Претражи Живе Речи Утехе

Новака Ђоковић је освојио рекордни осми Аустралиан опен. Ђоковић од понедељка неће бити само најбољи српски, већ и најбољи светски тенисер. Ђоковић је титулом на Аустралијан опену обезбиједио повратак на прво мјесто АТП ранг-листе. Новак је у финалу савладао Доминика Тима резултатом 6:4, 4:6, 2:6, 6:3, 6:4 и тако дошао до осмог трофеја из исто толико финала у Мелбурну Најбољи српски тенисер Новак Ђоковић игра против Доминика Тима финале Аустралијан опена, првог гренд слема у сезони. Дуел Ђоковића и Тима почео је нешто после 9.30 по средњоевропском времену. Историја, рекорд, шампион, најбољи на свијету: НОВАК ЂОКОВИЋ! WWW.IN4S.NET Новака Ђоковић је освојио рекордни осми Аустралиан опен. Ђоковић од понедељка неће бити само најбољи српски, већ...

Пише: Владислав ЂОРЂЕВИЋ Заступам тезу да је Србија европски и светски шампион у феминизму. Теза добија потврде са свих страна. У среду 6. децембра 2017. на ТВ Хепи (TV Happy) др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије (ИЕС), изјавио је: „Србија је водећа данас у Европи по броју бракоразводних парница у којима се аутоматски женама додељује [дете]. У преко 80 посто случајева аутоматски се старатељство додељује женама.” По боју додељене деце мајкама Србија је европски и светски шампион у феминизму. По броју оптужених и санкционисаних мушкараца за „насиље у породици”, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. Наравно, у већини случајева оптужбе су лажне. По броју абортуса – а њих је око 20.000 годишње – Србије је такође европски и светски шампион у феминизму. По броју развода, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. По броју самаца, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. По стопи рађања, тј нерађања деце, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. По малом „доходовном јазу”, Србија је на другом месту у Европи, одмах иза Румуније. Дакле, Србија је по малом „доходовном јазу” на високом другом месту у Европи. По броју „посланица” у Скупштини, Србија је у врху у Европи и свету. Oд 250 посланика у Скупшини жена је сада 91, тј. 36 посто. По броју министарки у Влади, Србија је у врху у Европи и свету. Жене министарке чине 25 посто свих министара у Влади. По броју и утицају радикалнофеминистичких организација, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. Радикалнофеминистичку агенду заступа сама потпредседница Владе Зорана Михајловић, уједно и председница радикалнофеминистичког „Координационог тела за родну равноправност”. Радикалнофеминистичку агедну форсира и Марија Обрадовић, председница Женске парламентарне мреже. Радикалнофеминистичку политику подржава Маја Гојковић, председница Скупшине Србије. Наравно, Бранкица Јанковић, повереница за „заштиту равноправности”, такође је радикална феминисткиња. На челу државе су радикалне феминисткиње. Радикални феминизам је постао политика свих државних институција. Победила је радикалнофеминистичка политика „родног главнотоковања” (gender mainstreaming). По броју жена у државним институцијама, Србија је изнад европског и светског просека. По томе смо водећи. По броју жена запослених у судовима, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. Врховни касациони суд је 30. маја 2016. имао 37 чланова, од тога 21 жену и 16 мушкараца. Бивши председник Србије Томислав Николић 17. децембра 2016. именово је 5 судија Уставног суда, од тога 4 жене и 1 мушкарца. У врху судства годинама доминирају жене. Тако је 2009. председница Уставног суда била једна жена (Боса Ненадић), председница Врховног касационог суда такође жена (Ната Месаровић), министарка правде у Влади такође жена (Снежана Маловић), а председница Друштва судија Србије такође жена (Драгана Бољевић). Данашња председница правде је Нела Кубуровић, радикална феминисткиња. У целини узев, у тужилаштвима и судовима ради дупло више жена него мушкараца, а већина њих су радикалне феминисткиње. По броју жена запослених у здравственим установама и центрима за социјални рад, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. У тим установама ради четири пута више жена него мушкараца. Можда радикалних феминисткиња нема много у здравственим установама, али су зато то скоро све у центрима за социјални рад. По броју запослених жена у просвети, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. У предшколским установама у Србији ради 96 посто жена и 4 посто мушкараца. У основношколским установама у Србији ради 88 посто жена и 12 посто мушкараца. У средњошколским установама у Србији ради 65 посто жена и 35 посто мушкараца. На вишим школама и факултетима ради 53 посто мушкараца и 47 посто жена. У целини узев, у школском систему Србије преко 67 посто запослених су жене. Многе од њих су радикалне феминисткиње. По броју запослених жена у војсци, Србија је такође европски и светски шампион. У Војсци Републике Србије запослено је 32 посто жена. Многе неће рећи за себе да су радикалне феминисткиње, али ће се тако понашати. Обична је предрасуда да је Србија врло патријархално друштво. Заправо, Србија спада у ред најнепатријархалнијих држава на свету. Многим женама је тешко и ја саосећам с њима. Али то није зато што је Србија врло патријархална држава, него управо зато што је европски и светски лидер у феминизму!

Човек који је Србији донео толико титула, чија каријера захтева — па и да за земљу није урадио то што је урадио — поштовање, не заслужује хорско посипање ђубретом. Ма колико то био део, не само српске, навијачке субкултуре. Жељко Обрадовић цепач. Тако су га прозвали још у Чачку, јер је давао кошеве, а лопта не дотакне обруч. Такав погодак се у овом спорту назива цепање (мрежице). Отуда надимак Жоц. И тај надимак Обрадовић играч, а поготово тренер, оправдава деценијама. Енергија. Неуништива енергија Жељко, како га ословљавају они који га воле, а сви га поштују, можда није био таленат као Дражен (Петровић) или Мока (Зоран Славнић), сигурно није имао педигре Фила Џексона (легендарног тренера Лејкерса) или у фудбалу сер Алекса Фергусона (дуговечног тренера Манчестер Јунајтеда), али је цепао радом и преданошћу. То је аксиом. И још једном особином. Константним вишком вишка енергије. Зато само они који први пут виде његово нервирање поред терена или на конференцијама за штампу могу да помисле да ће добити срчани удар. Не, такви не умиру. Никад. И то је давало резултате. Осим једанпут. Тада, на Европском првенству у кошарци 2005. у Новом Саду Жељко Обрадовић се, науштрб репрезентације и државе, одрекао себе и својих принципа који су га довели ту где данас јесте (најтрофејнији кошаркашки европски тренер) и екипа је неславно прошла. Да не подсећамо на ту ружну прошлост. Од тада памтимо и ону чувену конференцију за штампу за коју неки кажу да је „Жељко ударио на своје играче“, а други који представљају већину тврде да је Жељко тада само рекао оно што је трпео у себи током припрема и такмичења, те да није ударио на своје играче. Наиме, да су стварно били његови, онда би и он био свој и победио би. Били су, нажалост, сваки свој, зато се и догодио фијаско. Још једна таква конференција за новинаре догодила се синоћ, после пораза његовог Фенербахчеа од Црвене Звезде у Београду. Жељко за конференцијским столом био је као Жељко поред терена — темпераментан, потресен, изнервиран, али сигуран у себе. Могао је и да прећути. Није први пут био у противничкој хали, али је проговорио. И добро је што та сувислост отишла у етар. Не сме се онако (намерно нећемо цитирати) нешто прећутати. Као што не смеш себе ставити испред државе и екипе — што Жоц никад радио није. Дакле, синоћ је Жељко био Жељко. И поцепао. Ехо се још чује. Субкултура мора имати међу Тачно је, посао навијача је, осим бодрења, и да провоцирају. Могуће је и да они те квалификације на рачун противника забораве после изласка из хале. Видљиво је и да, често, скандирају оно што не мисле. Међутим, некад би и навијачи требало да мисле. Или би, барем, управе клубова морале да мисле. На њих је Жоц највише и киван. Човек који је Србији донео толико титула, чија каријера захтева — па и да за земљу није урадио то што је урадио — поштовање, не заслужује хорско посипање ђубретом. Ма колико то био део, не само српске, навијачке субкултуре. Једнако као што звиждање противничкој химни није подршка сопственој екипи већ једном речју: простаклук! Навијачи, а то није исто што и хулигани, требало би да буду витезови. Витез на част никад не дâ, а вређање противника је нечасно. И даље га двојица чувају Такође, не може успех Новака Ђоковића да буде књижен као колективни успех нације, а тренутно друго место, тог истог Новака Ђоковића, да буде његов наводни неуспех због којег је део нације срамота. Бедастоћа. Недопустиво је да део нације из фотеља замера било коме било шта, а да притом осим времена испред ТВ екрана у тог играча и човека није уложио ништа. Зато је добро што Жељко Обрадовић синоћ није ћутао. Ћутање је одобравање. Он је говорио у име свих легенди. У име џентлменства. У име пристојности. У име вредности као врлине. „Какав играч, и у овим годинама га двојица чувају“, била је шаљива опаска цивилизацијски поразне сцене кад легенду, а Драган Џајић то истински јесте, хапсе пред ТВ камерама са лисицама на рукама и одводе га у полицијску марицу као нарко дилера. Ма какав прекршај да је ономад направио. Рецепт пристојности је једноставан. Требало би да они насупрот поменуте тројке легенди — иза којих стоји огроман рад, највећи успеси и резултати које ће памтити историја — почну да се опходе према њима као што се Жељко, Новак и Џаја односе према послу који раде. Ко има минули рад као Обрадовић, Ђоковић и Џајић — нека први баци камен. Дабоме, таквих нема. А до тад, према рецепту. Наравно, за овакво решење је потребно време. То је процес. Међутим, процес једном мора да почне. И почео је синоћ у хали „Александар Николић“. Ненад ЗОРИЋ, СПУТНИК