Колико прихватамо другачије људе око себе?

[Trifke]

Mnogo je teško prihvatiti drugog na nesebičan i, hm, permisivan način, a ne upoređivati ga sa sobom i gledati gde smo mi u odnosu na njega. 

Slazem se daje tesko ali ne i nemoguce.

Secam se da je vladika Atanasije pricao da im je starac Pajsije pricao da je dolazio u takvo stanje da i kada je hteo nije mogao da sagresi. Nama to moze biti cudno ali Bog nas moze dovesti u to stanje. Druga je stvar sto ja ne zelim sve da predam Bogu pa se ko svinja valjam u blatu greha i strasti. Inace postoji i ono drugo stanje kada covek nemoze da ne gresi tj da cini dobro i to je stanje propasti. To je stanje Sotone i njegovih andjela. Trebamo se cuvati da ne dodje do toga jer je to hula na Duha Svetoga.

[Титаник]

 

Бог жели да и ми имамо љубав и прихватање људи, онако како и Он има.

Један од начина на који исказујете љубав према људима је прихватање. То што не волите шта ти људи раде и како се понашају, не значи да не треба да их прихватамо.

Да ли схватате разлику између прихватања и одобравања? Ви можете прихватати неког без  одобравање неких ствари што ради. Велика је разлика између прихватања и одобравања.

Ми би требало да прихватамо свакога. Али не би требало да прихватамо баш све што они чине. Није важно шта људи раде, како раде и са ким – ваша је дужност да их прихватате у срцу и имате основне љубави за њих. То не значи да одобравате оно што они раде. Господ прихвата све нас, иако чинимо много погрешних ствари. Зато је наша дужност да и ми прихватамо друге људе.

Бог нас безгранично воли, али то не значи да одобрава све што ми радимо. Љубав увек каже; ”Прихватам те, ма шта да чиниш”.

Зато у Светом Писму пише; ”Зато примајте један другог, као што је и Христос примио вас на славу Божију.” (посланица Римљанима 15, 7)

**Размислите кога би требало да прихватите у свом животу, иако не одобравате оно што они верују или чине?

 

 

Слажем се са наведеним, а и оним што сам избрисао из цитата. Обај сам део задржао да бих нагласио поенту.

 

Бог нас прихвата, и чека да се вратимо, ма шта ми грешили и чинили. И поред свих погрешака радује се када се изгубљено јагње врати стаду.

Е сада, ми не можемо никада постићи савршенство, оно што можемо је да стално радимо на томе да будемо што ближи Божјем савршенству. Лепо је речено: "Каквом мером мериш, таквом ће ти се мерити у дан суда", и још је речено: "Који је од вас без греха, нека први баци камен на њу".  Значи, нема човека без греха. 

 

Што се тиче прихватања и одобравања, то нису исте ствари! 

 

Ако имамо некога ко нам је драг, или не мора ни бити драг али желимо да му укажемо да греши, једини начин је да га прихватимо као таквог. Значи пуштамо га свесно са свим његовим грехом да живи мирно у нашој близини и не срдимо се на њега због греха, АЛИ указујемо му да греши. У Библији се лепо види да једино искрена љубав може да лечи. И речено је: "Истина ће вас ослободити"

 

Указаћемо му на ИСТИНУ, она најмање боли, али се нећемо срдити и ругати јер тиме нећемо ништа постићи сем контра ефекта.

 

А ово говорим из искуства. Једино на овај начин људи се ослобађају, једино прихватањем и указивањем на истину, али БЕЗ ОСУДЕ!!!, се човек може ослобоити и чути ИСТИНУ. 

 

Надам се да је јасно шта сам имао намеру да кажем. Опростите што нисам наводио који су стихови из Библије коришћени. 

[pahulja]

Pa baš tako, prihvata ali ne odobrava, zato su neki kraj njega a neki nisu.. 8086.gif

[VaSa110]

Ако имамо некога ко нам је драг, или не мора ни бити драг али желимо да му укажемо да греши, једини начин је да га прихватимо као таквог. Значи пуштамо га свесно са свим његовим грехом да живи мирно у нашој близини и не срдимо се на њега због греха, АЛИ указујемо му да греши. У Библији се лепо види да једино искрена љубав може да лечи. И речено је: "Истина ће вас ослободити" Указаћемо му на ИСТИНУ, она најмање боли, али се нећемо срдити и ругати јер тиме нећемо ништа постићи сем контра ефекта.

 

A da probaš ovo što si napisao na onog što je silovao i iskasapio onu devojku.

Bilo bi zanimljivo videti posle koliko silovanja i ubistava bi on shvatio ISTINU i prestao sa silovanjem i ubijanjem.

[Титаник]

A da probaš ovo što si napisao na onog što je silovao i iskasapio onu devojku.

Bilo bi zanimljivo videti posle koliko silovanja i ubistava bi on shvatio ISTINU i prestao sa silovanjem i ubijanjem.

 

Nemoj to da radiš i da idemo u krajnosti. A taj je očigledno bio bolestan na jedan poseban način. I daleko bilo da ga opravdavam. Ali mislim da je krajnje bez veze ovo poredjenje koje si naveo.

Ne pričamo o takvim stvarima. 

 

Njemu je prihvatenje trebalo PRE nego što se to desilo. Da je neko uspeo da ga navede da mu otvori svoje zidine, taj neko bi uvideo da nesto ne stima sa njim i možda nikada ne bi došlo do ovoga do čega je došlo.

[Титаник]

Kako onda funkcionise Pakao, ako Bog sve prihvata?

 

Lepo. Bog prihvata pokajanje...

[VaSa110]

Nemoj to da radiš i da idemo u krajnosti. A taj je očigledno bio bolestan na jedan poseban način. I daleko bilo da ga opravdavam. Ali mislim da je krajnje bez veze ovo poredjenje koje si naveo. Ne pričamo o takvim stvarima.

 

Ja nigde ne videh da si postavio bilo kakva ograničenja za svoj iskaz (ono što sam naveo je samo blizu krajnosti-ima i daleko gore).

Za šta važi ono što si napisao?

[Титаник]

Ja nigde ne videh da si postavio bilo kakva ograničenja za svoj iskaz (ono što sam naveo je samo blizu krajnosti-ima i daleko gore).

Za šta važi ono što si napisao?

 

Негде сам чуо реченицу: "Кушача ће увек бити". 

Ово твоје питање, је класично подбадање.

Ево ти одговор: Није ни Исус поставио нигде ограничења за своју љубав  8086.gif

[VaSa110]

егде сам чуо реченицу: "Кушача ће увек бити". Ово твоје питање, је класично подбадање. Ево ти одговор: Није ни Исус поставио нигде ограничења за своју љубав

 

Kažeš da ne idem u krajnost i da mi je poređenje bezveze, a ja sam samo naveo primer gde po mom mišljenu ono što si napisao nije primenljivo i to nije bilo nikakvo poeđenje ni sa čim.

I šta je onda u mom pitanju podbadanje, prosto me interesuje ono što sam pitao.

[Титаник]

Nemoj to da radiš i da idemo u krajnosti. A taj je očigledno bio bolestan na jedan poseban način. I daleko bilo da ga opravdavam. Ali mislim da je krajnje bez veze ovo poredjenje koje si naveo.

Ne pričamo o takvim stvarima. 

 

Njemu je prihvatenje trebalo PRE nego što se to desilo. Da je neko uspeo da ga navede da mu otvori svoje zidine, taj neko bi uvideo da nesto ne stima sa njim i možda nikada ne bi došlo do ovoga do čega je došlo.

 

Мислим да сам довољно рекао поводом твоијх питања @VaSa110 у овом одговору. Ваљда свако по свом срцу може да закључи докле треба да иде и на који начин, а где се прелази граница.

Ја сад могу да наведем 100примера где нпр не треба, и ти ћеш да се јавиш са 101. и да кажеш, а шта са овим ха? .... Бесциљно.

[VaSa110]

.... Бесциљно.

 

Slažem se.

[JESSY]

Зашто не прихватамо друге људе?

Обраћајући се, пре свега, тим истим фанатицима који, уместо да ратују против демона, ратују против људи, подвући ћемо да наше прихватање других људи не значи истовремено и наше одобравање њихових порока. Свети оци су рекли: „Мрзи грех, воли грешника.“ Дакле, прихватање свих људи, чак оних најгрешнијих и оних који мрзе Православну Цркву, никако не противречи учењу наше Цркве. Везу између нашег прихватања себе и прихватања других људи веома је лако видети у свакодневном животу. Када човек, који је обично незадовољан собом, учини неко добро дело и на неколико минута или сати се себи учини „исправним“, достојним живота, достојним добра, тада се, у тим минутима и часовима, он и према другим људима понаша боље. Мање их осуђује, чешће примећује у њима добро, отворенији је за разговор, чак се и зачуди: ето како ми се посрећило, какве добре људе срећем данас. Заправо, као и увек, ствар је у њему самом, он се малчице приближио здравом, нормалном стању човека.

Имајући на уму да ће многи људи читати ову књигу критички и очекивати од свега што је везано за психологију неки трик, даћемо још једно објашњење. Света Црква нас учи да су све крајности од демона, а ка Богу највише приближава умереност, златна средина. Златна средина управо и јесте то – сматрати себе у некој мери добрим и достојним живота, односно прихватати себе. То не значи сматрати себе безгрешним, или бољим од других људи, ни у ком случају. Овде постоје две крајности: сматрати себе горим од свих, недостојним живота, и сматрати себе бољим од свих. Црква нас учи да се свим средствима духовне борбе служимо промишљено, разумно. Тако нам свети Оци тврдњу „Ја сам гори од свих“ предлажу не као основну молитву, већ као лек у случајевима када се превише узвисимо. Када клонемо духом онда, напротив, треба да се присећамо својих добрих дела и каквих-таквих успеха у духовном животу, то јест, пракса духовне борбе је усмерена на повратак златној средини (између осталог, и у односу према себи), од које демони покушавају да нас одаље.

Управо стога је наведена светоотачка мудрост „Мрзи грех, воли грешника.“ формула, не само нашег здравог односа према другим људима, него и формула здравог односа према себи самима. На основу чега ми себе чинимо изузетком из тог правила? Ми смо црквени људи, а не људи телевизије, и у нашој свести реч „волети“ уопште не значи осећати страст према човеку, размазити га, узвисити га изнад других људи, већ то значи желети му добро, желети му спасење и жртвовати ради њега свој егоизам, своје страсти. Мало ћемо појаснити онима који ову књигу не читају ради исцељења, него из других разлога. Ако никад нисте осетили неприхватање себе, сигурно вам је тешко да замислите коликом силином

човек може себе мрзети. Мени је та страст позната из сопственог духовног живота, као и из искуства рада са стотинама хиљада самоубица на сајту http://www.pobedish.ru. Страст мржње према себи је исто тако погубна и подстицана демонима као и страст мржње према другим људима. Можда је чак и гора, јер води самоубиству, а самоубиство се у Православљу сматра тежим грехом, него убиство другог човека. Зато је човеку који страда од те страсти крајње неопходно да у Православљу пронађе не повод да себе мрзи (у нетачно схваћеној фрази „Ко не омрзне душу своју…“ и др), већ повод да себе види као једног од људи, то јест, једног од тих људи које смо ми дужни да волимо, мрзећи њихове грехе. Здрава љубав према себи, љубав као жељење себи добра и спасења, даје човеку снаге да се бори са страстима, почев од унинија, па све до телесних страсти. С друге стране, на тлу мржње према себи, све страсти бујно цветају.

Неприхватање себе удаљава човека од златне средине и то истовремено у оба правца. Код таквог човека комплекси ниже вредности често рађају уздизање себе, као покушај да се испуни сопствена непотпуност. Комплекси таквог човека се хране тиме што он, не прихватајући и осуђујући људе, има велике тешкоће у ко`муникацији (које иду чак и до социофобије), одатле и неуспех у дружењу, љубави и каријери. Осећај супериорности у односу на друге може се хранити неким талентом који је човек код себе препознао, али често чак ни то није потребно – сами комплекси хране тај осећај супериорности. Ако постоји таленат, њему човек придаје сувише велик значај знајући, наравно, у дубини душе, да је за оно најважније – љубав – ускраћен и дубоко је несрећан. Несрећан је још и због тога што осећа рањивост, неутемељеност свог преузношења.

Све ово говоримо да бисмо доказали да је правилно прихватање себе безусловно добро и у потпуној је сагласности са учењем Цркве.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2018/10/09/zasto-ne-prihvatamo-druge-ljude/