Претражи Живе Речи Утехе

Човеку који први пут чита Нови завет може бити тешко да схвати како се Божја сила може остварити у људској слабости. Ово изгледа парадоксално, па чак и апсурдно, али у ствари ова изјава садржи најдубље значење. "...довољна ти је благодат моја, јер се сила моја у слабости показује (2. Кор. 12, 9) – изговорио је Господ апостолу Павлу. Свети Јован Златоусти је писао да је свети Павле био висок око један и по метар; такође знамо да је имао болест која му је нанела непријатности и патње – према неким тумачима, гнојни коњуктивитис, толико тежак да су његови суверници били спремни да им изваде очи и дају их (видети: Гал. 4, 15) . А када замислите човека стално сузних очију, који је тучен моткама, који се туче са неким животињама, који упада у бродолом, који је послат у затвор, али га ништа не може зауставити у делу евангелизације, постаје јасно како се Божанска сила може појавити у слабости. Сви добро знамо шта је слабост. Али у исто време, већина нас још увек нема довољно разумевања шта је људска слабост и исправан однос према њој, јер да има, онда би се и у нашој слабости непрестано остваривала сила Божија на потпуно опипљив начин. Знамо и понекад јасно осећамо да благодат подржава сваког од нас у стању постојања – као што струја напаја електричну сијалицу и она сија. Ипак, ми не чинимо никакве задивљујуће подвиге попут подвига апостола Павла. Шта нас спречава да слабост трансформишемо у снагу? Слабост - пријатељ или непријатељ? Пре свега, мора се рећи да већина наших слабости нису само слабости, већ грешне навике којима се препуштамо. После пада, ум, осећања и воља човека били су оштећени, а самим тим и слаби. Можемо да се сетимо многих ситуација када нам је било тешко да превазиђемо себе, да силом воље натерамо себе да урадимо оно што треба, када нам није било лако да се обуздамо од непотребних емоција, када нам је било тешко да се концентришемо током молитвеног правила. Али поента није у овим тешкоћама, већ у томе како се према њима односимо: најчешће смо склони да се правдамо овом несавршеношћу и слабостима наше природе: „Ко је без греха? Како да се не понашам грешно, ја сам слаб човек.” А у исто време, ако неко таквој особи каже да је у ствари безвољан и слаб, то ће изазвати буру негодовања, јер дубоко у својој души он себе не сматра таквим. И постаје јасно зашто човек не прераста себе у овој слабости, зашто се испоставља да је неспособан за било шта добро. И овде треба говорити о томе шта је уопште људска моћ. Уопштено говорећи, на свету нема апсолутно јаких људи: у сваком тренутку човек може да се сусретне са нечим што је изнад његове снаге. Штавише, чим особа почне да себе сматра заиста снажном, врло често се сусреће са нечим сличним. Мислим да је права људска снага заснована на томе да је човек свестан одређене дужности. За хришћанина је ово, наравно, хришћанска дужност – потреба да се понаша како је Христос заповедио. Ако човек има осећај дужности, који је за њега већи од његове слабости, у тренутку тешког искушења он може да издржи оно што му се чинило немогућим. Ово је универзални закон, чије дејство видимо у животима неверника: у историји човечанства има много примера када су људи гинули за идеју, за своја веровања, која немају никакве везе са религијом, а посебно са хришћанством. Када се до краја залажеш за нешто што је важније од свих земаљских добара, ти побеђујеш своју људску слабост. То се може рећи и овако: колико је човек спреман да победи своју слабост, то ће бити јачи. И зато, не схватајући да си слаб, немогуће је бити јак. И не само да треба да будете свесни, већ и да видите своје слабости, а не да се од њих ограђујете илузијама. Можемо се носити са недостацима, само ако их упознамо. А ово је, иначе, још једна важна ствар: да бисте уз Божију помоћ прерасли ову или ону слабост и научили да јој пркосите, морате је сматрати својим правим непријатељем. Морамо да отргнемо од себе наше страхове, наше „не могу, нећу, нећу“, са којима смо срасли, и који никако нису безопасни за друге као и за нас саме – јер све то паразитира на најбољем у нама, спречава нас да откријемо оно што је у нама од Бога. Само Бог зна докле смо стигли Тек када човек схвати да заиста ништа не може без Бога, у њему почиње то сазнање своје слабости, које постаје за њега извор снаге. Нажалост, често верници замишљају непријатеља нашег спасења као превише меканог. Чини им се да ако, када наиђу на нешто духовно претеће, заузму подређени, неактиван положај, непријатељ ће бити дирнут овом сликом и ослабиће своје нападе. Напротив, страсти ће почети да делују у нама десетоструком снагом, јер се наш непријатељ може задовољити само једним – нашим коначним уништењем. Како човек може постићи, да с' једне стране буде активан, а с' друге, да увек буде спреман, као апостол Павле, да каже: Нећу се хвалити собом, осим у слабостима својим (2. Кор. 12 : 5)? У ствари, ту нема никакве контрадикторности: чим човек у животу крене путем чињења и испуњавања заповести Јеванђеља, схвата колико мало може. Ово је животни пут који је попут траке за трчање: идеш негде, ходаш, навикаваш се на оптерећења и чак као да све више јачаш, али под твојим ногама је платно које се креће у супротном смеру. Ти убрзаваш – и оно такође убрзава, и само Господ може да цени твој труд, само Бог зна колико си заправо прешао. Дакле, не можемо судити онима око себе, колико су напредовали ка Богу, колико су учинили у свом духовном животу. Једини критеријум који нам је доступан и који морамо да применимо, пре свега на себе, јесте да се исправан хришћански живот увек остварује унутрашњим снагама. Живети до границе својих могућности не значи понашати се као древни подвижници - остати без сна целе ноћи, јести бајат хлеб... Говоримо о нашем односу према обичним, свакодневним околностима живота: колико смо у њима брижни, срдачни и храбри. Господ зна са које тачке је кренуо свако од нас, а Њему није важно шта смо постигли, већ колико нам је било болно и тешко и колико смо се трудили, упркос томе. И ако то стално имамо на уму, нећемо се ни обесхрабрити ни очајавати због својих слабости, већ ћемо чинити све што је потребно са надом да ће нам Господ дати снагу која ће надокнадити недостатак наше сопствене. игуман Нектариј Морозов https://pravoslavie.ru/121459.html

И на крају се испоставља да је човек изгубио саму способност да воли другог истинском љубављу и да нема снаге да живи заједно с другим делећи радости и савладавајући тешкоће. Нема снаге ни за васпитавање деце, ни за то да се даје жени и деци, због тога што се формира слика живота само ради себе. Тако данас поступају и мушкарци и жене и ствара се утисак да је породица нека застарела институција која у данашњим условима више не функционише. Ако све ове лажне, опасне и греховне идеје заиста униште породицу, будућност људског рода ће постати непредвидива, зато што се у породици гради морални темељ човека, формирају се идеали, стиче се прво искуство љубави према ближњима, прво искуство пожртвованости и самоограничења, без којих нема љубави, истакао је поглавар Руске Православне Цркве. Извор: православие.ру Вести из сестринских цркава