Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'народног'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. О Косову и Метохији, Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској, црквама и манастирима, страдању и васкрсењу, људима и актуелним дешавањима на Косову и Метохији и Црној Гори, разговарамо са Епископом ове богомспасаване Епархије г. Теодосијем (Шибалићем). Ваше Преосвештенство, можете ли за почетак нашег разговора да нам кажете како је изгледао Ваш сусрет са Косовом и Метохијом, са светињама, монасима које сте затекли и монашким животом? Са Косовом и Метохијом, први пут сам се сусрео доласком у манастир Високи Дечани, после одслуженог војног рока, у лето 1983. године, када сам имао свега 20 година свога живота. Тада сам чврсто одлучио да се у тој светињи посветим монашком позиву, јер сам целим својим бићем осетио да њој припадам и да је то мој истински дом. Околности су биле такве да сам тада, по благослову мог надлежног Епископа жичког, као и мојих родитеља, убрзо по послушању послан на студије на Богословски факултет у Београд. Потом сам, на Бадњи дан 1987. године, желећи да постанем део општежитељне заједнице, дошао у манастир Црну Реку и ту се, након три године, замонашио. Воља Божија је била да се опет вратим у манастир Високе Дечане, за који сам и даље био посебно везан, где сам, по одлуци тадашњег Епископа рашко-призренског, са још седморо црноречке братије прешао, у марту 1992. године, и постао игуман. Заправо, као што видите, цео мој духовни живот, нераскидиво је био и остао везан за Косово и Метохију, нарочито за дечанску светињу и Светог Краља Стефана Дечанског, као и за наш косовско-метохијски народ, и за све наше косовске светиње. Ту је велику улогу у мом опредељењу имао тадашњи игуман Манастира Дечани, блаженог спомена, отац Јустин Тасић, јер сам у његовој личности видео истинског монаха и служитеља Божјег, а он ме је научио како се воли и како се човек целим својим бићем предаје у службу Богу, Цркви и светињи у којој се живи. Истакао бих и то да ме је у мојој намери да постанем монах и да служим на Косову и Метохији, нарочито подржала мајка, која је и сама пошла мојим путем и од 1998. године, у монашком лику, живи и подвизава се у манастиру Гориоч, чији је ктитор управо Свети Краљ Дечански. Зато ми и данас није тешко да своје служење, као Епископ рашко-призренски, осећам као велику обавезу да заједно са мојим свештенством и монаштвом свесрдно послужимо сви заједно Богу, у овој древној и светосавској епархији, нарочито у овим тешким временима великих искушења и страдања. Манастир Дечани је постао Ваш дом. Били сте игуман ове велике немањићке лавре. Поделите са нама неку причу из тог периода о светињи, моштима, народу који је долазио. Непуних деветнаест година мога живота у манастиру Високи Дечани за мене су, као монаха и игумана манастира, биле кључне године мог духовног формирања. Дечани су по много чему специфичан манастир, јер у њему већ вековима духовно столује сам Свети Краљ Стефан Дечански, који непрестано брине о манастиру и његове молитве су нас стално штитиле. У овом манастиру живели су и духовно стасавали многи делатници наше Цркве кроз векове и сви ми који смо се везали за ову светињу осећамо да остајемо нераскидиви део тог великог дечанског братства. Сви смо били сведоци бројних чуда Светог Краља, исцељења болесних, обраћења људи који су променили свој живот и никада, чак и у најтежим тренуцима, посебно у време рата и послератног страдања, просто нисмо осећали ни бригу ни страх, знајући да нас невидљиво држи и крепи рука Дечанског Светог Краља. Зар највеће чудо није и сама чињеница да је овај манастир, и то на оваквом месту који је проживео толике потресе у историји остао такорећи недирнут и сија вековима ширећи утеху нашем верном народу, као залог и показатељ бриге наших светих предака који нас непрестано молитвено заступају пред Богом. Дечанска звона, молитве, и монаси вековима су били ослонац нашем народу и живи показатељ духовног пута. Као игуман дечански били сте сведок страдања нашег народа на Косову и Метохији. Колико је и на који начин сам манастир са братством страдао? Знамо да су у манастиру проналазили уточиште многи који су доживљавали свакојаке невоље. Када би дечански зидови могли да проговоре о свим страдањима нашег народа на Косову и Метохији, у турско, у доба два светска рата, али и у новије време, била би то никада испричана прича, пуна тешких али и радосних сведочанстава, како један народ уз своју Цркву и уз своје светиње непоколебиво остаје на својим вековним огњиштима. У ратно време 1998-1999, али и у послератним годинама изолације, живо смо осећали како се у манастиру стално осећао неописиви мир, иако је око нас беснила олуја људске мржње и безумља. Нисмо то само ми осећали, већ и бројни посетиоци. Просто, цела околина манастира била је оаза духовног спокоја. Чим су почела страдања, имали смо потребу да се нађемо при руци онима који пате и да им помогнемо. Међу првима били су то Срби из околине Дечана који су били протерани од комшија, екстремних Албанаца. Такође и Срби, избеглице из Враке у Албанији, који су били смештени недалеко у старом Дечјем одмаралишту и о којима смо такође бринули, али и сами Албанци из Дечана и околине, којима смо пружили уточиште у најтеже време страдања, када је у једном тренутку, њих око 200, нашло уточиште под кровом дечанске светиње. Увек смо осећали да је кућа Светог Краља уточиште за све људе добре воље, а посебно за оне који страдају. Зато смо и после рата уз помоћ Владе Републике Србије, Међународне православне организације ИОЦЦ, Норвешке владе и других добротвора, покренули активан добротворни рад за помоћ нашим повратницима али и нашем народу који је живео тежак живот изолације у преосталим енклавама. Свети Архијерејски Сабор Вас је изабрао прво за викара, а потом и за Епископа рашко-призренског и косовско метохијског. Као владика ове богомспасаване Епархије сведок сте многих догађаја који су обележили живот у Цркви и живот уопште на Косову и Метохији. Који догађаји су на Вас оставили посебан утисак и посебан траг у Вашој души? Само у последњих двадесет година након рата, толико се много тога издешавало да се стиче дојам да је реч о дугом временском периоду, а опет све се чини као да је то све било јуче. Нарочито нам је остало урезано у сећање Мартовско страдање 2004. године, али и радост почетка обнове и повратка нашег народа. Заправо, одлука наше Цркве да крене са обновом светиња за коју сам био задужен, прво као викарни Епископ, а потом и као епархијски Архијереј, највећа је радост, јер обнављајући оно што је порушено постали смо учесници васкрсења, обнове новог живота и нове наде. Са радошћу се сећам сваке обновљене цркве, првих служби, обнове манастира: Зочишта, Девича и Светих Архангела, и посебно других призренских цркава и Богословије Св. Кирила и Методија. Још је остало наших светиња у рушевинама и ако Бог да доћи ће време да се и то обнови, али важно је да је кроз ту материјалну обнову покренута и духовна обнова нашег народа, који је показао да нас ратно и поратно страдање није обесхрабрило. Показали смо да рушитељи не могу да сруше Цркву, јер Црква се стално обнавља и све порушено поново ће бити подигнуто. Посебно бих поменуо значајну подршку коју смо као Епархија имали из Црне Горе и Херцеговине, од стране Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија, који су са својим духовним чадима, сада Епископима, остали наша истинска браћа у невољи и који су нам својим примером показали како након сваког распећа долази Васкрсење. Колико данас има живих манастира на Косову и Метохији, колико их је обновљено у последње време? Има ли монаха, монахиња, долазе ли млади (да буду монаси) у манастире? Тренутно у нашој Епархији, која обухвата Косово и Метохију и Рашку област, имамо активних 13 мушких и 9 женских манастира. Са радошћу могу да кажем да је живот обновљен и у већини манастирима који су страдали у ратно или поратно време. Нераскидив део нашег монашког општежића је и ставропигијални манастир Пећка Патријаршија, који пастирски припада Његовој Светости Патријарху Српском, али који је са свима нама делио све радости и туге и кроз историју и у новије време. Кроз наше манастире у последњих 30-так година прошло је много монаха, монахиња и искушеника, али остају само они који су истински, и без имало резерве, остали верни пре свега својој Светосавској Цркви и дубоко везани за наше светиње. Манастири се стално обнављају и материјално и духовно и места су где је све више поклоника, који долазе да се напоје живом водом, коју је Господ тако обилато излио на овим крсно-васкрсним просторима. Посебно охрабрује да у свим манастирима имамо и млађих кандидата за монаштво. Дубоко смо уверени да Господ неће дати да се ниједна наша светиња угаси, већ штавише да монаштво у њима буде још бројније. Из историје Цркве знамо да бројност никада није било мерило силине Цркве. Тако и данас, православних хришћана на Косову и Метохији нема много, али они који су остали и желе да остану, дубоко су уткани у живот наше Цркве, уз коју су расли и опстајали. За Вашег епископствовања вратили сте и свештенике у многе градске средине, где једва да има нашег народа. Зашто је важно да цркве и свештеници буду и у градовима као што је Приштина, Урошевац, Пећ, Исток…? Зато, што тамо где делује парохијски свештеник, где се служи света Литургија, стварају се и услови за повратак нашег народа. Црква је увек окупљала наш народ, била му уточиште и помоћ у свим невољама. Иако ових година није дошло до масовног повратка нашег народа на просторе одакле је прогнан, ипак постојање парохија представља стални позив народу, на повратак и окупљање. На пример у Пећи, иако немамо нашег народа, наша црква Св. Јована Крститеља главно је место окупљања Срба који, иако расељени, често долазе на Косово и Метохију и бораве у свом родном граду. Откупили смо пар кућа око цркве, које су биле на продају, и сада постоји могућност да наши људи тамо преноће. Годишња слава Усековања главе Св. Јована Претече, прави је сабор наших Пећанаца који не заборављају свој родни крај. Истовремено наше парохије су и живо сведочанство да не одустајемо од наших вековних простора и да их не заборављамо. Тамо где се више не служи Света литургија, све полако одлази у заборав. Један од највећих успеха наше Цркве у деценији за нама је и обнова Призренске богословије. Ви сте један од најзаслужнијих за обнову те установе од великог значаја за наш народ, културу, просвету и за повратак ученика и професора у Призрен. Кажите нам нешто о тој обнови, почетку рада и о раду Богословије данас? Заиста, обнова Призренске богословије, један је од највећих успеха свих наших напора. Ова школа, не само да је поново почела са радом, већ је поново постала једна од најцењенијих богословија у нашој Цркви. Захваљујући добротворима, све је обновљено и опремљено како би могло да функционише. Створени су одлични услови за живот и рад професора и ученика. Данас имамо 10 професора и око 50 ученика. Богословија је иначе активна у сваком смислу. Наши богословци учествују у свим важнијим догађајима у Епархији, развијена је издавачка делатност, организују се предавања и културне манифестације. Богословија је постала духовни центар који живо чува душу наше древне Душанове престонице и негује традицију ове школе која је како у турско време, тако и данас остала расадник нових посланика на њиви Господњој. Обнову је између осталих помогла и Руска Православна Црква, посебно Сретењски манастир из Москве. Да ли постоји сарадња са Руском црквом и посебно Богословије са Сретењским манастиром? Благодарни смо Митрополиту Тихону псковском, који је као игуман Сретењског манастира, благословом Руског патријарха Г. Кирила, са својим монасима помогао да се заједно са верним народом у Русији прикупи део средстава који је био од великог значаја за завршетак обнове. Иако због политичке ситуације постоје потешкоће за долазак свештенства и верника из братске нам Русије, везе су живе, посебно захваљујући јеромонаху Игњатију из Сретењског манастира који је одлично научио наш језик и много је допринео у изградњи ових веза. Уосталом, прва богословија је и отворена захваљујући залагању тадашњег руског конзула у Призрену, Ивана Степановича Јастребова. На месту зграде руског конзулата, данас је владичански двор у Призрену и у Богословији чувамо живо сећање на подршку Руске Православне Цркве. Такође имамо и добре везе са Грчком Православном Црквом и неколико наших свршених богослова наставило је своје студије теологије у Солуну и Атини. Често сте међу људима у свим срединама на Косову и Метохији и сусрећете се са разним проблемима. Осим неслободе кретања, један од водећих проблема у многим срединама је сиромаштво. Епархија помаже сиромашнима и потребитима на разне начине. Реците нам како успевате да обезбедите новац, храну и друга потребна средства и ко највише помаже? Добротворни рад био је и остао један од приоритета у раду наше Епархије. Посебно након страдања народа од 1999. године, Епархија је била једина српска институција која је у континуитету остала са народом, посебно јужно од Ибра. Посебан допринос даје епархијска добротворна организација „Мајка девет Југовића“ која делује већ скоро две деценије захваљујући посебном личном труду и жртви протинице Светлане Стевић, која је радила на отварању првих народних кухиња и данас руководи овом организацијом. Тренутно имамо шест народних кухиња у којима се свакодневно спрема топли оброк за више од 2000 социјално угрожених лица, често стараца и старица којима се, колима, храна свакодневно из кухиња допрема до њихових изолованих села. Веома је много последњих година учињено на томе да кухиње добрим делом постану самоодрживе, тако да имамо фарме за стоку, пољопривредно газдинство и око 60-так људи који су запослени на производњи и дистрибуцији хране, чиме су створени и услови за опстанак њихових породица. Пет кухиња ради у Косовском Поморављу где је сиромаштво најтеже, а једна у општини Клина. Захваљујући помоћи Владе Републике Србије и бројних институција, међународним донаторима и појединцима који доприносе раду кухиња, међу којима истичем нашег осведоченог пријатеља и брата у Христу, Г. Арноа Гујона, наш рад се наставља без застоја. Такође, помоћ за сиромашне се прикупља и преко Дечанског хуманитарног фонда, који преко 20 година води архим. Нектарије Серфес из Грчке православне Архиепископије Америке и пожртвовано прикупља прилоге од верника из разних православних јурисдикција. Организација „Пријатељи Дечана“ коју је покренуо Италијан Франческо Скарфи, сада монах Бенедикт, посебан допринос даје у лечењу болесне деце са Косова и Метохије у Италији, као и у организацији разних друштвених и културних активности нарочито у Великој Хочи. Бројне су хуманитарне организације из Србије, Републике Српске, Црне Горе и наше дијаспоре које стално помажу наш народ у сарадњи са Епархијом. Велику благодарност осећамо и према нашој браћи Архијерејима са наших простора и дијаспоре и многобројним донаторима, посебно из наше дијаспоре, који не жале ни средстава ни труда да покажу своју братску солидарност у овим тешким временима. Србима који су остали на Косову и Метохији је Црква велики ослонац, а свакако ту је и та веза са светим прецима и Косовски завет. Косовски завет је укорењен у крви и памћењу свих честитих Срба. Са друге стране за појединце из нашега народа Косовски завет је само мит, или терет који нас оставља у прошлости и не да да идемо у ,, европску будућност“. Шта Ви мислите о томе? Косовски завет је еванђелско опредељење које је нашло посебан историјски израз у жртви Светог Кнеза Лазара и његових витезова у чувеној Косовској бици 1389. године. Али ово није само историјски догађај, већ пре свега једно надахнуће које вековима уобличава и чува светоставску, православну свест у нашем народу, где год он живео. Отуда Косово надилази појам територије и постаје суштински део нашег народног и духовног бића. Онима који то не разумеју или неће да разумеју то ће вазда бити мит, а Косово само део територије, али не смемо да изгубимо из вида да било какво одрицање од Косова и Метохије, где је наше историјско и духовно памћење, не би било ништа друго него ампутација срца из нашег народног бића. Св. Кнез Лазар и његова војска бранили су тадашњу хришћанску Европу од исламског продора Турака. Зато, Косовски завет, сагледан и у том историјском и културном контексту, представља предање које није супротно аутентичним европским вредностима, које пре свега почивају на хришћанским темељима. Годинама уназад светски моћници са влатима наше државе и властима у Приштини покушавају да нађу решење за коначан статус Косова и Метохије. До нас долазе различити предлози, понуде од оних да читава покрајина буде отцепљена од матице Србије и припадне косовским Албанцима, преко различитох подела и размена територије. Шта је по Вама најбоље решење? Чврст став наше Цркве, потврђен на три последња заседања Св. Архијерејског Сабора, јесте да је неприхватљиво било какво признање Косова и Метохије као засебне државе, али и било каква територијално-етничка подела. Овај став је заснован пре свега на бризи наше Цркве за свој народ који би, и у једном и у другом случају, био доведен у крајње тежак положај, нарочито на просторима јужно од реке Ибра. Увек наглашавамо да прича о тзв. подели Косова, како се обично говори у медијима, не би била ништа друго до подела територије Србије по којој би се Србија морала одрећи својих најсветијих простора, на којима је саздана наша историја и наш идентитет. Решење треба тражити у дијалогу у коме Србија мора да има и задржи јасно опредељење. Најважније у овом тренутку јесте да се створе услови за нормалан живот свих грађана, очување наших светиња, развоју привреде и владавине закона и права, и да се ради на помирењу и успостављању поверења колико је то могуће. Било какво територијално или политичко решење у постојећим условима било би жариште новог сукоба и дестабилизујући фактор за цео регион и Европу. У последње време сем проблема на Косову и Метохији наш народ потресају дешавања у Црној Гори која су уследила након најаве и доношења спорног Закона о слободи вероисповести. Колико је доношење тог закона и одузимање светиња од Српске цркве у Црној Гори опасно и за Српску цркву на Косову и Метохији? За нас, опстанак нашег народа на Косову и Метохији је неодвојив од опстанка наше Цркве и верног народа у Црној Гори, Републици Српској и свуда где наша Црква делује. Проблем у Црној Гори је посебно болнији јер је реч о злом семену раздора у једном народу који је поникао на светосавским темељима православног предања, које су вековима неговали и чували цетињски митрополити. Заправо црногорску државу утемељила је Црква коју би садашњи властодршци да замене једном сектом и одузму наше највеће светиње за које су њихови преци гинули бранећи их кроз историју. Осећамо велику братску солидарност са нашим Митрополитом Амфилохијем, Епископом Јоаникијем и осталим архијерејима који делују на просторима Црне Горе. Они су били са нама да нам овде помогну у најтежим тренуцима, заједно са Владиком Атанасијем из Херцеговине, и осећам са целим нашим народом у Епархији да и ми морамо да будемо са њима у овим пресудним тренуцима њихове борбе да опстану у условима отвореног државног прогона. Уколико би се идеје садашњег подгоричког режима оствариле, последице би биле тешке за нашу Цркву, не само на Косову и Метохији, већ и у свим другим крајевима где наша Црква представља главни стуб опстанка верујућег народа. Да власт у Црној Гори не преза од спровођења закона видели смо недавно и у примени силе на недужни народ у Световасилијевској литији и хапшењем владике Јоаникија и свештеника. На који начин наша Епархија може да помогне Митрополији црногорско-приморској и на који начин је пружила подршку? Активно смо са нашим свештенством и монаштвом учествовали у литијама за очување наших светиња, од јесени прошле године па све до њиховог привременог обустављања због пандемије корона-вируса. Истовремено, дали смо снажну подршку ухапшеном Владики Јоаникију и његовим свештеницима, служили смо молебане за нашу Цркву, тј. За клир и верни народ у Црној Гори. Трудимо се да на све начине укажемо и међународним представницима да је у Црној Гори на делу отворени прогон на верској и етничкој основи и да он представља додатни дестабилизујући фактор за цео регион. Борба ће потрајати, али на крају ће победити истина и правда Божија, што се много пута могло видети када год би неко водио рат са Црквом и Богом. У периоду смо између два велика празника Васкрсења Господњег и Спасовдана. Знамо да су ове године Васкрс, и празнике који су му претходили, а и оне који су уследили па до данашњег дана пореметила дешавања везана за пандемију корона вируса у свету и код нас. Страх од болести, жеља да се заштите ближњи и поштовање мера које су донете у спречавању ширења вируса, спречило је многе да учествују у богослужењима а неке да уопште и дођу до својих храмова. Где сте Ви и како прославили Васкрсење Господње­­? Каква је сада ситуација, и да ли сте Ви као епископ подржали мере које су власти препоручиле? Тренутна пандемија корона-вируса видно је отежала богослужбени живот не само на Косову и Метохији већ и свуда где делује наша Црква. Ситуација је јако тешка и у другим помесним Црквама. Суочавамо се, не само са болешћу која може посебно да угрози старије и здравствено осетљивије особе, већ и са различитим мерама које постојеће власти, сваке на свој начин, спроводе са низом ограничења окупљања. Иако је ситуација кренула изгледа на боље, ризици још постоје и пажљиво ћемо пратити развој ситуације и поступати у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода, здравствених радника, и условима у којима живимо на Косову и Метохији. Хвала Богу, литургије нису прекидане сво време пандемије и служене су не само у свим манастирима, већ и у већини парохијских цркава. Људи су такође несметано могли да се причесте. У дијаспори, на пример, ни то није било могуће због рестриктивнијих мера тамошњих власти. Важно је да се понашамо са расуђивањем и не прекидајући богослужбени живот Цркве показујемо потребан степен одговорности и опреза како не бисмо угрозили друге људе, односно ближње. Наша вера нас учи да и Бог чува онога који се чува. Вероватно ће масовнији верски скупови бити тешко могући још неко време, због постојећих мера здравствене заштите, али нас то не сме зауставити да посећујемо своје храмове када смо у могућности, да се молимо у кућама и да, што је посебно важно, водимо рачуна о најугроженијима и покажемо братску солидарност у несрећи која је захватила цео свет. Васкрс смо радосно прославили у манастиру Грачаница, уз наше монаштво и неколико десетина верника, који су учествовали у Литургији. Било је и тежих момената за време рата и непосредно након њега, али пре или касније, чврсто верујемо, ситуација ће се нормализовати. Која би Ваша порука народу у Епархији и шире била, и када је ова болест у питању, а и уопште када је у питању опстанак на Косову и Метохији, како да се понаша да би победио искушења? Шта је најважније да чини и како? Као и свака друга невоља, ратови, страдања и ова епидемија последица је наше одвојености од Бога и прилика је да се у покајању вратимо Богу и једни другима. Свако страдање нам показује како су блага овога света привремена и да треба да сабирамо она која остају заувек. То је суштина нашег живота у Христу. Ми јесмо у овом свету и живимо у њему, али нисмо од њега и само смо путници који, за време док ходимо овим светом, треба да сведочимо своју веру у Господа и потврђујемо је љубављу према ближњима. Зато се молимо Господу да нас поштеди искушења, али и да нам да снаге да све што нас у животу снађе, будемо у стању да примимо са благодарношћу, и да не будемо малодушни, знајући да све што Бог допушта бива по Његовом чудесном промислу љубави и Његовој жељи да се сви спасу и да дођу у познање истине. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Дана 30. јануара 2019. године Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил одржао је реферат на отварању VII Божићних парламентарних сусрета, који су организовани у Државној думи Федералне скупштине Руске Федерације у оквиру XXVII Међународних Божићних образовних предавања. Патријарх се у свом реферату дотакао теме друштвене праведности и неједнакости. „Идеал друштвене праведности, – истакао је патријарх, – треба да буде оријентир у државном животу и законодавној делатности. У томе видим један од најважнијих циљева постојања сваке државе. Парафразирајући речи блаженог Августина, можемо рећи да је праведност својеврсно мерило моралног легитимитета власти. Ако друштво губи веру у праведност, то озбиљно отежава његов развој, притиска људе и подрива основе друштвеног реда и слоге међу грађанима.“ И у нашем друштву постоји захтев за праведношћу, – истакао је поглавар. – Многи људи желе да у Државној думи виде орган власти који брани принципе друштвене праведности у оквирима законодавне делатности. „Недавно сам на Светском руском народном сабору већ имао прилике да говорим о томе да проблем друштвене неједнакости данас постаје изузетно актуелан, не само за земље у развоју, већ и за развијене земље. Јаз између сиромашних и богатих носи у себи опасну енергију. Друштвена неједнакост у друштву ствара провалију која попут црне рупе гута духовну снагу народа. Неједнакост разједа ткиво народног јединства, – нагласио је патријарх. „Чак нису толико опасне квантитативне разлике између прихода друштвених група, колико отуђење које ове разлике рађају. Велики бизнис и политичке елите се у масовној народној свести асоцирају са затвореним светом, који је због тога одвојен од народа. Црква непрестано сведочи о томе колико је за сваког човека важно, посебно ако има одговарајуће могућности, да чини дела милосрђа и да помаже ближњима. С искреном радошћу доживљавамо тежњу имућних људи да део својих средстава прилажу за доброчинство и образовне програме, за помоћ науци и култури. Посебно бих желео да истакнем да сав овај труд не само да мења друштво, већ преображава и самог доброчинитеља, помаже му да испуни јеванђељску заповест о љубави према Богу и ближњима, – рекао је поглавар Руске Цркве у закључку. Извор: Православие.ру
  3. Власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска, која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела Закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно, ни друго, рекао је у интервјуу за ИН4С Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић). –Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен, казао је владика. Према његовим ријечима, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и Ви сте 2002. године изабрани за Епископа будимљанско-никшићког. Да ли нам можете рећи колико се живот у Цркви, конкретно у тој Епархији промијенио за ових 17 година од обнове? – Све што је урађено у обновљеној Епархији будимљанско-никшићкој од 2001. до данас резултат је саборног рада цијелог њеног свештенства, монаштва и благочестивог народа. Епископ сије ријеч Божију, сабира и надахњује народ, обједињује његове силе, мора да има иницијативу, одређује циљеве које треба постићи и, што је веома важно, треба да се труди око свега у славу Божију заједно са својом паством. Чинио сам оно што сам био дужан да чиним, а у досадашњим плодовима рада видим Божију милост и народни труд, жртву и љубав. Гледали смо да држимо равнотежу између, с једне стране, градње нових и обнове старих храмова и црквених здања, и с друге, унапређења духовног живота, подмлађивања свештенства и многобројних културних активности. Бог је дао те је доста покренуто у више праваца укупног црквеног живота. Могу слободно рећи, у односу на тешке прилике урађено је доста, даће Бог и да се настави још боље. Његова светост Патријарх Иринеј, прије пар мјесеци дао је изјаву о стању Срба и СПЦ у Црној Гори, а која је наишла на осуде од врха црногорске власти. Како Ви коментаришете нападе на нашег Патријарха? –Не може се правилно разумјети та изјава Његове светости Патријарха српског господина Иринеја без увида у њен шири контекст. Није исто, не дао Бог, НДХ и Црна Гора. Међутим, многи паметни и образовани људи су указали да неких проусташких елемената има у црногорском друштву. Да направимо кратку анализу. Када је Аусторугарска 1916. године успоставила окупациону власт у Црној Гори забранила је ћирилицу. Италијани су приликом нове окупације 1941. забранили име српског језика и наметнули му име –црногорски. Хвала Богу, наш народ се ослободио и једне и друге окупације, али је несхватљиво да сада власт слободне Црне Горе на дјелу спроводи намјере поменутих окупатора у вези са језиком и писмом. Истина, по важећем закону ћирилица је равноправна са латиницом, али је неразумно и недржавнички потиснута из свих државних институција. Тамо гдје је власт Црне Горе, тамо више ћирилице нема. Очигледно, власт крши сопствене законе, а дужна их је поштовати. Умјесто очувања равноправности оба писма, власт његује анимозитет према ћирилици и још више према српском језику, оним духовним вриједностима које су прославиле Црну Гору у њеној историји. Истовремено власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно ни друго. Не знам колико је Хрватска направила отклон од усташа и од њихових злочина, али видим да је власт Црне Горе, почевши од рушења Његошеве капеле на Ловћену, чиме се посебно горди, почела прихватати мрачну идеологију усташких измећара, Павелићевих Црногораца, Дрљевића и Штедимлије. Та идеологија претаче се у дискриминацију Срба у Црној Гори што показује и званична државна статистика. Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен. О томе су већ написане цијеле студије од стране озбиљних научника. Његова светост је са забринутошћу указао на такву опасност. Пошто се његова изјава далеко чула, што му очигледно није била намјера, он је рекао да ће је повући уколико се уклоне разлози који је несумњиво оправдавају, касније је у вези са тим дао још једну блажу изјаву из које се види да не жели никакву свађу са властима Црне Горе. Са друге стране, више је него јасно да су разлози за забринутост остали, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Уједињење са Србијом био највећи народни циљ Прославили смо јубилеј 100 година од Великог рата и уједињења, видјели смо да је званича Црна Гора прекрајала историју и негирала борбу за слободу својих предака. Какав је Ваш став по том питању? – Нијесам видио да су власти Црне Горе и њене институције нечим ваљаним прославиле стогодишњицу ослобођења од аустроугарске окупације. Умјесто тога, просуле су огромну прашину да се затамни историјска истина о катастрофалној наредби Краља Николе црногорској војсци да положи своје оружије пред непријатељем 1916. То је заправо била капитулација на дјелу и фактичко напуштање дотадашњих савезника. Не могу се релативизовати погубне последице поменуте наредбе. Не треба заборавити да је његову наредбу војсци о полагању оружија и одлазак из Црне Горе већина народа доживјела као издају. Да ли је народ био у праву или не, то је друго питање. Нема никакве сумње да је идеја уједињења Црне Горе са Србијом тада прихватана као највећи народни циљ и испуњење вјековних тежњи тадашње и једне и друге српске државе. Не може се порећи да је народ Црне Горе послије ослобођења у огромној већини стао иза одлука Подгоричке скупштине. Учесници Подгоричке скупштине, макар не сви, нијесу имали осветнички однос према Краљу, треба прочитати шта о томе пише Патријарх Гаврило Дожић, него су знали да ставе општенародни интерес изнад династичког интереса једног владара па макар то био и многозаслужни Краљ Никола. Наша власт је потрла границу пристојности и памети када је издају Црне Горе приписала свим учесницима Подгоричке скупштине и свима који су подржали уједињење Црне Горе са Србијом 1918. године. Налијепити етикету издаје Митрополиту и Патријарху Гаврилу Дожићу, необоривом стубу цркве и недостижном патриоти, утамничаваном од окупатора у оба свјетска рата, сердару Јанку Вукотићу, војводи Лакићу Војводићу, Саву Церовићу, Марку Даковићу и осталим великанима из тог узвишеног строја, више је него нечасно, а кад то власт чини и злокобно. 2019. и 2020. године јубилеја у СПЦ У години која је пред нама, слави се још један јубилеј. СПЦ слави 800 година од када је СПЦ добила аутокефалност од Цариградске патријаршије, 1219. године. Да ли је за очекивати и даље негација и прекрајање историје када се ради и о том можемо рећи највећем јубилеју у српској историји? –Велики јубилеј од оснивања СПЦ 1219-2019. прославиће се низом свечаности највишег ранга у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду и по свим епархијама у Отаџбини и дијаспори. Одређено је да се јубилеј прославља двије године ради тога да се подсјетимо на најважније догађаје почевши од хиротоније Светог Саве у Никеји 1219. године. Оснивање свих епископија, међу њима и Будимљанске са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, крунисање Краља Стефана Првовјенчаног, догодило се 1220. године чиме се оправдава што овај јубилеј славимо двије узастопне године. Од великог је значаја научни скуп који је већ одржан у спомен јубилеја, а ускоро ћемо имати и монументални зборник радова са тог скупа што ће бити значајан допринос историјској науци и бољем разумијевању наше прошлости. Ми ћемо у Епархији будимљанско-никшићкој имати освећење једног веома важног обновљеног манастира, и све наше, већ традиционалне, културне активности, којих није мало, биће у знаку овог јубилеја. Нешто више активности имаћемо на осамстогодишњицу Епархије 2020. када ћемо, ако Бог да, освештати новоподигнути Саборни Храм Светог Симеона Мироточивог у Беранама. Влада Црне Горе потписла је споразуме са свим вјерским организацијама осим са једином канонском Православном црквом – СПЦ. Да ли је то случајно. Такође, како гледате на најаве да ће у новом закону о вјерским организација бити одредба о отимању храмова СПЦ? -Основна је обавеза државе да разговара са онима на које се тај закон односи. У овом случају дијалога нема између државе и Цркве. Дужност је државе да донесе закон о вјерским слободама (може се наћи и адекватнији назив) и још један важан закон – о реституцији црквене имовине. За похвалу је то што је држава претходно разговарала а затим и потписала уговоре са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом. Ти односи су регулисани уз добру вољу и сагласност страна потписница уговора. Што се тиче Православне цркве, којој припада највећи број вјерника и грађана Црне Горе, са њом држава није водила искрени дијалог него је хтјела да јој наметне закон који је ригиднији од закона из доба комунистичке диктатуре. Дражава према СПЦ заузима пријетећи став То заправо не би био закон о вјерској слободи него закон о новом одузимању црквене имовине и искључивању Цркве из јавног живота. Увјерен сам да је власт имала намјеру да се тај неприхватљиви закон примјењује само у односу на СПЦ, а да се према другима понаша у складу са већ потписаним уговорима. Међутим, ако има државе онда у њој закон о вјерским слободама мора важити за све вјере подједнако, и недопустиво је да буде мањи обим права за све вјере у закону него у уговорима. Венецијанска комисија није стала иза нацрта закона који је власт жељела наметнути. Увјерени смо да је та угледна институција видјела да је нацрт рађен нестручно и да су поједини његови параграфи потпуно неприхватљиви за цивилизовани свијет. Од тада је прошло доста времена, ваљало би том питању изнова приступити и остварити одговарајућу сарадњу између Цркве и државе, да би се израдио и усвојио добар закон. Држава је свакако произвела вапијућу неравноправност на такав начин што је са свим осталим вјерама постигла уговоре али не и са Црквом највећег броја вјерника и грађана Црне Горе. Умјесто разумјевања, дијалога и уређених односа ради општег добра, држава према православној вјери заузима пријетећи и уцјењивачки став, неправедно нас оптужујући за непоштовање закона и државног поретка. Да је са нама потписала уговор или донијела добар закон о вјерским слободама била би у праву да нас оптужује уколико не поштујемо уговор или закон на који смо пристали. За овај садашњи хаос крив је онај у чијим је рукама земаљска сила и одговорност да доноси законе, а ми бранећи се од притиска државе и њених уцјена, штитећи слободу вјере, може бити да, као људи, понегдје гријешимо, или, бранећи се, преоштро говоримо. Хоће ли држава испунити своју дужност да са СПЦ регулише односе на обострано задовољство или неће ми не знамо. Ми ћемо, у сваком случају, држећи се и Божије и људске правде, штитити слободу вјере наше и наших предака, бранити слободну јеванђељску ријеч и своје светиње по цијену живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Код споменика народног хероја Милана Тепића, у истоименој улици у Београду, данас је одржана церемонија полагања венаца и одавања почасти поводом обележавања 27 годишњице од смрти народног хероја Милана Тепића. Венац је положила делегација Министарства одбране и Војске Србије, а церемонију полагања венаца и одавања почасти предводио је државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Ненад Нерић. Венце су положили чланови породице, представници удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и грађани. Милан Тепић је рођен у месту Комленац код Козарске Дубице, 1957. године, а погинуо је у Беденику код Нове Раче, 29. септембра 1991. године не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике. Мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Споменик Милану Тепићу откривен је 29.9.2017. године на 26. годишњицу од смрти народног хероја. Председништво СФРЈ је 19. новембра 1991. године постхумно одликовало мајора Милана Тепића „за изванредан подвиг у борби против непријатеља приликом њиховог напада на касарну ЈНА у Бјеловару“ Орденом народног хероја Југославије и прогласило народним херојем Југославије.
  5. Посланик г. Драгомир Карић захвалио је Његовој Светости на срдачном пријему током кога је вођен разговор о могућностима побољшања квалитета живота становника у Републици Србији. Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је уваженом госту на посети и његовим напорима на очувању традиционалних вредности српског народа. Пријему су присуствовали г. Милош Вучинић, комерцијални директор БК Групе и ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Српска Православна Црква
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 27. јула 2018. године у Патријаршији српској у Београду г. Драгомира Карића, народног посланика у Народној Скупштини Републике Србије. Посланик г. Драгомир Карић захвалио је Његовој Светости на срдачном пријему током кога је вођен разговор о могућностима побољшања квалитета живота становника у Републици Србији. Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је уваженом госту на посети и његовим напорима на очувању традиционалних вредности српског народа. Пријему су присуствовали г. Милош Вучинић, комерцијални директор БК Групе и ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Владика Иларион је благословио и преломио славски колач са директорком Музеја г. Мајом Живић, истакавши досадашњу изузетно успешну међусобну сарадњу, као и значај који ова институција има на чувању, прикупљању, проучавању и излагању предмета и писаних извора, који представљају непроцењиво благо нашег народа. Извор: Епархија тимочка
  8. Поводом славе и годишњице од оснивања Народног Музеја у Зајечару, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион посетио је 27. марта 2018. године ову установу од реномираног културног и историјског значаја и том приликом освештао радни и изложбени простор музеја. Народни Музеј у Зајечару је основан 27. марта 1951. године, на дан светог Бенедикта Нурсијског, кога музеј прославља као свог заштитника. Владика Иларион је благословио и преломио славски колач са директорком Музеја г. Мајом Живић, истакавши досадашњу изузетно успешну међусобну сарадњу, као и значај који ова институција има на чувању, прикупљању, проучавању и излагању предмета и писаних извора, који представљају непроцењиво благо нашег народа. Извор: Епархија тимочка View full Странице
×
×
  • Креирај ново...