Колико прихватамо другачије људе око себе?

[Благовесник]

U Francuskoj i nekim drugim krajevima Evrope, gde brane nosenje krsta i sl. sta tu bi sa tolerancijom?

[Александар Милојков]

Ево једног мог текста који би могао да послужи теми:

Човекољубље и хуманизам

„Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши“ (Јн 8, 11)

Која је разлика узмеђу јеванђеоског човекољубља и белосветског хуманизма? Наизглед, ове две речи су сличне, а често се и поистовећују. Опасност управо лежи у томе: у замени јеванђеоског човекољубља белосветским хуманизмом и претварање хришћана у хуманисте. Прво је оригинал, а друго безуспешна копија и фалсификат. Хуманизам није јеванђеоско човекољубље, па тако ни хришћани нису белосветски хуманисти.

Позната прича о каменовању блуднице из Јеванђеља по Јовану, помаже нам да разграничимо оригинал од фалсификата. Шта су хтеле окупљене јеврејске старешине са кемоном у руци? Хтели су да изврше Закон. Никакво зло они нису имали на уму. Блудница је по Мојсијевом Закону морала бити каменована. Окупљене јеврејске старешине су праслика данашњих хуманиста. Хуманизам почива на јуридичкој принципијелности. Права човека су дефинисана кроз те принципе. Хуманизам је имитирање човекољубља. То није љубав према човеку већ љубав према принципима који су „у тренду“. Отуда постоје разни хуманизми које се ругају један другоме и који се не подносе, не подносе међусобне „трендове“. Но, оно што је свим хуманизмима заједничко јесте да би сваки од њих жртвовао човека ради принципа. У хуманизму никада нису трпели принципи човека ради. Увек је трепео човек ради принципа. Тако, иако је наизглед човекоцентричан, хуманизам није љубав према живом човеку. То је љубав према идеологији човештва, љубав према апстрактним особинама од којих се тка замишљени идеални човек одређене епохе и њеног тренда. Хуманистички борци за људска права не боре се за човека као човека, већ за тренд, за идеје и схватања која су „у моди“. Зато хуманизам није човекољубље већ идеологија.

Шта је хтео Христос у јеванђеоској причи? Хтео је да спаси човека. Управо то Христово спасавање блуднице представља право човекољубље. Погледајмо дубине тог човекољубља како бисмо истакли јасне границе разликовања од његовог сурогата, белосветског хуманизма. Зашто блудница није осуђена? Прво, због недостојности самих судија. На то указују Христове речи упућене јеврејским старешинама: „Који је међу вама без греха нека први узме камен и баци на њу.“ (Јн 8, 7). Но, то је само површина испод које се крије дубина тајне човекољубља. Та површина, као какав талас који удара на савест судија, служи да растера оне који нису кадри да зароне у дубине човекољубља. Запљуснути, након ових Христових речи, таласом сопствене савести, стари хуманисти су се разишли. Нико не осуди блудницу. Бучни талас на површини растерао је бучне, површне и недостојне људе. Настала је тишина, баш као што су и дубине тихе. Пред блудницом је стајао достојни Судија. „Ни ја те не осуђујем,“ рекао је. Овде је тајна човекољубља. Христово неосуђивање је опроштај. Нема тог хуманизма који ће човеку опростити грех. Хуманизам не опрашта, он наплаћује. Коликогод хуманистички проповедници причали о људским правима и слободама, нема тог кривца који се огрешио о хуманистичке принципе а коме су хуманисти опростили. Не само да не прашта непожељна дела и особине, већ хуманизам људе жигоше њима чак и када им наплати кривицу. Лопов остаје запамћен и жигосан као лопов и након одслужене казне и без обзира на његово искрено покајање, са многим последицама по његов даљи друштвени положај. И поред казне и покајања, он остаје да носи терет окајаног и наплаћеног греха. Крене ли да некако организује свој живот у друштву, тражиће му „уверење да није осуђиван“. Само један грех и само једна осуда у хуманизму, заувек одузима то „уверење“ као улазницу у круг „нормалних“. Суд хуманизма неповратно мења само биће човеково. Зато хуманизам није човекољубље. Зато што само биће човека идентификује са његовим особинама, па чак и када оне више не постоје. Никада се хуманизам није одрекао свога камења и каменовања. Никада се није одрекао своје потребе да остави ожиљак и рану на човеку. Није се одрекао потребе да рана постане биће, да постане сами човек. Хуманизам и човекољубље су тако далеко као што су казна и опроштај далеко једно од другог. Јер, када Бог, Човекољубац прашта, он брише грех из човека, као да га никада није било: „Безакоња његова што их је учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живеће.“ (Јез 18, 21).

Шта је даље рекао Човекољубац? Рекао је: „Иди, и од сада не греши више.“ Ово значи да опроштај подразумева покајање. Бог ће увек опростити, ако буде имао коме. Зашто је за опроштај потребно покајање? Зато што опроштај није насиље, није казна. Опроштај је дар једне слободе другој слободи: дар слободе Божије слободи људској. А дар је дар, само када постоје двоје: онај који дарује и онај који дар прима. Покајање је прихватање опроштаја. Прихватање опроштаја, пак, јесте познање и прихватање да постоји грех. Ту је почетак мудрости. Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Човекољубље је слобода, а хуманизам је принципијелност. Слобода и принципијелност никада не иду заједно. Слобода је љубав и хтење, а принципи су узде и морање. Човекољубље прашта и порађа врлину у слободи. Хуманизам не прашта. Будући да не прашта, њега ни покајање не интересује. Хуманистичко „иди, и од сада не греши више“ није опроштај греха већ отпуст осуђеника и претња новом робијом. Хуманизам тражи „исправно понашање“ милом или силом – најамништвом и надом у добру плату или страхом од казне. Зато човекољубље има синове, а хуманизам робове и најамнике. Врлина и „исправно понашање“ нису исто. Врлина је у славу човека и живота – у славу живог, конкретног човека. „Исправно понашање“ је у славу опстанка система, у славу опстанка идеје, у славу опстанка „тренда“. Врлина је живљење човека, истинитог човека. „Исправно понашање“ је живљење принципа и дресирање човека.

Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Није, мада постоји белосветски труд да се хришћанско човекољубље претвори у хуманизам, а хришћани у хуманисте. Хуманистички проповедници покушавају да на место хришћанских врлина потуре своје принципе исправног понашања, те да хришћанство и хришћане доведу у „тренд“. Тако је хуманизам произвео хришћанске хуманисте. Шта говоре хришћански хуманисти? Позивају се на Христа, али како? Понављају „ни ја те не осуђујем“, али никада не говоре „иди, и од сада више не греши.“ Хришћански хуманисти су љубав заменили толеранцијом. То „толерантно“ „ни ја те не осуђујем“ није опроштај човеку. То је игнорисање и незаинтересованост за човека. Толеранција је умеће да се игнорише. Толеранција је окретање леђа и разлаз две слободе. Љубав је нешто сасвим друго. Љубав је сусрет две слободе, окретање лица к лицу. Љубав је и вапај за окренутим леђима и брига за другог. Зато хришћане не треба учити хуманистичкој толеранцији, већ Христовој љубави. Хришћани нису позвани да трпе и игноришу грешнике. Они су позвани да их воле. Но, хришћани треба да знају да се љубав према грешнику веома лако претвара у плагијат, у хуманистичку толеранцију, онда када се „ни ја те не осуђујем“ раздвоји од „иди, и од сада више не греши.“ Љубав према грешнику није и не сме бити повлађивање греху. Узалуд је љубити гладног и уморног, а не дати му храну и починак. Љубав треба до породи живот а не смрт. Хришћани имају одговорност према животу и према победи живота. Тек то је право човекољубље.

Како ће хришћани развити овај Христов етос човекољубља? Тако што ће се по свему угледати на Христа. Прво, да буду слободни као и Он. То значи да љубе не тражећи разлог своје љубави. Само онда када буду потпуно слободни да прихвате човека онаквог какав јесте, са свим његовим врлинама и манама, хришћани ће волети попут Христа. Све док буду волели само врлинске људе, оне који су им „по мери“, хришћани неће престати да буду исто што и идеолози и хуманисти. Наставиће да обожавају принципе и идеје и зарад њих биће увек спремни да се одрекну живога човека. А какво то „добро“ може победити ако изгубимо живог човека? Где је „добро“ ако немамо човека? Дакле, испуњење овог „ни ја те не осуђујем“ лежи у слободном, безусловном прихватању човека, грешника. Како ће хришћани испунити ово друго, „иди, и од сада више не греши “? Како ће своју љубав према грешнику учинити плодотоврном, оном која рађа покајање? Ову поруку човекољубља хришћани требају да упућују првенствено својим беспрекорним животом. Да буду „светлост свету“ (Мт 5, 14). Тек тада могу упутити и братски савет „иди, и од сада више не греши.“ Хришћани требају да остану смирени и истрајни у чекању покајања, као што је отац чекао свог блудног сина (Лк 15, 11-32).

То је тајна човекољубља. Љубав према грешнику, али не и релативизација греха и мирење са „трендом“. Хришћани данас можда више но икад стоје пред искушењем да човекољубље поистовете са јаловим хуманизмом. Такође стоје и пред искушењем да се претворе у насилнике и инквизиторе. Први, као јалови хуманисти, за своју паролу узимају „ни ја те не осуђујем“, а други, као казнена инквизиција, покушавају да наметну оно „иди, и од сада више не греши.“ Оба ова искушења располућујући Христово човекољубље праве сурогат љубави и сурогат правде. Та два сурогата хришћанства воде коначној пропасти човека. Оно што ће хришћанско човекољубље сачувати од белосветског хуманизма и мрачне инквизиције, јесте изговарање и живљење Христових речи јединствено и до краја: „Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши.“

Александар Милојков

[Аурор]

Хм... А како поштујемо нешто са чиме се не слажемо? Не, немојмо да толеранцију посматраму у односу на њен негативитет, нетолеранцију. Хајмо да толеранцију посматрамо саму по себи. Ја мислим да је толеранција нешто јако плитко, приземно и да у њој нема никакве величине. Толерисати значи окренути се и гледати своја посла, живети и пустити друге да живе. Чист индивидуализам, у којем те не интересује нити истина нити други човек. Мислим да прави хришћани не требају да буду толерантни. Нама је потребно, у односу са другим људима, нешто много веће и вредније од толеранције.

A šta bi to bilo?

U svakom slučaju ne bi trebalo spasavati druge, to je pogrešno.

To nije stvar humanosti, to se ne radi prosto.

Dok god nemaš stav ja ću te spasiti od..., dobro je.

[Александар Милојков]

A šta bi to bilo?

U svakom slučaju ne bi trebalo spasavati druge, to je pogrešno.

To nije stvar humanosti, to se ne radi prosto.

Dok god nemaš stav ja ću te spasiti od..., dobro je.

Ниједан правоверни хришаћнин не тврди "ја ћу те спасити" или нешто слично. Такав став је секташтво. Нажалост, има га и међу званично православнима.

[Александар Милојков]

Слушао сам једну легенду о неком презвитеру који је служио са светим Василијем Острошким и који је починио блуд.

7 година није могао да се причести, него је стајао пред црквом и молио народ да се моли за њега. Када је окајао свој грех и када га је св. Василије позвао да служи са њим, на жртвенику се појавио анђео са мачем и рекао му:

"Да се ниси коснуо тим твоји прљавим рукама да дираш светињу, јер ћу ти их обе осјећи. Ослобођен си греха, али више никада нећеш моћи да служиш".

Изгледа да је овде ипак остао траг да је греха било.

Немој много да верујеш легендама. Поготово "хршћанским" легендама које су у супротности са Јеванђељем. Нонсенс: ослобођен си греха, али сносиш последице!!!!????

[Аурор]

Ниједан правоверни хришаћнин не тврди "ја ћу те спасити" или нешто слично. Такав став је секташтво. Нажалост, има га и међу званично православнима.

Ne mislim u hrišćanskom smislu, već spasiti - objasniti ti, ubediti te u ovo ili ono za tvoje dobro, prosvetliti te o nekim stvarima... Kao prosvetljeni Vladimir Dimitrijević npr. što radi.

Ako me razumeš.

[Александар Милојков]

Следећи пут ћу их слушати са више резерве. Нисам знао да оне могу да опстану иако су у супротности са Јеванђељем.

Од када је Цркве, увек су је пратили тзв. апокрифни списи и предања. Све јереси са којима се Црква борила на Саборима никле су међу људима у самој Цркви.

[DYNABLASTER]

od kad andjeli seku ljudima ruke?

edit: a izvinjavam se, nisam refreshovo pa kasnim sa odgovorom tj pitanjem lol

[Александар Милојков]

Ne mislim u hrišćanskom smislu, već spasiti - objasniti ti, ubediti te u ovo ili ono za tvoje dobro, prosvetliti te o nekim stvarima... Kao prosvetljeni Vladimir Dimitrijević npr. što radi.

Нажалост, он (В.Д.) је тај коме је потребно просветљење.

[Александар Милојков]

od kad andjeli seku ljudima ruke?

edit: a izvinjavam se, nisam refreshovo pa kasnim sa odgovorom tj pitanjem lol

Од када ђаволи имају права на митарства.

[Аурор]

Нажалост, он (В.Д.) је тај коме је потребно просветљење.

Nego šta!

A što si rekao da je tolerancija plitka i šta je to nešto uzvišenije od toga što vama hrišćanima treba?

[nishizawa]

[Александар Милојков]

Nego šta!

Видиш брате, В.Д. ти је одличан пример зашто је Христос рекао: Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство Небеско.

Неки људи ове Христове речи често тумаче да је Он ту благословио незнање, неинтелигенцију и неписменост. Не. На примеру В.Д. требало би да буде јасно шта је Господ рекао.

[Аурор]

A šta je onda uzvišenije od tolerancije što vama treba?

[DYNABLASTER]

siromasni duhom = prostodusnost