Колико прихватамо другачије људе око себе?

[Милан Меденица :)]

Феноменална порука оле Угрине,уосталом,као и увек.  :smiley:

како онда уствари прескочити (не)толерантност и наћи заједничку нит од које се може започети, развити и гајити однос?

Хмм па ти си у овој поруци нпр. био пре свега нетолерантан према самом себи,тј. сувише самокритичан. Сувише си нагласио своју ману,коју си можда чак и преувеличао-а сам си нагласио да је та нит заједничка,тј. да барем 50% те заједничке нити зависи од друге особе,са којом се успоставља и развија однос.

можда.

а можда да сам ја бољи, неко ко веру нечију сагледава кроз неког, можда би био пријемчивији за њу.

погледај будисте, ко њима нешто замера?

а онда имаш с друге стране пуне новине и тевеа малициозности о Цркви.

па ти види, дал то пије воду што си рекао ...

у идеалном случају да, али не и у пракси ...

[Стефан]

Па добро,лично нисам наишао на некакав напад на будисте,али сам читао о бројним сумњивим активностима Далај-Ламе (оптужба да пере новац,доказ да је новчано помагао ону секту у Јапану-заборавих име-која је натерала људе да пусте отров на станици метроа у Токију)

Уосталом,тибетански верници замерају Далај-лами што се налази на платном списку ЦИА-е,која је поприлично зла у свету нанела,док њихов вођа путује по свету ширећи пацифизам

http://www.state.gov/www/about_state/history/vol_xxx/337_343.html

А напади на нашу Цркву јесу чисти пример нетолеранције-погледај како је то лепо о. Угрин написао,и цитирао речи Јована Златоустог-Tolerantan je onaj covek koji se bavi sobom. Onaj koji je blag prema drugima i strog prema sebi

Дакле,у свом слепилу и одсуству самокритичности,човек,тј. новинар је осуо паљбу не штедећи ни светињу,ни сиротињу.

Слажем се за твој почетак реченице-јер неко ко веру нећију сагледава кроз неког би био заиста пријемчивији.

[Милан Меденица :)]

ом шин-рикјо су се звали лудаци ...

ти ''тибетански верници'' су ми мало сумњиви, пошто никад нису звали ламу да се врати у домовину, а иначе је под јурисдикцијом комунистичке кине.

иначе је тибет као покрајина амнестирана око 1920. године ...

човек се најчешће сам себи наруга из сопствених уста, поготово кад гони неког.

генерално, неверни или до-верни тако и посматрају оне који иду у Цркву или су њени ''припадници'', мислим на свештенство.

чак и литургијски верници упадају у замку праведности да гоне једни друге за реч или дело, не схватајући поуку покајања и опроста, али позива на исти, а не утеривање претњом казне или сличним.

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,236.msg156147.html#msg156147

[Стефан]

Такође постоји филм од Пена и Телера о Далај Лами,и они износе неке тешке увреде на Далај Ламу-да поседује робове,да тешко дискриминишедруге вернике на Тибету

генерално, неверни или до-верни тако и посматрају оне који иду у Цркву или су њени ''припадници'', мислим на свештенство.

То је неки људски порив који је мени необјашњив-човек некада жели да амнестира и глорификује оно што је проклето (нацизам,стаљинизам,Пиноче...) док исто жели да десакрализује светињу (Цркву,архијереје...)

Није ми јасно зашто то чине људи? Да ли је узрок овоме одуство етичких и епистемолошких категорија,или одусуство прага толеранције?

[Милан Меденица :)]

моје мишљење је да је у питању осећај ''праведности'' и уздизања изнад бола, патње и греха.

својеврсна илузија коју човек гаји о себи у недостатку конструктивне критике коју може да поднесе у свом слепилу и глувоћи за другог, самим тим и себе.

ја би то назвао комплексом Јуде.

Јуда је до последњег трена био уз Господа а био је промаја за сотону да делује кроз њега, чак и по причешћу, а то је већ дискутабилно код мене да ли га је Господ уопште и причестио у немогућности да делује кроз њега.

али кад је Јуду дотукло очигледно сазнање испразности и пада својег поступка, у немогућности покајања и поправке, он је дигао руку на себе.

е, овај комплекс Јуде ''чува'' човека од ''дизања руке на себе'', то јест исправљања својих палих бивствовања и промашених путева.

рецимо:

тежак је ударац на достојанство да те неко удари у уста док причаш, зар не? или да ти оскрнави размишљање истјазавањем да си јеретик или слично, одлучујући те од светиње Цркве.

онако из чиста мира.

да ли мислиш да би један огреховљени ум био спреман да устукне из ситуације и покуша да изађе изнад ње толеранцијом или би узвратио?

и то из тог палог осећаја ''праведности'' да ничим није то заслужио, а уствари не опомиње се ни својих греха а тражи правду некакву, која редовно заврши агресијом и узвиком - распни га, распни!

у преводу, погрешно усмерена духовност иде до тих даљина да тежи агресији и убиству свега што чини иоле светињу.

дакле, све што се прогони данас, за мој појам, има скоро 100-процентну вероватноћу да је прилично чисто.

мишљења сам такође да људи са највећим потенцијалом за вођство у једној чистој духовности, падају најниже и то је врло често пример да се изопачују до демонизације своје личности.

[Зорица екс Милева]

у преводу, погрешно усмерена духовност иде до тих даљина да тежи агресији и убиству свега што чини иоле светињу.

дакле, све што се прогони данас, за мој појам, има скоро 100-процентну вероватноћу да је прилично чисто.

мишљења сам такође да људи са највећим потенцијалом за вођство у једној чистој духовности, падају најниже и то је врло често пример да се изопачују до демонизације своје личности.

kriminalac 0304_smile4 algabacaju да ли толеранција у правом смислу те ријечи и постоји уопште? Ево у мом примјеру, најчешће "толеришем" нешто што ми смета, али да ли се та толерација заиста остварује само тиме што ја занемарујем оно што ми код другог смета, или само прећутим, а у себи мислим Боже сачувај. Нисам баш нешто често у ситуацијама кад не разумијем другог, али ипак...зар не би требало да неком кад нешто уради, без обзира на толеранцију и разумијевање свог брата и сестре кажемо, брате немој тако - због љубави и исправљања?! Наравно само у случају када смо сигурни у своје добре намјере.

[Jelena Vitorovic]

Mislim da je tolerancija proces prihvatanja. Kada naučimo da sarađujemo sa sobom t.j. da se prihvatimo, onda nam je lakše da to izrazimo i prema drugima. Vrlo svesna i možda više iskustvena odluka o tome kako ćemo se ophoditi prema nekome. Sada, ako u iskustvu imamo Liturgijski način života onda iz toga proizilazi tolerancija t.j. podražavanje nečijeg uspeha ili prihvatanje stava, a ako ne onda je čovek uvek u sukobu pre svega sa samim sobom, pa i sa drugima. Što nikako ne može biti tolerancija.

[Никола Ђоловић]

Толеранција може да нађе свој синоним у стрпљењу. Стрпљење  је врлина међу врлинама. Могли бисмо  смело рећи да је његов синоним  трпљење. Постоји хришћанска пословица  која каже: „Стрпљен – спасен!“. Човек  који има велики праг стрпљења поседује велики мир. Неки још поистовећују стрпљење са толеранцијом. Међутим, велика је разлика  између стрпљења по добру и стрпљења по злу. Стрпљење по добру значи да толеришеш све што не прелази  границе увиђајности, док стрпљење по злу значи да допушташ сваки  вид неморала. Данас млади толико развијају свој егоизам да готово немају више стрпљења ни за шта. Као  по правилу, углавном су то ситнице  на које млади експлозивно реагују  доживљавајући их као велике ствари. Исто је тако међу заљубљеним паровима – подижу зидове око себе брже него што интимни тренутак траје. Велики писац руске књижевности, Достојевски, посматрајући елиту у својим хистеријама  због слабог стрпљења, умео је да каже: „Није довољно што смо велика деца него смо још и зла деца!“. Данас и млада и старија  популација губи нерве на безазленим стварима. Можда је проблем у томе што једнима неке ситнице више значе него што другима значе. Недостаје поштовање туђе слободе  у томе. Не мораш да волиш нешто  као други али можеш да поштујеш нечији избор у томе. Етика света  није у томе да сви мисле исто него да мисле различито без угрожавања другог поред себе. Такође, када не бисмо  имали велики егоизам, можда не бисмо  тако сујетно, односно, нестрпљиво реаговали  на своје или туђе „упадице“. Суштина  је у превари себе. На који начин? Предухитри своје или туђе зло  мудрим сагледавањем. Другим речима, не буди исхитрен јер исхитреност значи  прекид стрпљења. Треба некако успорити свој ум да брзо реагује на одређене ситуације у циљу саслушања себе али и другог. Наравно, некада су околности такве да захтевају  брзо промишљање, али  „човек се учи  на грешкама“. Ако си једном ставио руку у ватру, ваљда си толико мудар  да је нећеш ставити други пут. Чак и да је ставиш други пут, није смак света. Има још једна хришћанска поука која каже да колико год човек падао сваки пут одмах треба да устане. Дакле, не излежавајмо се у свом паду. Стпљење није нешто са чиме се човек рађа него нешто што се временом стиче. Баш као и све остале врлине. А човек који има врлине, пријатан је и себи и другима. Но, без стрпљења, све врлине почињу да губе на својој вредности. То наликује човеку који носећи џак пун драгоцености, не увиђа да је он поцепан са једне стране одакле испадају све остале драгоцености.

[Tanja]

Цитираћу речи оца Горана " Опуштање ума и опуштање напетости срца". Данас сам преслушала "Разговоре о вери" са почетне стране и открила овај бисер.

Нема тог момента опуштања, све је важно... Да ли је?

Лупа коју користимо према другима не да да се сагледамо. Нема брата-само ВУК! Ето муке.

Почела сам пре неког времена да користим туш, када год ми се деси да осетим љутњу.

Ућутим, удахнем и кажем себи "ИКОНА БОЖИЈА". ДЕЛУЈЕ!

Други, онај који успе да ми поремети мир случајно, намерно, злонамерно... то је ИКОНА БОЖИЈА.

[Никола Ђоловић]

Цитираћу речи оца Горана " Опуштање ума и опуштање напетости срца". Данас сам преслушала "Разговоре о вери" са почетне стране и открила овај бисер.

Нема тог момента опуштања, све је важно... Да ли је?

Лупа коју користимо према другима не да да се сагледамо. Нема брата-само ВУК! Ето муке.

Почела сам пре неког времена да користим туш, када год ми се деси да осетим љутњу.

Ућутим, удахнем и кажем себи "ИКОНА БОЖИЈА". ДЕЛУЈЕ!

Други, онај који успе да ми поремети мир случајно, намерно, злонамерно... то је ИКОНА БОЖИЈА.

Svako ko je bez napetosti meni je malo sumnjiv zbog smtnosti nase prirode koja je ocigledna u svojim manifestacijama, zato nismo budisti, ne trazimo nirvanu, utrnuce duha za dobro i zlo..

Naravno, nije sve bitno, i ono sto ne treba preuvelicavamo, i ono sto treba umanjujemo, nekada i lupa promeni odraz pa se zbunimo...

Ko je bez gneva? Kad i apostol kaze gneveci se ne gresite...

Onaj ko uspe da mi poremeti mir to je ikona Bozija, dopada mi se, ali i demon je onda ikona Bozija...no, ako ovaj kontekst postavimo u pravom svetlu, to je ono sto htedoh reci, kada se naviknes - prestane da boli jer ne da nestaje bol, nego ga tvoje smirenje pretvara u bezazlenost kao kada se rves sa malom decom...

[Tanja]

Цитираћу речи оца Горана " Опуштање ума и опуштање напетости срца". Данас сам преслушала "Разговоре о вери" са почетне стране и открила овај бисер.

Нема тог момента опуштања, све је важно... Да ли је?

Лупа коју користимо према другима не да да се сагледамо. Нема брата-само ВУК! Ето муке.

Почела сам пре неког времена да користим туш, када год ми се деси да осетим љутњу.

Ућутим, удахнем и кажем себи "ИКОНА БОЖИЈА". ДЕЛУЈЕ!

Други, онај који успе да ми поремети мир случајно, намерно, злонамерно... то је ИКОНА БОЖИЈА.

Svako ko je bez napetosti meni je malo sumnjiv zbog smtnosti nase prirode koja je ocigledna u svojim manifestacijama, zato nismo budisti, ne trazimo nirvanu, utrnuce duha za dobro i zlo..

Naravno, nije sve bitno, i ono sto ne treba preuvelicavamo, i ono sto treba umanjujemo, nekada i lupa promeni odraz pa se zbunimo...

Ko je bez gneva? Kad i apostol kaze gneveci se ne gresite...

Onaj ko uspe da mi poremeti mir to je ikona Bozija, dopada mi se, ali i demon je onda ikona Bozija...no, ako ovaj kontekst postavimo u pravom svetlu, to je ono sto htedoh reci, kada se naviknes - prestane da boli jer ne da nestaje bol, nego ga tvoje smirenje pretvara u bezazlenost kao kada se rves sa malom decom...

Ma to i kazem jer kada malo bolje porazmislis prvo pitanje je da li su to oni ili ja? Tacnije, pitanje je koliko je to vazno, da li je vazno? Ne mogu da ispravljam druge, uostalom i na osnovu kojih"referenci" bih se to i usudila, ali mogu sebe. Zato i kazem sebi - Ikona Bozija jer malo znamo a lako i brzo donosimo sud. Evo imala sam skoro  iskustvo te vrste. Trebalo je da opravdam, to se na neki nacin ocekivalo, a u sebi sam osetila to bice koje cvili, place i ne zeli da, recju koja je bila pod lupom, remeti, sudi, a veruj mi da me znas i te kako umem da budem recita u odbrani, pojasnjenju... Nisam osetila da to treba u tom momentu. Ubrzani film u glavi je jasno pokazao da niti bih odbranila(tumaci kako ko zeli, ne slusamo jedni druge), a mogla sam da jednom suvisnom uputim na pogresan zakljucak. To moje malo bice je cvilelo, ponavljalo Ikona Bozija i zalilo jer nije vreme da kaze jer ne bi bilo shvaceno... Za sve dodje vreme, sve ce dobiti svoj pravi lik i sve ce biti jasno. Kada Rec progovor sve ce reci. Zato cutim i cuvam

Zaista su potrebne drugacije oci.

Uostalom, ne slusamo se, svako drzi monolog, zamro razgovor i eto resenja. Nazalost.

[Guest O.Ugrin]

Mozda to i jeste tolerancija... bez osude ili komentara, pustiti coveka da sam dodje do zakljucaka hodeci svojim putem. Time pokazujemo i veru u Promisao i u to da nas Bog nece prepustiti pogibelji kao i u to da ne stavlja na nas veci teret nego sto ga mozemo poneti. Samim tim, ma koliko nam u tom trenutku izgledalo pogresno i grubo, stanoviste odredjenog coveka, pustiti ga da sam dodje do Istine, mimo nasih komentara, sugestija ili osuda, moze biti tolerancija i moze biti dobro, korisno i, sto je jos bitnije, izraz nase ljubavi preme tom coveku, naseg postovanja njegove licnosti i njegove slobode. Da, baviti se sobom a ne drugima jeste tolerancija i jeste korisno i dobro posto sobom menjamo svet a ljubav mora biti temelj svakog naseg dela i svakog naseg odnosa da bi to bilo tolerantno a ta tolerantnost nelicemerna, kategoricka ne hipoteticka. Mislite o tome...

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Toma]

Sećam se, na početku moje 'hrišćankse karijere', kako su na moje

plitke ili nesuvisle ili SF komentare (u vezi Boga Blagoga) reagovali

stariji u veri - govorili su: "Baš interesantno kako razmišljaš"!

Kasnije ... Kasnije sam i sam shvatio i svoje koještarije, a i njihovu

tolerantnost prema meni.

[Guest O.Ugrin]

Mozda bi bilo pametno postaviti i pitanje da li je tolerancija uvek najbolji nacin ophodjenja ili zivotnog stava? Mislite o tome...

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Баба]

Нисам толерантан , православан сам.