Претражи Живе Речи Утехе

Да ли памтите ове Христове речи, да ли сте размишљали да се оне односе директно и непосредно на вас? Зар имате мало тих “малих” које треба да чувате? Зар је мало у вас синова и кћери због којих лијете горке сузе? Зар има мало ваших развратних кћери и синова, лопова и хулигана? Много, много суза лијете над њима. Откуда то? Отуда што не памтите те Христове речи: “Пазите да не презрете једнога од ових малих”. И молитва ваша бива бесплодна. Зашто? Зато што није могуће преносити на Бога сопствене обавезе, јер сте сами били дужни да се бринете о вашој деци и да их васпитавате, да не чекате да то, због вашег нерада, испуни Бог. Ако ваш слуга не испуњава своју дужност и чека да је ви испуните, зар ћете почети да радите за њега, зар се нећете разгневити на лењог слугу? Шта желите ви од Бога, ако се сaми не трудите над вашом децом? Свети Јован Златоуст је изрекао страшне речи о онима који не васпитавају своју децу: “Родитељи који пренебрегавају хришћански да васпитају своју децу, гори су од децоубица, јер убице деце раздвајају душе од тела, а они и душу и тело бацају у геену огњену”. Тежак, тежак одговор ће дати пред Богом свако од вас, ко не брине о васпитању своје деце, такав тежак одговор, какав је осликан у Библији, у Првој књизи Царства где се говори о побожном јеврејском првосвештенику Илији, који је педесет година био судија народа израиљског. Уз њега се налазио, њему је служио Свети Пророк Самуило, тада још само дете. И једном, у сну, том светом детету Господ је заповедио да првосвештенику јави да га чека страшна казна Божија јер није бринуо о својој деци. А његова деца су били свештеници и својим безакоњем озлобили су народ и одвраћали га од Бога. Када су Јевреји доносили месо животиња за принос жртви Богу, тада су слуге тих несрећних свештеника бирали најбоље комаде меса из котла у коме се кувало за жртвоприношење и давали тим несрећним свештеницима. Чак су одабирали и сирово месо а на тражење људи, да прво принесу жртву, одговарали: ако не даш, силом ћемо узети. Видећи то и народ се одвраћао од жртвоприношења. За такво безакоње Господ није казнио само те свештенике, већ и самог првосвештеника Илију. Десила се и најезда Филистејаца на земљу израиљску и за време распламасале битке, тај 98-годишњи старац седео је у храму у очекивању вести са бојишта. Дошао је узбуђени, прашином прекривени гласник и рекао: “Твоје синове су били, а Ковчег Божији узет је у плен.” Чувши ту вест, првосвештеник је пао наузнак, сломио кичму и умро тешком смрћу. А Господ је јавио да ће се казна продужити над свим његовим родом. Ето видите, колико је страшно – цео његов род је потпао под казну јер првосвештеник Илија није задржавао синове своје од тешких грехова. То прети сваком од вас, ко буде био лењ за васпитање своје деце. А о онима који су свим срцем стремили да васпитавају своју децу у побожности, слушате на сваком јутрењу у 102. Псалму ове побожне речи: “А милост је Господња од века до века на онима који Га се боје, и правда је Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов, и памте заповести Његових да их извршују.” У векове векова благослов Божији на онима који васпитавају децу своју у побожности. Реците, шта ће бити са несрећном ћерком вашом, која се у младости предаје разврату, а затим, удајући се, рађа децу? Да ли ће благослов Божији бити на њој и на свој њеној породици? Не, не. Ту ће израсти непобожни, богопротивни род. У векове векова висиће проклетство Божије над онима, које нису васпитали у духу хришћанске побожности. Помислите, како је то страшно, како тешку одговорност носите пред Богом, ако не васпитате децу своју у хришћанском моралу. Како их треба васпитати? Као што су васпитавали своју децу древни хришћани, хришћани првих векова. Они су од најранијег детињства децу учили молитви, храму, постовима, црквеним Тајнама. Када су их учили писмености, учили су их по књигама Светог Писма. Никада нису дозвољавали детету да седне за сто и да почне да једе без молитве. Говорили су деци да свако дело, сваки корак хришћанина мора да почне крсним знамењем и молитвом. Када су поучавали своју децу бринули су се не само о општем образовању, о незнабожачкој мудрости, о изучавању философије, музике, наукама. Не, учили су их сасвим другим стварима. Учећи децу своју, они су се руководили дубоким, светим правилом: “Сматрали су несрећним човека који зна све, а не зна Бога, а блаженим оног ко зна Бога, макар не знао ништа друго.” Немојте мислити, да вам се тиме забрањује да децу вашу поучавате свим светским наукама, нипошто. Највећи Оци наши и Учитељи Цркве су се сами у младости веома усрдно предавали изучавању мудрости научној, философској. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти били су веома образовани људи свог времена. И ваша деца трба да буду образована, учена. Али важно је само да се њихово учење и васпитање не ограничавају само светском мудрошћу, мудрошћу овога света. Изузетно је важно да би се, заједно са тим, они поучавали постојаној побожности, да би се она, изучавајући науке увек сећала Бога, заповести Божијих, Христовог пута. Тада и само тада она неће заблудети на путевима мудрости људске, само тада ће моћи да изнад свега поставе мудрост хришћанску, познање Бога. Тако треба да учите вашу децу. А како сте дужни да их васпитавате, да у њима засађујете највишу моралност хришћанску? Пре свега, вашим примером, јер се деца васпитавају управо примером својих родитеља. Реците, да ли ће одрасти у чисте и добре људе деца, која у лицу својих родитеља виде најгоре примере неморала? Да ли ће чисте и целомудрене бити кћери ваше, ако им сами дате пример прељубе? Да ли ће бити чиста, неспособна за лоповлук деца ваша, ако их од тога не будете уклањали од најранијих година? Када синови ваши краду и пустоше баште, чупају туђе, не остављају плодове да сазру у вртовима и када долазе да се жале на њих, тада мајке спокојно одговарају – па шта, деца су мала, шта питају за њих? Господ ће вас питати! Питаће вас страшно, зашто сте дозволили деци да краду од најранијег узраста, зашто их нисте учили заповестима Божијим, зашто им нисте усадили уклањање и презир према лоповлуку и хулиганству? Тешки одговор ћете дати пред Богом за сваку саблазан, коју ће у вама видети деца ваша, за све свађе, хуле, празнословље, туче које се догађају пред њиховим очима. Ако сами тако поступате, чему ћете научити децу своју? Ево какве је страшне речи изрекао велики учитељ васељене, највећи од црквених беседника, Јован Златоусти, о родитељима који не уче децу своју добру, већ појачавају њихове лоше особине, страсти и безбожност: “Ви, као да се намерно старате да погубите децу своју, показујете им само оно што им је, ако чине, немогуће да се спасу. Ево погледај пре свега: “Тешко онима који се смеју”, а дајете деци вашој мноштво повода за смех. “Тешко богатима”, а ви се само о томе и бринете, да би се она обогатила; “тешко вама када почну добро о вама говорити људи”, а ви често губите сво своје имање ради славе људске; “који вређа брата свога крив је паклу огњеном”, а ви сматрате слабим и кукавицама људе који ћутљиво трпе увредљиве речи од других. Христос заповеда да се уклањамо од борби и расправа, а ви непрестано занимате децу своју тим злим делима. “Онај ко љуби душу своју”, рекао је Господ, “погубиће је”, а ви их на сваки начин увлачите у такву љубав; “ако не опраштате” говори Он, “људима сагрешења њихова, ни Отац небески ваш неће опростити вама”, а ви чак прекоревате децу, када она не желе да се освете увредиоцима. Христос је рекао да они који љубе славу, ако и посте, ако се моле, ако дају милостињу, све је бескорисно; а ви се само и старате да деца ваша задобију славу. И није лоше само то, што својој децу усађујете противно заповестима Христовим, већ и то, што хулите на добро, називајући скромност необразованошћу, кротост – кукавичлуком, праведност – слабошћу, смирење – сервилношћу, незлобивост – беспомоћношћу. Ви их усмеравате ка делима за која је Исус Христос одредио неизбежну пропаст; ви о њиховој души, као о нечему непотребном не бринете, а о ономе што је заиста сувишно, бринете као о неопходном и најбитнијем. Чините све, да би ваши син имао слугу, коња и најбољу одећу, а да би он сам био добар, о томе не желите ни да мислите; не – простирући до таквог степена бригу о дрвету и камену, душу не удостојавате ни најмање дела такве бриге. Све чините да би у дому стајала чудна статуа и да би кров био златан, а да би најдрагоценије дело – душа – била златна, о томе не желите ни да помислите”. Како је говорио Свети Јован Златоусти пре 1500 година, тако је неопходно рећи вам и сада, јер, зар и ви сада не васпитавате децу своју исто тако лоше, не усађујући им страх Божији? Зар не улажете све своје бриге да би својој деци пружили што је могуће бољи положај у животу, да би их поставили међу властодршце, богате и моћне? Зар не усађујете деци вашој да је у новцу моћ, да је неопходно задобијати велика знања ради богатства и безбрижном, угодном животу? А зар је то неопходно? Неопходно је управо супротно. Неопходно је деци усађивати презир према свему томе – новцу, богатству, слави, високом положају у друштву. Неопходно је привијати им љубав према чистоти, светости, побожности. А о томе се најмање бринете. Са васпитањем мале деце треба почети од самих пелена, јер се у најранијем узрасту деца лако предају свакој поуци. Њихова душа је мека, попут воска, на њој се утискује све што желите да утиснете – како ваши лоши примери, тако и побожне речи и сваки светли и чисти пример. Древни хришћани су од најранијег доба учили децу молитви и читању Светог Писма. А сада говоре – зар је то дечије занимање – занимати се псалмима? То је дело монаха и стараца, а деци је неопходно весеље и радост. Заборављате оно што је Свети Тихон Задонски рекао тако једноставно: “Мало дрвце, где га савијеш тамо ће и расти; нови суд ће одавати такав мирис, којим га будете испунили, уливајући у њега или смрадну течност или мирисну и чисту.” Ето, ако у душу малог детета будете уливали сваки смрад, она ће увек бити смрадна. Ако будете уливали мирис Христовог миомира, тада ће ваша деца увек мирисати пред људима, биће вам радости утеха. Вашим примером васпитавајте децу. О томе је прелепо беседио славни проповедник руски, архиепископ харковски Амвросије. Послушајте какве је једноставне речи, које проничу у душу он изговорио. “Када ни један члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве – када отац не излази из дома на свој посао не помоливши се пред Светим Иконама, и када мати не започиње ништа без крсног знамења – када и малом детету не дозвољавају да узме храну, док се не прекрсти – зар се тиме не уче деца да у свему моле за помоћ Божију, и да на све призивају благослов Божији, и да верују, да без помоћи Божији нема сигурности у животу, да без Његовог благослова нема успеха у делима људским? Не може остати бесплодном за децу вера родитеља, када они, при сиромаштву и проблемима, са сузама на очима говоре: “шта чинити? нека буде воља Божија”; у опасностима: “Бог је милостив”; при тешким околностима: “Бог ће помоћи”; при успеху и радостима: “слава Богу, Бог је дао”. Овде се увек и у свему исповеда Божија благодат, Божији промисао, Божија правда. Мајка, предмет целокупне љубави и нежности деце, стоји са побожним изразом и моли се пред иконом Спаситеља: деца гледају час на њу, час на икону – и није им потребно дугачко објашњење шта се догађа. Ето првог тихог часа богопознања. Ето првог и најважнијег часа побожности. Такве лекције можете и морате увек и у свему давати деци својој. Дужни сте да чувате децу од свега што је нечисто, лоше. Морате задржавати кћери од читања нецеломудрених, сладострасних романа, треба да тражите од њих да читају са расуђивањем; морате их задржавати од испразних призора, не дозволити им да се стално забављају и стално иду по биоскопима и позориштима. Морате их научити тихом и вредном домаћем животу. А још не треба да заборављате да је немогуће васпитати мало дете, никада га не казнивши. Морате памтити да највећу грешку чине они родитељи, који су заљубљени у своју малу децу, обожавају их, све праштају, никада не кажњавају. О таквима је премудри Сирах рекао: “Мази дете и оно ће те уплашити.” А ево шта говори наш велики Светитељ Тихон Задонски. “Некажњавани млади када одрасту, налик су на коње необуздане и бесне. Зато, хришћанине, љуби децу своју и кажњавај их. Нека их сада и боли тело, док су млади, да и ти не би боловао због њих срцем. Нека и плачу од тебе, да не би ти плакао од њих и за њих. Међутим, умереност у свему је похвална и потребна.” Неопходна је умереност у кажњавању, по речима Светитеља. Немогуће је кажњавати децу са гневом, са злобом, са мржњом. Неопходно је кажњавати са спокојством, љубећи; тада деца осећају ту љубав, осећају да су заслужили казну, и тада ће казна бити од користи и исправиће их. О таквом кажњавању деце многи од вас и не мисле и остављају некажњенима не само мале, већ и тешке преступе – чак лоповлук, хулиганство, чак блудни живот младих девојака. Видите, како огромни задаци стоје пред вама у делу васпитања деце, видите како су свете дужности мајке. Нема важније обавезе, нема теже одговорности пред Богом за мајке од доброг васпитања деце. Пред Богом ћете тешко одговарати и на сво потомство ћете навући гнев Божији, ако не будете бринули о васпитању своје деце. И мучићете се и плакати, плакати, гледајући на њих. И тако – “Пазите да не презрете једнога од ових малих”. Брините се увек о њима, дајте им увек светле примере побожности и тада ће благослов Господњи бити од века и до века на деци вашој и на вама. Свети Лука Војно-Јасеницки https://radiosvetigora.wordpress.com/2011/06/11/свети-лука-војно-јасеницки-о-васпитањ/#more-7283

Из штампе је изашао дванаести број пете серије часописа Глас Епархије нишке. Први број овог гласила штампан је 1899. године и сматра се епархијским часописом са најдужом традицијом излажења, али са честим прекидима континуитета у његовом објављивању. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, часопис излази квартално. Једино Својим славним Васкрсењем чудесни Господ нас је ослободио бесмислености, јер ни на небу ни под небом нема веће бесмислице од овог света без васкрсења, и нема већег очајања од овог живота без бесмртности. И ни у једном свету нема несрећнијег бића од човека који не верује у васкрсење мртвих, читамо у делу богословља, речи Преподобног Јустина Ћелијског, на почетkу часописа Глас Епархије нишке. Тема овог броја Васкрсење Христово. Глас Епархије нишке се једнако обраћа свима: православним и другим хришћанским верницима, академским личностима, интелигенцији, катихетама и другим просветним радницима, студентима, ученицима и онима који желе да се упознају са актуелним животом Цркве, као и свима који су жедни и гладни Речи Божје. Међу богословским темама су: Посланица епископу јерусалимском Макарију, Светог равноапостолног цара Константина Великог; Осуђени на бесмртност, Преподобног Јустина Ћелијског; Извор бескрајне Силе која спасава, протојереја Светислава Петровића; Беседа на натпис Дела Апостолских, Светог Јована Златоуста и Говор разним језицима, епископа Јована (Илића), преузето из Прегледа Епархије нишке за 1936. годину. Богословској теми припада и веома занимљив текст Сунчице Денић, професорке на Педагошком факултету у Врању, на тему симбола духовног подвига у биљном и животињском свету: Срна у изгубљеном рају оца Јустина и јасика монахиње Стефане: ... И данас је отворено питање, колико и шта могу симболи срна и јасика да значе нашем осећању и нашем разуму. И јасика и срна, али и цвеће. травке и биље, за које се везују отац Јустин и монахиња Стефана, знаци су својеврсног начина постојања. Духовно нас поучавају архимандрит Рафаил, игуман манастира Височка Ржана (разговор је водио јеромонах Нектарије (Ђурић) и старац Јустин из манастира Петру Вода у Румунији (са румунског је превела Данијела Станковић). На савремене теме из живота Цркве читамо текст Ми верујемо да је Исус Христос васкрсао, протојереја Андреја Ткачова (са руског превео лазар Поповић) и текст Смемо ли се надати спасењу свих?, Митрополита Калиста Вера (приредио и превео Ивица Живковић), из којег доносимо кратак део: "Има питања на која ни у којој мери на нашем садашњем ступњу знања не можемо д ати договор, а опет, колико год да нема одговора, не можемо избећи да та питања постављамо. Гледајући из прага смрти, ми питамо: како може душа постојати без тела? Каква је природа наше обестеловљене свести између нашег сада постојећег тела духовног (1. Кор 15.44) које ће праведни примити у будућем веку? најзад, не и најмање важно, питамо: Смемо ли се надати спасењу свих?" Из живота Цркве је свакако вредан пажње текст Законодавство цара Константина против корупције (Милица Станковић, проф. Правно-пословне школе у Нишу). Посебан значај редакција коју чине протојереј Дејан Јовановић, јеромонах Нектарије (Ђурић) и ђакон Далибор Мидић, посвећује објављивању архивске грађе и историјских чланака, које доприносе ближем упознавању богатог наслеђа ових крајева. Хришћански живот тако доноси Сећање на Проту Драгутина Ђорђевића Моравског Вук Караџића (1907-1999) које потписује Милош Павловић и текст о манастиру Светог Романа у Ђунису. Из прошлости су публикована два изузетна текста: Црква Светог Мине у Штави, протојереја Тихомира Танасијевића, Манастир Светог Јована Богослова у Поганову, Јелена и Мара - велике српске задужбинарке и текстови о латинским црквама у Епархији нишкој: латинска црква у Горњем Матејевцу, Орљану, Прокупљу и у Глашинцу. Поводом стогодишњице упокојења Горан Ћирић надахнуто пише о Јеромонаху Ксенофонту Живковићу (1880-1919) хиландарском монаху и протоепистату првом званичнику монашке државе Свете Горе, рођеном у пиротском пазару, под световним именом Коста, Кона Ђорђевић. Значајан део сваког броја Гласа Епархије нишке посвећен је верској настави. Разматрају се актуелни проблеми у верској настави и искуства вероучитеља у раду са школском децом, о чему говори презвитер Владимир Стевановић: "Господ је рекао: пустите децу к мени, јер таквих је Царство небеско". То спомињући треба увек да се присетимо - чисто срце и искрена жеља јесте оно што Господ очекује од нас. Када узмемо у разматрање да тога највише налазимо у дечјим срцима, уочићемо да је вероучитељ, већ онај који освећује њихове душе, освешћујући их и упућујући их на прави пут, пут љубави и васкрсења. У томе је лепота вероучитељског позива, да у младим душама, тек поораним њивама Господњим, засеје семе љубави, оно које се сеје као љубав према Богу, а рађа и развија животом који плодове љубави доноси и усмерава у свим рпавцима њиховог битисања. Та лепота је и главна сличност вероучитељског позива са свештеничким..." (Катихетска служба је припрема за свештеника, разговор водио Ивица Живковић) У истом делу часописа који је врхунски приређен и одштампан, је и текст Алексеја Алексејевича Заварина: Сви смо били наши - Једно сведочанство о верској настави у старом Нишу. У најновијем броју на две стране је објављен текст о активностима младих на Радио Гласу Епархије нишке који у сарадњи са Катихетским одбором Епархије, почев од 6. новембра 2018. године реализује емисију Млади у сусрет Христу. Приказима духовне литературе је посвећена значајна пажња те исцрпно читамо приказ Tематског зборника о православном монаштву , издавач: Центар за црквене студије Ниш 2019. Службени део часописа садржи изводе из летописа Епархије, попис служби и канонских посета Епископа нишког г. Арсенија чије уводно слово читамо на почетку часописа Глас Епархије Нишке који се обраћа вернима са Вером у Васкрслог Христа, вером апостола, вером отаца, вером мученика Цркве Божј, поздрављајући најрадоснијим поздравом Христос васкрсе! Уредник часописа теолог др Ивица Живковић Извор: Српска Православна Црква

Гошћа емисије ”Изабери веронауку” је Љубица Ковачевић, магистар дефектолошких наука, специјални педагог и катихета више од 15 година у школи за основно и средње образовање ”Милан Петровић” у Новом Саду, а ова школа још и носи назив ”Школа великог срца.” Ову школу похађају деца са посебним потребама, односно деца са различитим потешкоћама у развоју које могу бити привремене или трајне. Поред ових сметњи која деца имају, многа деца долазе из социјално угрожених породица, има деце која одрастају без родитељске бриге, деца која су одгајана у дому или болници. Како изгледа рад, учење и дружење са децом кроз верску наставу, говорила нам је данашња гошћа. Аутор и водитељ емисије: Драгана Машић.

ПОВОД Повод за изговарање параболе је молба једног непознатог човека Исусу да преузме улогу судије у једном имовинском спору између два брата (Лк 12, 13–15). Исус је у народу цењен као мудар учитељ и није било чудно да се од једног писмознанца потражи да просуди по сличним питањима. Исус одбија да у имовинском спору преузме улогу судије (Лк 12, 14). Он себе не види као писмознанца који треба да одлучује у таквим споровима. Немогуће је да Он расуди шта коме припада од имовине, пошто је Његов став по том питању већ познат: „Свакоме који тражи од тебе подај, и који твоје узме, не тражи од њега“ (Лк 6, 30). Његова коначна реч гласи: „Гледајте и чувајте се од сваке грамзивости, јер нико не живи тиме што је сувише богат“ (Лк 12, 15). У античком свету осуда похлепног богатства није непозната. Један фрагмент јелинског песника Пиндара гласи: „О смртниче јадни, како у ветар говориш и о ситним ситницама збориш, хвалећи богатство“. У сваком случају, Исус за повод приче о безумном богаташу узима управо спор око имовине између два брата. ПРИЧА Прича о безумном богаташу представља једног човека коме стицање иде од руке. Његови усеви су толико обилни да нема где да их смести. Он одлучује да поруши житнице и сагради нове, веће. У њих ће сместити сва своја добра. Тада ће моћи да каже својој души да добара има за много година и да сада може да се опусти, да једе, пије и весели се. Његови планови бивају поремећени једном интервенцијом одозго. Бог га назива безумним, најављује да ће иста та душа којој је обећан спокој још исте ноћи бити узета од њега. Коме ће онда припасти све што је стекао? Господ Исус завршава причу констатацијом: „Тако бива ономе који себи стиче благо, а не богати се Богом“ (Лк 12, 21). После приче следи низ упутстава ученицима како да се опходе према материјалним добрима (Лк 12, 22–59). ТУМАЧЕЊЕ Ова парабола отвара питања: зашто је богаташ безуман? Шта је он то учинио да заслужи ову сурову казну? У чему је његов грех? Зар није у човековој природи да стиче и обезбеђује своју будућност? Поједини тумачи сматрају да је богаташева идеја да поруши мање житнице и сагради веће безумна, претерана и да се његова безумност у ствари састоји у његовој похлепи. Међутим, опште људско искуство говори да је његова реакција све, само не безумна. Она је природна последица новонастале ситуације: обиље усева треба негде сместити и његова идеја да поруши старе житнице и сагради нове је сасвим реална. Цела парабола се састоји из једног монолога који се потом претвара у монолог унутар монолога. Богаташ размишља у себи и разговара са својом душом. То указује на потпуну концентрисаност богаташа на самога себе. Он прави планове сам са собом, постоји само он. Сав његов труд има за циљ да себи омогући леп и пријатан живот. У Посланици Јаковљевој описује је слична ситуација (Јак 4, 13–15): „Слушајте сад ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у овај или онај град … Ви који не знате шта ће бити сутра. Јер шта је ваш живот? Он је пара која се замало покаже, а потом је нестане. Уместо да говорите: ако Господ хоће и живи будемо, учинићемо ово или оно.“ У сваком случају, у своје сопствене планове заробљени богаташ, највероватније у сну, добија посету. Бог га назива безумним и најављује његову смрт исте ноћи. Он ће морати да положи рачуне за свој живот. А како је водио и планирао да води свој живот јасно је: душа треба да се опусти, једе, пије и ужива у животу. То су познати принципи хедонистичке животне философије. Они су познати из бројних докумената античког света, нарочито њима обилују гробни натписи. Апостол Павле јасно критикује хедонизам као животну философију: „Ако мртви не устају, да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети“ (1Кор 15, 32). Безумност богаташа је двострука. Она није у његовим плановима, него у начину како их прави. Он сматра да су његов живот и његова будућност у његовим рукама. Надаље, стицање добара има за циљ само његова уживања. Управо супротно томе, Господ Исус захтева од оних који му следују: „Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи торбе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари“ (Лк 12, 33). КОЈИ ЋЕ СЕ БОГАТАШ СПАСИТИ? Око 200. године александријски учитељ Цркве Климент Александријски написао је једно дело под називом: „Који ће се богаташ спасити?“. Ово дело је јединствено у античком свету. Ниједан прехришћански аутор није дошао на идеју да се бави овом темом. Ово питање је на свет донео тек Исус из Назарета. Његове речи су те које су Климента и његову заједницу суочиле са питањем вечне судбине богаташа. Вредно је приметити да Климент не пита „Да ли ће се богаташ спасити?“, већ „Који ће се богаташ спасити?“. Већ та формулација сама по себи говори да постоји могућност да се богати спасу. Климент сматра да је богатство по себи неутрално, исто као и сиромаштво по себи. Оно што је пресудно је став према једном или другом. Климент надаље сматра да у хришћанском контексту богатство има смисла само када се ставља у службу ближњима. Тумачећи Лк 16, 9, Климент закључује „да је свака имовина коју неко користи само за себе и не ставља је на располагање потребитима, у суштини неправедна.“ У овом смислу треба разумети и причу о богаташу која није просто прича о богатом човеку, већ управо прича о безумном богаташу који своју имовину умножава само за себе и сопствене потребе, губећи из вида пролазност и крхкост свеколико земне егзистенције.