Претражи Живе Речи Утехе

Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan. Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu. Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina! Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.

„Ih, ona je takva od malena! Što zacrta mora da ostvari!“ Nakon što roditelji provere na koga novorođena beba fizički liči, obično je naredna najvažnija tema pitanje na koga je „karakterom“. I zaista, nisu sve bebe iste. Neke plaču više – neke manje, neke se lako uplaše a neke samo u određenim situacijama. Neke se lako prilagode promenama rutine, a neke se veoma uznemire. Neke su „teške“ a neke su „milina za čuvanje“. Da li i kakve to veze ima sa tim kakvi će biti kao odrasli ljudi? Još u ranom detinjstvu deca se razlikuju u emocionalnim reakcijama i uopšte ponašanju, tačnije ispoljavaju određeni temperament. Temperament se bazira na biološkim razlikama u motorici, emocionalnoj reaktivnosti, samoregulaciji, pažnji, koje se izražavaju kroz različite situacije kao odgovor na određene podsticaje. Dečji temperament sadrži dve osnovne karakteristike: 1) izražava se kroz ponašanje/može se posmatrati i 2) relativno je stabilan. Crte koje su prisutne u detinjstvu a koje nisu stabilne i ne pokazuju se kasnije u životu, smatra se da nisu deo temperamenta.

Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi? Kako da usmerimo dete na pravi način? Šta roditelj, a šta vaspitači i nastavnici mogu da učine da stvore pozitivan odnos deteta prema školi? Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi? Kako da usmerimo dete na pravi način? Šta roditelj, a šta vaspitači i nastavnici mogu da učine da stvore pozitivan odnos deteta prema školi? Odgovore na ova pitanja koja muče mnoge roditelje Zelena učionica potražila je od psihoterapeuta doktora Zorana Milivojevića. U kojoj meri roditelji mogu da utiču na to kakav će dete biti učenik? U velikoj, rekao bih presudnoj meri. Šta je potrebno da roditelji „izgrade” dobrog učenika? Na prvom mestu oni moraju jasno da komuniciraju detetu koje još ne polazi u školu da je školovanje visoka životna vrednost. Moraju kod deteta da pobude želju za saznavanjem i radoznalost. Veoma je važno i da dete koje polazi u školu već ima neke razvijene radne navike, u smislu održavanja lične higijene, uređenja prostora (na primer, zatezanje kreveta nakon ustajanja), ali i da ima ugrađene „kočnice” odnosno da mu roditelji postavljaju granice i obuzdavaju ga u aktivnostima koje nisu dobre. Svaki roditelj ima neku svoju filozofiju vaspitanja iz koje proističe njegov vaspitni stil. Ova filozofija nastaje na osnovu njegovog iskustva kao deteta i na osnovu toga šta misli o svojim roditeljima i njihovom načinu vaspitanja. Oni koji su zadovoljni vaspitnim stilom svojih roditelja, to ponavljaju uz male promene sa svojom decom. Međutim, oni koji su nezadovoljni, oni traže nove načine. Ono što primećujemo u praksi jeste da ovi nezadovoljni često iz jedne greške prelaze u onu drugu, suprotnu grešku. Ako su roditelji bili strogi i nisu pokazivali ljubav, već su insistirali samo na disciplinovanju, njihovo dete kada postane roditelj može postati popustljivi roditelj koji nudi samo ljubav, koji ne želi da disciplinovanjem „traumatizuje” dete. U oba slučaja je pogrešan pristup jer roditelji deci treba da daju ono što je deci neophodno, a to su i ljubav i disciplina.

Vanredni inspekcijski nadzor Direktorata civilnog vazduhoplovstva (DCV) nad avio-prevoznikom Er Srbija, Aerodromom Nikola Tesla i pružaocem usluga zemaljskog opsluživanja „Air Serbia grounding services“, započet je 10. avgusta, saopšteno je iz DCV-a. Kako navode, nadzor je započet zbog događaja prilikom registracije putnika 06. avgusta za let JU 184, sa poletanjem za Tivat u 17:05 časova: – Tokom inspekcijskog nadzora izvršen je uvid u procedure avio-prevozioca u kojima je opisan postupak koji primenjuje avio-prevozilac u slučaju prijema na let putnika sa posebnim potrebama. Shodno navedenim procedurama prilikom registracije putnika za let, lice koje vrši tu registraciju dužno je da izvrši preliminarnu procenu putnika za let, što je i učinjeno , a o čemu je obavešten šef smene zastupnika avio-prevozioca, koji je poštujući navedenu proceduru, zajedno sa putnikom i pratiocem otišao do dežurnog lekara na aerodromu „Nikola Tesla“. Lekar je izvršio procenu spremnosti putnika za let i utvrdio da putnik u datom trenutku i stanju nije bio spreman za let. Nakon izvršene procene lekara, predstavnik avio-prevozioca na aerodromu doneo je odluku da se putniku uskrati ukrcavanje u vazduhoplov. – Prema rečima Direktorata, u toku vanrednog inspekcijskog nadzora izvršen je i uvid u zapise iz rezervacionog sistema koji koristi avio-prevoznik gde je utvrđeno da rezervacija putnika kome je uskraćeno ukrcavanje nije sadržala informaciju da se radi o putniku sa posebnim potrebama. Tada je takođe utvrđeno je da je avio-prevoznik poštovao odredbe procedura navedenih u priručniku, kao i da nije bilo povrede Zakona o vazdušnom saobraćaju i Zakona o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju. – Direktorat podseća, da svi putnici imaju pravo da prilikom rezervacije karata prijave putovanje i lica sa posebnim potrebama kako bi takvim licima bili omogućeni uslovi za prihvat i prioritetno ukrcavanje u vazduhoplov. – kažu iz DCV-a. Marta LUTOVAC

Goran Aleksić, čija oba sina boluju od autizma, nedavno je proglašen tehnološkim viškom u šabačkom javnom preduzeću “Toplana” čiji je direktor Aleksandar Prodanović, lider mitrovačke opozicije, objavio je portal “Zorainfo”. „Živeti sa decom koja imaju autizam, može da se opiše u tri reči – to je tuga, patnja i očaj“. Tako svoju priču počinje Goran Aleksić, otac dva decaka obolela od autizma, koji je do pre nekoliko dana bio jedini hranitelj porodice. Sada mu je uručen otkaz, a agonija i neizvesnost traju od 2009. godine, kada se posle stečaja u firmi gde je radio, preko agencije zaposlio na mesto portira u šabačkoj Toplani. U pitanju je moj komsija svi koji misle da mogu da mu pomognu na bilo koji nacin neka ga kontaktiraju na njegov broj mobilnog 063175407 Za sedam godina, dok je radio na određeno vreme, promenilo se pet direktora, a u iščekivanju stalnog zaposlenja, u njegovom sektoru, posao su dobila tri radnika koje je on obučavao, i to, kako tvrdi Aleksić, zahvaljujući politici. Njegova supruga je bez zaposlenja jer brine o bolesnoj deci, a sada je i on ostao na ulici. „Te 2010. godine muž tadašnje direktorke Predškolske ustanove „Naše dete“, Marice Vuletić, koji je u mesecu junu počeo da radi, posle šest meseci dobio je posao za stalno“, priča Goran i pokazuje dokumentaciju. Sa ugovorom na određeno vreme Goran je sačekao novog direktora, u nadi da će konačno dobiti sigurniji status. Međutim… „Početkom 2013. godine, u januaru, sin Salka Karadarevića, koji je u tom momentu bio okružni menadžer LDP-a, posle šest meseci rada, dobio je, takođe, posao za stalno“, objašnjava Goran. Goran je sa portirskog mesta, gde je radio četiri godine bez dana odmora, prebačen da čisti podstanice. Onda je, kako tvrdi, došao novi direktor iz SPS-a. Ne zadugo, usledilo je cepanje lokalnog SPS-a i imenovanje novog direktora, Srećka Đurića, koji mu nije dao novu šansu po isteku ugovora. „Ja sam pre toga pisao gradonačelniku i poslao mu medicinsku dokumentaciju o bolesti moga sina. Kada mi nisu produžili ugovor, ja sam se raspitivao da li će mi iz opštine neko pomoći. Sledećeg dana pozvao me je šef pravne službe, Dragomir Nikolić, i saopštio da je stigao odgovor da je na moje mesto zaposlen odbornik Lekić Suljo, iz SPS-a“, kaže Goran. Pisao je gradonačelniku, ministru Aleksandru Vulinu, zaštitniku građana, ali niko nije imao razumevanja niti rešenje za njegov problem. Onda je potražio pravdu na sudu. Apelacioni sud iz Novog Sada posle 14 meseci vratio ga je na posao, a onda ga je sačekao novi direktor, mitrovačke gore list – Aleksandar Prodanović. „Ja sam se na osnovu rešenja suda vratio na posao 7. novembra, radio sam petnaest dana, da bi mi posle toga bilo uručeno rešenje otkaza ugovora o radu i proglašen sam tehnološkim viškom“, priča Goran uz obrazloženje da je to rešenje potpisao privatni advokat Aleksandra Prodanovića, direktora JKP “Toplana“. Ni sa jednim direktorom, posle otpuštanja, nije bio u prilici da porazgovara. Nažalost, nismo uspeli ni mi. Srećko Đurić, koji je i posle smene ostao da radi u Toplani, kako nam je rekao, ne sme da priča bez odobrenja novog direktora. Novi direktor Aleksandar Prodanović nije se javljao na telefon, niti odgovarao na poruke, tako da nismo saznali da li je Goran Aleksić bez posla ostao po zakonu. Sve ovo zakonski možda i jeste, a da li je ljudski? https://wwwjutarnjiglasnik.000webhostapp.com/tragicna-prica-iz-sapca-otkaz-za-oca-dva-tesko-bolesna-deteta/