Претражи Живе Речи Утехе

Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим. Сећање на великог архијереја и светитеља Српске Цркве Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1878. године, где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаила упућен је 1900. године у Русију гдје је ступио у кијевску Духовну академију коју завршава 1904. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Немачку и ступио на Универзитет у Берлину, где је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, где је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта. Замонашио се пред свршетак богословије (1898.) и добио јерођаконски чин. Године 1907. постављен је за наставника Богословије у Београду, где остаје до половине 1909. године, а онда као питомац Министарстава просвете и црквених послова упућен је у Француску ради продужења студија. У Паризу се образовао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. На измаку 1910. године прешао је у Женеву као студент тамношњег Универзитета. У Женеви је остао до објаве Балканског рата у јесен 1912. године када се вратио у Србију и ставио на располагање својој Цркви и Отаџбини. Изабран је и хиротонисан за Епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године. Како је стицајем прилика Ниш постаје престоница Србије (1914-1915.), то је епископ Доситеј, као епископ нишки, постао центар свега доброчинства и милосрђа. Трагичне 1915. године остао је са својим свештенством и народом у Нишу и био интерниран од Бугара. По свршетку Светског рата, у јесен 1918 године враћа се у своју епархију. У својству подпредседника Средишњег Архијерејског Сабора учествовао је у преговорима са Цариградским Патријаршијом на стварању јединства Српске Православне Ццркве и њеном уздизању на степен обновљене Патријаршије. У доба великог покрета у Чехословачкој и Поткарпатској Русији, ишао је тамо као делегат Српске Православне Цркве, где је остао три године. Исто тако као делегат Српске Православне Цркве био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској и другим местима. Говорио је одлично руски, чешки, немачки и француски језик. Одликован је орденом Светог Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, орденом Карађорђеве звезде 4 степена, орденом Бијелог орла 4 степена и орденом Црвеног крста, руског и југословенског. Изабран је 1932. године за првог митрополита Епархије загребачке у Загребу а на Цвети, 9 априла 1933. године, свечано је устоличен. Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новооснованој Митрополији загребачкој поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи као што је град Загреб. Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10.априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: "Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде". Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења "милосрдне сестре" свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, "Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд". У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945 године, од тешких последица злостављања. * извор: Слободан Милеуснић "Духовни геноцид 1991-1995 (1997)" Београд 1997., Драгослав Страњаковић " Највећи злочин данашњице: (патње и страдање српског народа у Независној држави Хрватској од1941-1945.) /Одбор Томе Максимовића/ ; види о митрополиту Доситеју "СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ 1941-1945. Вељко Ђурић Мишина, Ветерник 2002. год. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник. Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост патријарх српски Иринеј је дана 19 марта 2020.г. поставио монахињу Теодору, досадашњу намесницу, за пету по реду игуманију манастира Ваведења Пресвете Богородице у Београду. Игуманија Теодора, крштено име Јелена, рођена је у Београду 1967. године, на дан светих Божјих угодника Теодора Освећеног, великомученика Теодора Вршачког и мученика Вукашина Јасеновачког. Родитељи су родом из Бањалуке, престонице садашње Републике Српске. Прадеда по оцу Милан био је солунац. Деда по оцу Петар био је затворен неколико година у Аушвицу. Деда по мајци Јелисије убијен је зверски од усташа управо на празник Ваведења 1941. године. Због службе оца породица игуманије Теодоре преселила се у Београд. Расла је у верујућој породици. Учила је Дванаесту гимназију у Београду и намеравала да упише драмску или ликовну академију. Али је Господ све уредио другачије. У својој 23. години, сазнавши да девојке могу да студирају на Православном богословском факултету, са одушевљењем уписује богословске студије. На том факултету тада су професори били епископи: Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Амфилохије Радовић, Данило Крстић и Игњатије Мидић, и академик проф. Владета Јеротић. Мати Теодора је дипломирала на Богословском факултету. Као студент теологије певала је три и по године у хору професора црквеног појања Предрага Миодрага у цркви Светог Марка. У сестринство манастира Ваведења примила ју је игуманија Агнија Дмитровић, монахиња ретке духовности и културе. Одличан педагог и појац, била је и изванредан сопран. Блаженопочивши патријарх Павле је 2000. г., на празник Рођења Светог Јована Претече, у чин расе замонашио послушницу Јелену давши јој име Теодора по жељи њене старице-игуманије Агније. Патријарх српски Иринеј је на бденију уочи Преподобне Мати Ангелине Српске 2018. године, у време схиигуманије Анастасије, у чин мале схиме замонашио монахињу Теодору и монахињу Нектарију (мајку игуманије Теодоре) са именом Нина у част Светог равноапостолне Нине Грузијске. Дуго година је обављала послове у вези са администрацијом, изградњом, као гостопримац, послове кореспонденције, бавила се свим техничким питањима која се тичу манастира, држала часове црквенословенског језика, црквеног појања, припремала књиге за штампу и дискове с духовном музиком. Први диск са појањем мати Теодоре издао је манастир Свете Јелисавете у Минску 2007. године, на другом диску су песме јеромонаха Романа Матјушина које пева на српском језику. Игуманија Теодора је велики љубитељ акварела, калиграфије, цртежа, сликања. Пише прозу, воли поезију. Изучава историју, језике, ретке занате и технике разних предмета ручне израде. Једно од њених послушања годинама је и у Резиденцији Српског патријарха. Црквено појање учила је на Богословском факултету и у хору храма Светог апостола Марка код проф. Предрага Миодрага, као и касније у певници уз игуманију Агнију и игуманију Анастасију. По благослову митрополита Амфилохија, још као послушница, Јелена написала је два рада. Један је о „Првој српској игуманији Меланији Кривокућин“, а други „Педагошки допринос у Цркви игуманије враћевшничке Ане Аџић“. Била је келејница игуманији Агнији Дмитровић и схиигуманији Анастасији Савковић. Духовно руководство игуманија Теодора нашла је у личностима својих игуманија, као и у српским и руским духовницима и подвижницима. Монахиње манастира Ваведења су у монаштву по 60-70 година. Богато духовно искуство и богослужење, боравак руских монахиња од оснивања манастира дало је посебан акценат на живот манастира Ваведења. Мати Теодора је постављена за намесницу манастира Ваведења 30. марта 2012. године. У децембру 2012. године на трибини коју организује црква Светог Трифуна са Топчидерског гробља у сали Општине Вождовац, мати Теодора била је позвана да говори о „Препороду српског женског монаштва“. Затим, у априлу 2013. године узима учешће на трибини „Хришћанка у свету“. Године 2013. на празник Богојављења у Санкт-Петербургу у Русији добија Сверуску православну књижевну награду Светог благоверног кнеза Александра Невског за „допринос у развоју руско-српске културне размене“, која јој је уручена у Свето-Тројичној Александро-Невској лаври. Патриотска организација „Српски код“, у сарадњи са Руским институтом за стратешка истраживања под руководством администрације председника Руске Федерације Владимира Путина и Фондом „Наслеђе“ из Москве, реализовала је у Сремским Карловцима од 26. до 30. маја 2016. године пројекат под називом „Белогардејци у Србији - Руски дани у Војводини“. Пројекат је посвећен очувању успомене на руску емиграцију у Србији. Пројекат је подразумевао обнову руског гробља у Кикинди и постављање споменика који је израђен у Русији, постављање спомен-плоче и крста игуманији Јекатарини (Јефимовској) у манастиру Ново Хопово, као и одржавање конференције у Сремским Карловцима под називом „Руска бела емиграција у Србији и меморијал у Кикинди“. У оквиру шире руске делегације, учесници овог догађаја били су генерал-потпуковник др Леонид Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживања; митрополит тјуменски и тобољски Високопреосвећени Дмитриј, депутати Државне думе и потомци белогардејаца из Русије и света. На позив представништва Руског института за стратешка истраживања (РИСИ, Москва) монахиња Теодора је 29. маја 2016. године учествовала са својим рефератом «О вкладе русского монашества в возобновление женского монашества на Фрушской Горе и в Сербии» («Допринос руског монаштва у обнови женског монаштва на Фрушкој гори и у Србији»). У крипти храма Светог Саве у децембру 2016. године, по храмовној слави Ваведења Пресвете Богородице, мати Теодора је, по благослову игуманије Анастасије, организовала духовно вече - академију посвећену 80-годишњици постојања и мисије манастира Ваведења. На позив уредника радија Слово љубве и ТВ Храм, мати Теодора је гостовала у неколико емисија. У парохијском дому Светог Саве током Великог поста 2016. године одржала је предавање на тему „О смислу живота“. На позив поглавара Пољске Православне Цркве митрополита Саве, монахиња Теодора је учествовала од 4. до 5. септембра 2017. године на Међународном симпосиону о монаштву са рефератом и темом по благослову и жељи митрополита Саве «Српско монаштво». Симпосион је одржан у мушком манастиру Јаблочино. По благослову Епископа врањског Пахомија, Свеправославно друштво „Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски“ Епархије врањске организовало је 7. октобра 2017. године симпосион међународног карактера „Монаштво у Српској Православној Цркви данас“. Том приликом позвана је и монахиња Теодора, намесница манастира Ваведење да прими учешће са рефератом на тему „Обнова српског женског монаштва – кувеждинско сестринство“. По благослову Патријарха српског Иринеја, мати Теодора је 2017. године радила на издавању књиге јеромонаха Романа Матјушина „Тамо је моја Србија“ на српском језику. Ова књига је настала 1999. године приликом очеве посете бомбардованој Србији као његове забелешке са тог пута. А 2018. године приредила је издање „Псалтира“ са упоредним текстом на црквенословенском језику и српским преводом еп. Атанасија Јевтића. Сестринство манастира Ваведење се бавило и бави се шивењем, златовезом, плетењем, издавањем књига и музичких дискова духовне садржине. По благослову патријарха Иринеја, у манастиру је отворена школа црквенословенског језика „Чувари светог језика“ у част Светих равноапостолних Кирила и Методија. Затим, школа црквеног појања и литургике за све оне који желе да уче црквено појање са правилом, како би могли да учествују у богослужењима где год да се налазе или у својим парохијским храмовима. Посебну бригу и време мати Теодора посвећује својим старијим и болесним монахињама, као и многим вернима којима је потребна реч утехе, подршке, поуке. Деца и млади су посебна тема и област којa je мати Теодори изузетно важна и којој је посвећена. Манастир Ваведење је света обитељ, повезана је са многим православним светим обитељима, манастирима, монаштвом, свештенством Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Румуније, Грчке, Пољске и осталих земаља на свим континентима. Многи верници из других помесних Цркава долазе овде, као што и сестре Ваведења узврате посете када су у могућности. Духовне и пријатељске везе су градиле претходне четири угледне и врлинске игуманије манастира Ваведења. Ту традицију чува и негује и игуманија Теодора са сестрама и верним народом који се окупља у овој великој београдској светињи. Извор: Инфо-служба СПЦ

Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим. Сећање на великог архијереја и светитеља Српске Цркве Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1878. године, где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаила упућен је 1900. године у Русију гдје је ступио у кијевску Духовну академију коју завршава 1904. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Немачку и ступио на Универзитет у Берлину, где је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, где је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта. Замонашио се пред свршетак богословије (1898.) и добио јерођаконски чин. Године 1907. постављен је за наставника Богословије у Београду, где остаје до половине 1909. године, а онда као питомац Министарстава просвете и црквених послова упућен је у Француску ради продужења студија. У Паризу се образовао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. На измаку 1910. године прешао је у Женеву као студент тамношњег Универзитета. У Женеви је остао до објаве Балканског рата у јесен 1912. године када се вратио у Србију и ставио на располагање својој Цркви и Отаџбини. Изабран је и хиротонисан за Епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године. Како је стицајем прилика Ниш постаје престоница Србије (1914-1915.), то је епископ Доситеј, као епископ нишки, постао центар свега доброчинства и милосрђа. Трагичне 1915. године остао је са својим свештенством и народом у Нишу и био интерниран од Бугара. По свршетку Светског рата, у јесен 1918 године враћа се у своју епархију. У својству подпредседника Средишњег Архијерејског Сабора учествовао је у преговорима са Цариградским Патријаршијом на стварању јединства Српске Православне Ццркве и њеном уздизању на степен обновљене Патријаршије. У доба великог покрета у Чехословачкој и Поткарпатској Русији, ишао је тамо као делегат Српске Православне Цркве, где је остао три године. Исто тако као делегат Српске Православне Цркве био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској и другим местима. Говорио је одлично руски, чешки, немачки и француски језик. Одликован је орденом Светог Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, орденом Карађорђеве звезде 4 степена, орденом Бијелог орла 4 степена и орденом Црвеног крста, руског и југословенског. Изабран је 1932. године за првог митрополита Епархије загребачке у Загребу а на Цвети, 9 априла 1933. године, свечано је устоличен. Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новооснованој Митрополији загребачкој поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи као што је град Загреб. Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10.априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: "Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде". Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења "милосрдне сестре" свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, "Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд". У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945 године, од тешких последица злостављања. * извор: Слободан Милеуснић "Духовни геноцид 1991-1995 (1997)" Београд 1997., Драгослав Страњаковић " Највећи злочин данашњице: (патње и страдање српског народа у Независној држави Хрватској од1941-1945.) /Одбор Томе Максимовића/ ; види о митрополиту Доситеју "СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ 1941-1945. Вељко Ђурић Мишина, Ветерник 2002. год. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник. Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота