Претражи Живе Речи Утехе

Уписна грозница за основце се завршила, за будуће студенте још увек траје. Пракса је показала да кроз њу лакше пролазе деца од родитеља, да их младе године штите од свих могућих сумњи, страхова, унапред пројектованих промашаја. Успех доживљавају као ствар која им природно припада, а пораз релативно брзо превазилазе, једноставно се преспоје на неки други колосек. Чини ми се да највећи притисак трпе родитељи у својој жељи да остваре сан, и свој, и сан свог детета, а да га истовремено заштите од непријатности било које врсте, да му отклоне стрес. Ма колико се родитељ трудио да своју нервозу сакрије и ублажи, да ситуацију релаксира, стварност га демантује. Јер ће из сваког родитеља изаћи бар једна реченица која га издаје, а верујем исто тако, вођена личним искуством, да им је сваки испит и конкурс био лакши од овог на који њихово дете излази, да им је чекање на резултате било мање дуго и болно, чак би им било најлакше када би могли заменити улоге, исполагати све те испите, па опуштено кренути на летовање. Некада су родитељи незаинтересовани: нека упише било шта, и тако му то ништа у животу не значи. Некада су спремни да своје разочарење пребаце на децу: лепо смо ти говорили… па у деци изазивају осећај кривице. Некад су превише захтевни, па шире осећај недовољности. Некад су наметнути идоли чију величину дете не може да досегне, па се мучи и сатире уз комплекс ниже вредности. Када би то могло, за децу би било најбоље да неколико месеци пред пријемни буду одвојени од родитеља, у некој врсти омладинског кампа и да се код своје куће појаве пар недеља после уписа. Стрес би се свео на разумну меру, вратио би се у оквире вршњачке групе, не би било притисака нити нереалних жеља и превеликих разочарења. Знам да је претходно речено разбеснело неке родитеље, али пракса показује да су родитељи некада реметилачки фактор у одрастању. Не само они родитељи који немају капацитета да подижу дете, који су карактерно или емотивно недостојни родитељства, већ и они који су превише посвећени. Свака крајност је лоша, а нико нам не може одредити где се то налази права мера, како се постиже равнотежа, како да усмеримо дете на прави пут. Како да му помогнемо да следи свој сан. И да га досегне. Јер су снови индивидуални. И мера успеха није за свакога иста. Деца не постоје да би остварила наше жеље. Она су људи за себе. Треба их само пратити. Некад бити подршка, некад коректив, некад утеха. Никада траса. Три приче о моја три специфична ђака Они су данас одрасли. Ухватили су свој сан и живе га срећно. А остварили су то без великог уплива својих родитеља, или су их родитељи једноставно од почетка разумели, или су сами знали како да прате свој унутрашњи глас. М. је био ђак из моје прве генерације. Интелигентно дете са апсолутном пажњом на часу, способан да аналитички пролази кроз све проблеме, да повезује градиво из више предмета, савршено памти, ефикасно учи. Знао је да постави питање на које немам тренутни одговор, већ морам да се вратим на додатну литературу и обећам му одговор на наредном часу, додатно се мучећи да тумачење сведем на ниво основца. Све је радио сам, а родитељи као да нису били свесни његове изузетности. Када сам предложила одлазак на летњи камп у Петници, једноставно су после пар дана рекли да М. то не жели, без драме, кајања и жалости. Јер, М. је желео пре свега да буде слободан и да се игра. Чим изађе из школе, његове обавезе престају. Домаћи задаци као да нису постојали. Били смо комшије и ја сам га по цео боговетни дан виђала са друштвом у јурцању. Питала сам се кад то дете уопште учи и како на тај начин све зна и постиже. После основне школе завршио је гимназију са истом лакоћом, а затим и електротехнички факултет. Данас има породицу, живи, ради, задовољан је и срећан, али не жели да свој интелектуални потенцијал црпи на каријеру која би му одузела живот. Остварио је сан. А. је била изузетан ђак. Све је стизала, све разумела, била амбициозна како то само паметни људи знају, јер је њена потреба да успе била лично задовољство, а не знак престижа. У друштву је била омиљена, насмејана, апсолутно правдољубива, па је једном предводила и ђачку побуну против накарадних поступака једног наставника математике, иако она том неправдом није била погођена. Увек је била самостална. Своје часове, додатне или приватне, заказивала је сама са тачно одређеним проблемом који треба да реши. Једном смо училе неку компликовану партију из правописа и она није пасивно чекала одговоре, већ је трагала за системом који ће јој материју учинити приступачнијом. Нашла га је и отишла кући срећна. Теорију ће научити сама. Завршила је електротехнички факултет и већ током студија је била запажена као изузетна, па је постала стипендиста једне иностране фирме. Њене степенице су увек ишле само у небо и њима је ходала једноставно, лако и ведро. Данас је један од водећих ИТ инжењера, а осмех јој је и даље дечији, јер њен инат не види препреку као прилику за суноврат, већ радозналост да се завири даље и победи. Остварила је сан. С. је био мој ђак са најлепшим осмехом. И данас, кад помислим на њега, видим како му се лице ведри, а очи постају топле. Оцене су му биле осредње, а он тих и миран. Све своје писмене задатке је писао о деди. Која год тема да падне, деда се мора споменути. А деда је био столар и С. је са њим проводио слободно време. Причали су и радили. Родитељи су га терали да учи, мајка је готово плакала објашњавајући колику енергију троше да би он био бољи ђак и уписао неку пристојну школу, рецимо економску. Радили су са њим, кажњавали га, али ништа. Све је остајало исто. Он се није опирао, али није ни учио. После пријемног испита, уписао је економску школу и родитељи су били срећни. Када сам десетак година касније срела мајку у граду и питала за њега, резигнирано ми је рекла да је С. наставио дедин посао. Постао је столар. Врло успешан и тражен. С. није имао најбоље оцене, али је имао интегритет. Чувао је свој сан и стигао до њега. Зашто ово причам? Зато што на срећу често заборавимо када почнемо размишљати о будућности своје деце, када крену пријемни испити и уписи, када их плашимо неуспесима и мрачним перспективама ако се планови не остваре онако како смо то замислили. А читав живот није трка на сто метара, већ маратон. Само је питање да ли ћемо тај маратон трчати срећни или преплашени, очајни и измождени. Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца. https://zelenaucionica.com/s-je-bio-moj-djak-sa-najlepsim-osmehom-nije-imao-najbolje-ocene-ali-je-imao-integritet-cuvao-je-svoj-san-i-stigao-do-njega/

Углавном терам по свом, а у манастирима осећам. Постајем срећан што сам жив, и задовољан што нисам савршен и безгрешан, јер ко је такав, говорио је Веља Павловић, чувени београдски новинар који се упокојио у сриједу, 2. фебруара. Повезана вест: Уснуо у Господу Веља Павловић (1953-2022) Вијест о смрти познатог новинара Веље Павловића, аутора култних и утицајних емисија Ниво 23 и Духовници погодила је регионалну јавност, првенствено оне који су годинама пратили садржај који је Веља са посебном посвећеношћу стварао. Студију Б, на ком је почео да ради давне 1978. године, остао је вјеран до краја живота. Тихим гласом умио је далеко да се чује. To су препознавали и гледаоци којима су Вељине емисије доносиле смирење, али и едукацију. Био је и први уредник телевизијског програма Студија Б, ког је полиција забранила након само 45 минута емитовања, 28. марта 1990. године. Сарађивао је са културном рубриком дневног листа Политика. Био је уредник културног програма Телевизије Политика (1995-1996). Писао је за Илустровану политику, НИН, Време, Монитор, Рок, Политикин забавник, Православље и друге часописе. Посљедњих година сарађивао је и са ТВ продукцијом Епархије бачке и Верским програмом Србије који ствара емисије Верски мозаик, Верски календар и Верски недељник. Веља Павловић – стручњак за књижевност, Бога и рокенрол Довољно је било рећи „стручњак за књижевност, Бога и рокенрол“ и сви би знали о коме се ради, јер био је новинар каквих данас нема много – ненаметљив, образован, начитан. Емисије о духовности, из којих је потекла и емисија „Духовници“, почео је да ради по сопственој идеји. То су биле и прве емисије које изнутра говоре о монашком животу. Крајем осамдесетих, Веља Павловић отишао је на Свету гору. На њој је доживио, говорио је, прави културни шок, због ког је и одлучио да зађе у свијет посвећеника. О смислу монашког живота, али и православља уопште, са Вељом су говорили између осталих и Епископ јегарски, а сада патријарх Порфирије, епископ бачки Иринеј, Старац Тадеј (са којим је Веља направио посљедњи интервју), мати Иларија… Од Веље Павловића опростио се и Патријарх српски Порфирије. Он је навео да је ”са болом у срцу, али и са чврстом надом на Господа Васкрслог” примио вијест да је уснуо ”култни телевизијски новинар и дугогодишњи пријатељ”. Колико је Веља значио колективу Студија Б и колегама, најбоље је посвједочила дугогодишња новинарка овог медија Јелена Гајшек која је написала: „Каква је сад небеска Студио Б екипа, недостижна и на највишем нивоу – Нивоу 23“. Гајшекова је подсјетила и да је „у какофонији агресивних, површних, често и вулгарних појава које промичу по бројним телевизијама Веља Павловић “стручњак за књижевност, Бога и рокенрол“, био јединствена појава, као образован, посвећен новинар који је имао „стила, укуса, одмерености и поштовања за особе са којима разговара“. Углавном терам по свом, а у манастирима осећам Двије књиге са разговорима из Нивоа 23 објављене су након што су навршене двије деценије емитовања те емисије. Међу Павловићевим бројним саговорницима били су Владета Јеротић, Раша Ливада, Драган Николић, Милан Ст. Протић, Предраг Ејдус, Никола Милошевић, Светислав Басара, Драгослав Михаиловић, Ирфан Менсур, Небојша Ђукелић и Пеца Поповић. Заљубљен у рокенрол, позивао је домаће музичаре да се кроз разговор представе гледаоцима у нешто другачијем свјетлу, а давао је и шансу младим умјетницима чије вријеме је тек долазило. Одговарајући на питање млађих колега новинара, колико учи кроз своје емисије, имао је интересантан одговор: „Слабо ја учим, а лекција ми је некако пежоративан појам. Углавном терам по свом, а у манастирима осећам. Постајем срећан што сам жив, и задовољан што нисам савршен и безгрешан, јер ко је такав“, био је Вељин одговор. Невена Максимовић

Рижиков, који се недавно вратио са мисије, рекао је руским новинарима да ће реликвију Светог Серафима Саровског, коју је добио од манастира у родном граду, дати православној цркви у Звезданом граду код Москве где се налази центар за обуку космонаута. Космонаути обично носе са собом на мисије мале предмете попут играчака своје деце или ЦД-ова да их подсећају на кућу. Серафим Саровски је један од најпоштованијих руских светаца, познат по испосничком животу, а умро је почетком 19. века. Рижиков се са још два члана посаде свемирске станице вратио на Земљу у понедељак, а реликвију ће цркви предати у четвртак. Свемирска истраживања у време Совјетског Савеза су често представљана као доказ непостојања бога, док у данашње време свемирске бродове „сојуз“ благосиљају православни свештеници, а космонаути остављају иконе на космичкој станици. Слетање капсуле „сојуз МС-02“ са члановима 50. експедиције на МКС, међу којима је био и Рижиков, у Казахстану Русија је јуче прославила Дан свемира, на 56. годишњицу лета Јурија Гагарина у свемир. БЕТА