Претражи Живе Речи Утехе

Интернет и разне друштвене мреже све више постају платформа за одређени облик црквеног мисионарства. Све је више оних свештеника који преко својих канала и профила на интернету проповиједају широком и разноликом аудиторијуму. Одавно се интернет користи за потребе ширења црквених проповиједи и разних вјерских, духовних садржаја и тачно је да може да буде погодно средство за оно што мисија Цркве у себе укључује. Међутим, у свему томе и те како постоје и опасности, како по сам карактер црквене мисије, тако, а још и више, по самог мисионара. Данас је, као што знамо, могуће да конзумент интеренета једним кликом започне виртуелну туру кроз неку од великих хришћанских светиња, или да се укључи у пренос Литургије, да послуша проповијед неког од угледних духовника, прочита тумачење Јеванђеља итд. Ово није само по себи штетно и чак може да буде подстицајно за онога који жели да научи више о православној вјери. Штетна посљедица која из тога проистиче јесте релативизација црквене проповиједи. Тежња да се глас Цркве пробије у шаренилу информација у свијету друштвених мрежа каквим их данас видимо, чини да ријеч Цркве заправо постане тек један од производа који су лако доступни на глобалној „интернет-пијаци“. Дакле, све оно што би иначе изискивало од човјека благословен труд и жртву, сада постаје доступно било гдје и било када. Тиме се не само обесмишљава значај присуства у храму као богослужбеном мјесту гдје је једино могуће сјединити се са Богом у тајни Причешћа, већ и једно од основних начела цркве и црквеног живота – саборност. Присуство појединих свештеника на друштвеним мрежама који нерасудним избором тема и начином проповиједи који је наизглед црквен, а у својој суштини је супротан духу Цркве, у последње вријеме профилише једну групу „свештеника-инфлуенсера“ који нажалост нису често ни свјесни чињенице да такав вид проповиједи лако прелази у самопромоцију. На тај начин они постају својеврсне интернет-звијезде које задобијају велики број пратилаца, виртуелна „паства“ почиње да их посматра све више као духовне „вође“, док се онај задатак који сваки мисионар и проповједник треба да има – да људе приводи Христу – занемарује и заборавља. Неријетко су теме на које такви свештеници дају свој суд и из сфере политике, што само по себи води ка ризику сврставања у одређене таборе и тиме директно противријечи позиву Цркве да сви једно буду у Господу. Када свештеник постане активни учесник расправа о друштвеним и политичким питањима које чине да изгуби разумијевање онога што треба да чини садржај његовог обраћања народу, он заправо чини више штете него користи. Често се може чути аргумент да су црквени пастири дужни да мисионаре на интернету јер је то поље гдје небројене пошасти заводе људе, одвраћајући их од хришћанске вјере и пута спасења. Одоговор на то је много пута потврђена истина да аутентична, истинска пастирска проповијед, ако је утемељена на вјери и молитвеном подвигу онога који проповиједа, благодаћу Божијом налази пут до људских душа. Велики проповједници Цркве, попут Василија Великог или Јована Златоуста нису одлазили у паганска светилишта нити на тргове да би тамо проповиједали, него су своје најљепше бесједе, којим се и данас хране хришћанске душе, произносили са амвона, у храму Божијем, на светом богослужењу. Разумије се да све ово не значи да интернет треба нужно да буде одбачен као штетан и непотребан када је питању ширење црквене мисије. Напротив, постоји значајан број оних емисија и садржаја који су израз пастирске црквене бриге, те је њихов формат као и избор тема на које се говори провјерен и добро промишљен. Корисно би било да у том погледу Црква контролише ток и начин те врсте мисије, – што је и наложено актом Светог архијерејског синода СПЦ из 2021. године – да би у првом плану било не лично мишљење проповједника већ јеванђелска наука Христова, по ријечима апостола Павла: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса…“ (2. Кор. 4, 5). Према ријечима једног савременог духовника, “православно мисионарење не представља „лов на душе“ у којем је важна количина обраћених по било коју цијену, већ свједочење о Христу, у коме је важан квалитет и адекватност тог сведочења. Постићи такав квалитет и адекватност могуће је само на један начин: било који мисионарски рад треба да буде праћен стрпљивим духовним напором мисионара на очишћењу сопственог срца од страсти и довођењу свог живота у сагласност са Христовим заповијестима.“ Често бива потврђено да је за људе у одређеним духовним искушењима потребније и благотворније да буду искрено саслушани, него да се обаспу многим савјетима. Расудити шта је потребно у појединачном случају, могуће је једино у личном контакту са паством, што је тешко изводљиво путем друштвених мрежа. Другим ријечима, потребно је да свештеник буде онај који ће да прати и да брине о својој пастви, а не да се труди да сам буде што више праћен. Број пратилаца одређеног канала који води свештеник истовремено подразумијева и велику одговорност за оно што ће се изрећи, нарочито стога што међу слушаоцима има оних који су утврђени у вјери али исто тако и оних који су тек почетници. Проповијед у храму је по свом карактеру сасвим другачија од оне на друштвеним мрежама, превасходно зато што храмовна проповијед не укључује дискусију, приговоре или негативне коментаре. Када се, међутим, на друштвеним мрежама свештеник сам упусти у дискусију, те реагује оштро и непримјерено на негативне критике или се укључи у коментарисање дневнополитичких или ванцрквених збивања, доводи до тога да се изгуби смисао проповиједи. Такође, поједини свештеници који стекну популарност на интернету, са нелагодом подносе опадање популарности која неминовно долази. Та болна перцепција да се публика смањује, понекад наводи свештенике да се непримјерено понашају у информативном простору. Не треба заборавити да су дигитални медији производ “овога свијета“ и као такви имају своја правила са којима црквени пастири не треба и не смију увијек да се сагласе, нарочито онда када су она супротна хришћанском свјетоназору. Стога би у данашњем времену, када је веома тешко сачувати исправан поглед у мору разних информација и садржаја на друштвеним мрежама, наступ свештеника требао да буде пажљиво одмјерен, поткријепљен благословом Цркве и у складу са њеним духом и учењем. https://mitropolija.com/2024/11/07/svestenik-slobodan-lukic-propovijed-na-drustvenim-mrezama/

Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, рекотра Цетињске богословије, на тему "Христова проповијед уочи посљедњег уласка у Јерусалим", које је у организацији Православног братства Свети Арсеније из Даниловграда, одржано у Крстопоклону недјељу, 31.03.2019. године у сали Завичајног музеја у Даниловграду.