Претражи Живе Речи Утехе

У септембру 2020. године навршава се три године архипастирског свештенослужења, управљања и поучавања Цркве у Епископији зворничко-тузланској од стране епископа Фотија. Повезан садржај: Владика Фотије: Црква постоји да буде мисија, да проповеда реч Божју народу нашега времена, те да га светотајинским животом приводи заједници спасених у Царству Небеском! У ове три године епископ Фотије је предводио евхаристијска сабрања у бројним храмовима наше Епископије и са презвитерима, ђаконима и народом Господњим образовао Цркву и пројављивао Царство, чија икона она јесте. У својим бесједама је изграђивао Цркву обзнањући побједу над непостојањем у Васкрсењу њеног Господа, позивајући нас да узмемо учешће у том тријумфу кроз благодарење у Литургији Цркве и борби против сопственог самољубља у подвигу као изразу љубави. Началствујући Црквом у нашој Епископији, епископ Фотије је основао Издавачку кућу Синај и Добротољубиво удружење Богородице Тројеручице. Њихово оснивање знаковито указује на етос нашег Епископа и приоритете његовог дјелања. Познато је да тешко може бити ријечи о плодотворној мисији Цркве без писане ријечи. Уосталом, не учи ли нас томе библијска повијест, јер се израз искуства општења Бога и човјека преносио на папир. Свети Јован Златоусти нас учи да је настајање светописамских списа посљедица гријехопада, будући да је престало непосредно сусретање Господа и човјека, а какво нас очекује у Вијеку који долази. Међутим, у ишчекивању Царства писана ријеч је неопходна, тако да нам је наша издавачка кућа подарила низ изузетних наслова, од којих треба издвојити дјела двије пјесничке збирке нашег Епископа Песма Осмом дану и Вечност ми треба, класично светоотачко дјело Мистагогија о Духу Светоме из пера Светог Фотија Великог, Георгије Флоровски: руски интелектуалац и православни богослов писца Ендруа Блејна, као и зборник Екуменизам Георгија Флоровског. Посебан догађај издавачке дјелатности наше Епископије је публиковање Монографије о двадесет година епископске службе владике Фотија, а коју је приредило Сестринство манастира Светог Василија Острошког у Бијељини. Када је ријеч о Добротољубивом удружењу Богородице Тројеручице, наша Епископија је у лику епископа Фотија одлучила да слиједи једини етос којим Црква јесте Црква: етос у којем је патња другог моја патња и у којем није изводљиво окренути лице од страдајућег брата, а остати у загрљају Господњем. Такође, не смије се пренебрегнути да је улога епископа Фотија у увођењу богословља Цркве у средњошколски систем образовања вјероватно одлучујућа, али темељније оцјене ваља оставити за неки потоњи јубилеј. Епископ Фотије је учинио велика прегнућа у свом досадашњем управљању нашом Епископијом ка обећаном Новом Небу и Новој Земљи. Искушења нису занемарљива, посебно у контексту актуелне пандемије вируса ковид19, која је донијела многа питања на која богословље и пракса Цркве и даље траже богодостојне одговоре. Епископ Фотије, својим свештенослужењима и поукама широм наше Епископије, као и интервјуима у електронским и штампаним медијима није дозволио да повјерено му словесно стадо потоне у бездан безнадежности и захтјевима овога свијета, који не зна да су здравље и болест, живот и смрт, вријеме и вјечност у руци Господњој. Долгоденствуј, Преосвећени Владико, на многаја љета! Извор: Инфо-служба СПЦ

На празник Светог и богоносног оца нашег Стефана Пиперског. 2. јуна 2020. лета Господњег, навршило се четрдесет година од устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Г. Јефрема, у трон многострадалне, али увек васкрсавајуће Богом чуване Епархије бањалучке. Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Јефрем (Милутиновић) је рођен у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у месту рођења, а седми и осми разред у Санском Мосту, где потом похађа гимназију. Половином 1964. године, одлази за искушеника у манастир Рача (Епархија жичка). Замонашен је у манастиру Липље (Епархија бањалучка), 9. јула 1967. године. Исте године, уписује се у Богословију у манастиру Крка коју завршава са одличним успехом 1971. године. У чин ђакона рукоположио га је Епископ бањалучки Андреј 14. јануара 1968. године, у Саборном храму у Бањој Луци. После завршеног четвртог разреда Богословије, јерођакон Јефрем је рукоположен на Духове, 14. јуна 1970. године у чин јеромонаха, у истом храму и од истог епископа. По завршетку богословије 1971. године, упућен је на даље школовање у Московску духовну академију, коју завршава са одличним успехом 1975. године, са звањем кандидата богословља за дипломски рад Учење Светог Василија Великог о монаштву. Звањем синђела одликован је 1975. године. Исте године прелази из Бањалучке епархије у свезу клира Епархије далматинске и причислен је у братство манастира Крка. Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ од 2. 1975. године, синђел Јефрем је постављен за суплента Богословије „Света Три Јерарха“ у манастиру Крка. Поред ове дужности у Богословији је обављао и дужност васпитача, а потом и главног васпитача. У манастиру је имао послушање в. д. пароха, манастирске парохије у Кистању и руководио делом манастирске економије. За викарног епископа моравичког изабран је 1. јуна 1978. године. Хиротонију су обавили 17. септембра 1978. године, Патријарх српски Герман, Епископ жички Стефан и Епископ далматински Николај у Саборној цркви у Београду. После две године изабран је за епископа бањалучког. Устоличење Епископа Јефрема обављено је у Бања Луци у Саборном храму Свете Тројице 1. јуна 1980. године, од стране Епископа сремског Андреја као изасланика Светог Архијерејског Синода, а у присуству Митрополита дабробосанског Владислава и преосвећене господе епископа: далматинског Николаја, нишког Иринеја, тимочког Милутина, лепавинског Јована, зворничко-тузланског Василија и аустралијско-новозеландског Василија, те већине свештеника Бањалучке епархије и великог броја верника како из Бање Луке тако и ширег подручја епархије. За четрдесет година неуморног архипастирског служења Владика Јефрем као духовни отац и архипастир поверене му пастве неуморно ради на духовном препороду поверене му пастве, са друге стране, видна је и обнова порушених и градња нових храмова. Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Поводом друге годишњице устоличења у трон Епископа милешевских, на дан успомене на Свету мученицу Христину, Свете мученике Бориса и Гљеба, Пребиловачке и Доњохерцеговачке, 6. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служиo je Свету aрхијерејску Литургију у манастиру Милешеви. Звучни запис беседе Животопис Епископа милешевског Атанасија (Раките) Саслуживали су духовник манастира Милешеве архимандрит Леонтије (Француски), парох пљеваљски протојереј-ставрофор Огњен Перковић, старешина храма Васкрсења Христовог у Прибоју и директор Радија Милешеве протојереј-ставрофор Марко Папић, сабрат храма Васкрсења Христовог у Подгорици Митрополије црногорско-приморске протојереј Мирчета Шљиванчанин, архијерејски намесник нововарошки протојереј Станко Благојевић и ђакон Горан Крстић. За певницом су појали протођакон Никола Перковић и милешевске сестре. Поздрављајући све присутне Епископ Атанасије је заблагодарио пре свега Богу на свим даровима које нам несебично даје и наставио: – Данас смо додали тим благодарењима и то што смо пре две године почели да му служимо овде на истом месту заједно. Почели смо се заједно молити Богу за спасење, за живот вечни, заједно благодарити Богу на Његовим добрима, и то смо данас потврдили овом Литургијом којом нас је Бог поново удостојио да му се обраћамо и да учествујемо за Његовом трпезом. За све то ми му благодаримо пуном душом, у вери, нади и љубави. – Сваки дан се сећамо оних који достојно служе Христу и достојно исповедају и носе своје хришћанско име. Има их много и из нашег рода и племена и из целог рода хришћанског. Благодаримо Богу и на томе што можемо исповедати та светла имена и што се можемо њима обраћати и угледати се на њих. Благодарећи Богу на његовим добрима, молимо му се да нас оснажи да будемо достојни тих његових дарова, беседио је Епископ Атанасије. Након Божанске Литургије, Епископ Атанасије је у епархијском седишту у Пријепољу уприличио трпезу љубави за којом се повео разговор о тренутној ситуацији на простору Епархије милешевске, чији је закључак био да народ због тешке економске ситуације из године у године све више одлази у веће градове тражећи боље услове за живот и да је потребно да држава на различите начине мотивише младе људе да остану на својим огњиштима и буду чувари националног и духовног идентитета на том простору. Епархија ће се, према речима Епископа, по овом питању обратити свим надлежним министарствима Владе Републике Србије и другим надлежним институцијама с надом да ће се изнаћи конкретна решења за помоћ српском народу у овом делу Рашке области. Извор: Епархија милешевска

Његово преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије рођен је у селу Богоштици код Крупња, на Савиндан, 27. јануара 1936. године. Основну школу завршио је у Крупњу, два разреда гимназије у Лозници, Богословију и Богословски факултет у Београду. Две године био је духовник цркве Ружице у Београду, затим парох на Купресу, две и по године професор Богословије у манастиру Крки и истовремено парох у Ивошевцима, а од 1967. до 1969. године викарни епископ у Београду. За епископа западноевропског и Аустралијско-новозеландског постављен је 1969. године. Пошто је створио услове за формирање нове епархије у Аустралији, прешао је у западну Европу. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар, откупио за Српску цркву једну већ саграђену цркву. Ту је основао штампарију и издао дела епископа Николаја Велимировића и многе друге књиге верског садржаја. Свети архијерејски сабор изабрао га је 1989. године за епископа Шабачко-ваљевског, а устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године. Отпочео је градити нови епархијски центар и манастир у Соко -граду. Епископ Лаврентије говори енглески, немачки и руски језик. Као представник и изасланик Српске православне цркве учествовао је на многим међу црквеним састанцима и држао предавања и реферате. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

У првој години свог руковођења Црквом у нашој Епископији, Епископ Фотије је основао Издавачку кућу "Синај" и Добротољубиво удружење Богородице Тројеручице. Њихово оснивање знаковито указује на етос нашег Епископа и приоритете његовог дјелања. Познато је да тешко може бити ријечи о плодотворној мисији Цркве без писане ријечи. Уосталом, не учи ли нас томе библијска повијест, јер се израз искуства општења Бога и човјека преносио на папир. Свети Јован Златоусти нас учи да је настајање светописамских списа посљедица гријехопада, будући да је престало непосредно сусретање Господа и човјека, а какво нас очекује у Вијеку који долази. Међутим, у ишчекивању Царства писана ријеч је неопходна, тако да нам је наша издавачка кућа подарила неколико изузетних наслова, од којих треба издвојити дјела "Георгије Флоровски: руски интелектуалац и православни богослов" писца Ендруа Блејна, "Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879/880.)" аутора Филипа Зимариса и "Дај ми срце своје" из пера Игуманије Матроне (Брдар). Треба нагласити да је ова издавачка дјелатност (само) наставак бразде коју је Епископ Фотије почео да оре у Епархији далматинској. Када је ријеч о Добротољубивом удружењу Богородице Тројеручице, наша Епископија је у лику Епископа Фотија одлучила да слиједи једини етос којим Црква јесте Црква: етос у којем је патња другог моја патња и у којем није изводљиво окренути лице од страдајућег брата, а остати у загрљају Господњем. Такође, не смије се пренебрегнути да је улога Епископа Фотија у увођењу богословља Цркве у средњошколски систем образовања вјероватно одлучујућа, али темељније оцјене ваља оставити за неки потоњи јубилеј. Епископ Фотије је учинио велика прегнућа у овом кратком периоду свога управљања нашом Епископијом ка обећаном Новом Небу и Новој Земљи. Вјерујемо да су још већа постигнућа пред њим и нама. Али, чини се да је најзначајније дјело осмијех оних који излазе из његове резиденције након разговора са њим, јер није лако (по)вјеровати у Господа, ако га не сусретнемо у лицу човјека. Долгоденствуј, Преосвећени Владико, на многаја љета! Извор: Епархија зворничко-тузланска