Претражи Живе Речи Утехе

Данас, драга браћо, Црква нас позива да се поклонимо Часном Крсту. Поклоњење Часном Крсту у овом тренутку дугујемо чињеници да Црква жели да нам пружи извор снаге како бисмо наставили подвиг поста и духовну борбу против зла, страсти. Неки се питају: Зашто Крст представља извор снаге и утјехе? Он је извор снаге и утјехе јер је на њему зло поражено Христовом смрћу и ту се одиграла највећа битка у историји против зла. На Крсту је разоткривена сва сила зла, која у основи има за циљ да се супротстави самом Богу и свему што је Он створио. Рат против Бога и Његове воље је присуство зла. Управо то је покушао ђаво да чини од самог почетка. Зато, када се сам Бог појавио у свијету и у историји, изазвао је зло да се испољи у свој пуноћи и снази. Када, дакле, на Крсту зло жели да убије самог Бога, шта више може да учини? Када исцрпи сву своју снагу убијајући самог Бога и смрт више нема шта да уради, тада зло губи власт. Зато је од тада Крст најдјелотворније средство за борбу против зла. Није случајно што су побожни византијски цареви, још од времена цара Константина Великог, користили крст за побједу над злом. Позната је визија коју је Константин Велики видио на небу: знак крста са поруком „Овим побјеђуј“. То је био крај прогонитеља хришћана и од тада су све битке против варвара, као што слушамо у данашњим црквеним пјесмама, вођене у име Часног Крста. Али и Црква се непрестано бори против зла помоћу Крста. Није случајно што крстом благосиљамо болеснике да би били ослобођени од болести. Није случајно што крст тјера демоне далеко. Није случајно што се зло више не може трпјети пред Крстом, него се разара. Али зашто, драга браћо, треба нам Крст за борбу против зла? Зар Бог није могао својом силом да уништи зло? Зашто је морао бити распет да бисмо били избављени од зла? Свакако, дубина Божије мудрости, која је изабрала овај начин, остаје несхватљива за нас. Али, можемо смирено, драга браћо, да примијетимо неке ствари. Прво, Крст је био захтјев Божије љубави. Бог је могао својом моћи да уништи зло у потпуности, али је желио да га побиједи тако што ће ући у саму суштину наше егзистенције и дијелити са нама последице које зло доноси. Када нас зло удара, када патимо, када смо мучени и умиремо, Бог нас не гледа као неки равнодушни посматрач, као што је то замишљао Аристотелов бог – неосјетљив и недодирљив. Не, наш Бог, драга браћо, улази у саму нашу егзистенцију и жели да преузме на себе последице зла. Он нас учи тим својим начином да не можемо, драго браћо, да показујемо љубав према другима без да дијелимо њихову бол. Бог допушта да много пута патимо, да будемо мучени, неправедно оптужени и клеветани, јер иначе не бисмо могли да разумијемо у дубини нашег бића шта значи када неко трпи све нападе зла. Да бисмо рекли да заиста волимо друге, морамо да учествујемо и у њиховој патњи. Христос је својим Крстом показао, осим љубави, још једну ствар – поштовање према слободи. Да је Бог уништио зло силом и потпуно га избрисао на тај начин тада бисмо изгубили своју слободу. И не заборавимо да зло произлази управо из наше слободе. Не би било зла да Бог није створио слободна бића. Бог је, дакле, створио слободна бића како би заувијек била слободна. И није могао да уништи зло без да учини било шта друго осим да, како сам већ рекао, из поштовања према слободи дозволи да Он сам буде погођен последицама наше слободе. И на Крсту се управо то и догодило: пројавила се сва снага слободе зла, односно злоупотреба слободе. И зато човјек који поштује слободу другог, следећи примјер Крста и Распетог Господа, никада неће примијенити силу над другим како би га учинио својим пријатељем или га потчинио. Радије ће сам постати жртва злоупотребе слободе оног другог, него да му одузме његову слободу. Тако је Крст постао једино рјешење. Крст љубави и слободе стајао је пред злом како би га побиједио. И зато вјерујемо да љубав и доброта побјеђују зло. На први поглед, ово може изгледати као слабост, али заправо је велика сила. Апостол Павле каже: „Ако је твој непријатељ гладан, нахрани га; ако је жедан, напој га – јер чинећи тако, ти му сабираш угљевље на главу.“ (Рим 12:20) Зло може да гори, може да пати, али не може да надјача добро. Чини се да је у једном тренутку зло јаче од добра, али на крају, добро увијек побеђује. И то је велика порука коју Крст Христов доноси у наш живот. Црква нас, браћо моја, данас позива да се поклонимо Крсту не само да бисмо црпили снагу из његове моћи, којом побјеђује зло с којим се свакодневно боримо – против искушења, страсти и сваког зла – већ и да бисмо и сами понијели свој крст, као што смо малоприје чули у јеванђељској поруци. Да, када гледамо Крст и клањамо му се, можемо из њега црпити снагу, али то није све. Потребно је да и ми узмемо свој Крст и носимо га за Христом. Овде можемо уочити два облика крста које нас позива Крст Хритов да понесемо. Прво долазе принудни крстови које нам живот намеће, а свакако је наш живот пун таквих крстова: болести, туге, издаје пријатеља, клевете и многа друга зла која нас снађу у животу без наше воље – све то смо позвани да носимо са стрпљењем, прихватајући оно што је свакоме од нас дато. Често мислимо да је крст неког другог лакши од нашег, али чак и ако је тако, треба да прихватимо свој крст као дар Божији, јер сваки крст који нам Бог даје постаје пут нашег спасења. Очигледно је да је тај крст који нам одговара управо наш лични, неизбјежни крст. Али ако погледамо Крст Христов, видјећемо да крстови које смо позвани да носимо нису само они који нам се намећу без наше воље, већ постоје и добровољни крстови. Христос није био приморан да буде распет, да понесе свој Крст. Могао је у последњем тренутку, као што му је његов одани ученик Петар савјетовао прије распећа, да уништи своје непријатеље. И сам Христос је рекао да, ако би позвао дванаест легиона анђела, не би био распет. Дакле, могао је да избјегне Крст, и то из још једног разлога – јер је Христос био невин, праведан и безгрешан. Наши крстови, већином, долазе као последица наших грјехова и грешака. Али Он, „који гријеха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим“ (Ис 53:9), добровољно је узео Крст. И на тај начин нас позива да и ми носимо са стрпљењем не само неизбјежне, већ и добровољне крстове, које нисмо дужни да понесемо. И то, браћо моја, представља мјеру светитеља, гдје су ствари веома тешке, али и величанствене, благословене и испуњене милошћу. Сваки мали крст који добровољно прихватимо доноси обилну благодат од Бога. Црква нам поставља такве крстове које можемо прихватити ако желимо – али нас на то не приморава. Каже нам Црква на примјер, да постимо – али нас не приморава. Он је крст који је једна жртва, принос, одрицања од нечега што осјећамо као велику потребу, попут хране, како бисмо и ми пробали да подигнемо један добровољни крст. Исто важи и за милостињу, за давање не од нашег вишка, већ од онога што нам је потребно, од онога што и сами оскудијевамо, то јест, да се одрекнемо нечега како бисмо помогли другима, ни то није обавезни крст, већ добровољни крст на који смо позвани да га носимо својевољно. Исто важи за многе друге ствари у животу. Могли бисмо, на примјер, да одведемо свог непријатеља на суд и да га пошаљемо у затвор, што му и по закону припада, јер нас је заиста увриједио и повриједио. Али је добровољни крст да му опростимо, да не ударимо свог непријатеља, чак и ако је правда на нашој страни. Много таквих крстова можемо да наведемо. Оно што желим да нагласим јесте да су сви светитељи Цркве носили добровољне крстове, а не само оне који су им били наметнути. Мученици нису покушали да избјегну мучеништво, а могли су, већ су добровољно понијели свој крст. Ко је натјерао подвижнике да оду у пустињу? Ко их је натјерао да живе у тако великој оскудици, сузама и страдањима? То је била њихова потпуно слободна одлука и кретање. Зато, браћо моја, данас када се клањамо Крсту Христовом, узмимо га не само као извор снаге – јер заиста јесте извор снаге – већ и као мјеру по којој мјеримо себе. Сигуран сам да ћемо сви бити испод те мере ако се измеримо са Крстом Христовим. Али Бог је милостив, познаје нас и процјењује више нашу вољу него нашу снагу. Желимо ли да следимо и носимо Крст Христов? Колико год било тешко, Господ ће нам дати своју благодат, даће нам свој благослов. Оно што никада не смијемо да учинимо јесте да окренемо своје лице од Крста Христовог или да га користимо само за нашу корист. Крст Христов је за све нас да га носимо, и зато нам га Црква данас ставља на поклоњење. С тим духом, драга браћо, наставимо остатак овог Светог и Великог Четрдесетодневног поста, како бисмо се удостојили благодаћу Господњом и снагом Крста да понесемо и ми добровољне и неизбјежне крстове и тако да учествујемо у Крсту Христовом, да се поклонимо Његовим светим Страдањима и Његовом светом Васкрсењу, које увијек долази преко Крста Христовог. Амин. Митрополит Пергама академик др. Јован Зизјулас https://mitropolija.com/2025/03/21/treca-nedelja-posta-poklonjenje-casnom-krstu-hristov-krst-i-borba-protiv-zla/

Крсту Твоме поклањам се, Владико, Васкрсење Твоје са вером славим, срце куца са радошћу великом јер крсно дрво Господ прослави! Бог нас силом Часног Крста спасава, наша вера је крстоваскрсна, сила Божја у крсту обитава, сила која је за нас спасоносна! Богочовек Христос је освештао крсно дрво на коме је распет био, крсно знамење људима завештао и Свој народ од смрти избавио! Распеће свакодневно целивамо и са благодарношћу крст носимо, крсном силом заштићени бивамо и сва искушења лакше подносимо! Човечје Божји, само се прекрсти и сила Божја са тобом ће бити, тиху молитву Господу изусти, Часни Крст од нас ће зло одбити! https://patmos.rs/2023/03/19/milos-dimic-pohvala-casnom-krstu/

Шта хоћу да кажем тиме вашој љубави, пречасна браћо? Желим вам рећи да свако од нас треба да за своју душу спрема не дом трулежни од камена и дрвета, већ обитељ небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од добродетељи и дарова Светога Духа, зато реците ми зар ћемо бити нерадљиви и лењиви у време када треба зидати дом? Нећемо ли понети тешку кривицу? Тим пре што дом трулежни и пролазни прима телесне људе, а када се смени много домоуправитеља и сам пропада и руши се; духовни пак наш дом, саздан од добродетељи, прима Духа Светога, као што и Апостол говори: “Ви сте храм Божји и Дух Божји обитава у вама” (1. Кор. 3, 16), и он, наше духовно скровиште (дом), када дође време за нас да оставимо овај свет иде са нама на небеса, где ћемо бити вечно. Почетак образовања врлине јесте страх Божји, јер Божанствено писмо говори: “Почетак мудрости је страх Господњи” (Пс. 110, 10), а онда четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, правда и остале са њима сједињујући се изграђују свезу љубави узрастајући у свети храм Господњи. Зато пак, браћо, стварајмо такву обитељ и украсимо је врлинама, да бисмо пронашли у себи Духа Светога, и веселећи свете анђеле људима чинили добар пример својим врлинама. А тако и уздржање у коме се ми сада подвизавамо јесте једна од великих врлина, зато подајмо славу Богу Који нас је удостојио да издржимо у току свете седмице. Лица наша су се изменила и постала бледа, али сијају благодаћу уздржања. Од жучи, која се појавила услед поста, у нашим устима је горчина, али су се душе наше насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и тело по природи ратују између себе, и када једно од њих снажи, друго слаби. Зато, браћо, радујмо се јер смо ми учинили да лепше у нама постане јаче. Може се десити да неко упита: “Није ли примање хране сваког дана по једном нарушавање савршенства поста?” Не! Од тога се не треба бојати, зато што ако би то било тако онда нам не би Христос рекао у молитви “Оче наш” да молимо за потребну храну сваког дана, не би гавран доносио пророку Илији, а такође и божанственом Павлу Тивејском, сваког дана храну. Ни Велики Антоније не би саветовао да је боље по мало сваког дана узимати храну но проводити у посту (без имало хране) по три, четири или седам дана. Разумео сам да је поука у следећем: тело наше од дневног труда изнурава се и слаби, и зато је Бог Који нас је саздао тако устројио тело да се оно свакодневном храном поткрепљује да би могли испуњавати заповести Божје и да човек не би постао раслабљен, као што бива са онима који посте два или три дана; они ни честе и многе метаније не могу да чине нити могу да упражњавају како следује читања и псалмопојања, не испуњавају исправно ни остале службе, не објашњавајући шта је пак сврха томе. И тако, свакодневно узимање хране, по указаном нам правилу и чину, јесте дело не несавршених но у свему савршених; између осталог, све је код нас установљено Божанственим Оцима као добро и богољубиво. О, кад би нам Господ још више даровао здравље и силу душевну и телесну да бисмо могли служити (Њему) Богу Живом и Истинитом и да у томе останемо до последњег датог нам дана, у који желим свима нама да са свима светима који су нам претходили просијамо попут сунца, добивши у наслеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Коме припада слава и власт са Оцем и Духом Светим сада, свагда и у све векове! Амин. У петак прве седмице Великог поста

Ново издање емисије "Живе речи" на програму "Живе речи ТВ" из Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици биће уживо емитована у среду 12. августа 2020. Лета Господњег од 20:30ч. Акатист Часном и Животворном Крсту Господњем Након Aкатиста Часном и Животворном Крсту Господњем, специјални гост наше емисије биће протопрезвитер Предраг Шћепановић, парох подгорички и настојатељ Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши. Музички део емисије умилним појањем улепшаће наша драга гошћа Бранка Зечевић, млада уметница из Подгорице. Модератор емисије је катихета Бранислав Илић Емисију можете да пратите уживо путем следећих линкова: