Претражи Живе Речи Утехе

Многи од нас су се вероватно више пута нашли у ситуацији када је наш или живот неког блиског запао у ћорсокак и нисмо знали шта да радимо. То се посебно осећа сада, у ратним временима. Људи одустају, а неки почињу да злоупотребљавају алкохол, пуше, дрогирају се, односно без жаљења се препуштају разним страстима. Стање када не видимо никакав излаз из тешке ситуације, свети оци називају духовним слепилом. Међутим, чак и у таквом стању слепила, неко, вођен својим страстима (било да је то љутња, или гордост, или жудња за влашћу, или пожуда, или досада, или љубав према новцу), развија буран живот – почиње да се активно бави политиком, смишља нове пројекте за побољшање живота. Међутим, као резултат тога, према речима Христовим, када слепац води слепца, обојица ће пасти у јаму (видети Матеј 15,14). Добро је ако је ова рупа мала. А дешава се и да он постане гроб за све слепе. А Црква нам кроз недавно прочитано Јеванђеље нуди поузданији пут ка спасењу. Када је Христос улазио у древни град Јерихон, чуо је то слепац који је на путу молио за милостињу. Почео је гласно да виче: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“ Очигледно је овај вапај у помоћ био прилично снажан, јер су они који су ишли испред Спаситеља чак почели да му говоре да ућути. Међутим, слепац је почео још јаче да виче: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“ Чувши овај очајнички вапај, Исус је стао и замолио људе да доведу слепца к њему. Христос је питао шта човек жели од Њега. Рекао је да жели да види. И одмах му је Христос одговорио: „Види, вера твоја спасла те је!“ Слепац одмах прогледа и у радости пође за Христом славећи Бога. Исто тако, сви људи који су то видели славили су Бога (видети Лука 18:35–43). Данас, када некоме кажемо да је слеп јер не види или не разуме очигледне и врло једноставне ствари, он се обично увреди и одговори да је то случај са нама. И заиста, он је на свој начин у праву, јер свако суди са свог гледишта, у зависности из којег угла гледа. Један види црно, а други бело, и споровима нема краја. Због тога људи постају велики непријатељи. Међутим, да би се видела Истина, потребно је, као и Јерихонски слепац, да приђете Христу и искрено затражите помоћ, упркос томе што вам други људи који себе сматрају блискима Господу могу то забранити. У данашње време се често дешава да када неко од нас почне више да се моли, чешће да се каје и причешћује Светим Христовим Тајнама, на таквог се обично гледа са подозрењем, он се упозорава на излагање искушењу, духовној болести. А када неко чак и пажљиво почне да чита Јеванђеље, дела светих отаца и житија светих и покуша да живи свето, поштено, истинито, по савести, онда се уопште на таквог човека гледа као на будалу. Нажалост, у данашње време не само обични људи, већ и монаси понекад покушавају да буду не толико прави хришћани колико ефективни менаџери, концентришући сву своју пажњу на стицање не духовних, већ материјалних користи. Стога у многим случајевима наша заједничка црквена молитва, коју настојимо да што више скратимо и што пре завршимо, не даје никакав резултат. Ближе се спасоносне припремне недеље за Велики пост, а касније ће почети и сам пост. Они који не знају да се моле и посте и не знају зашто им је то потребно, веома се плаше овог периода. А за некога ко воли молитву, у ствари се ништа не мења у периоду поста. Напротив, у овом периоду се осећа боље јер у ово време, концентришући се више на молитву, почиње да боље духовно види, мање греши у животу. Зато, драга браћо и сестре, када нам је тешко у животу, када наши најмилији страдају, никада не одустајмо, него по примеру јерихонског слепца ојачајмо молитву, а Господ ће нам сигурно помоћи. Амин. архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/uk

Много је речено и писано о негативној појави када неки свештенослужитељи своје шармантне маштарије одају као некакве духовне дарове, покушавајући да манипулишу другима у своју корист: духовну (задовољавање сопственог поноса, сујета) или материјалну. У сваком случају, такав хоће другог човека да приведе не Богу, већ себи. Хоће да га веже за себе, тако да зависи од њега. Oвде се, често прикривено, религија користи као оруђе за везивање. Али, постоји и друга страна медаље ове појаве. Закон економије - потражња ствара понуду. Постоји прилично велика потражња за инфантилношћу, отуда и понуда. Људи понекад сами желе да буду везани. Свештеник треба да буде свештеник. Могућ је савет свештеника, могућа је молитва, али не и коначна одлука. Ако свештеник има одговоре на сва питања, онда треба бежати од њега, јер свако треба да се бави својим послом: агроном - биљкама, рачуновођа- финансијама, водоинсталатер - цевима, лекар - болестима, а свештеник - служењем Богу и духовним стварима. Нико неће живети твој живот за тебе. И врло често се човек плаши да живи. Плаши се да остане сам са собом. Плаши се себе. Не воли себе. Не воли свој живот. Жели да се ухвати за некога и да му преда свој живот: нека мисли уместо мене, нека одлучује о свему уместо мене и да буде одговоран и за мене. Разговарајући са људима, дошао сам до закључка да у осамдесет посто случајева проблем, а често и греси човека, леже у томе што човек не воли свој живот. Отуда често и блуд, и алкохолизам, и наркоманија, и малодушност, и раздраженост,и бес, као и многи други греси. Али немој бити такав! Воли живот који ти је Бог дао. Воли живот насамо са Богом. Он дише поред тебе. Он живи поред тебе. Он те подржава. А свештеник је особа која ће те узети за руку и одвести ка Богу и рећи : „Ево га! Сада говори, комуницирај са својим Створитељем.” Јер, свако ће на крају сам одговарати Свевишњем за своје поступке. И нико неће живети свој живот за другог. И ви (ви лично!) морате у свом животу размотрити Лице Бога Живога и научити да живите пред Његовим Лицем. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/kako-se-osloboditi-duhovnog-infantilizma

Извор: https://youtu.be/Nu7BJMpTQ48 Званична презентација: https://mullmonastery.com Превод: "Хришћани у покушају"

Од кад је обновљена древна Епархија будимљанска, и од кад је у овај светосавски трон уведен Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије (Мићовић), наша епархија није била на већим искушењима од оних која су јој у најкраћем периоду, од Ђурђевдана до дана у ком прослављамо Светог Василија Острошког Чудотворца, приредиле наше државне власти, а посебно поједини чиновници тужилаштва и полиције. Такмичећи се у демонстрацији силе, кријући своје незаконито поступање у свеопштој паници и пометњи коју претходно, крајње стручно и увјежбано, изазову, поједини црногорски тужиоци и инспектори полиције су учинили један апсолутно ирационалан корак – лишили су слободе Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија (са седам никшићких свештеника) – притворили су нашег оца и архипастира, наш „огњени стуб“, образлажући њихове „службене радње“ (а у ствари личну сервилност према свом претпостављеном, према бирократи на „вишем мјесту“) Владикиним „непоступањем по прописима за сузбијање ширења заразних болести“. Цинизам, који је исказан у цитираним тужилачким и полицијским квалификацијама молитви које је ових дана наш Епископ (са свештенством) приносио Богу, као и мржња (ничим изазвана), коју показују поједини политичари (али и приземни медији), а коју крију иза сентенци о „једнакости пред законом“ (што је у њиховој интерпретацији и схватању обична флоскула), разоткривају се у чињеници да је наш Епископ, при повратку у своју отаџбину, Црну Гору, 28 дана (у марту и априлу ове године) провео у самоизолацији, поштујући мјере и наредбе Владе Црне Горе у борби против нове коронавирусне заразе, али и све препоруке НКТ-а и Института за јавно здравље. Тиме је показао личну одговорност (као грађанин и држављанин Црне Горе, а посебно као пастир) према потреби да се уложе заједнички напори и очува национално здравље. Свједочимо да су, чак, његовим одлукама редовним службама у храмовима прилагођавани распореди, а све са жељом да се до крајњих граница испоштују одлуке Владе Црне Горе, те тиме покаже и жеља да се заједничким националним прегнућем превазиђе пошаст на коју ни наша земља није могла остати имуна. Такав човјек, којег је, недавно, пјесник назвао „украсом Цркве“, што он и јесте, дочекао је да га, у родном Никшићу, на правди Бога, заједно са још седморицом честитих свештеника, касно, у пола ноћи, хапсе „чувари закона“, који су низом немарних радњи вишеструко закон, који, наводно, штите, прекршили и доказали да им тај исти закон (на који се позивају и у који се куну) не значи апсолутно ништа, али да им значи да нам духовног оца (човјека који је, опет по ријечи пјесника, „са фреске сишао“) покушају унизити насилним хапшењем и тамничењем у својим нехуманим зинданима. Но, свака сила за времена! Прилика је да подсјетимо све православне вјернике на неколико чињеница, које ће подзидати истину да је наша Епархија, као једна од седам првооснованих српских епископија и која ове године слави пуних осам вјекова од оснивања, за седам дана, односно од Ђурђевдана до дана у ком славимо Острошког Чудотворца, била мета најбруталнијих напада и, коначно, покушаја да се обезглави: На Ђурђевдан, 6. маја, у беранској полицијској станици, у вишечасовном „третману“, ислеђивано је пет православних свештеника. Епилог је од стране беранског тужиоца заказан за 18. мај 2020. године, са почетком у 8,00 часова. Дана 8. и 9. маја били смо свједоци бруталног медијског, инферналног, напада на тројицу беранских свештеника, обављеног уз обиље неистина, инвектива и спинованих формулација; Већ 10. маја десило се ново позивање у полицијску станицу пет берански свештеника и свештеномонаха (који су, дакле, и Ђурђевданско предвечерје провели на истом мјесту), које, бар за сада, није настављено даљим тужиочевим поступањем; Атак на нашу Епархију кулминирао је 12. маја већ споменутим хапшењем Епископа Јоаникија (са седам никшићких свештеника) и незаконитим одређивањем притвора. Над њима је тортура настављена одбијањем укидања притвора, што је прецедентна пракса црногорских судова у односу на исти чињенични и правни опис; Све наведено није било довољно, па су се особе, које су се криле иза униформе и оклопа, окомиле, у тој својој осионости и неразумљу, на дјецу (немајући, на жалост, појма о ријечи Преподобног Јустина Ћелијског да је дијете „парче неба на земљи“). Тако је међу много малољетне дјеце, које је црногорска полиција на тлу наше Епархије брутално тукла, јер су починили гријех опредјељујући се за људскост, и непролазно трајање и живот, ријечима – „Не дамо светиње!“ – тешко настрадао и малољетни, рођени брат свештеника наше епархије Милоша Цицмила. Замислимо се над судбином дјеце, која су дочекала да их у њиховој земљи полицијски службеник удара чизмом у главу, пендреком у груди или стомак… Какве ће успомене наша дјеца понијети из своје државе у свијет? О чему ће приповиједати? О правди, слободи, реду, миру и благостању? На све предње подсјетисмо, упућујући државним властима најоштрији протест против агресије и насиља која се над нашом Епархијом спроводи! Коначно, упућујемо правосудним истражним органима јавни позив и апел да нашег Епископа ослободе из притвора и дозволе му да покуша да се одбрани од њихове правде и правице, што му по Уставу и Законима Црне Горе (али и потврђеним међународним уговорима) припада, као узорном грађанину ове земље и Европе! Но, без обзира на сва страдања, прогон и мучеништва (нашег Епископа, и свих отаца свештеника и свештеномонаха), желимо да сав свој православни народ, који чини нашу Епархију, а кроз њу и Цркву Христову, позовемо на мир и на братску слогу, да нам се придруже свом својом снагом у молитви за нашег Епископа и оце свештенике (и свештеномонахе), да их Господ окријепи милошћу и благодаћу својом, како би истрајали на путу страдања, који је и једини пут спасења човјековог! Епархија будимљанско-никшићка Извор: Митрополија црногорско-приморска