Сећамо ли се свог детињства?

[Arsenija]

Nedavno sam u jednoj prsanjavoj kutiji sa igrackama pronasla 2 beba lutke i 2 kucenceta ... Oprala sam ih samponom i stavila na policu ... Mnogo sam srecna zbog toga ...    

Secam se ... Kad sam bila bas mala , imala sam jednu lutku cije su noge i ruke mogle da se razvuku zato sto su bile vezane nekim lastihom ... Ta lutka nije bila lepa , ali je imala dugu plavu kosu i stalno sam joj plela kiku ... Upletem , pa raspletem ... i tako ceo dan ...   Nikad mi nije bilo dosadno ... 

[АлександраВ]

11 minutes ago, kordun рече

ljudi ja sam imao djetinjstvo, tom sojer je nula za mene...

нисмо ни сумњали

[Arsenija]

P.s. Posto je brat od Ujaka stariji od mene , on mi je poklonio neke motore za lutke , a to nisu bili motori neko neki roboti koji se rasklapaju ... Imala sam toga cuda 2 komada ... Onda sam se sa njim menjala za neki autic na baterije  ....  i to tako sto sam mu dala koznu fudbalsku loptu , jer sta ce meni devojcici lopta  ... I onda stavim lutke u kola i vozim ih nekim dzojstikom po kuci ....    ... to je inace bila njegova ideja .... 

... Jednom smo sestra i ja pokusale da obucemo neku macku , i tako nas je sve izgrebla i unakazila noktima ... Ubrzo je ta macka misteriozno nestala ,... 

[Снежана]

Једном сам побегла од куће...на санкање. Пао је први снег и две дугарице ме позву сабајле да идемо мало даље од наше куће у једну слепу улицу која је на низбрдици и идеална је за санкање (када имаш 8 година онда  то "мало даље" изгледа као да си отишао у Њујорк на санкање, мада је реално само пар улица). Са нама је ишао и њихов отац. Пита он човек мене: јеси ли се јавила мајци? и ја као из топа слажем да јесам, и ако ми мајка тада била у куповини. Зашто сам слагала??? пааа била ми је опрана зимска јакна и знам да ме не би пустила. Људи моји, ја сам навукла на себе све ствари које сам имала и преко тога "вијетнамку" мог брата који је иначе десет година био старији од мене и отишла на целодневно санкање....

 

[Данче*]

Сећам се имали смо шпорет смедеревац на дрва, зима, напољу хладно а код куће милина од топлоте, пуцкета ватра у смедеревцу. Имала сам 7 година, мој рођени брат 5 година, била сам јако несташна као дете. Кажем ја брату, сад ћемо да имамо ватромет, а он јадничак сав сретан, каже јееее. Отац и деда  нису били код куће, мајка је ручно прала веш у купатило. И ја онако сва паметна узмем боцу празну од дезодоранса ухватим брата сместим у кухињи иза фрижидера и кажем седи ту, не устај. Убацим дезодоранс у смедеревац, ватромет никад већи, плоча се подиже у вис, на све стране лети жар и ватра, оде мајкин прекривач све у рупама, итисони су тад били модерни, оде и итисон..Нама ништа није фалило Богу хвала били смо иза фрижидера и гледали ватромет. Мама кренула је да нас бије, али кад је видела да смо живо здраво, каже на македонском наравно: "налет нека оди све" (нека иде све у пропаст, битно смо ми добро). Загрлила нас обоје јако..све се добро завршило на крају.

[Снежана]

@Данче*,

а и ти си, видим, била мирно дете

[Данче*]

10 minutes ago, Снежана рече

а и ти си, видим, била мирно дете

..ма какви и дан данас се препричавају моје несташлуке. Писаћу још, има за једну добру књигу.

[Снежана]

14 minutes ago, Данче* рече

..ма какви и дан данас се препричавају моје несташлуке. Писаћу још, има за једну добру књигу.

у ствари ја и нисам била немирна, ја сам некако више била "залуђеник" јер сам као "дивљакуша" расла  без друштва, па онда шта год видим на телевизији ја морам да пробам..."мајмун ради, што мајмун види" :), на сву срећу то су биле, нормалне ствари, е сад друга је ствар што сам ја у тим експериментима направила и по неки "пичвајз"...Нпр гледам уметничко клизање, сутрадан обучем летњу хаљиницу ( и ако је напољу - 200), натучем ролшуе(тада није било ролера), веџбам цео дан и упаднем у подрум (који је био укопан у земљу), и дан данас имам мали ожиљак на челу...или видим Нађу Команечи на вратилу и замлатим се на шипки за трешење тепиха, у неком моменту, пустим и ноге и руке и пукнем  на стомак, 10 минута нису могли да ме поврате...лепа сећања

[Јелена011]

Blago vama...

Divno je imati secanja iz detinjstva i pogotovo ako su nestasna tako izrastaju zdravi ljudi

Uzivah citajuci

[Ненад Р.]

Моје омиљене играчке су били пластични аутићи . Неки су имали механизам да га залетиш и пустиш , и он краће време иде. Такође сам волео пиштоље на воду, много сам волео да се прскам . Волео сам и пиштоље на каписле.

У најранијем детинству сам се и купкао (правиле се купе од три ораха и те купе се са одређене даљине гађала Сваки играч је правио по једну купу и купе су се груписале и када гађаш све купе које развалиш су твоје) 

То је било одавно и не упоредиво са оним што деца данас раде, али је било весело и са носталгијом се сећам свог детинства.

[Sanja Т.]

Бадњи дан, Божић...период који обавезно враћа у детињство. 

Најдрагоценије и најтоплије сећање. 

[Tavita]

Хтједох да отворим сличну тему, али пронађох ову дивоту Штета што је слабо активна...

Испричаћу једну догодовштину из дјетињства.

Сједи нас тринаест једног августовског поподнева на доњој пречки далековода, на њиви дједа-Пере. Не знам је ли био август, али сада је август и вријеме по сјећању одговара овоме времену. Сјећам се интензивног мириса тог дана покошене траве. Слађа, најстарија и најпаметнија, лаже како ју је гањао пас без главе и са црвеним очима. (Ова утвара дуго ме је приморавала да спавам са упаљеним свјетлом.) Ми млађи очи расколачили, уста поотварали. Ваљало би не ићи на то мјесто гдје је Слађу погањаоло чудовиште. Не дишемо. Баш у тренутку кад је Слађа требало да побјегне тој немани, видјесмо како се деда-Перин педесетак метара ниже припети (добро се сјећам - бијели) коњ отргнуо са ужета и почео да јуриша на нас. Услиједили су бијег и вриска. Колико је та трка за живот трајала, не знам (по мојим тадашњим прорачунима, вјечност, ако не и дуже). Коњ се изгубио ниспут. Како се убрзо испоставило, није чак ни јуришао на нас. (Што смо, наравно, у каснијим препричавањима ове авантуре прескакали да кажемо.) Но, шта ми знамо гдје коњ јуриша. Мали си и бјежиш. Нећеш да умреш. Кад је непосредна опасност прошла, остало је да ухватимо зрака и саберемо утиске. Убрзо смо схватили, фали нам једно. Бојана. Најстрашљивија. Та, сад цура, мислим да се и дан-данас боји пилета. О већим животињама да ни не причам. Слађа, најстарија и најпаметнија, одмах је организовала потрагу. Подјелили смо се у три групе. Моја група је претраживала деда-Перино двориште. Ствар је озбиљна. Фали нам људства... Пролазим поред пољског ВЦ-а и чујем тихо, дрхтво: „Љуууууди....помагајте...“ Отворим – излети кокошка. Погледам напријед – Бојана. Попела се на ону даску са рупом, стала у ћошак и дрхти. Не смије да изађе од кокошке која се испрјечила између ње и врата. Јадна Бојана, па сигурно 10 – 15 минута се гушила у оном смраду. И бојала.

[Tavita]

Дио екипе.

Погодите ко је Бојана. Да, та што подаље стоји од јањета.

[Tavita]

Траума за читав живот. И сад кад видим гуске - нелагода.

[Milan Nikolic]

Какав диван врат има ова гуска, замишљам сабљу.