Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags '1944.'.
Found 4 results
-
Преносим чланак из Новости о срамотном скрнављењу зида са ликовима жртава комунистичког терора. Ово је иста "школа" размишљања која упорно покушава да прекречи мурал Ратка Младића на Врачару. Они причају о неком "грађанском друштву" без корена, смисла и правца. Праве грађане, који су били Срби православци су њихови идеолошки очеви, дивљаци, немилосрдно побили. И многи побијени су верујем управо били са Врачара. ОПЕТ УБИЛИ ЖРТВЕ ОЗНЕ: Оскрнављен зид сећања на Београђане стрељане 1944. у Лисичијем потоку (ВИДЕО) WWW.NOVOSTI.RS ТЕШКА новембарска киша спира лишће и прашину са стрмих падина Лисичијег потока под...
-
Чекајући Васкрс, 55 година послије 1944. За вријеме НАТО-бомбардовања СР Југославије 1999. завршавао сам, након вишегодишњег труда, библиографију о раној хеленској философији. (Објављена је двије године потом: Bibliographia Praesocratica: A Bibliographical Guide to the Studies of Early Greek Philosophy in its Religious and Scientific Contexts with an Introductory Bibliography on the Historiography of Philosophy (over 8,500 Authors, 17,664 Entries from 1450 to 2000), Paris: Belles Lettres 2001, 700 p.) Послије стручног увода у књизи се налази следећи меморабилни текст (на енглеском, француском и српском): Гласовити српски научник Милутин Миланковић (1879-1958), професор небеске механике и теоријске физике на Универзитету у Београду, потпредсједник Српске академије наука, интернационално познат и још увијек утицајан највећма својим синтетичким дјелом Канон осунчавања Земље и његова примјена на проблем ледених добра (Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, Belgrad 1941), овако је описао њемачко бомбародавање: Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе? Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самог сна, покушасмо да се спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се разбегоше из вароши. После недељу дана непријатељска војска уђе у Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати. Затекоше варошке улице засуте стаклом поразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда из којих су ископавани лешеви погинулих станара. И ја пођох из свог заклона у варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са зградом претседништва наше Академије Наука. Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде. Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука. Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији одштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак. Све табаке дела, од сваког по 500 комада, видео сам онде, несавијене, уредно положене један на други, да би се приступило његовом сашивању у поједине књиге. А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних! – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 4, стр. 251. Након три године, почетком априла 1944, професор Миланковић разговара у окупираном Београду са својим колегом академиком Богданом Поповићем (1863-1944), књижевником, естетичарем и књижевним критичарем, о говоркањима да ће Енглези и Американци послати своју авијацију из Италије да бомбардује Београд и друге српске градове. Богдан Поповић је сигуран да се то не може догодити: Немогућно! – Искључено! Као што знате, први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ. Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана? Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу зверске нападе Немаца на незаштићене вароши, не спомињу, поред Варшаве и Амстердама, стално и Београд? Зар се може замислити да ће учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске која бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом. Две недеље доцније догодило се оно што је Богдан сматрао немогућним. Било је то 16. априла 1944, на први дан нашег ускрса, у подне, баш када су сви житељи Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкрсења. У томе часу запишташе сирене, а англо-американски авиони сручише своје разорне бомбе на унутарње квартове Београда и разорише, као да су од карата, целе редове кућа. Побијени становници тих кућа остадоше, мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница. – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 7, стр. 725. (Напади су се поновили наредних дана и још неколико пута до краја рата.) Разговор двојице професора настављен је након три мјесеца: Посетих Богдана Поповића. Нађох га телесно и душевно изнуреног, бледог, тужног и резигнираног. Рече ми: ᾽Не желим да живим у овом избезумљеном свету.᾿ Покушах да га охрабрим разумним разлозима па и шалом, но он се не даде разуверити: ᾿Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега. Најбоље је умрети. Умрети што пре!᾿ Жеља му се испунила. – Исто, стр. 726. Након педесет пет година негдашњи савезници Срба, сада уједињени с њиховим ондашњим окупаторима, приредили су српском народу бомбашки Васкрс 1999. Више нас не може изненадити када се догоди оно што смо сматрали да је немогуће. 24. марта 1999. отпочео је NATO агресију на суверену европску државу Југославију (Србија и Црна Гора). Уједно су бомбардовани Повеља Уједињених нација, позиција Савјета безбједности, статут NATO као одбрамбеног савеза, Женевска коневенција. Као супститут за вишеструко прекршено право понуђен је медијски морализам, који наравно одбија да се подвргне етичкој универзализацији. Тзв. ᾽морална облигација хуманитарних интервенција᾿ у стварности је добијање лиценце за производњу рата да би се показало како је Рат као такав у ексклузивној јурисдикцији NATO. Насиље максимализовано до апсурда, насиље ван конкуренције, планирано је као потврда ᾿кредибилитета᾿. Наоружана неправда – она је најтежа, знао је Аристотел: χαλεπωτάτη γὰρ ἀδικία ἔχουσα ὅπλα (Политика 1253а 33-34). Право на некажњено убијање с предумишљајем и са сигурне дистанције, легитимизација цивилних циљева (људска бића од породилишта до гробља, цркве и манастири, школе и болнице, мостови и фабрике, градске тржнице и тргови), смрт као урачуната ставка у профиту милитаризма, убијање деперсонализовано кроз видео-игру, фабрика смрти као индустрија забаве, моћ у пољу семантике да се масакри над невиним људским бићима именују ᾿колатерална штета᾿… – све се то покрива најплеминитијим побудама ᾿Заједничког Чувара᾿ као ᾿милосрдног анђела᾿ (а уствари је то пали анђео) и прикрива тоталном симулацијом рата. [᾽Заједнички Чувар᾽, Joint Guardian је назив NATO-удара против Југославије.] Медијска сатанизација жртве (а за жртву се бира неупоредиво слабији да не би било страха од одмазде) има за циљ да се жртви одузме право на жртву, па чак и право на самоодбрану. ᾽Јевреји᾽ се данас зову Срби. Првог дана нацистичког бомбардовања Београда, 6. априла 1941, потпуно је изгорела Народна библиотека Србије и у њој једини сачувани примјерак првог српског буквара из 1597, чији је аутор инок Сава из Паштровића, тада јеромонах дечански на Косову и Метохији. Последњег дана окупационог боравка у Београду, 19. октобра 1944, Њемци су поред осталих спалили и богату библиотеку универзитетског Математичког семинара. Да ли је онда пристојно да ми неко од оних који ме бомбардују у мојој сопственој земљи надмено приговори како не знам слова и бројеве? Чекајући Васкрс, 55 година након 1944, зар бих смио да бринем за окончање и штампање моје библиографије о предсократовцима, ма колико труда и времена да ме је стајала, а које је иначе намијењена превасходно стручњацима у Њемачкој, Енглеској, Француској, Италији, Сједињеним Државама? (Миланковић: “Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних.!”) Притиснут свакодневним убилачким и разарујућим успјесима 1100 NATO авиона, спремних на све осим на борбени ризик и одговорност за злочин, неочекивано сам почео да мислим о једној породичној ратној причи од прије мог рођења. Мој стриц Вуко Шијаковић (1919-1944) за вријеме Другог свјетског рата био је члан посаде авиона Либератор Б-24 “у саставу југословенског деташмана при 15. Аир Форсу”. Храбро се борио у савезничкој авијацији (добио је неколике медаље за храброст) и погинуо у заједничкој и праведној броби 18. августа 1944. – Да ли га је неки савезнички ратни стратег можда распоредио у ескадрилу која је оног Васкрса 1944. бомбардовала народ и градове у Србији и Црној Гори? Да ли га је неки савезнички ᾽милосрдни анђео᾽ убјеђивао како је доброчинство бомбардовати сопствени народ? (Била би то добра потврда исправности злог чина оних које смо, више не знам због чега, звали ᾽савезницима᾽.) Да ли је добио такву понуду (или наредбу!) од савезничких џентлмена? (За њих не знам, али сам за њега сигуран да то никад не би учинио. Ја знам своје претке.) Шта је мислио кад је сазнао да су његови саборци бомбардовали његов народ, окупиран од заједничког непријатеља? Да ли међу пилотима који нас бомбардују на Васкрс 1999. има потомака оних пилота с којима је летио мој стриц? Шта мисле о томе што сада раде? Да ли уопште мисле, или само притискају дугмад? – Не знам шта да радим са свим овим питањима. Знам да треба да се помолим Господу Васкрсломе да никад не будем у гомили која ће тражити да се неко разапне. О Васкрсу 1999. (Преузето из књиге проф. др Богољуба Шијаковића Пред лицем другог, Службени лист-Јасен, Београд-Никшић 2002, 332-336) Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Трибина ,,Бомбе на Васкрс: бомбардовање Београда 1944. године“
тема је објавио/ла Милан Ракић у Ваздухопловство
Као што је и најављено на нашем Форуму, у парохијском дому Вазнесењске цркве је одржана трибина на тему ,,Бомбе на Васкрс: бомбардовање Београда 1944. године“ Као што се са афише може видети, на трибини су говорили др Ненад Антонијевић из Музеја жртава геноцида и историчар Бојан Вићентић, из Музеја ваздухопловства на АНТ. Сала парохијског дома је била препуна. Не знам колико има места за седње, али је доста људи стајало. Тема је заиста изазвала велику позорност, с обзиром на низ текстова које портали "преписују" једни од других, додајући и одузимајући већ према "вајбу" своје публике, што се на крају заврши неком врстом митологизације која мало везе са истином има. Појањем Васкршњег тропара и уводном речју оца Арсенија је започело ово предавање. Први је излагао др Антонијевић из Музеја жртава геноцида који је подсетио на сва бомбардовања престоног града у његовој модернијој историји, тј. у 20. веку (премда је подсетио и на бомбардовање града које су предузели Турци након инцидента код Чукур чесме 1862. године). Потом је подсетио на бомбардовања у Првом светском рату 1914. и 1915. године, у Априлском рату, Савезничко 1944. године и на концу у смирај 20-ог столећа, НАТО агресију на нашу земљу. За мој укус превише епски, са видно слабим баратањем техникалијама (по њему је "испало" да су Швабе безмало биле "свеци" спрам Савезника гледе бомбардовања), односно већ стандардно што се олако прелази преко тога, а нема везе са истином - "Бомбардовали су болнице породолишта, додај по жељи..." Не нису бомбардовали болнице, породилишта, али су у "тепих" бомбардовањима ти објекти били захваћени или што је онај дегенер Џејми Шеј када су нас "лупали" 99-те причао да је то "колатерална штета"... Но добро, то је мој лични утисак, свакако подсећање на трагичну "судбину" Белог града кроз модерну историју (а да не идемо назад у њу) је болно... Предавање г-дина Вићентића је било право освежење! Освежење у мору већ поменутих текстова о Савезничком бомбардовању на Васкрс, из простог разлога што је са више аспеката захватио "проблематику", просто са позиције историчара и уз подршку институције из које долази (Музеј ваздухопловства). Суштина његовог излагања, конкретне теме гледе (бомбардовање Београда) је у питању - да ли је над Београдом морала да се употреби толика сила? С обзиром на то да Београд јесте био важан логистички центар Трећег рајха, али не (можда) и толико битан да се над њим морало предузети 11 авио-излаза у периоду април-септембар 1944. године, а у светлу (битних, али опет према њему не толико) потенцијала како немачких (њихове војне инсталације), тако и наших (привредни субјекти који су радили за Трећи рајх-првенствено фабрике авиона и ваздухопловна индустрија у Београду). Објаснио је правце деловања и примарне циљеве 15. ваздушне армије САД (Плоешти у Румунији те одређени циљеви у Бугарској, и нешто јужније нарочито у Грчкој), где су циљеви на територији Краљевине Југославије били од секундарног значаја и у великој мери су се дејства на њих изводила када су метеоролошки услови онемогућавали примарно дејство. Истакао је да су Савезничка бомбардовања, почев од 1942. године у својим депешама захтевала оба покрета отпора, тј. прво Драгољуб Михаиловић и ЈВуО, па после комунисти итд., али су она предузета тек након 1943. године односно капитулације Италије када су задејствоване Савезничке базе у јужној Италији одакле се могло "ићи" на Плоешти, односно након Савезничких сусрета на председничком нивоу (Техеран, Јалта), када су се они (Савезници) "окренули" подршци НОВ и ПОЈ и када се (отприлике) науштрб инвазије на Нормандију одустало од Балканске инвазије. Цитирао је летачке дневнике посада које су учествовале у мисијама над Београдом, говорио о врло високим нивоима лета са којих су ови дејствовали у страху од немачких "флакова", што је доводило до великих "расипања", промашаја и тиме - цивилних жртава. Такође је, изазван питањима присутних, говорио и о учешћу 4 авиона која је Рузвелт поклонио Југословенској војсци, тј. да ли су они били ангажовани над Београдом (махом се причало о Београду пошто је то била тема). Углавном и југословенске посаде су учествовале у бомбардовањима. Дотакао се и мисије "Халијард" тј. спасавања Савезничких летача оборених изнад територије Србије коју је у току годину дана, од јануара 1944. године до фебруара 1945. године спроводила ЈВуО под командом Драже Михаиловића. Говорио је о протестима које је југословенска влада упућивала Американцима због цивилних жртава, као и о одређивању појединих циљева од стране партизанског руководства те њихових инсистирања да се "поведе више рачуна" о цивилним жртвама у западним деловима земље. Тако је развејао и општи недостатак информација о томе да су страдали и западни делови Краљевине (Загреб, Сарајево, Ријека, Сплит, Задар, Пула, Марибор, Славонски Брод, Сисак,...), те чак и протестна писма која је Алојзије Степинац слао Енглезима због бруталних дејстава над Загребом... Веома освежавајућа прича која је неупућенима донела велики број нових сазнања и обећање младог аутора да ће Музеј у наредном периоду предузимати још оваквих трибина које ће бити "крунисане" и писаним зборником радова да би се колико толико унео неки ред међу оно чиме "бомбардују" таблоиди. У суштини, за стручну јавност ово није новина, али за ширу јавност и те како јесте и овакво предавање и даљи рад на истраживању америчких и енглеских архива треба и мора да допринесе истини. Након питања присутних (обухваћених у овом тексту - нисам појединачно "обележавао") и ирмоса "Светисја светисја Нови Јерусалиме...", дружење се наставило уз чашицу разговора. Све у свему, лепо дружење и одлично предавање-трибина. Жао ми је што није дошла и наша форумска братија која је била заинтересована за ову тему и изразила неку врсту "неверице" за нека моја писања @Milan Nikolic @Кратос првенствено; али и још неки. За потврду свега написаног, потрудио се и Петар Војиновић и Танго Сикс, Ваздухопловни Портал Србије-Т6, који је послао сниматељску екипу као медијску подршку, те ће ових дана на ЈуТјубу бити и снимак овог предавања, па ћу га када "изаће" пренети овде. Још једном хвала оцу Арсенију и свештенству Вазнесењске цркве, предавачима и свим присутнима који су увеличали овај скуп. -
Био је 25. октобар 1944. године, када сам оца испратио за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су 72 пилота, са рукама везаним жицом, одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини – сјећа се Душан Мандарић Споменик Стратиште Крајем октобра 1944. у селу Јабука код Панчева партизани су стријељали 72 пилота ваздухопловства Краљевине Југославије. Душан Мандарић, син Исе Мандарића, једног од убијених пилота, надаo се да ће формирање владине Комисије за проналажење масовних гробница у којима се налазе жртве комуниста из времена Другог свјетског рата, допринијети да се коначно сазна истина о судбини његовог оца, али ни та комисија није урадила ништа по овом питању. Након капитулације Краљевине Југославије, Иса Мандарић, пилот краљевског ваздухопловства, успио је после многих перипетија да се настани у Земуну, само дан прије него што овај град постао дио Независне државе Хрватске. Ту су Мандарићи преживјели четири тешке године окупације и дочекали ослобођење Београда. А само три дана касније, 23. октобра 1944, партизанска команда је позвала све старе пилоте краљевског ваздухопловства да се јаве у команду у Панчеву и помогну у ослобађању земље од окупатора. Иса Мандарић – Као човјек који је читав живот посветио авијацији, отац је био пресрећан. После четири године поново му се пружала прилика да лети. Био је 25. октобар када смо га мајка, брат и ја испратили за Панчево, не знајући да одлази у смрт. Недељу дана касније сазнали смо да су отац и још 71 пилот у ноћи између 29. и 30. новембра са рукама везаним жицом одведени на Стратиште код села Јабука, спуштени до Тамиша и ту стрељани. Дакле 72 пилота, све бољи од бољег, стрељани су без икаквог разлога, само зато што су у једном периоду служили краљу и отаџбини – сјећа се Душан Мандарић, који је тада имао осам, а његов брат десет година. Душанова мајка Десанка три пута је одлазила у Панчево, али за партизанску команду пилоти као да никада нису постојали. А онда је у кућу Мандарића дошао један човјек и рекао: „Немојте више трагати за мужем. Те ноћи кад је одведен на стрељање, био сам с њим у соби. Био је уплашен и уплакан јер код куће има жену и двоје мале деце. Ја сам се преко везе спасао.“ Више од шест деценија касније, јула 2007, Душан Мандарић је посјетио Историјски музеј у Панчеву и поднио захтјев да му се омогући увид у сву документацију из октобра 1944. Речено му је да Музеј о случају стријељаних пилота краљевске авијације не посједују никакву документацију. А након формирања владине комисије која је требало да прегледа архиве и утврди спискове убијених без суђења од 1944. до 1946, државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен изјавио је да ће се помно радити на случају стријељаних пилота, али од тога није било ништа. За утврђивање пуне истине о судбини 72 пилота залаже се и предсједник Ваздухопловног савеза Србије Лабуд Булатовић. А иницијатор читаве акције, падобранац и новинар Данко Васовић каже: – Позивам Владу и Парламент да учине све да се овим честитим људима барем обележи гроб и посмртно врате професионална и грађанска права. Да би створили једног пилота потребно је 24 године. А овде је ликвидирана читава класа. То ниједна земља није у стању да надокнади. Срамно је да се 73 године ћути о тако великом злочину. Ко је одлучивао о њиховом животу или смрти описује пилот Коста Аћин у свом дјелу „Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945″ страна 262. издато у Вашингтону године 1975. То је било Вијеће у саставу: Фрањо Пирц, пуковник Краљевског ваздухопловства, касније генерал Павелићеве НДХ а потом генерал и први командант ваздухопловства Титове Југославије; Божо Лазаревић, пилот, касније Титов генерал; Милан Симовић Зека, ваздухопловни наредник, касније генерал; те извјесни Гавро Шкриванић. У тој књизи још пише да су крајем 1944. официри краљевског ваздухопловства позвани да се јаве на дужност у Команду ваздухопловства у Земуну, одакле су пребачени на помоћни аеродром Лисичји јарак гдје су саслушавани и стријељани у близини Јабуке код Панчева. На том мјесту се данас налази споменик Стратиште посвећено Србима, Јеврејима и Ромима који су убијени од стране Њемаца, али никакво обиљежје не постоји за стријељане пилоте. Извор
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.