Зашто се нисте убили? (Виктор Франкл)

[Иван ♪♫]

Jeste malo duži tekst, ali mislim da ga vredi pročitati. Takođe, prevod verovatno ima par grešaka.

Intervju sa Viktorom Franklom

Voditeljka:

Doktore Frankl, koja je razlika između ljudi koji su

sposobni da se podignu i pređu preko skorašnjih problema i onih koji nisu?

Viktor Frankl (nemačkim naglaskom, drečavim glasom):

Odlučujući faktor je odluka, sloboda izbora, sloboda da se donese odluka - trebalo bi da bude - ja bih voleo da budem ovakav ili onakav, bez obzira na uslove, koji samo izgledaju kao da u poptunosti određuju moje ponašanje. Želim da delujem slobodno, kao odgovorno biće, ljudsko biće, želim da delujem saglasno sa nasleđem i okruženjem, dugujući im to što sam postao, ali, takođe, treba da se razvijamo bez obzira na najgore uslove. To je upravo ono što možete videti i biti svedok, pri užasnim i ekstremnim uslovima stresa ili tragičnih situacija. Samo pomislite na ljude koji nekoliko godina žive u užasnim uslovima zarobljeničkih logora. Postoji mnogo psihijatrijske literature o tome, kao na primer o koncentracionim logorima. Sledeće treba priznati: da su ljudi slobodni. I ako posmatrate i proučavate život tih ljudi, i to na odvojen, racionalan, strogo empirijski, naučni način, i ako to prezentujete i iskomentarišete, onda ljudi stiču utisak da je ljudsko biće ,,nešto”, a ne ,,neko”, da je ono ,,nešto” što je potpuno određeno, pošto, ne prepoznaju i ne priznaju slobodu i odgovornost, odgovornost za sebe, odgovornost da naprave nešto ili nekoga od sebe.

Voditeljka:

Dakle, suština Vaše filozofije je da život ima smisao pod svim uslovima. Ali kako da se, kada postoji osećaj bespomoćnosti, osećaj očaja, prepozna smisao?

Viktor Frankl:

Predstaviću Vam i suočiću Vas sa malo čudnom definicijom očaja. Obično kažem da se očaj može objasniti pomoću matematičke formule:

O = P – S !

Šta to znači? Očaj je patnja bez smisla. Sve dok ljudsko biće ne može da nađe i ne može da vidi nikakav smisao u svojoj patnji, on ili ona će svakako biti podložni očaju i, pod određenim uslovima, samoubistvu. Ali čim ugledaju smisao u svojoj patnji, mogu je oblikovati u dostignuće, mogu svoju nepriliku da oblikuju u dostignuće na ljudskom nivou, mogu da preokrenu svoje tragedije u lični trijumf! Ali moraju znati za šta! Šta da radim sa tim? Ali ako ljudi, kao u mnogim segmentima današnjeg društva, ne mogu da nađu nikakav smisao u svojim životima, ne mogu da vide ništa smisleno, oni veoma često moraju da imaju nešto po čemu će živeti, ili, barem, nešto što je dovoljno da po tome žive – nemaju ZA šta da žive.

Voditeljka:

Koji je odgovor na pitanje: Zašto ja? Zašto se ovo desilo meni?

Viktor Frankl:

Odgovor na to pitanje ne može dati psihijatar niti bilo koji drugi naučnik, ali ja ne delim mišljenje Ser Žan Pol Sartra koji je rekao: Moramo da prihvatimo i da nosimo, herojski, apsolutni besmisao naših života. Ja mislim da ono što treba da prihvatimo je nemogućnost naše ljudskosti, nemogućnost da prepoznamo krajnji smisao na intelektualan i racionalan način, to je jedino što treba da prihvatimo. Ipak, možemo verovati u krajni smisao. Ali voditi nekoga, na primer pacijenta, znači pokazati mu put ka takvom verovanju. Vera, naravno, nije posao psihijatra, već teologa.

Voditeljka:

Recite mi, do koje mere mislite da imamo izbore u stvarima koje nas muče?

Viktor Frankl:

Naša sloboda je konačna sloboda, ograničena sloboda, tako reći, ljudsko biće nikad nije potpuno slobodno od uslova, biološke, psihološke ili sociološke prirode, ali krajnja sloboda ostaje uvek razervisana za nas, a to je sloboda da se zauzme stav - prema bilo kakvim uslovima koji nam se suprotstavljaju. Kako reagujemo na nepromenljive uslove je na nama. Drugim rečima, ako ne možemo promeniti situaciju, uvek imamo krajnju slobodu da promenimo naš stav prema takvoj situaciji.

Voditeljka:

Doktore Frankl, dajte mi primer smisla koji se može izvući iz očajne situacije.

Viktor Frankl:

Jednom prilikom sam dobio pismo od mladog studenta, koji mi je ispričao svoju priču. Kada je imao 17 godina, imao je nesreću vezanu za njegov sport ronjenja (ili skokova u vodu). Od tada, bio je paralizovan od vrata nadole. I napisao mi je: ,,Slomio sam vrat, ali on nije slomio mene! Ja sam sada bespomoćan, i ovaj hendikep će, očigledno, ostati sa mnom zauvek. Ali ja se neću napustiti studije! Želim da, zbog svoje bespomoćnosti, pomažem drugim ljudima! Želim da postanem psiholog, da pomažem drugima! I siguran sam”, napisao je, ,,da će moja patnja dati suštinski doprinos mojoj sposobnosti da razumem druge i da pomažem drugim ljudima!” Ovog čoveka sam, tri godine kasnije, pozvao da održi predavanje, da pročita govor, na trećem svetskom kongresu logoterapije, koji se održavao na univerzitetu Reginsburg u Zapadnoj Nemačkoj. Doveden u svojim kolicima, avionom iz Teksasa u Nemačku, održao je predavanje pod nazivom ,,Odlučna moć ljudskog duha”. I zadnja pročitana rečenica je bila: ,,Znam da je ovo istina, jer taj čovek sam ja!”

Imao sam čast da četvrt veka budem direktor neurološkog odeljenja u bolnici. I verujte mi, tokom vremena, imao sam mnogo prilika da gledam i budem svedok kako mladi ljudi mogu da usavrše svoju veru. Mlade devojke, na primer, koje su do prošle nedelje plesale u disku, postale su paralizovane zbog tumora na mozgu ili zbog tumora na kičmenoj moždini, na neoplazmi kičmene moždine, ili mladi ljudi, koji su prošlog vikenda skijali u Austrijskim Alpima ili vozili Yamaha motocikl, više nisu mogli da pomere nogu, i video sam ljude koji su amputirani, kojima su sva četiri ekstremiteta morala biti oduzeta zbog, u slučaju koji mi je na umu, nesreće sa velikim naponom. I znam da je jedan rekao svojoj medicinskoj sestri u bolnici, napisao joj je u pismu: ,,Pre ove užasne nesreće, bilo mi je dosadno, uvek dosadno, uvek pijan (nemački - u jurnjavi), a od nesreće, ja znam šta znači biti srećan!" Zamislite! Bez ekstremiteta! Znam šta znači biti srećan. Njegov život je postao pun sreće, ponovo, prosto zbog toga što dokle god jurite za srećom (kao što kaže izreka), dokle god nišanite na sreću, ne možete je postići, što je više činite metom, to više promašujete, promašujete metu. Ovo je najočiglednije u slučajevima seksualne, neuroze, kada upravo oni ljudi, muškarci, koji pokušavaju da demonstriraju svoju potenciju, postaju žrtve impotencije. Što više žena pokušava da makar sebi pokaže koliko je sposobna da doživi pun ženski orgazam, to je više osuđena na frigidnost. Ali kada ne mislite na zadovoljstvo ili sreću, već samo dajete sebe, bilo da je to u seksualnoj aktivnosti, bilo na poslu, bilo u ljubavi, kada ne brinete o tome da postanete srećni ili uspešni, tada sreća dolazi sama po sebi.

Voditeljka: Ali doktore Frankl, kažite mi, kako su ljudi u logoru Aušvic, gde ste i sami bili, mogli da nađu smisao u apsolutno beznadežnoj situaciji, kada su znali da će umreti?

Viktor Frankl:

Šta mogu reći o lekciji koju sam poneo iz Aušvica, Dahaua i tako dalje? Dozvolite mi da o tome pričam na personalno izdvojen način, tako što ću se pozvati na apsolutno paralelno iskustvo koje su ljudi imali u logorima. Literatura, psihijatrijska literatura, u oblasti psihijatrije ratnih zarobljenika, pokazuje, nezavisno jedna od druge, da su psihijatri otkrili, da su najviše šanse da prežive imali oni zarobljenici, koji su bili orijentisani na budućnost, na to da opet budu slobodni, u budućnosti, i najvažnije, na smisao koji su trebali da ostvare u budućnosti, na zadatak koji su trebali da obave u budućnosti, i na to da budu ponovo ujedinjeni sa svojim voljenima, opet u budućnosti. Dozvolite mi samo da Vam ispričam događaj koji se meni desio u logoru. Bio sam suočen, u razmaku od nekoliko dana, sa dva druga, za koje sam znao da su podložni samoubistvu. I šta se desilo? Obojicu sam pitao zašto žele da počine samoubistvo, da oduzmu sebi živote, i nezavisno jedan od drugog, rekli su mi: ,,Vidite doktore, nemam šta više da očekujem od života." I znate šta sam ih ja, improvizujući, pitao: ,,Slušaj sada, da li je moguće, da, naprotiv, život očekuje nešto od tebe?" I ispostavilo se da je jednog od njih očekivala ćerka, koju je voleo iznad svega! Ona je već uspela da emigrira u Sjedinjene Države. I drugi, koji mi je iskreno rekao i priznao da postoji serija knjiga, koje je on napisao ili uredio, u oblasti geografije koliko se sećam, želeo je da kompletira ovu seriju knjiga. U tom momentu, desilo se nešto kao Kopernikov preokret! Odjednom, scena se okrenula za 180 stepeni! Odjednom, videli su da treba da urade nešto za svet, a ne da čekaju na presudu - smrt ili preživljavanje. I isti ovi ljudi su imali najveće šanse da prežive, pod istim okolnostima, naravno. Ono što hoću da kažem je da su milioni umrli u koncetracionim logorima, konkretno u Aušvicu, kao što znate, i milioni i stotine hiljada njih su svakako bili orijentisani na smisao, makar na smisao na religiozan način, da su morali da umru, kao što su sami rekli, za Božju slavu, u gasnim komorama.

Voditeljka: Dakle, čak i u momentu smrti, mogli su da nađu smisao?

Viktor Frankl:

Tako je. Vidite, postoji, kako ja to nazivam kad govorim svojim studentima, tragična trujada ljudskog postojanja koja se sastoji od: bola, smrti i krivice. Niko nije pošteđen bolesti - bol. Niko od nas, ljudskih bića, ne može da izbegne smrt. I ne postoji niko ko može da se sačuva od krivice. Nemoguće je. Ali uvek, kao što sam malopre rekao, patnja, tragedija se može pretvoriti u trijumf, u ljudsko dostignuće. I kada je u pitanju smrt, ona moše dobro da posluži kao opomena na odgovornu akciju. Jer, zamislite ako bismo bili besmrtni! Onda bismo mogli sve da odložimo, ne bi bilo žurbe, ne bi bilo potrebe da se uradi nešto ovog momenta! Postoji divna izreka, autora koji je nije napisao već izrekao pre oko dve hiljade godina, što možete naći u Bibliji; to je Hilel i rekao je: ,,Ako ja ne uradim, ko će uraditi? Ako ne uradim sada, kada ću uraditi? Ali ako radim samo za sebe, šta sam ja?", a to znači, ne pravo ljudsko biće. Jer ljudsko biće nije neko, kao što to psihoterapeutski sistem predstavlja, ko se samo brine o svojim kompleksima, stanjima, konfliktima, i problemima u svom psihološkom sistemu, već normalno, originalno, iskonsko, osnovno, svako ljudsko biće se zanima za nešto u svetu, za nekoga u svetu! Posao koji treba uraditi, zadatak koji treba izvršiti, zadatak, smisao, misiju u životu koji čekaju njega, samo njega, da ih on materijalizuje, i niko drugi, odmah sada, ko drugi ako ne on! I konačno, on ovo ne radi za sebe, za svoju smirenost,

za oslobađanje napetosti, zbog svog nedostatka ekvilibrijuma, da se oslobodi stimulusa, ili super ega koji je nezadovoljan, ili zbog svoje slike oca, već to radi radi cilja kome služi, radi druge osobe koju voli, a nikada samo za sebe. To je ono što čovek može da učini. I zamislite kada ne bi bio smrtan, onda bi mogao da odloži sve. Ne bi bilo ni prve trećine ni druge trećine Hilelove izreke. Ne bi bilo smisla u formulaciji: Kada ako ne sada? Jer je besmrtan.

Voditeljka: Da se vratimo patnji i očaju. Nekad se čini da neki ljudi imju mnogo veće breme nego drugi. Zar se ovi ljudi ne zapitaju posle nekog vremena: Mogu li još uvek da nađem smisao?

Viktor Frankl:

Nećete verovati, pada mi na pamet specifična statistička, empirijska, striktno empirijska studija, koja je objavljena pre nekoliko godina od strane dva čuvena psihologa. Ispostavilo se, ne samo na osnovu statistike, već i nizom testova, da su ljudi suočeni sa smrću, koji su znali da umiru, imali jači osećaj smisla nego normalna populacija. I ako Vam ispričam da mi je dekan škole za medicinske sestre na teksaškom univerzitetu, u Medicinskom centru Teksas u Hjustonu, poznati centar, pisala o slučaju mlade devojke, veoma mlade devojke, oko sedamnaest godina, koja je bila paralizovana, potpuno, od vrata, koja je samo pomoću štapića koji je držala u usnama mogla da kuca pisma. I dekan Staak mi je rekla, u tri reda, sećam se tog pisma, rekla mi je da ta devojka čita novine svaki dan, gleda televiziju, i čim naiđe na neku osobu u tragićnoj životnoj situaciji, ona piše sa štapićem na pisaćoj mašini pisma kojima toj osobi nudi savet i utehu. I ona ima kredibilitet, verujte mi. I ona, dekan Staak, kaže: ,,Ona je puna samopouzdanja, ima jak osećaj smisla u svom životu", dok drugi, koji ne mogu da vide smisao u najboljim mogućim uslovima, oduzimaju sebi život, jer su frustrirani, uhvaćeni su u egzistencijalni vakuum, u osećaju besmisla i praznine. Opisao sam to u svojoj knjizi, još '55-te. Od tada, problem se konstantno pojačava u celom svetu. Postoji ne samo u zapadnim zemljama, već i u tzv. trećem svetu, postoji u komunističkim zemljama i komunistički psihijatri ga takođe opisuju u literaturi, o tome kako se to što nam Frankl priča o egzistencijalnoj frustraciji takođe primećuje u komunističkim zemljama.

Voditeljka: Dakle, sve što želite da kažete je da je, da bi se našao smisao, potrebno iskusiti patnju?

Viktor Frankl:

Ne bih rekao da je neophodno iskusiti patnju. Ono što kažem je samo da se smisao može naći u svakoj mogućoj situaciji u životu, čak i u najgorim mogućim uslovima, ako je to situacija koju ne možete promeniti. Setite se, rekao sam eksplicitno, da to znači da ako uzrok Vaše patnje ne može biti uklonjen... Ako možete ukloniti uzrok Vaše patnje, recimo u slučaju raka pomoću operacije, onda morate na operaciju. Ako patite o teške opsesivno-kompulzivne neuroze, morate potražiti psihoterapeutsku pomoć. U oblasti logoterapije postoje određene tehnike koje se mogu primeniti sa mnogo, kao što je dokazano, ne samo od strane logoterapeuta, već i od strane bihejviorista. I konačno, ako ste suočeni sa sociološkim uslovima, koji su Vam uzrokovali patnju, onda ste pozvani da promenite situaciju, da uklonite uzrok Vaše patnje političkom akcijom na primer. Vezano za ovo voleo bih da kažem još nešto što sam, pre nekoliko nedelja rekao svojim profesorima i studentima u publici na Karl Marks univerzitetu u Moskvi. Bio sam pozvan od strane prorektora da dođem na mesec dana i da održavam predavanja, ali sam imao dva dana. I rekao sam im: ,,Nemojte misliti da sam ja došao sa zapada da bih Vam prodao bilo kakva politička mišljenja. Ne, ja ne dolazim kao političar, već Vam se obraćam na metapolotičkom nivou. To znači da ja, na svetskom nivou, prepoznajem samo dve vrste politike ili dva tipa političara. Jedan je onaj političar koji misli da cilj opravdava sredstva, bilo koja sredstva. Dok drugi tip ostaje potpuno svestan da postoje sredstva koja obesvećuju čak i najplemenitiji cilj." I oni su mi apludirali, razumeli su. I tako ja ne dolazim ni u jednu zemlju sa političkim predubeđenjima, nije na meni da sudim. Ali ja imam odgovornost da prihvatim svaki poziv, bilo gde u svetu, da prenesem poruku i da se ponašam kao doktor medicine, i zato sam morao da dam Hipokratovu zakletvu, koja me obavezuje da pokušam da ponudim lek svakoj osobi ili populaciji, ako me oni pozovu da to uradim.

Voditeljka: Doktore Frankl, sada ću Vas pitati, kao što znate, ova zemlja prolazi kroz teđak period, imamo ekonomsku recesiju, ljudi ostaju bez para ili ostaju bez posla, politička budućnost je daleko od stabilne, imate li poruku za nas, poruku koja će nam dati nadu i smisao?

Viktor Frankl:

Vidite, jedina poruka koju mogu da Vam dam je princip da sam ja prihvatio, ja se dobro sećam tokom dana koje sam morao da provedem u Aušvicu. Postoji statistički dokaz da su moje šanse da preživim Aušvic, zaista statistički dokaz, bile 1:29, i imao sam osećaj da je tako. I uprkos tome, primenio sam filozofiju Ser Karla Popera, čija suština znači da ne možete dokazati ni jednu hipotezu, jedino što možete da uradite da je poreknete, da pokažete da nije validna. I ne znajući njegovu filozofiju, tek sam ga upoznao pre nekoliko godina, primenio sam je tako što sam rekao sebi: ,,Viktore, šanse su veoma, veoma male. Verovatno ćeš biti poslat u gasnu komoru. Pa ipak, niko mi ne može garantovati, niti me ubediti sa sto procentnom sigurnošću da ja neću preživeti, već da ću završiti u gasnoj komori. Sve dok nemam garanciju da ću morati da umrem za nekoliko dana, ja nastavljam da se ponašam i delujem kao da ću biti pošteđen ovakve sudbine."

[Иван ♪♫]

Izdvojio bih par citata:

Odlučujući faktor je odluka, sloboda izbora, sloboda da se donese odluka - trebalo bi da bude - ja bih voleo da budem ovakav ili onakav, bez obzira na uslove, koji samo izgledaju kao da u poptunosti određuju moje ponašanje.

Predstaviću Vam i suočiću Vas sa malo čudnom definicijom očaja. Obično kažem da se očaj može objasniti pomoću matematičke formule:

O = P – S !

Šta to znači? Očaj je patnja bez smisla. Sve dok ljudsko biće ne može da nađe i ne može da vidi nikakav smisao u svojoj patnji, on ili ona će svakako biti podložni očaju i, pod određenim uslovima, samoubistvu. Ali čim ugledaju smisao u svojoj patnji, mogu je oblikovati u dostignuće, mogu svoju nepriliku da oblikuju u dostignuće na ljudskom nivou, mogu da preokrenu svoje tragedije u lični trijumf!

Ja mislim da ono što treba da prihvatimo je nemogućnost naše ljudskosti, nemogućnost da prepoznamo krajnji smisao na intelektualan i racionalan način

Obojicu sam pitao zašto žele da počine samoubistvo, da oduzmu sebi živote, i nezavisno jedan od drugog, rekli su mi: ,,Vidite doktore, nemam šta više da očekujem od života." I znate šta sam ih ja, improvizujući, pitao: ,,Slušaj sada, da li je moguće, da, naprotiv, život očekuje nešto od tebe?" I ispostavilo se...

[Иван ♪♫]

Šta mislite o ovome:

I kada je u pitanju smrt, ona moše dobro da posluži kao opomena na odgovornu akciju. Jer, zamislite ako bismo bili besmrtni! Onda bismo mogli sve da odložimo, ne bi bilo žurbe, ne bi bilo potrebe da se uradi nešto ovog momenta! Postoji divna izreka, autora koji je nije napisao već izrekao pre oko dve hiljade godina, što možete naći u Bibliji; to je Hilel (?) i rekao je: ,,Ako ja ne uradim, ko će uraditi? Ako ne uradim sada, kada ću uraditi? Ali ako radim samo za sebe, šta sam ja?", a to znači, ne pravo ljudsko biće. Jer ljudsko biće nije neko, kao što to psihoterapeutski sistem predstavlja, ko se samo brine o svojim kompleksima, stanjima, konfliktima, i problemima u svom psihološkom sistemu, već normalno, originalno, iskonsko, osnovno, svako ljudsko biće se zanima za nešto u svetu, za nekoga u svetu! Posao koji treba uraditi, zadatak koji treba izvršiti, zadatak, smisao, misiju u životu koji čekaju njega, samo njega, da ih on materijalizuje, i niko drugi, odmah sada, ko drugi ako ne on! I konačno, on ovo ne radi za sebe, za svoju smirenost,

za oslobađanje napetosti, zbog svog nedostatka ekvilibrijuma, da se oslobodi stimulusa, ili super ega koji je nezadovoljan, ili zbog svoje slike oca, već to radi radi cilja kome služi, radi druge osobe koju voli, a nikada samo za sebe. To je ono što čovek može da učini. I zamislite kada ne bi bio smrtan, onda bi mogao da odloži sve. Ne bi bilo ni prve trećine ni druge trećine Hilelove izreke. Ne bi bilo smisla u formulaciji: Kada ako ne sada? Jer je besmrtan.

[Иван ♪♫]

To znači da ja, na svetskom nivou, prepoznajem samo dve vrste politike ili dva tipa političara. Jedan je onaj političar koji misli da cilj opravdava sredstva, bilo koja sredstva. Dok drugi tip ostaje potpuno svestan da postoje sredstva koja obesvećuju čak i najplemenitiji cilj."

[Guest - . . .-]

Ја сам ту књигу у даху прочитао. Невероватна књига, у исто време потресна и лековита.

Свима је топло препоручујем.

[Иван ♪♫]

Да актуелизујем тему. Ко није прочитао интервју, нека прочита, одличан је. Овде је мало поправљена верзија: https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1669598089973655

[Arsenija]

Uopste se ne secam o cemu se radi ...

[Иван ♪♫]

Uopste se ne secam o cemu se radi ...

 

А?  

[Arsenija]

Citala sam .

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ja sam u jednom trenutku odlucio da živim sav svoj život.

[JESSY]

Na svetu postoje samo dve ljudske rase :
rasa ljudskih i neljudskih ljudi.
Obe vrste su rasprostranjene, prodiru i uvlače
se u svaku društvenu grupu.Nema grupe koja
bi se sastojala samo od jednih ili samo od
drugih ljudi, pa u tom smislu nema dakle čistih
vrsta.Eto, bilo je ljudi i među stražarima !

Ako stotine hiljada čitalaca posežu sa knjigom
koja govori o smislu života to onda znači da je
taj problem danas toliki, da je ljudima dogorelo
do nokata.

Nikada neću zaboraviti kako sam jednom noću
bio probuđen stenjanjem jednog logoraša koji
se u snu trzao, očigledno zbog teškog sna.
Pošto sam bio osetljiv prema ljudima koji trpe od
noćne more i od delirijuma, hteo sam jadnika da
probudim.Ali iznenada sam povukao ruku kojim
sam hteo da ga prodrmam.Odjednom mi je postalo
jasno da nikakav san, ništa, ma kako inače bilo strašno
ne može biti tako strašno kao logorska stvarnost u koju
sam čoveka hteo da vratim.

Ljubav je poslednje i najviše do čega se ljudska
egzistencija može vinuti.

[JESSY]

Nije važno šta mi od života očekujemo već
šta život očekuje od nas.

Nakon oslobođenja uveče su drugovi nagrnuli
u barake, prilaze jedan drugome i tiho pitaju :
„Čuj, reci iskreno jesi li danas bio radostan ? “
Drugi odgovara postiđeno, jer još nije znao da svi
osećaju isto : „Iskreno govoreći, ne !“…
Bukvalno smo zaboravili  da se radujemo i treba
to ponovo da učimo.

Niko nikada nema pravo da čini nepravdu pa ni onaj
koji je nepravdu pretrpeo.

Za duševno zdravlje potreban je određeni stepen
napetosti, napetosti između onog što je već
postignuto i onog što još mora da se uradi.

[JESSY]

Čoveku je zauvek oduzeta sigurnost instinkata :
on mora da vrši izbor.

Životni smisao se razlikuje od čoveka do čoveka,
iz dana u dan, iz sata u sat.

Istina se zapravo nameće sama po sebi i ne treba
joj posrednik.

Ljubav je primarni fenomen, kao što je to i seks.
Sam seks je normalan način izražavanja ljubavi.
Stoga se ljubav ne smatra kao propratni učinak
seksa već kao izražavanje doživljenog potpunog
zajedništva koje se zove ljubav.

Ljudi treba da budu srećni, nesreća je simptom
neprilagođenosti.

Mnogi koji danas dolaze kod psihijatra nekada
bi potražili sveštenika, pastora ili rabina, tako
da je psihoterapeut suočen više sa filozofskim
pitanjima nego sa emocionalnim konfliktima.

Ironično je to da preterana namera sprečava
da se dogodi ono što se silno želi.

Čovek je više od psihe.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Koliko se užasno malo radi sa korisnicima psihijatrijskih usluga, tu mislim na okolinu bližu i daljnju.

 

[Smaragdni kamičak]

пре 18 часа, JESSY рече

Ironično je to da preterana namera sprečava
da se dogodi ono što se silno želi.