Претражи Живе Речи Утехе

Света црква прихвата трансплатацију органа, тркива и ћелија, као и све остало везано за здравље човека и борбу са смрћу, с посебном пажњом, разумевањем и неопходном озбиљношћу. У потпуности разуме далекосежност проблема, као и могућност коју трансплатација пружа тако да Црква има огроман дуг према друштву, медицинској пракси, примаоцима и потенцијалним донорима. У овом случају Црква жели да помогне примаоцу, али да се притом не заборави на поштовање према донору и он да не буде потцењен. Православна црква благосиља човекову жељу за проширењем граница свога овоземаљског живота, видећи у томе могућност покајања, добрих дела и духовног развоја, испуњење божанског позива: „Буди свети, као што ја сам свети /Господ Бог твој/” (3 Мојс. 11,44). Мудрост Светога Писма нас учи да је човек „круна стварања“ - „слика и прилика“ божанске Личности - и у испуњењу своје сврхе он је веза између Створитеља и твари. Човек је одраз Божанског, јер створење казује о свом Створитељу. Најсавршенији дар који је човеку дало беспочетно и безгранично Биће јесте његова слобода. Слобода је самостални чин воље дат човеку као духовном бићу. Људска личност има право дано јој од самог Бога да усмерава своју вољу ка прихватању или одбацивању одлука. Све што се односи на живот, смрт и духовну слику човека, подразумева добровољни израз личног става. Без слободе љубав не постоји, а „Бог је љубав” (1. Јованова 4,8). Бугарска православна црква прихвата донорство, а у пројекцији - трансплантацију, као манифестацију љубави, као врсту алтруизма. Љубав значи несебичну и безрезервну преданост, управо као што је Свемогући у својој неизмерној милости испунио свет благима за све - „Добар је Господ према свима, а Његове милости су на свим Његовим делима“ (Пс 145,9). Донор значи „дародавац“, човек који поклања не само орган, него живот и наду. Донирати значи донети свесну, неприсиљену и слободну одлуку. Донирати значи показати љубав и саучешће. У људској љубави Свевишњи говори. Изван слободне воље одлука никад није аутентична. Пристанак је неповредиви чин појединца, израз његовог личног избора. Ето зашто је неприхвативо господарење над туђом вољом која се „подразумева" као да је лична. У овом случају, „подразумевана“ слободна воља изражава интерес, а Црква га одбацује као морално неприхвативо, јер то нарушава пристанак. Не постоји чин давања изван свесног пристанка. Црква потврђује своје учење да је човек јединствен и непоновиви идентитет: психофизичка веза између његове вечне душе и његовог тела, а не да је тек биолошко биће. Човек није предуслов за себе, јер његово постојање је дар од Бога. Иако је живот дат човеку тако да он има право да га чак и дарује свом ближњему као жртву Свемогућем, људска душа и људско тело припадају само човеку и Богу. Бугарска православна црква не прихвата да непријављено одбијање треба тумачити као пристанак, јер недостатак одбијања, осим могуће сагласности, може бити последица многих других разлога - као што су недостатак информација, недостатак могућности изражавања воље, и не на последњем месту - недостатак одлуке. Постоје три основне тачке на основу којих Црква прихвата трансплантацију: 1.Црква је свесна своје хумане дужности према примаоцу који жели да живи, но себе радије доживљава као заштитника донора који треба да буде слободан у избору, односно да слободно изабере да ли ће постати такав и дати свој орган. Црква из било којег разлога или повода неће жртвовати дужно поштовање према донору из потребе да прималац преживи. Наиме, овде би циљ требало да буде добровољно давање од стране донора, а не да се продужи живот примаоца по сваку цену. Прималац прихвата само телесни орган из смртног тела, док донор даје покретом своје душе, која је бесмртна. Што је душа узвишенија од тела, то је већа духовна корист даваоца од биолошке користи примаоца, јер је „блаженије дати неголи узимати“ (Дап. 20,35); 2. Приликом давања органа мора се узети у обзир „свесни пристанак“ донора, односно донор мора бити свестан својих поступака или, ако се из неког разлога налази у можданој смрти, треба да је слободно и неприсилно дао пристанак за узимање његових органа. Донор увек мора бити давалац; 3. Црква може прихватити трансплантацију само као манифестацију љубави, узајамности или самопожртвовања лишену сваке врсте себичности. Али она их никада неће прихватити ако су израз похлепе и самољубља, отуђујући донора од самог његовог дара. У погледу мождане смрти, захтева се тачно испуњење међународно прихваћених критеријума за дијагнозу мождане смрти. Зато је потребно: 1. Поуздана и јасна констатација узрока мождане смрти; 2. Потврда мождане смрти треба да се донесе на основу постојећих клиничких, инструменталних и лабораторијских критеријума од стране стручне комисије, која има да буде независна од тимова за трансплантацију; Имајући у виду све напред наведено, следи да је давање органа од стране донора који је пао у мождану смрт, као и трезвен и свестан пристанак здраве особе да дарује свој орган свом сабрату у невољи, акт алтруизма и љубави, и у сагласности је са учењем и мишљењем наше Цркве. Дужност Цркве је да заштити донорску институцију, њену праксу и чланове везане за њу од било каквог могућег оскврнављења, нехотичне дијагнозе или журбе у испуњавању критеријума за мождану смрт, комерцијализацију или договор било које врсте у погледу давања органа, избора примаоцима на основу расистичких критеријума, кршење листе чекања за одговарајућег донора итд. Закључак Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија благосиља трансплантације под следећим условима: 1. Строго и регулисано придржавање основних биоетичких принципа; 2. Одређивање мождане смрти требало би да се врши према строго дефинисаним клиничким критеријумима, путем високо специјализованих инструменталних анализа (ангиографије, МРИ, и др. метода) од стране апсолутно независне (екстерне) комисије. Дијагнозу мождане смрти без спровођења инструменталних доказних анализа Црква не би могла прихватити; 3. Писмено изражени пристанак (воља) донора и његових рођака које органе, ћелије и ткива могу бити узети у случају мождане смрти, а не претпоставка начелног пристанка на донорство; 4. Цео процес клиничке трансплантације треба да буде усклађен и проведен од стране одобрених националних болница за трансплантације које имају поверење јавности и у стању су да обезбеде најбољи начин испуњења процедуре установљавања мождане смрти и заштиту права донора проведу у потпуности, и обезбеде највиши степен успеха поступка трансплантације, у интересу примаоца; 5. Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија задржава право измене свога става у случају измене законодавства и закона о трансплантацији. С бугарског превео, јереј Михаило Станковић Извор: Инфо-служба СПЦ