je veliko zlo. I velika sreća.
Bog je to tako uredio.”

Danilo Kiš - Lauta i ožiljci

[Данче*]

Само они који се плаше да заузму неки став у животу прихватају на себе улогу добре душе. Увек је неупоредиво лакше веровати у сопствену доброту, него се сукобити са другима и борити се за своја права.

Сигурно је лакше отрпити увреду не узвративши је, него смогнути храброст и упустити се у борбу са јачим од себе;увек можемо рећи да нас бачени камен није погодио, а онда тек ноћу, у самоћи, док наш сустанар или супружник спава, оплакивати, у потаји, свој кукавичлук!

Пауло Коељо

[JESSY]

Jednoga dana upoznaću Život unutar sebe,radost koja se krije u mome životu,mada mi dani zapliću put svojom ništavnom prašinom.Letimično ga sagledah, i njegov isprekidan dah nalete na mene,učinivši mi misli miomirisnim na čas.Jednoga dana srešću Radost izvan sebe koja obitava iza zastora od svetla – i stajaću preplavljen samoćom u kojoj su sva stvorenja viđena očima njihovog tvorca.

RABINDRANAT TAGORE
SAKUPLJANJE PLODOVA

[JESSY]

“Svaka veza ima svoj početak i kraj. Svako osećanje bledi. Svemu dođe kraj, samo čovek ne razmišlja o tome u početku. Kad bi razmišljao, ne bi bio srećan. Želi da nikad ne dođe kraj, ali kraj je neizbežan. Misli da se to neće njemu desiti.”

Fikret Tekin, “Kad lišće pada”

[Данче*]

Жена не зна да поштује, него да воли.Жене не траже ни да ви њих поштујете, него да их волите.Поштовање за њих значи одсуство сваке љубави,нешто хладно и из главе, а не нешто преосећајно и из душе.Оне верују да неког треба најпре волети, како би га затим истински поштовале, а људи мисле обратно. Жене мисле: где је много поштовања, ту је мало љубави. Жене имају сталну потребу да буду вољене, и кад оне саме не воле, и зато се често предају и људима који су им иначе физички немили.

-Јован Дучић

[JESSY]

"Jesi li spašen?" upitao me je ortodoksni pop jednom prilikom.
"Spašen od čega?" pitao sam.
Našavši me bezvoljnim da se pridružim njegovoj uskoj interpretaciji istine, povikao je na mene ljutito:
"Ići ćeš u pakao!!"
"Pa što je pakao ako nije mučenje takvim štetnim emocijama kao ljutnjom?" odgovorio sam mu smješeći se, "Ja mogu tamo stići na kraju, ali ti si moj prijatelju već u njemu!"

Prastanje me je oslobodilo.Ako se stalno prisecate starih rana,time dajete moc i mogucnost onome ko vas je povredio,ali ako mu oprostite time presecate svaku vezu s njim.tada on vise ne moze imati nikakve veze sa vama,.Nemojte misliti da je prastanje neka usluga ljudima kojima ste oprostili,vec to ucinite sebe radi.
Ja sam recimo oprostio onoj deci koja su mi se nekada rugala i zadirkivala me.Nisam im oprostio zato sto sam hteo da ih oslobodim krivice.To sma ucinio samo da bih sebe oslobodio gneva i odbojnosti.Volim sebe,pa sam zeleo da budem slobodniji.
Oprositi sebi vazni je isto koliko i oprostiti drugima..Ja sam gresio i vi ste.Lose smo postupali prema ljudima.Nismo bili pravedni prema njima.Pravili smo zbrku.Treba se osvrnuti i priznati da smo pogresil,izviniti se onima koje smo povredili i obecati da cemo se u budncnosti bolje ophoditi,za tim oproositi sebi i krenuti dalje.
S takvim stavom moze se lepo ziveti.
U Bibliji je receno da zanjenom ono sto smo posejali.Ako ste ogorceni ,besni,puni samosazaljenja i niste nimalo spremni da prastate,sta mislite kuda ce vas do odvesti?Kakvo vam zadovoljstvo moze deoneti takav zivot.Odbacite sva mracna i pesimisticka raspolozenja,ispunite sr optimizmom i budite zahvalni,aktivni,puni saosecanja i prastanja.
Ja sam iskusio takvu promeu zivotnih stavova i mogu vam reci da mi je to promenilo zivot i uznelo me do visina o kojima nisam ni sanjao.To se moze desiti i vama.

Neki ljudi umesto da preuzmu odgovrnost,radije krive sve druge za ono sto ima se dogadja.Ako vam zivot dodeli pogresnu kartu i poremeti planove,mozete za to kriviti svemir,svoje roditelje ili bezobrazno dete koje vam je u trecem razredu osnovne skole ukralo sendvic.Sve to vam nece nimalo pomoci.Jedini nacin je da zavladate preokretima i promenjenim okolnostima i sledite svoju stazu.

Nik Vujicic,Ziveti slobodno.

[JESSY]

"Postoji samo jedan grijeh, jedan jedini. A to je krađa. Svaki drugi grijeh neka je vrsta krađe. Kada ubiješ čovjeka, kradeš život. Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj djeci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."

H. Hoseini, "Lovac na zmajeve"

[Дуња]

"Aко путник крене из места А у место Б, удаљена једно од другог 86 км, крећући се просечном брзином од 5 км/х, за колико времена ће путник стићи из места А у место Б?"
Свирепост! Безобзирност достојна математике. Школе, уопште. Проблем је потпуно нерешив. То господи треба да буде потпуно јасно. Састављаче таквих задатака уопште не интересује има ли тај путник разлога да иде из места А до места Б; они га једноставно стално терају на пут правдајући се планом и програмом. Њима ни на крај памети није то да, ако било ко напише:"Ако путник крене из места А у место Б...", неки путник мора ићи из места А у место Б, јер другачије не може. Надаље, њих уопште не интересују опасности које путника вребају на том путу. Не пада им на памет да може пасти киша и да се путник у том случају мора склонити под крошњу каквог дрвета где се излаже опасности да буде убијен ударом грома. Они само знају да путник мора стићи за одређен број часова и ту се проблем за њих завршава."

 

"Данас сам ишао у шетњу код мог пријатеља. Он ради у клиничкој просектури. Његов посао је да расеца, да комада људске лешеве и да трага за узроком смрти. Интимно сматрам да је то бесмислен посао. Сви ти лешеви довољно су мртви и без узрока. Хтео бих да кажем нешто више о приликама у просектури. Лешеви леже на керамичким столовима. Сви су голи. На цедуљицама, привезаним чврстим концем за палчеве десне ноге, пишу њихова имена и презимена. И још неки подаци које сам заборавио. И то је све. Иначе, свуда влада изузетан рад. Тегле са формалином и извађеним органима поређане су као у апотеци. Имам утисак да на свету не постоји ништа мртвије од људског леша. Камен је пун живота у поређењу са једним лешем. Зашто одлазим у просектуру? На то питање није тешко одговорити. Ја се изговарам да одлазим да видим пријатеља, али то није баш уверљиво. Исто тако га могу посетити код куће или га позвати код мене. Могућ разлог - да бих себи изгледао живљи окружен толиким мртвацима. Тамо је најмање смрти. Смрт је ту обавила свој посао и поново отишла тамо где је потребна, тамо где је живот." Басара"Јуче сам имао тежак дан. Негде сам био кренуо, понео писма и књигу, корачао размишљајући о томе како би било лепо да не постојим и тада ме је неко ударио по рамену повикавши:"О, па то си ти!" Истог тренутка моја лепа сањарења о непостојању падоше у воду образујући серију концентричних кругова - таласића који наставницима физике служе као илустровани пример простирања звукова кроз ваздух. Окренуо сам се и угледао дугајлију. Нисам га познавао. Било је очигледно да је човек погрешио. Непрестано се извињавао говорећи како му се од мене учинио неки пријатељ, али да то нисам ја. Као да нисам знао да нисам ја. Дан је рђаво почео."

 

"Јуче сам имао тежак дан. Негде сам био кренуо, понео писма и књигу, корачао размишљајући о томе како би било лепо да не постојим и тада ме је неко ударио по рамену повикавши:"О, па то си ти!" Истог тренутка моја лепа сањарења о непостојању падоше у воду образујући серију концентричних кругова - таласића који наставницима физике служе као илустровани пример простирања звукова кроз ваздух. Окренуо сам се и угледао дугајлију. Нисам га познавао. Било је очигледно да је човек погрешио. Непрестано се извињавао говорећи како му се од мене учинио неки пријатељ, али да то нисам ја. Као да нисам знао да нисам ја. Дан је рђаво почео."

 

Светислав Басара, Кинеско писмо

[JESSY]

Priče koji jedan drugom pričamo

U trenucima potpune usamljenosti priljubljivao sam lice uz okno i pomno pratio dolazak autobusa. Ništa me nije moglo sprečiti da verujem: sledeći dolazak je onaj pravi, gospodar tvoje sudbine stiže. Niko nije dolazio. Iz mog daha odvajale su se teške kapi, klizile naniže, ostavljajući za sobom tanak, srebrnast trag, sličan otisku puževog stopala. Kad bih se okrenuo, a znao sam, otac je čitao novine, majka plela, sestra stajala pred ogledalom. Sve je mirisalo na jednoličnost : popodnevna crna kafa, televizijske vesti u pola sedam, izlazak na kej jedan sat kasnije. Vraćao sam se malaksao od šetnje, ali misleći na mesec i odsjaje u reci. U sobama se osećalo sveže posteljno rublje i opojnost sna. Otac je dremao u stolici, ne bi čuo škripu vrata. Majka se uplašeno trza : Gospode bože, kazala bi, hiljadu puta sam mu rekla da legne, zašto muči sebe? Ne samo sebe, odgovarao sam. A otac se neočekivano budio, pogledao na ekran : O, kazao bi, opet su nekog ubili! Jadni ljudi....


David Albahari

[JESSY]

Sa stvarima se može postupati bez ljubavi,obarati drveće, praviti cigla,kovati gvožđe: ali sa ljudima se ne sme postupati bez ljubavi, kao što se sa pčelama ne sme postupati bez opreznosti. Takvo je svostvo pčela. Ako se sa njima ne postupa bez opreznosti, naškodićeš i njima i sebi. Isto je i sa ljudima. I to ne može da bude drugačije, jer je uzajamna ljubav medju ljudima osnovni zakon ljudskog života.

L. N. Tolstoj, “Vaskrsenje”

[JESSY]

Velika je stvar ćutanje - Isidora Sekulić

Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa dogadjajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.

Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.

Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.

Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna sustina.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.A kako si jutros ćutao? Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.
Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:

Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja. Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

[JESSY]

Mi, istina, kažemo da je smrtni čas neizvestan, ali kad to kažemo, mi taj čas zamišljamo kao da je u nekom neodredjenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim već započetim danom i da može značiti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimično zavlada nad nama, posle čega nas više ne pušta – može nastupiti još ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne čiji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do naše šetnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir čistog vazduha, dvoumimo se birajući koji kaput da obučemo, kojeg kočijaša da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hoćemo da se vratimo kući na vreme, pošto će nam doći u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokučivom mraku, izabrala baš ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad naša kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obično progoni užas zbog izuzetne neobičnosti koja je svojstvena smrti, možda će takvi naći da ima nečeg umirujućeg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato što ona tada dobija vid nečega poznatog, prisnog, svakodnevnog.

Marsel Prust, “Oko Germantovih“

[ines]

 "Pravi čovjek voli ženu na tri razine: kao milo dijete koje treba biti ukoreno, pa čak i kažnjeno na račun njezine nerazumnosti, i koji je zaštićeno i zbrinuto zato jer je on voli. Onda kao ženu i odanu, razumnu družicu koja se bori kroz život s njim, koja vjerno stoji uz svog voljeng bez rubljenja ili okvanja čovjeka i njegova duha. I kao dobrotu čija stopala on mora poljubiti, koja mu daje snagu kroz njezinu žensku mudrost i dječju, čistu svetinju koja ne slabi u najtežim borbama i u idealnim satima koji pojedincu daju rajski mir." ~ Heinrich Himmler