Претражи Живе Речи Утехе

У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци...

Св. Григорије Богослов, Реч XXXII О чувању доброг поретка у разговору, и о томе да не може сваки човек, и у свако време, расуђивати о Богу

Биографија Чарлс Буковски се родио као Хајнрих Карл (Хенри Чарлс) Буковски Млађи у Андернаху, у Немачкој. Његов отац Хенри Буковски био је амерички војник, а мајка Катарина Фет Немица. 1922. године породица Буковски се сели у Америку у Лос Анђелес, град у коме ће Буковски провести највећи део свог живота. Буковски је одрастао у време економске депресије која је захватила Америку између два светска рата. Његов строг и доминантан отац често је остајао без посла, а своје незадовољство и фрустрацију најчешће је искаљивао на дечаку редовно га малтретирајући, о чему ће Буковски писати у свом роману "Ham on Rye". Адолесцентске акне које су оставиле ожиљке на његовом лицу само су допринеле да се још више осећа као губитник и особењак. Покушавајући да се заштити од трауматичне стварности, Буковски се рано окреће алкохолу, али и књигама. Као средњошколац много чита, а посебно воли дела Ернеста Хемингвеја, Синклера Луиса, Карсона Макулерса и Д. Х. Лоренса. По завршетку средње школе уписује градски колеџ у Лос Анђелесу и похађа курсеве новинарства и књижевности, желећи да постане писац. Напушта колеџ и одлази од куће 1941. године после једне од свађа са оцем који му је, прочитавши неке од његових прича, избацио све ствари из куће. Не желећи да се прикључи америчкој војсци, Буковски у ратним годинама живи готово као бескућник и скитница путујући Америком и повремено одрађујући ситне послове како би зарадио нешто новца. 1944. године часопис „Стори“ објављује његову причу "Aftermath of a Lenghty Rejection Slip". Буковски одлази у Њујорк у намери да се издржава искључиво од писања али пролази потпуно незапажено. Разочаран, ускоро се враћа у Лос Анђелес. 1947. године упознаје Џенет Конели Бејкер, жену десет година старију од њега, такође алкохоличарку, која убрзо постаје његова љубавница и са којом ће уз мање прекиде провести готово читаву деценију. У том периоду Буковски готово сасвим одустаје од писања, преживљава радећи слабо плаћене услужне послове и све више тоне у алкохолизам. 1952. године привремено се запошљава у пошти где ће провести наредне три године. 1955. године бива хоспитализован због озбиљног унутрашњег крварења у желуцу изазваног непрекидним опијањем. Прекида своју везу са Џенет која ће неколико година касније умрети од превелике дозе алкохола и даје отказ у пошти. Почиње поново да пише поезију. Жени се Барбаром Фреј, богатом власницом литерарног часописа "Арлекин". У наредне две године, колико је потрајао овај брак, Буковски ради као новинар у "Арлекину" и објављује неколико својих песама у овом часопису. После развода 1958. године поново се запошљава као поштански службеник, а дванаест година проведених на овом послу описаће у свом првом роману "Post Office". Шездесетих година његова каријера писца напокон креће узлазнм током. Почиње редовно да објављује своје песме у малим „андерграунд“ часописима. Своју прву збирку песама "Flower, Fist and Bastial Wail" Буковски објављује 1959. године. Књига је имала тридесетак страна и штампана је у само двеста примерака. 1960. године упознаје власника независне издавачке куће "Outsider" Џона Веба. 1963. године добија награду "Outsider of the Year", a појављује се и његов први интервју у књижевном часопису "Chicago Literary Times". Упознаје Френсис Смит са којом ће првести пар година и добити ћерку Марину. Његова прва збирка прича " All Assholes in the World and Mine" објављена је 1966. године. Ускоро објављује збирке песама "At Terror Street and the Agony Way" (1968) и "The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill" (1969). Пише своје колумне под називом "The Notes of the Dirty Old Man" у часописима "Open City" и " Los Angeles Free Press" које ће касније бити објављене у књизи истог назива. Постаје све познатији у неформалним књижевним круговима а бележи и своја прва јавна читања поезије. 1970. године Чарлс Буковски дефинитивно даје отказ у пошти када му власник издавачке куће "Black Sparrow Press" Џон Мартин нуди месечну стипендију од сто долара како би се у потпуности посветио писању. Исте године упознаје Линду Кинг, песникињу и вајарку, са којом ће провести неколико врло бурних година и пише свој први роман "Post Office". Током седамдесетих година пише нека од својих најпознатијих дела и стиче завидну популарност али и даље важи за „андерграунд“ писца чија дела објаљују мали, независни издавачи углавном на западној обали. Вероватно због свог сировог, понекад чак вулгарног књижевног израза и бунтовничког става према естаблишменту углавном бива игнорисан од стране званичних књижевних и академских кругова. Широј јавности постаје познат 1973. године после приказивања документарног филма "Буковски" редитеља Тејлора Хачфорда. У наредним годинама доста путује и појављује се на многим књижевним вечерима и фестивалима широм Америке и Европе. Стиче завидну популарност међу читалачком публиком нарочито у европским земљама. 1976. године упознаје Линду Ли Бејли, власницу ресторана здраве хране 25 година млађу од њега, којом ће се оженити 1985. године и његов живот поприма мирнији ток. Остатак живота Буковски ће провести у предграђу Сан Педро у лепо уређеној кући са базеном. Вози црни BMW, открива све предности рачунара, ужива слушајући класичну музику у друштву својих мачака и наравно и даље пише. Дружи се са глумцем Шоном Пеном, а група "U-2" му посвећује песму на свом концерту у Лос Анђелесу. 1981. године снимљен је италијански филм "Приче о обичном лудилу" са Беном Газараом и Орнелом Мути у главним улогама по истоименој збирци прича Чарлса Буковског. Буковски пише и сценарио за филм "Barfly" који је снимљен 1987. године са Микијем Рорком И Феј Данавеј у главним улогама. 1992. године излази из штампе збирка песама " The Last Night of the Earth Poems", последња књига објављена за живота овог писца. Чарлс Буковски је умро 9. марта 1994. године од леукемије. Сахрањен је у "Grean Hills" меморијалном парку близу његове куће у Сан Педру. Данас су веома популарни и његови романи: Холивуд, Блудни син, Жене, Забелешке старог покварењака, Палп, Шекспир ово никад није радио и други, као и збирке кратке прозе Ђаво је био врућ, Приче о обичном лудилу, Фотографије из пакла, Љубав и лудило у ЛА... http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A7%D0%B0%D1%80%D0%BB%D1%81_%D0%91%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8

Све што носи печат непролазности... Па извол'те. :bendoff: (Одломак из књиге "Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу") me helpless and good for nothing walking (Santoka Taneda)

Да, радимо на популаризацији списа Светог Писма Старога Завета. "Луд вјерује свашта, а паметан пази на своје кораке" Прем 14:15

Излив покајања удобнији је ноћу него дању. Свети Владика Николај Ако човек ноћу покајнички плаче, дању ће се радовати, радоваће се као новорођени, као окупани, као олакшани од бремена греха. Ако ли пак ноћ проводи у греху и безумном весељу, освануће му дан жалостан и плачеван. Неки проводе ноћ читајући псалме Давидове који изазивају умилење, неки се моле молитвама покајања и умилења, а неки деле ноћ на молитве и читање. Душа током ноћних молитава осећа бесмртни живот, свлачи одежду таме и прима Духа Светога. Међу свим монашким делима ниједно није узвишеније од ноћног бдења. Душа током ноћних молитава осећа бесмртни живот, свлачи одежду таме и прима Светога Духа. Монах који истраје на бдењу, имајући расуђујући ум, неће изгледати као да је одевен у тело, јер је то уистину дело ангелског чина. Након тога немогуће је да таквом монаху Бог не остави велике благодатне дарове. Свети Исаак Сиријски

Прочитајте овај доле текстић из (моје омиљене) књиге "Старац Порфирије" и напишите какав би однос ми православни хрићшани требало да имамо према неправославним групама и организацијама (...младих). Причао ми старац: Посетио ме је једном приликом неки хипик. Био је обучен у некакво разнобојно, чудновато одело; носио је којекакве амајлије и накит; затражио је, дакле, да ме види. Монахињe се узнемирише, те дођоше да ме питају шта шта да чине; ја рекох да га пусте да уђе. Чим је сео преда ме, видех његову душу. Био је добре душе, али рањене ­ зато је био бунтован. Говорио сам му с љубављу, и то га веома гану. „Старче“ , вели ми он, „нико ми досад није тако говорио.“ Ја га ослових по имену, а он се веома зачуди како сам то могао знати. „Знаш“, рекох, „Бог ми је открио твоје име. Но, открио ми је и то да си путовао у Индију, да си тамо упознао гуруе и да си их следио.“ Он се још више зачуди. Рекох му и друге ствари о њему, и он отиде веома задовољан. Следеће недеље, ево га опет он са групом хипика. Уђоше сви заједно у моју келију и поседаше око мене. Са њима је била и једна девојка. Сажалих се на њих. Били су добре душе, али рањене. Нисам им говорио о Христу јер сам видео да нису спремни да слушају. О стварима које их занимају, говорио сам им њиховим језиком. Кад смо завршили разговор и кад су устали да пођу, рекоше ми: „Старче, учини нам по вољи: допусти да ти целивамо ноге.“ Ја се постидех; но, шта да радим, допустих им. После свега, поклонише ми једно ћебе. После неког времена, она хипи девојка која је била са њима, дође ми сама у посету. Звала се Марија. Уочио сам да је у духовном смислу Марија испред својих пријатеља, па сам јој по први пут говорио о Христу. Прихватила је моје речи. Долазила је више пута ; пошла је добрим путем. Својим пријатељима је рекла: „Бре, неваљалци једни, нисам ни сањала да ћу, дружећи се са хипицима, упознати Христа.“ crvenilo