Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[Данче*]

Нагрнули су у цркве и манастире. У домове. Опет су проналазили , отимали, скрнавили и уништавали свете иконе. Нагонили су људе да их се одричу. А онај ко се одриче светиње, одриче се вере. Ко се одриче вере, одриче се своје душе. А ко се одриче своје душе, одриче се спасења.

И Лилија их је чекала....Била је спремна да умре у својој радионици, међу иконама, штитећи их као што мајка штити своје чедо.

Нису дошли. Као што је казано, све се збива по вољи Божјој или по Његовом допуштењу.

-Љиљана Хабјановић Ђуровиђ (Сјај у оку звезде)

[ines]

...ti si usađena u moju dušu do kraja večnosti. A ovde na Zemlji ti si moj dah, otkucaj mog srca, krv u mojim venama, svaka moja misao, svaki moj san, svaka moja molitva. Ti si izlaz i zalaz sunca, ti si mesec, zvezde i nebo. Ti si odgovor na sve odgovore koje sam pronašao. Ispunjava me prekrasna misao da će jednog dana svaka duša doživeti u duhu svog bića iste osećaje kao što ja doživljavam tebe...David W. Frasure

[Данче*]

Она ми је пружила своју нежну, бледу руку... а ја сам је сурово и грубо одгурнуо. На младом, љупком лицу оцртала се недоумица; младе добре очи гледају ме прекорно; чиста, млада душа не разуме ме.

- Шта сам скривила? – шапћу њене усне.

- Шта си скривила? – Ни најсветлији анђео с најсјајнијих висина небеских није недужнији од тебе.

Па ипак, нанела си ми велику кривицу. Желиш ли дознати за ту тешку кривицу коју ти не можеш схватити, а ја нисам кадар да ти објасним?

Ево је: Ти си – младост, ја – старост.

- И.С.Тургењев

[JESSY]

“Ne nismo mi bili ljubavnici. Nikad… Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali. I to je sve… Oboje smo na lančiću nosili po polovinu davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo. Ko zna zašto, ta je tajna lebdela nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena, kao ukleta lađa. Negde ovde,  daleko. Negde tamo, blizu. Ni na nebu, ni na zemlji… Nismo mi bili ljubavnici. Nikad. Samo smo se ponekad u dugim noćima punog meseca malo tražili po talasnim dužinama čeznje. I to je sve…”

“Želje mi se baš i ne ispunjavaju. Negde je zapelo.. Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put.. Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu…”

[JESSY]

[JESSY]

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaćeš istog časa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo…

 

 

Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe. Ako znaš prečicu, nema potrebe da se puno lomataš po bespućima. Ne bato… Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu.
U tome je tajna…
U tome je jedini trik…

Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojima sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kada te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš…

Đorđe Balašević

[Данче*]

Добра сам ја теби била. Шта добра, стари, никад бољу нећеш имати, па таман да живиш још три живота.Дубоко у себи, добро ти знаш, добра ће ти срећа требати да у једном животу два пута налетиш на жену која ће да те воли кад те нема,кад те нико не воли, кад се ни сам не волиш,кад је оставиш, уништиш, растргаш на комаде, заборавиш.Ја сам ти, стари мој, сахранила сажалење. Немој очекивати ништа од мене. Хајде сад иди тамо где мислиш да ти је боље, али ћеш једног дана схватити шта сам ти дала, и ко си сада после мене а ко си био уз мене...-Непознат аутор

[ines]

 Neka nas Božanska Majka blagoslovi zato što smo žene i zato što živimo u svetu u kome nas muškarci sve više vole i razumeju. Ipak, na telu i dalje nosimo tragove naših prošlih života i ti ožiljci još uvek bole. Neka nas oslobodi tih tragova i zauvek ugasi naš osećaj krivice. Neka nas uvek podseti ko smo bile mi žene koje smo stale uz Isusa u trenutku kad su muškarci pobegli i odricali se njegove vere. Da smo mi plakale dok je On nosio krst,  da smo bile uz Njega dok je umirao, da smo mi bile te koje su zatekle praznu grobnicu. Da ne treba da budemo krive. Neka nas uvek podseti da smo bile spaljivane i proganjane zato što smo propovedale religiju ljubavi. Neka nas podseti na naše prethodnice koje su morale da se prerušavaju u muškarce i ipak smo umirale na lomači. Neka nas podseti da se ženama na trgovima sudilo zbog preljuba, a muškarcima zbog međa. Neka vatra koja je progutala njihova tela zauvek održi plamen naših duša. Jer su one u nama. Jer smo mi one...P.C.

[JESSY]

“I onda kada sam mislio da je pravo vreme da odem, da zaboravim, i kada sam verovao da mi je svejedno, ona bi banula niotkud i sve bi počelo ponovno... Ne znam zašto me taj pogled toliko očaravao, a da budem iskren, nisam se preterano ni otimao kada je bila u mojoj blizini. Sa srcem ne možeš kako želiš...”

 

“Znaš, stalo mi je... Ali se uporno ponašam kao da nije. Gradim oko sebe zid do kojeg nitko ne može doći, ali ima jedna caka: Priđi! Reci mi riječ i taj će se zid pokazati kao jedna obična kula od karata koja izgleda moćno dok ne dođe nešto pred čim pada .”

 

“Testirajući moju ravnodušnost otkrila je da ni njoj nije svejedno da li je meni svejedno. Pa dobro. Nešto se vec moralo desiti na našem grafikonu”

 

― Đorđe Balašević

[Данче*]

...Живим како морам.Како ми је Господ рекао, као свака жена.Свићи чеш се и ти. Научићеш да је женама живот чекање.Самоћа.Стрепња.Страх.И тако понекад, и помало, радост.Тако је увек било.Научићеш и нешто горе.Љубав ће те твоја научити.Страх твој .Своју ћеш срећу мерити туђим несрећама.Што је страшнија пропаст око тебе,чиниће ти се да те Бог више воли.Лићеш сузе вреле захвалности Њему,милостивом, који ти је најмилије поштедео погибељи,а тебе бола.И то је наша судбина,Милице.Властелинка или недостојан родом,жена је увек жена.Она чује само глас свога срца.И по заповести тога гласа (ЖИВИ)!

-Љиљана Хабјановић Ђуровић (Игра Анђела)

[JESSY]

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.



Horhe Luis Borhes-Pretnja

[JESSY]

DESETO PISMO Bela Hamfiš

Smirio sam se tek onda kada sam uvideo koliko je ovaj život opasan. Sve dotle sam bio pomalo setan, i dosađivao sam se. Od tada sam veseo, jer vredi. Opasnost je oštar vazduh sudbine, a ja se osećam dobro samo u oštrom vazduhu. Kukavičluk ne spada među moje vrline. Uvek sam tražio ono što je najteže. I našao sam oboje, osamu i vedrinu.

Tri puta mi se isto zbilo. Toliko isto da lica tri zbivanja mirno mogu da zamenim i koristim jedna umesto drugih. Behu tri sasvim različite žene. Jedna plava, teška i jaka, kao valkira, druga kao dečak i egzaltirana, treća tamna i duboka, kao bunar. Zamislio sam jedan veliki život, došla je prva i ispostavilo se da se on ne može realizovati. Zatim sam zamislio jedan još veći, došla je druga i ispostavilo se da se on ne može realizovati. Zatim sam zamislio i od ovoga veći, došla je treća i ispostavilo se da se ni on ne može realizovati. U sva tri slučaja ljubav je planula u trenu.

Jednom sam više dana lutao među planinama. Beše jutro, kada sam sišao niz pristranak, u dolini je počivao majur. Beše rani septembar, još leto a već jesen, zatišje i tama pod žutim, smirenim suncem. Sada, pomislim, sada ću sresti nju, nju koja isto tako zna da dolazim, kao što ja znam da me ona čeka, nju koja smisao svakog svog koraka nalazi u tome što je približava meni, nju koja zagleda u oči svakog stranca: možda sam ja koji znam da se približavam njoj, koja ako uđe u voz, misli da možda ja već sedim unutra, čuje nečije ime, veruje da je moje, čuje glas, veruje da ja govorim. Sada se susrećem s njom na majuru, leži ispod drveća, čita da bi stuckala vreme, dok prilazim, čeka me, kao i uvek, čeka, i kad me ugleda, ustaje i dolazi, prirodno, bez reči, polazi sa mnom, i ja s njom, skupa, jer je ona postala ja, i ja sam postao ona, i od tog trena nešto kao što je ja nema naročitog smisla. Prolazim majurom. Kao da sam ona, tako posmatram pospanog ekonoma imanja, nadničara, stan vlasnika, na prozorima bele zavese. Do sada je ovde živela, ali sada polazi sa mnom. Šta će prvo prosloviti? Verovatno nešto veoma jednostavno, možda da je gladna. Možda da joj je kamenčić upao u cipelu. Ja ću je pogledati, pomisliću da je lepa, ali joj neću reći, jer ona već zna da to hoću da joj kažem, i ozbiljno se smeši. Presecam put, i krećem uzbrdo. Sasvim sam miran. Po toj smirenosti znam da sam je zaista susreo. Kako je to čudno što se odjednom sve razrešilo, odjednom je sve postalo glatko, može doći bilo šta. Eno je! U travi bela haljina na plave tufne. To je ona. Nema u meni nimalo strepnje. Ne bojim se prvi put u životu. Sada je već dobro. Stižem gore, put skreće levo, travnati brežuljak se odvaja od neba i vidim iza njega na užetu niz haljina vijori, i ona na plave tufne. A na pristranku nikoga nema.

U sve tri žene sam osećao da sam nju sreo, nju koju ne treba obmanjivati, kojoj ne treba lagati, koja dolazi, odnosno s kojom idem jer je to dvoje jedno. Jednom sam rekao, svejedno kojoj, rekao sam da ću baciti kalendar. Neću više imati ponedeljak, utorak, nego ću imati dane vlas, obrva i mali prst, ona će biti moj kalendar. Jednom sam tri dana bio s jednom od njih, svejedno s kojom, minulo je tri puta po dvadeset četiri časa, a ni za trenutak nismo ispuštali jedno drugo. Kad bih je ispustio, zabolelo bi me. Kako su blistali ti dani! Kako je bila važna svaka reč. Kako je bilo važno sve odmah reći. Sve je razumela, i ja sam sve razumeo. Zagladim joj kosu, i upitam, zar ne? A ona odgovara, da. I ode.

[JESSY]

Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka ostati i bez promene ostati tu.

Jelena, žena koje nema
Andrić

[ines]

Elvisa Korora

“Posle tebe će ostati iste ulice, i deca sto uče u školi da crtaju proleće, i raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.”

[ines]

 Odlazi i obriši tugu što je pala kao prašina po tvojim obrazima. Vreme će ti pokazati da se sve dešava sa razlogom, kao i ova noć.
Žarko Laušević