Претражи Живе Речи Утехе

Много је речено и писано о негативној појави када неки свештенослужитељи своје шармантне маштарије одају као некакве духовне дарове, покушавајући да манипулишу другима у своју корист: духовну (задовољавање сопственог поноса, сујета) или материјалну. У сваком случају, такав хоће другог човека да приведе не Богу, већ себи. Хоће да га веже за себе, тако да зависи од њега. Oвде се, често прикривено, религија користи као оруђе за везивање. Али, постоји и друга страна медаље ове појаве. Закон економије - потражња ствара понуду. Постоји прилично велика потражња за инфантилношћу, отуда и понуда. Људи понекад сами желе да буду везани. Свештеник треба да буде свештеник. Могућ је савет свештеника, могућа је молитва, али не и коначна одлука. Ако свештеник има одговоре на сва питања, онда треба бежати од њега, јер свако треба да се бави својим послом: агроном - биљкама, рачуновођа- финансијама, водоинсталатер - цевима, лекар - болестима, а свештеник - служењем Богу и духовним стварима. Нико неће живети твој живот за тебе. И врло често се човек плаши да живи. Плаши се да остане сам са собом. Плаши се себе. Не воли себе. Не воли свој живот. Жели да се ухвати за некога и да му преда свој живот: нека мисли уместо мене, нека одлучује о свему уместо мене и да буде одговоран и за мене. Разговарајући са људима, дошао сам до закључка да у осамдесет посто случајева проблем, а често и греси човека, леже у томе што човек не воли свој живот. Отуда често и блуд, и алкохолизам, и наркоманија, и малодушност, и раздраженост,и бес, као и многи други греси. Али немој бити такав! Воли живот који ти је Бог дао. Воли живот насамо са Богом. Он дише поред тебе. Он живи поред тебе. Он те подржава. А свештеник је особа која ће те узети за руку и одвести ка Богу и рећи : „Ево га! Сада говори, комуницирај са својим Створитељем.” Јер, свако ће на крају сам одговарати Свевишњем за своје поступке. И нико неће живети свој живот за другог. И ви (ви лично!) морате у свом животу размотрити Лице Бога Живога и научити да живите пред Његовим Лицем. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/kako-se-osloboditi-duhovnog-infantilizma

Извор: https://youtu.be/Nu7BJMpTQ48 Званична презентација: https://mullmonastery.com Превод: "Хришћани у покушају"

Од кад је обновљена древна Епархија будимљанска, и од кад је у овај светосавски трон уведен Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије (Мићовић), наша епархија није била на већим искушењима од оних која су јој у најкраћем периоду, од Ђурђевдана до дана у ком прослављамо Светог Василија Острошког Чудотворца, приредиле наше државне власти, а посебно поједини чиновници тужилаштва и полиције. Такмичећи се у демонстрацији силе, кријући своје незаконито поступање у свеопштој паници и пометњи коју претходно, крајње стручно и увјежбано, изазову, поједини црногорски тужиоци и инспектори полиције су учинили један апсолутно ирационалан корак – лишили су слободе Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија (са седам никшићких свештеника) – притворили су нашег оца и архипастира, наш „огњени стуб“, образлажући њихове „службене радње“ (а у ствари личну сервилност према свом претпостављеном, према бирократи на „вишем мјесту“) Владикиним „непоступањем по прописима за сузбијање ширења заразних болести“. Цинизам, који је исказан у цитираним тужилачким и полицијским квалификацијама молитви које је ових дана наш Епископ (са свештенством) приносио Богу, као и мржња (ничим изазвана), коју показују поједини политичари (али и приземни медији), а коју крију иза сентенци о „једнакости пред законом“ (што је у њиховој интерпретацији и схватању обична флоскула), разоткривају се у чињеници да је наш Епископ, при повратку у своју отаџбину, Црну Гору, 28 дана (у марту и априлу ове године) провео у самоизолацији, поштујући мјере и наредбе Владе Црне Горе у борби против нове коронавирусне заразе, али и све препоруке НКТ-а и Института за јавно здравље. Тиме је показао личну одговорност (као грађанин и држављанин Црне Горе, а посебно као пастир) према потреби да се уложе заједнички напори и очува национално здравље. Свједочимо да су, чак, његовим одлукама редовним службама у храмовима прилагођавани распореди, а све са жељом да се до крајњих граница испоштују одлуке Владе Црне Горе, те тиме покаже и жеља да се заједничким националним прегнућем превазиђе пошаст на коју ни наша земља није могла остати имуна. Такав човјек, којег је, недавно, пјесник назвао „украсом Цркве“, што он и јесте, дочекао је да га, у родном Никшићу, на правди Бога, заједно са још седморицом честитих свештеника, касно, у пола ноћи, хапсе „чувари закона“, који су низом немарних радњи вишеструко закон, који, наводно, штите, прекршили и доказали да им тај исти закон (на који се позивају и у који се куну) не значи апсолутно ништа, али да им значи да нам духовног оца (човјека који је, опет по ријечи пјесника, „са фреске сишао“) покушају унизити насилним хапшењем и тамничењем у својим нехуманим зинданима. Но, свака сила за времена! Прилика је да подсјетимо све православне вјернике на неколико чињеница, које ће подзидати истину да је наша Епархија, као једна од седам првооснованих српских епископија и која ове године слави пуних осам вјекова од оснивања, за седам дана, односно од Ђурђевдана до дана у ком славимо Острошког Чудотворца, била мета најбруталнијих напада и, коначно, покушаја да се обезглави: На Ђурђевдан, 6. маја, у беранској полицијској станици, у вишечасовном „третману“, ислеђивано је пет православних свештеника. Епилог је од стране беранског тужиоца заказан за 18. мај 2020. године, са почетком у 8,00 часова. Дана 8. и 9. маја били смо свједоци бруталног медијског, инферналног, напада на тројицу беранских свештеника, обављеног уз обиље неистина, инвектива и спинованих формулација; Већ 10. маја десило се ново позивање у полицијску станицу пет берански свештеника и свештеномонаха (који су, дакле, и Ђурђевданско предвечерје провели на истом мјесту), које, бар за сада, није настављено даљим тужиочевим поступањем; Атак на нашу Епархију кулминирао је 12. маја већ споменутим хапшењем Епископа Јоаникија (са седам никшићких свештеника) и незаконитим одређивањем притвора. Над њима је тортура настављена одбијањем укидања притвора, што је прецедентна пракса црногорских судова у односу на исти чињенични и правни опис; Све наведено није било довољно, па су се особе, које су се криле иза униформе и оклопа, окомиле, у тој својој осионости и неразумљу, на дјецу (немајући, на жалост, појма о ријечи Преподобног Јустина Ћелијског да је дијете „парче неба на земљи“). Тако је међу много малољетне дјеце, које је црногорска полиција на тлу наше Епархије брутално тукла, јер су починили гријех опредјељујући се за људскост, и непролазно трајање и живот, ријечима – „Не дамо светиње!“ – тешко настрадао и малољетни, рођени брат свештеника наше епархије Милоша Цицмила. Замислимо се над судбином дјеце, која су дочекала да их у њиховој земљи полицијски службеник удара чизмом у главу, пендреком у груди или стомак… Какве ће успомене наша дјеца понијети из своје државе у свијет? О чему ће приповиједати? О правди, слободи, реду, миру и благостању? На све предње подсјетисмо, упућујући државним властима најоштрији протест против агресије и насиља која се над нашом Епархијом спроводи! Коначно, упућујемо правосудним истражним органима јавни позив и апел да нашег Епископа ослободе из притвора и дозволе му да покуша да се одбрани од њихове правде и правице, што му по Уставу и Законима Црне Горе (али и потврђеним међународним уговорима) припада, као узорном грађанину ове земље и Европе! Но, без обзира на сва страдања, прогон и мучеништва (нашег Епископа, и свих отаца свештеника и свештеномонаха), желимо да сав свој православни народ, који чини нашу Епархију, а кроз њу и Цркву Христову, позовемо на мир и на братску слогу, да нам се придруже свом својом снагом у молитви за нашег Епископа и оце свештенике (и свештеномонахе), да их Господ окријепи милошћу и благодаћу својом, како би истрајали на путу страдања, који је и једини пут спасења човјековог! Епархија будимљанско-никшићка Извор: Митрополија црногорско-приморска