Претражи Живе Речи Утехе

Може ли сва душевна и духовна питања човека решити само свештеник? Ако бисмо ми били анђели, тада не би имали потребу за лековима и лекарима. Али ми имамо тело, које је подложно болестима. Психичке болести се такође одражавају на болести тела. Код човека се појављује депресија, од које као резултат долази до нарушавања размене твари. Ми дајемо психотропне препарате да би се успоставила размена материја, лекарство је једним делом помогло да се превазиђе депресија. Наравно, лекови не решавају главни проблем, не чине човека више смиреним или да воле више Бога, али , тим ништа мање, умирују, скидају немир. Човек је већ способан за духовни живот и за психолошку помоћ, лечење. Сетите се Јеванђељске приче о слепом од рођења? Ко је крив? Он је погрешио или његови родитељи? Господ каже, да ни он, ни његови родитељи, него ради тога, да би се јавила Слава Божија. Тако и болести не бивају само последица неког конкретног греха, него се у сваком случају допуштају Богом ради смирења и ради спасења душе. Стога је све добро и на својем месту и лекари-психијатри, неуропатолози и обавезно духовно лечење. У Библији је речено не подцењујте лекаре, јер је и њих створио Господ. Ако се човек налази у стању психичког поремећаја, као извод из Вашег опита, шта треба чинити у првом реду да би се њему помогло? Куда да иде: ка психијатру или ка свештенику? Код светитеља Филарета Москосвког постоје овакве корисне речи, он каже: ако човек има затворено срце, тада је непотребно ломити се туда, и тада треба куцати молитвом у то срце, и ако је срце отворено, тада се може ући са саветом. Стога, ако је човек затворен за општење, и није му могуће указати духовну помоћ, он се налази у власти болести, тада треба почети са лечењем, па и са лечењем у болници, или чак насилним мерама, ако је човек опасан за себе и за оне који га окружују. Иако то не значи, да не треба говорити – ипак треба говорити. Треба сејати, а онда како буде: прими човек реч, или не прими, успе ли се ухватити за нешто, да ли ће бити поверења у разговору – то није извесно, али треба говорити. Код мене има једна болесна парохијанка. Познајем је две године, и за то време постепено она долази у одређено добро стање. Дели своје доживљаје на два света. Један – реални, човечији, Божији свет, у којем је благодат Божија, где је радост, нормални односи са родбином и блиским . Други – свет бесовски, који делује на њу и покушава да изазове у њој подозење, страх, осећај страног деловања. И она се у том стању мање – више скомпензировано и мирно налази, иде у храм. У већини случајева се ипак може наћи додирна тачка и привести човека покајању. Први веома користан корак при разним душевним недузима – то је корак ка покајању, када се човек буди за духовни живот, када види, у чему се он налази, иако бар малим делом, када хоће искрено да постане други, и да бар мало поверује Богу, а после се то поверење временом појачава. Чим више вере, ту је и већа помоћ Божија. Покајање је увек веома добро поставити у основу лечења, као и у основу сваког дела. Добро би било кад би се ми сви изграђивали на тврдом камену – Цркви. А после, у идеалу наравно, постепено оцрковљивање, које се пројављује и проверава по томе, како се човек односи ка тајинству Причешћа. То је најважније – стога јер се у њему сам Христос сједињује са нама. Без Причешћа није могуће радикално, у правом смислу, глобално лечити душу. Да би сачували психичко здравље треба имати упориште. Ми имамо два главна упоришта – вера и савест. Живети по савести и живети по вери, тад никада нећеш погрешити, никада се нећеш преварити и нећеш се разболети. А ако Господ допусти неко страдање, тада при таквом расположењу се све може носити, и још имати корист од тога. Волите Христа и будите сретни. о.Владимир Новицки, психијатар и свештеник http://www.manastir-lepavina.org