Претражи Живе Речи Утехе

Другог јуна,[1] амбициозни Арво Перт Пројекат академије Светог Владимира окончан је извођењем Канона покајања (1997) од стране Естонијског Филхармонијског Камерног Хора у Метрополитанском Музеју уметности Храма Дендур. Естонски Филхармонијски Камерни Хор, под руководством маестра Тону Каљустеа, један је од водећих светских хорова, и њихово извођење те ноћи није било безначајно. Певали су са изванредно богатим и углачаним звуком, одржавајући јединствено устројство и беспрекорну интонацију током сат и по интензивно фокусираног певања. Концерт је добио сјајан приказ у Њујорк Тајмзу, стога уместо приче о детаљима наступа, желим да изразим моју личну перцепцију Канона покајања као композиције и начина на који оно баца очаравајуће светло на улогу православног уметника делајућег изван литургијске сфере. Канон покајања јесте изазовно дело, и за извођаче и за публику. Наизглед, делује скоро до бола једноставно, смештено у једно тонско подручје у непрестано ниском тоналитету кроз целокуност комада, уз употребу честих понављајућих ритмичких и текстуалних мотива. Међутим, дело је уствари сложено организовано и заварљиво тешко за извођење. Текст Канона покајања (који се може наћи у већини православних молитвеника), представљен овде на црквено-словенском, јесте покретачка снага дела, и све у Пертовом уређивању, и на свеобухватном формалном нивоу и на минутном нивоу индивидуалних музичких гестова, решава се у односу на текст. Текст је дубоко покајан, а музика, произилазећи из срца посвећеног православног верника који је извесно живео у блискости с овим текстом бројне године током рада на овом делу, настоји да изазове у слушаоцу нешто од покајног искуства које је и произвело речи. Није лак задатак за композитора да створи искуство покајања у својој публици. Већина Арво Пертових слушалаца вероватно не дели његова православна уверења – он је најизвођенији живи композитор на свету, поврх свега – али чак и ако би делили његова уверења, како он као композитор евоцира дух покајања у својим слушаоцима? Засигурно, композитор треба да се ослања на текст да би пренео специфичне концепте. Међутим, говорећи као доживотни православни хришћанин, и повремени комозитор, могу поуздано рећи да просто слушање или читање или чак певање датог текста не гарантује да ће створити икакав препознатљив утисак у срцу. Често не буде ни разумљиво. А опет, седећи у публици на овом концерту другог јуна, могу рећи с једнаким убеђењем да мислим да сам искусио нешто од покајног духа с којим Арво Перт настоји да прожме ово дело, и не мислим да сам био усамљен. Било је вероватно хиљаду људи у сали те ноћи, и једва да сам могао чути ичије уздахе. Било ко, ко редовно посећује концерте у Њујорку знаће колико је ово неуобичајено. Па како он то изводи? Много је писано о Арво Пертовој карактеристичној композиторској техници званој tintinnabuli (од латинског tintinnabulum што значи „било“, „звоно“), у којој један глас или скуп гласова полако образује тонску тријаду, у звоно-ликом маниру, док други глас или скуп гласова таласа дијатоничку мелодијску линију у сред тока. Као и у ранијим Пертовим делима у којима је његов tintinnabuli стил оформњен, као што је Tabula Rasa (1970) или Spiegel im Spiegel (1978), Канон покајања користи tintinnabuli веома ефективно. Међутим, желим да кажем нешто о другој одлици Пертовог дела: то је, његова изванредна способност да обликује перцепцију времена слушаоца, и кроз ово обликовање, да позове слушаоца у једну врсту борбе са његовим или њеним [по]мислима. Такође, извевши недавно део Канона као члан хора, желим да урачунам нешто од мог искуства овог истог преобликовања времена и последичну битку са [по]мислима из перспективе појца. Најпре, перспектива слушаоца. Канон покајања је дугачко дело у сваком смислу. Неколико чак и најдужих главних симфонија трају нешто више од сат, а многе од ових, бар оне на које су слушаоци навикли да чују, крећу се од висина ка дубинама, од бучног ка тихом, од нежног ка силовитом, и од једног кључа или тонске области ка другој. (Наравно, опере и ораторији могу да трају много дуже, али су по природи скопчани са драмом на неком нивоу, па спадају у другу категорију.) Канон, насупрот томе, је близу сат и по времена дугачак, никад не одскаче изван свог изворног кључа, и има мало успутних промена темпа или динамичких ефеката. Интензивно је медитативан. Међутим, како дело одмиче, постепено откривајући своју формалну структуру и нежно смењујући своје музичке нагласке зарад произношења текстуалне фразе, оно инсистира да слушалац успори своју перцепцију времена. Ако очекујете да се дело заврши (нешто својствено нашем нестрпљивом веку), или ако очекујете да будете понешени неком драматичном променом у музици, дело ће деловати досадно, ако не и мучно. За мене, искуство је било нешто налик скакању у воду која је мало прохладна. На почетку, било ми је неугодно, батргао сам се уоколо за нечим познатим да се придржим. Онда, полако, почео сам да се прилагођавам свом новом окружењу, и ускоро сам увидео да коришћењем мојих менталних мишића на други начин – то јест, успоравањем мојих мисли и дозвољавајући им да се крећу у ритму који је дело диктирало, као пливач који се прилагођава температури и повећаном отпору воде – био сам у стању да заузмем простор дела, и да разумем нешто од онога што преноси. Резултат овог успоравања је био тај да су текст, те дубоке покајне речи, почеле да оживљавају на потпуно неочекиван начин. Почео сам да се задржавам на речима, не једноставно читајући ради [стицања] осећаја значења као што то уобичајено радим (вероватно као што читате овај чланак управо сада), већ заиста промишљајући их и дозвољавајући значењу сваке речи да продре. Искуство није било нимало досадно, већ динамично и узбудљиво, и темељно покретајуће. Након замирања одјека завршних срце-растежућих „Амина“ – пробадајуће висок и танак Д-дурни акорд распршујући се нагоре чак више од Г-дура, а онда, у нижем регистру, од Г-дура назад до Д-дура – публика је седела у одушевљеној тишини током напрегнутих 10 секунди пред ерупцију у громогласни аплауз. Изгледа да је свако осетио преображавајући ефекат дела. Тек недавно, имао сам прилику да изводим завршни став Канона покајања као део полу-професионалног хора на узбудљивом и револуционарном фестивалу нове музике православних композитора у Грејвс Концертној Хали Северно Кентакијског Универзитета, под управом маестра Петра Јермихова. Док смо увежбавали комад, опет сам осетио тај исти осећај пребивања у хладној води, овог пута као појац. Ноте су биле у неугодном регистру, временски запис се неочекивано мењао, а најтеже од свега, периоди певања су били константно означени нерегуларним мерама мировања тако да сам се осећао као перкусиониста у оркестру, бројећи махнито како не бих пропустао ни откуцај. Искусан сам појац, композитор, па и диригент, али сам искрено могао наћи у делу веома мало тога да је интуитивно или предвидиво; ни у једном моменту, стога, нисам могао прећи на „ауто-пилота“ и једноставно ући у ток дела. Сваки покрет морао је бити прорачунат, мој фокус није могао да буде попуштен ни за трен, и ниједном ми није било дозвољено да уживам у музици. И ја сам осетио да нисам сам у својој нелагодности, и нисам могао одолети да се не запитам да ли бисмо се показали равноправни задатку ваљаног читања дела. Међутим, чим смо отпочели комад на концерту, нешто попут чуда се десило. Осећај фокусиране концентрације у хору био је опипљив, састав се кретао и дисао као један организам. Кад смо допрли до климактеричног средишњег одељка комада, осећао сам као да је звук био биће извучено из нас неком невидљивом силом. Моја лична пажња била је фокусирана углавном на бројање ритмова и певање степена и словенских речи правилно, не у ствари на изражај или на друга својства звука; али унутрашња изражајна снага дела је била ту безобзира, куљајући из састава са преплављујћом силом. Принуђавајући појце да фокусирају сву своју пажњу на пребројавање нота и пауза, Арво Перт је успео да надмудри наше уметничке егое[2] и да створи моћни осећај за јединство и заједничку тежњу унутар састава. Заслуга иде такође и маестру Јермихову за разумевање овога и за стављање примарног нагласка на ритмичку прецизност рађе него на изражај током проби, као и за предосећај да ће знати да ће комад коначно изаћи изједна. Након што су завршни „Амини“ изронили и хор зашао иза сцене на станку, било је јасно да се свако осећао истовремено и исцрпљено и усхићено, као да смо се суочили са смрћу и победили је. Искусити Канон покајања, било као слушалац или као извођач, значи окусити нешто од унутрашње борбе интегралне православној духовности. Изнад свега, Канон убедљиво открива да, док борба са сопственим помислима и немоћима повремено може бити горка, преображај који следи из тога јесте невероватно сладак. Ово је мистерија покајања. Добровољно осуђујемо себе не из само-мржње или неке врсте мазохистичке жудње за болом, већ ради одстрањивања свега сувишног, свега баналног и нечистог и ружног, тако да озарујућа мирноћа прочишћене душе, њена снага и лепота, могу постати видљиви. За композитора налажање начина да пренесе ову суптилну и парадоксалну реалност кроз музику – и штавише, да убеди дубоко неверујући свет да слуша-јесте изванредно постигнуће, и Арво Перт заслужује признање да је један од великих композитора нашег времена, можда и свих времена. Док смо моја жена Марија и ја напуштали концерт у Метр-овом Храму Дендура, масивну стакло-зиду просторију у којој се налази реконструисани египатски храм из 15 века пре Христа који је изворно посвећен Изису и Озирису, разменили смо пар речи са једним од организатора концерата са академије Св. Владимира. Погледао је нагоре према намрштеној грађевини иза нас, и рекао са очигледним утиском, „Слушајући ову музику и ове речи, овде, у овом месту, осећам као да је некако храм очишћен.“ Сложити се нисам могао више /Сложио сам се у потпуности. Извор: Теологија.нет

Власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска, која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела Закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно, ни друго, рекао је у интервјуу за ИН4С Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић). –Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен, казао је владика. Према његовим ријечима, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и Ви сте 2002. године изабрани за Епископа будимљанско-никшићког. Да ли нам можете рећи колико се живот у Цркви, конкретно у тој Епархији промијенио за ових 17 година од обнове? – Све што је урађено у обновљеној Епархији будимљанско-никшићкој од 2001. до данас резултат је саборног рада цијелог њеног свештенства, монаштва и благочестивог народа. Епископ сије ријеч Божију, сабира и надахњује народ, обједињује његове силе, мора да има иницијативу, одређује циљеве које треба постићи и, што је веома важно, треба да се труди око свега у славу Божију заједно са својом паством. Чинио сам оно што сам био дужан да чиним, а у досадашњим плодовима рада видим Божију милост и народни труд, жртву и љубав. Гледали смо да држимо равнотежу између, с једне стране, градње нових и обнове старих храмова и црквених здања, и с друге, унапређења духовног живота, подмлађивања свештенства и многобројних културних активности. Бог је дао те је доста покренуто у више праваца укупног црквеног живота. Могу слободно рећи, у односу на тешке прилике урађено је доста, даће Бог и да се настави још боље. Његова светост Патријарх Иринеј, прије пар мјесеци дао је изјаву о стању Срба и СПЦ у Црној Гори, а која је наишла на осуде од врха црногорске власти. Како Ви коментаришете нападе на нашег Патријарха? –Не може се правилно разумјети та изјава Његове светости Патријарха српског господина Иринеја без увида у њен шири контекст. Није исто, не дао Бог, НДХ и Црна Гора. Међутим, многи паметни и образовани људи су указали да неких проусташких елемената има у црногорском друштву. Да направимо кратку анализу. Када је Аусторугарска 1916. године успоставила окупациону власт у Црној Гори забранила је ћирилицу. Италијани су приликом нове окупације 1941. забранили име српског језика и наметнули му име –црногорски. Хвала Богу, наш народ се ослободио и једне и друге окупације, али је несхватљиво да сада власт слободне Црне Горе на дјелу спроводи намјере поменутих окупатора у вези са језиком и писмом. Истина, по важећем закону ћирилица је равноправна са латиницом, али је неразумно и недржавнички потиснута из свих државних институција. Тамо гдје је власт Црне Горе, тамо више ћирилице нема. Очигледно, власт крши сопствене законе, а дужна их је поштовати. Умјесто очувања равноправности оба писма, власт његује анимозитет према ћирилици и још више према српском језику, оним духовним вриједностима које су прославиле Црну Гору у њеној историји. Истовремено власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно ни друго. Не знам колико је Хрватска направила отклон од усташа и од њихових злочина, али видим да је власт Црне Горе, почевши од рушења Његошеве капеле на Ловћену, чиме се посебно горди, почела прихватати мрачну идеологију усташких измећара, Павелићевих Црногораца, Дрљевића и Штедимлије. Та идеологија претаче се у дискриминацију Срба у Црној Гори што показује и званична државна статистика. Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен. О томе су већ написане цијеле студије од стране озбиљних научника. Његова светост је са забринутошћу указао на такву опасност. Пошто се његова изјава далеко чула, што му очигледно није била намјера, он је рекао да ће је повући уколико се уклоне разлози који је несумњиво оправдавају, касније је у вези са тим дао још једну блажу изјаву из које се види да не жели никакву свађу са властима Црне Горе. Са друге стране, више је него јасно да су разлози за забринутост остали, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Уједињење са Србијом био највећи народни циљ Прославили смо јубилеј 100 година од Великог рата и уједињења, видјели смо да је званича Црна Гора прекрајала историју и негирала борбу за слободу својих предака. Какав је Ваш став по том питању? – Нијесам видио да су власти Црне Горе и њене институције нечим ваљаним прославиле стогодишњицу ослобођења од аустроугарске окупације. Умјесто тога, просуле су огромну прашину да се затамни историјска истина о катастрофалној наредби Краља Николе црногорској војсци да положи своје оружије пред непријатељем 1916. То је заправо била капитулација на дјелу и фактичко напуштање дотадашњих савезника. Не могу се релативизовати погубне последице поменуте наредбе. Не треба заборавити да је његову наредбу војсци о полагању оружија и одлазак из Црне Горе већина народа доживјела као издају. Да ли је народ био у праву или не, то је друго питање. Нема никакве сумње да је идеја уједињења Црне Горе са Србијом тада прихватана као највећи народни циљ и испуњење вјековних тежњи тадашње и једне и друге српске државе. Не може се порећи да је народ Црне Горе послије ослобођења у огромној већини стао иза одлука Подгоричке скупштине. Учесници Подгоричке скупштине, макар не сви, нијесу имали осветнички однос према Краљу, треба прочитати шта о томе пише Патријарх Гаврило Дожић, него су знали да ставе општенародни интерес изнад династичког интереса једног владара па макар то био и многозаслужни Краљ Никола. Наша власт је потрла границу пристојности и памети када је издају Црне Горе приписала свим учесницима Подгоричке скупштине и свима који су подржали уједињење Црне Горе са Србијом 1918. године. Налијепити етикету издаје Митрополиту и Патријарху Гаврилу Дожићу, необоривом стубу цркве и недостижном патриоти, утамничаваном од окупатора у оба свјетска рата, сердару Јанку Вукотићу, војводи Лакићу Војводићу, Саву Церовићу, Марку Даковићу и осталим великанима из тог узвишеног строја, више је него нечасно, а кад то власт чини и злокобно. 2019. и 2020. године јубилеја у СПЦ У години која је пред нама, слави се још један јубилеј. СПЦ слави 800 година од када је СПЦ добила аутокефалност од Цариградске патријаршије, 1219. године. Да ли је за очекивати и даље негација и прекрајање историје када се ради и о том можемо рећи највећем јубилеју у српској историји? –Велики јубилеј од оснивања СПЦ 1219-2019. прославиће се низом свечаности највишег ранга у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду и по свим епархијама у Отаџбини и дијаспори. Одређено је да се јубилеј прославља двије године ради тога да се подсјетимо на најважније догађаје почевши од хиротоније Светог Саве у Никеји 1219. године. Оснивање свих епископија, међу њима и Будимљанске са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, крунисање Краља Стефана Првовјенчаног, догодило се 1220. године чиме се оправдава што овај јубилеј славимо двије узастопне године. Од великог је значаја научни скуп који је већ одржан у спомен јубилеја, а ускоро ћемо имати и монументални зборник радова са тог скупа што ће бити значајан допринос историјској науци и бољем разумијевању наше прошлости. Ми ћемо у Епархији будимљанско-никшићкој имати освећење једног веома важног обновљеног манастира, и све наше, већ традиционалне, културне активности, којих није мало, биће у знаку овог јубилеја. Нешто више активности имаћемо на осамстогодишњицу Епархије 2020. када ћемо, ако Бог да, освештати новоподигнути Саборни Храм Светог Симеона Мироточивог у Беранама. Влада Црне Горе потписла је споразуме са свим вјерским организацијама осим са једином канонском Православном црквом – СПЦ. Да ли је то случајно. Такође, како гледате на најаве да ће у новом закону о вјерским организација бити одредба о отимању храмова СПЦ? -Основна је обавеза државе да разговара са онима на које се тај закон односи. У овом случају дијалога нема између државе и Цркве. Дужност је државе да донесе закон о вјерским слободама (може се наћи и адекватнији назив) и још један важан закон – о реституцији црквене имовине. За похвалу је то што је држава претходно разговарала а затим и потписала уговоре са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом. Ти односи су регулисани уз добру вољу и сагласност страна потписница уговора. Што се тиче Православне цркве, којој припада највећи број вјерника и грађана Црне Горе, са њом држава није водила искрени дијалог него је хтјела да јој наметне закон који је ригиднији од закона из доба комунистичке диктатуре. Дражава према СПЦ заузима пријетећи став То заправо не би био закон о вјерској слободи него закон о новом одузимању црквене имовине и искључивању Цркве из јавног живота. Увјерен сам да је власт имала намјеру да се тај неприхватљиви закон примјењује само у односу на СПЦ, а да се према другима понаша у складу са већ потписаним уговорима. Међутим, ако има државе онда у њој закон о вјерским слободама мора важити за све вјере подједнако, и недопустиво је да буде мањи обим права за све вјере у закону него у уговорима. Венецијанска комисија није стала иза нацрта закона који је власт жељела наметнути. Увјерени смо да је та угледна институција видјела да је нацрт рађен нестручно и да су поједини његови параграфи потпуно неприхватљиви за цивилизовани свијет. Од тада је прошло доста времена, ваљало би том питању изнова приступити и остварити одговарајућу сарадњу између Цркве и државе, да би се израдио и усвојио добар закон. Држава је свакако произвела вапијућу неравноправност на такав начин што је са свим осталим вјерама постигла уговоре али не и са Црквом највећег броја вјерника и грађана Црне Горе. Умјесто разумјевања, дијалога и уређених односа ради општег добра, држава према православној вјери заузима пријетећи и уцјењивачки став, неправедно нас оптужујући за непоштовање закона и државног поретка. Да је са нама потписала уговор или донијела добар закон о вјерским слободама била би у праву да нас оптужује уколико не поштујемо уговор или закон на који смо пристали. За овај садашњи хаос крив је онај у чијим је рукама земаљска сила и одговорност да доноси законе, а ми бранећи се од притиска државе и њених уцјена, штитећи слободу вјере, може бити да, као људи, понегдје гријешимо, или, бранећи се, преоштро говоримо. Хоће ли држава испунити своју дужност да са СПЦ регулише односе на обострано задовољство или неће ми не знамо. Ми ћемо, у сваком случају, држећи се и Божије и људске правде, штитити слободу вјере наше и наших предака, бранити слободну јеванђељску ријеч и своје светиње по цијену живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска