Претражи Живе Речи Утехе

О правди се од памтивека говори и пише - можда откако је уопште и почело да се говори и пише... Али до данас ово питање, по свему судећи, није разјашњено – шта је правда и како да је схватимо у животу? Људима је тешко да се сложе око овог питања. Свако од нас жели правду и захтева да се према њему поступа поштено; свако се жали на све могуће неправде које су му учињене, и почиње да тумачи правду као јавну неправду у његову корист. Истовремено, свако је уверен да је његово тумачење исправно и да се према другима односи „потпуно праведно”, али не жели да примети да су сви огорчени његовом „правдом” и да се осећају потлаченим и презреним. Што су животи људи сиромашнији, потлаченији и насилнији, то они све то акутније доживљавају и теже им је да се сложе и договоре са другима. И на крају се показује да има толико „правди“, колико има и незадовољних, и немогуће је наћи једну, праву Правду. Ум не налази тачно решење и све је обрасло лошим и лукавим предрасудама. Из предрасуда извиру лажна учења; она доводе до насиља и револуције, а револуције доносе само патњу и крв, разочарења народа оглушеног страстима. И тако читаве генерације људи живе у предрасудама и пате у разочарењима; а понекад се дешава да се и сама реч „правда” дочека са ироничним осмехом и подсмехом. Међутим, све то не треба да компромитује и поколеба стару, племениту идеју правде, и морамо је, као и до сада, супротставити свакој бескрупулозној експлоатацији, свакој класној борби и сваком револуционарном изједначавању. Можемо бити чврсто уверени да будућност припада њој. А поента је разумети њену суштину. Француска револуција 18. века објавила је и проширила штетну предрасуду да су по рођењу или по природи сви људи „једнаки” и да као последицу тога треба да се према свим људима односимо „једнако”.Ова предрасуда о природној једнакости постаје главна препрека за решавање нашег основног проблема. Јер, суштина правде се састоји управо у неједнаком опхођењу према неједнаким људима. Кад би људи заиста били равноправни, тј. једнаки телом, душом и духом, тада би живот био страшно једноставан и проналажење правде било би превише лако. Довољно би било само рећи: „једнаким људима – једнак удео“, или „свима једнако“ – и питање би било решено. Тада би се правда могла наћи аритметички и остварити механички; и сви би били задовољни, јер би људи практично били као једнаки атоми, као лопте које се механички котрљају од места до места, једнаки идентитету и изнутра и споља. Има ли ишта наивније, једноставније и плиткије од ове теорије? Каква површност – или чак право слепило – може да доведе људе до тако штетних мишљења? Прошло је 150 година од Француске револуције и надали смо се да је ова слепа материјалистичка предрасуда одавно надживела своје доба. И одједном се поново појављује, осваја слепа срца, слави победу и излива на људе читаву лавину недаћа... Заиста, људи су по природи неуједначени и нису једнаки ни телом, ни душом, ни духом. Они се рађају као бића различитог пола; они су природно неједнаке старости, неједнаке снаге и различитог здравља; дате су им различите способности и склоности, различите тежње, дарови и жеље; толико су различити један од другог физички и психички, да је немогуће наћи два идентична човека на овом свету. Рођени од различитих родитеља, различите крви и наследства, одгајани у различитим земљама, различито васпитани, навикли на различита поднебља, неједнако образовани, са различитим навикама и талентима – људи су креатори ствари које нису једнаке и немају исту вредност. Ни духовно нису једнаки: сви имају различите умове, различите доброте, различите укусе; свако са својим гледиштима и са својим посебним осећајем за правду. Дакле, они су различити у сваком погледу. А правда захтева да се према њима понашамо у складу са њиховим личним особинама, а не нивелисањем неједнакости и не давањем људима неоснованих привилегија. Не треба им давати једнаке обавезе: стари, болесни, жене и деца не подлежу војној обавези. Не треба им дати једнака права: деца, ментално болесни и затвореници не учествују у политичким гласањима. Не треба то захтевати од свих подједнако: од малолетних се тражи мање; од оних на власти имамо стожије захтеве итд. И тако, онај ко напусти предрасуде и непристрасно сагледа живот, убрзо ће се уверити да су људи по природи неједнаки, неједнаки су по снази и способностима, по свом друштвеном положају; и правда не може захтевати једнак третман неједнаких људи; напротив, захтева неједнакост за неједнаке, али такву неједнакост, која би одговарала стварној неједнакости људи. Овде се открива главна тежина питања. Има бесконачно много људи; сви су различити. Шта да радимо, да свако у животу добије по својој посебности? Како доћи до свих ових безбројних оригиналности? Како „дати сваком своје“? Нису једнаки, дакле, и треба их третирати по њиховој оригиналности... У супротном ће се појавити неправда... И тако правда уопште не захтева једнакост. Она захтева суштински аргументовану неједнакост. Дете треба чувати и пазити; даје му се читав низ праведних привилегија. Слабе треба поштедети. Уморнима пристаје снисходљивост. Безвољном је потребно више строгости. Поштеним и искреним треба указати више поверења. Поштено је тражити више од надареног човека. Почасти се одају хероју, итд... Зато је правда - уметност неједнакости. У њеном темељу лежи пажња на људској индивидуалности и животној разноликост. Али у њеном темељу лежи и жива савест и жива љубав према човеку. Постоји посебан дар правде, који није својствен многим људима. Овај дар претпоставља добро, пуно љубави срце у човеку, које не жели да повећа број оних који пате, увређених и гневних људи на земљи. Овај дар такође претпоставља живо посматрање, изоштрен осећај за људску оригиналност, способност саосећања са другима. Такви људи одбацују механичко тумачење других према апстрактним знацима. Они су контемплативни, интуитивни. Желе да сагледају сваког човека појединачно и дођу до скривене дубине њихове душе... Зато је правда уметничко начело: она сагледава живот срцем, хвата оригиналност сваког човека, труди се да је тачно процени и суштински се бави њоме бави. Она је "пажљива", "брижна", "друштвена"; она чува осећај мере; склона је саосећању, тактичном снисхођењу и праштању. Има много заједничког са "тактом". Уско је повезана са осећајем одговорности. Она је љубав у самој својој суштини: рађа се из срца и жива је манифестација љубави. Глупо је тражити правду која произилази из мржње, јер мржња је завидна, она води не правди, већ свеопштем изједначавању. Глупо је тражити правду у револуцији; јер револуција дише мржњом и осветом, она је слепа, деструктивна. А правда је сама по себи једна од високих способности човека и залаже се за препознавање и очување истих. Људи ће остварити правду у животу када сви, или у крајњем случају, многи постану њени живи уметници и усвоје уметност суштинске неједнакости. И тада ће се праведни систем свести не на механизам праведних институција, већ на органско интуитивно проналажење специфичних мишљења и специфичних односа за континуирани животни ток људских оригиналности. Правда није птица коју треба ухватити и затворити у кавез. Правда није апстрактно правило за све случајеве и за све људе, јер такво правило изједначава и не „конкретизује” живот. Не треба замишљати правду по шемама „једном заувек“, „за све људе“, „свуда“. Јер она није „једном заувек“, већ је живи ток појединачних уступака. Није „за све људе“, већ за сваког посебно. Она није „свуда“, већ живи са изузецима. Правду не можемо наћи ни у виду општих правила, ни у облику државних институција. То није „систем“, већ живот. Треба да је замислимо као струју живе и конкретне љубави према људима. Само таква љубав може да реши задатак - створиће правду живота, ствараће у животу и у односима људи све суштинскију неједнакост. Зато је у животу важније од свега схватити да је „једном заувек пронађена“ правде - илузија, химера (неостварена фантазија), штетна и глупа утопија. У животу је важније од свега живо срце, које искрено жели стваралачку правду и уверење да људи заиста искрено желе стваралачку правду и да је искрено траже. Ако она постоји, онда ће се људи лако помирити са неизбежним животним неправдама – условним или случајним, и радо ће их прекрити пожртвованим расположењем. Јер ће сви знати да их чека истина, тј. уметничка правда љубави. Иван Иљин приредила: Ј.Г. извор

Светитељ Амвросије Медиолански је говорио: „У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење.“ У храму се псалми читају свакодневно, за сваким јутарњим и вечерњим богослужењем. У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира? Зашто је важно неизоставно користити ову књигу у свом кућном молитвеном правилу? На ова питања одговарају свештенослужитељи Руске Православне Цркве. Свештеник Дмитриј Шишкин: Док читамо Псалтир, ми, без обзира на све наше греховне падове, уздижемо своја срца горе – Псалтир – зборник, вероватно, најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи, написао старозаветни цар и пророк Давид. Произилазећи из тога да је у питању богослужбена књига по својој основној намени, корист њена је у томе што омогућава присан и жив молитвени контакт човека са Богом. А циљ таквог разговора је наше освећивање и задобијање благодати Божије. Поред богослужбене употребе, постоји и древна православна традиција кућног или „келијског“ читања ове велике књиге. У сваком случају, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам у трагању. Зато што се псалмопојац Давид и одликовао својим крајњим, целисходним стремљењем ка Богу. При томе, он није био лишен грехова, дубоке узнемирености, страхова и борби (све је то нашло свој одраз у Псалтиру), и свега онога што је и нама самима својствено. Али сву ту животну пометњу, да тако кажемо, Давид је превазилазио непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и покајање. Ето зашто, док читамо Псалтир, ми заједно са овим великим мужем, без обзира на све наше греховне падове, несреће и тешкоће, узносимо своја срца горе у нади да нас Господ неће оставити, већ, по молитвама светитеља који је сам спознао тешкоће овоземаљског странствовања, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. А потврду тога, да Господ никада не оставља човека са тако скрушеним расположењем срца и са погодним делањем, проналазимо у Псалтиру, где Давид изнова и изнова благодари Господа за то што у свим компликованим и опасним животним околностима Он не оставља раба Свог, дарује га обилном милошћу и дарежљивошћу, од чега је најважнија могућност присног и живог разговора са Богом. Свештеник Павле Коњков: Строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година – Псалтир – данас најпопуларнија књига Старог Завета. Потичући од кратких песама које су се пре изводиле уз звуке инструмента сличног гуслама, можемо видети да су аутори имали за циљ слављење Бога у свим животним околностима: од покајања и слављења Бога, до уздизања на оштре степенике старозаветног храма. Пошто и савремени читалац има разнолик живот, строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година. Нажалост, постоји велика подељеност у друштву: многи сматрају Псалтир за изузетну књигу која се чита за упокојене. Али, то умањује значај предивног труда пророка Давида и његових истомишљеника. Јер, строфе о покајању, праведности Божијој, о Његовој милости и бризи и о дугу верног следбеника помажу не само уснулима, већ више онима који читају. Управо у томе видим извор духовне користи од Псалтира. Протојереј Олег Стењајев: – У Јеванђељу по Матеју читамо о догађајима који су се десили на Голготи: А око деветога сахата повика Исус иза гласа говорећи: Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мф. 27, 46). Те речи изговара Христос из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). На тај начин, Господ Исус Христос нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо светом Псалтиру и у његовим псалмима проналазити молитвене речи утехе. Заиста, када се молимо из Псалтира, са једне стране величамо Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале (јевр. ‏תהלים‏‎ (тəhилим)). Са друге стране, многи псалми су покајничког карактера, шапућу речи које нам помажу у покајању пред Богом, да разоткријемо своју душу и да задобијемо истинско покајање. Пошто су у Псалтиру поред покајничких и псалми величања, ми се кајемо пред Богом, читајући Псалтир и величамо Га, читајући Псалтир, а такође изговарамо Његова чудесна Имена, која у множини присуствују на страницама Псалтира, када се говори о Богу – Великом, Моћном, Милосрдном, Благом итд. У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају. Када су се у Совјетско време бавили проучавањем старих докумената на брезиној кори, иако су људи на кори писали само на свакодневне теме, провлачили су се скривени цитати. На основу скривених цитата установљено је да је најчитанија књига Старе Русије био управо Псалтир. Друго месту су заузеле приче Соломонове. Не знам због чега. Можда зато што је присутна тема породице, васпитање деце – оно што је било блиско нашим прецима који су доживљавали Православље пре свега као начин живота. Читање Псалтира представља посебно стање духа: када се човек удубљује у те глаголе, као да стиче анђеоску благодат. Знамо да анђели непрестано предстоје пред Престолом Божијим и величају Његова чудесна Имена. И сваки пут када православни хришћанин или хришћанка, одрастао човек или дете откривају Псалтир и почињу из њега да се моле, они се прикључују анђеоском хору. И, пребивајући на земљи, затичу се на небесима. Свештеник Валериј Духанин: Псалтир је реч Божија за нас. Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве –Зашто је важно читати Псалтир, а не само молитвеник или акатисте? Зато што псалми нису само старе, тешко разумљиве молитве, како се многима чини, већ су део Светог Писма, које нам је Сам Бог дао. Ако свака молитва представља наше обраћање Богу, стремљење Њему, као што се пламен свеће усправља ка небу, Псалтир је Божија реч намењена нама, светлост која силази са неба и осветљава најтајније делове наше душе. Псалтир је књига Откривања Бога. Кроз цара и пророка Давида Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве. „Ево како ви треба да Ми се обраћате, да се кајете за грехе, да тражите, прослављате Свога Творца и да се наслађујете Промислом Божијим“, – говори нам Господ кроз свети Псалтир. Псалтир – духовни штит од сваке тамне силе Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосни хвалоспев Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Псалтир је духовни штит од сваке тамне силе. Уместо што се на сваком кораку бојимо неког зла, довољно је читати редовно Псалтир, и никакав искуситељ не може нам се приближити. Нису без разлога псалми укључени практично у све црквене молитве и молебне. Псалтир укратко излаже Свету историју – од стварања света, па све до Страшног Суда, о којем је написано јер иде, јер иде да суди земљи. Судиће васељеној по правди, и народима по истини Својој. (Пс. 95, 13). Читаво наше богослужење је испуњено светим строфама из Псалтира, и зато онај ко код куће чита псалме, он и у храму боље разуме службу. Псалтир је тонски дијапазон који даје врло прецизан тон нашем духовном животу Некада кажу како су псалми неразумљиви, и да нема потребе да се читају. Међутим, ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Како још кажу, „ти не разумеш, али зли дуси разумеју“: они одлазе од кушаног човека када чују свете речи псалама. Уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао постаје јасан по мери нашег узраста и духовног искуства, када псалми улазе у наш духовни живот, када они постају хармонични гласу нашег срца. Псалтир има изузетну вредност о којој се често не замислимо. Ту вреднсот је тешко описати речима. Временом постаје јасна. Псалтир је попут дијапазона који даје врло прецизан тон читавом нашем духовном животу. Псалтир нам даје духовну бодрост и трезвеност, ослобађа срца од надолазећих искушења, помаже да се исправи наш животни пут на стазу испуњења воље Божије. Извор: Православие.ру