Претражи Живе Речи Утехе

Brak – muški ugao Ovaj tekst nije napisan da bi pojačao rodne razlike koje su ionako prenaglašene. Tekst je napisan da bi ukazao kako je patrijarhat poguban za ljudskost muškaraca o čemu se nedovoljno piše i govori. Da li patrijarhat muškarcima obezbeđuju uvek i samo dominaciju i privilegije? Da li su patrijarhalni muškarci nekada zbunjeni i da li im ponekad patrijarhat čini život nepodnošljivim? Svakako. Iako mnogi ljudi danas misle da je patrijarhat stvar prošlosti mnogi događaji iz porodičnog života nas uveravaju da to nije tako. Primer iz prakse, koji navodim u nastavku, je iz bračne terapije sa parom sa kojim sam radio a kojim želim da ilustrujem pokušaj oslobađanja muškog klijenta od dominantnih diskursa koji ga ograničavaju i tako prete da mu razore porodicu. Primer slučaja: Klijent dolazi na terapiju sa suprugom a na njenu molbu. U poslednje tri godine, posle nužnog preseljenja, nakon smrti roditelja i gubitka posla, on počinje da pije. Po nekoliko dana traje njegovo opijanje, u takovm stanju optužuje suprugu za neverstvo i za sve svoje nedaće. Zapustio je svoje zdravlje, izgled, njegova lična dokumenta su prestala da važe. Svojim ponašanjem dovodi do povlačenja supruge iz bračnog života a što njega još više čini ljubomornim. Supružnici imaju dvoje dece: ćerka treba uskoro da krene na fakultet, sin u srednju školu. Kao da su svi na prekretnici, stvari se bliže svom razrešenju, supruga ne može više da izdrži, ćerka planira da izađe iz kuće kada počne da studira. I sam klijent kaže kako ne može više ovako. Najviše ga plaši da će ostati bez porodice i sebe optužuje zbog toga. Razmišljam o dominantnom patrijarhalnom diskursu koji kaže da muževi treba da rade i zarađuju, izdržavaju svoju porodicu, da su više van kuće od žena, što je za ovog klijenta, verovatno, poželjna ali nedostžna stvarnost. Kako procenjujem da je klijent odgojen u ovom duhu pitam ga kako se nosi sa ovim zahtevima. Kaže da se oseća potpuno neuspešno kao čovek. Od supruge i mene dobija saosećanje i podršku nakon čega se opušta. Kao da je i supruga sada svesnija šta se dešava. Klijent počinje da priča kako je voli, i kako brine za decu. Terapeut ga pita u čemu je sve dobar. Nakon kraćeg ćutanja, nesigurno počinje da govori o sebi u boljem svetlu. U tome mu nesebično pomaže supruga. Na sledeću senasu dolazi mnogo uredniji, zadovoljniji, raspoloženiji. U međuvremenu je uradio dosta stvari koje je zanemario u godinama koje su prošle. Ponovo je vlasnik lične karte i vozačke dozvole. Kao da je povratio sopstevni identitet. Rad na istinskoj bliskosti ovih supružnika sada može da počne. Ova vrsta oslobađanja kroz psihoterapiju, oslobađanja od porobljujućih dominantnih diskursa, šansa je za muškarce da urade ono od svog života što zaista žele. Takođe, to je i šansa za osvajanje istinske bliskosti koju brak može ponuditi. Ovo je bio primer sa kakvim se teškoćama nose današnji muškarci koji su zainteresovani za svoj brak i porodicu a nose se sa patrijarhatom u kojem su vaspitani i koji im se čini kao prirodna stvar. Ukoliko ne mogu da ostvare uloge koje im nameće patrijarhat osećaju se neuspešno što za posledicu najčešće ima njihovo destruktivno ponašanje. Još dugo neće biti suvišno isticati da je rod društveni konstrukt a ne nešto prirodno dato. Ovaj konstrukt je jako moćan jer se muškarci i žene često ponašaju kako nalaže dominantni rodni diskurs. U novije vreme ovo je u stručnoj literaturi dominantan stav. Elsa Jones, porodična terapeutkinja, smatra da rodne uloge proizilaze iz pretpostavki o biološkim razlikama. Rachel Hare-Mustin, porodična terepeutkinja i feministkinja, kaže da dominantan, patrijarhalni, diskurs ističe ove prirodne razlike što ujedno stvara i skriva rodnu neravnopravnost. Kako dominanti rodni diskurs, dominantna uverenja po pitanju rodnih uloga, određuju odnos patrijarhalnog muškaraca prema ljubavi, bliskosti i braku? U daljem tekstu ću pokušati da dam neke moguće odgovore na ovo pitanje. Mnogi današnji muškarci za sebe misle da su slobodnih uverenja, ali i na njih deluju sile patrijarhata koji je, po mom shvatanju i iskustvu, i dalje dominantan u našoj sredini. U patrijarhalnoj sredini u detinjstvu dolazi do široke rodne podvojenosti između dečaka i devojčica. Od dečaka se očekuje da budu jaki i grubi kako telesno tako i verbalno. Stimulišu se da ne budu osećajni kao devojčice. Vrlo brzo dečaci postaju kompetitivni, grubi, potiskuju osećanja Rodna socijalizacija počinje još od kolevke, kada se dečaci i devojčice oblače u benkice drugačijih boja, kupuju im se drugačije igračke i sa njima se drugačije postupa. Na primer, istraživanja pokazuju da su dečaci češće fizički kažnjavani, da se sa njima grublje igra, da ih manje maze i da se sa njima manje prica o osećanjima. To vremenom dovodi do manje razvijenih socijalnih veština i razumevanja sopstvenih emocija. Štaviše, emotivna izražajnost i ispoljavanja, koja su u patrijahalnom modelu „rezervisana“ za žene, ne samo da se obeshrabruju, već zbog njih mogu biti izvrgnuti ruglu. Ništa žensko niti ženstveno! Pravi izazov za buduće patrijarhalne muškarce sledi na pragu zrelog doba kada iz rodno podeljenog detinjstva treba preći u jedinstveno odraslo okruženje. Pod uticajem svog biološkog razvoja i socijalnih pritisaka, dominantno patrijarhalnih, momci počinju da budu zainteresovani za devojke. Patrijarhat je stvorio mit da su muškarci seksualno superiorni i da je to jednostavno stvar muške prirode. Stvarnost je, međutim, mnogo komplikovanija. Takođe, mit je da je muška preokupiranost seksom prirodna jer ima puno dokaza da je društveno uslovljena. Poruke koje se u patrijarhalnom drušvu upućuju mladim momcima kažu da se oni kroz seks potvrđuju kao muškarci. Zato seks za njih postaje opsesija. Momcima je u tom smislu važnije žensko telo zbog seksa koji im obezbeđuje da budu muškarci, nego li bliskost i emotivna povezanost sa devojkama. Devojke treba osvojiti a muškost se meri i po broju osvojenih devojaka. Ovakva mladićka zainteresovanost za seks i relativna devojačka nezainteresovanost, iz njihove perspektive, stvara kod devojaka moć u odnosu na njih. Tako, u patrijarhalnom društvu momci smatraju da devojke biraju kada ća biti seksa i seks doživljavaju kao njihov dar. Momci se između sebe takmiče po uspešnosti gde je seksualna kompetentnost među vrhovnim kriterijuma, uostalom kao i broj devojaka i njihova lepota. Takođe, muškarci uglavnom smatraju da mlade devojke privlače isključivo uspešni muškarci. Kako procenjuju da ne dostižu patrijarhatom nametnute kriterijume o uspehu, moći i dominaciji te veruju da zbog toga neće biti interesantni devojkama, neki mladići imaju loša rana seksualna iskustva i osujećeni su u ostvarivanju adekvatnih emotivnih veza. Mnogi će prethodne rečenice oceniti kao preterane i deo prošlosti, međutim, ove vrednosti su, doduše prikriveno, i dalje prisutne danas. Nije potrebno biti psihoterapeut pa ih otkriti, dovoljno je pogledati televizijske reklame koje uglavnom neguju i podgrevaju rodne stereotipe. Reklame za pivo, dezodoranse i deterdžente su dovoljno rečite. O nastupima mnogih javnih ličnosti da i ne govorimo. Šta, nadalje, propisuje patrijarhat kad je u pitanju brak? Jesse Bernard, sociološkinja i feministkinja, kaže da jevekovima muškarcima pričano od strane drugih muškaraca da je brak nužno zlo. Ona dodaje da, šta god pričali, brak je dobar za muškarca! Mušarci su zadovljniji brakom nego žene! Oženjeni muškarci su zdraviji, manje traže razvod, ponovo se žene češće nego što se žene udaju, umiru ranije kada postaju udovci. Iako brak kritikuju javno, privatno uživaju u njemu! Veliki broj muškaraca se javlja na terapiju tek kada im je brak ugrožen i žele da ga spasu. Prisustvo žena u životu nekih muškaraca simbolički obezbeđuje dokaz njihove zrelosti. U patrijahatu vrednost muškarca se meri po njegovim materijalnim dostignućima i po ženi. Dakle, mlad muškarac treba da se oženi kako bi postao pravi čovek i građanin! Do nedavno, govorilo se da muškarac postaje čovek kad odsluži vojsku, nađe posao i oženi se. Mnogi žale za periodom kada je vojska bila obavezna jer kao da je i vojska obezbeđivala čvrst poredak stvari u životu muškarca. Jedan mi se klijent žali, inače mladi, veoma uspešni poslovan čovek, da ne samo da ga roditelji teraju na ženidbu, već i poslovna zajednica, gotovo isključivo muška, sa negodovanjem gleda na njega jer nije oženjen. Mnogi autori smatraju da se patrijarhalni muškarci uče svom emocionalnom životu kroz odnos sa ženom. Tek u odnosu sa ženom postaju emotivno živi, i u tom smislu su zavisni od žene i strahuju kada je u pitanju prekid duge veze. Jim Doyle, profesor psihologije i autor u oblasti muških studija, navodi da su žene socio-emotivni most između muškarca i drugih (žena kupuje poklone za druge i pamti rođendane svih bliskih). Tako brak postaje neophodni izvor emocionalne sigurnosti i utehe za patrijarhalnog muškarca. Takođe, u patrijarhatu žene brinu i o fizičkom zdravlju svojih muževa, ali i ostalih članova svoje porodice. Pomenuti Jim Doyle navodi da su žene sveprisutne medicinske sestre u porodici. Rezultat toga je niža stopa smrtnosti i morbiditeta kod oženjenih muškaraca. Oženjeni muškarci se manje rizično ponašaju, pokazuju više odgovornosti za svoje zdravlje, a poznato je da tradicionalni muškarci često zlostavljaju svoje telo kada su van braka. Muškarci često kažu da će ići kod lekara samo zbog žene i dece, inače smatraju da su dobro. Patrijarhalne vrednosti, dakle, čine da muškarci ulaze u brak sa pomešanim osećanjima (pa javno govore da je on za njih porobljujući) dok sa druge strane istraživanja pokazuju da brak zdravstveno, emotivno i socijalno produžava i poboljšava njihov život. Promene u današanjem braku su značajne. Žene sve manje traže roditeljsku i finansijsku zaštitu. Sve manje pristaju na ulogu koja bi ih svela samo na suprugu i majku. One postaju nezavisne, imaju odgovornost za sebe i vaspitavaju svoju decu u skladu sa tim. To znači da sada i žene i muškarci imaju karijeru, oboje počinju da imaju ravnopravniju ulogu u porodici. Neki muškarci su spremni za ove promene i uživaju u njima jer na ovaj način mogu da se istinski realizuju, imaju priliku da ostvare duboku bliskost sa ženama jer više nemaju obavezu da budu moćniji, glavni u kući, oni koji zarađuju za porodicu… Neki muškarci teško preuzimaju novu ulogu bez straha, jer osećaju da ne dostižu ili gube moć (koju su tokom odrastanja učeni da treba da imaju), puni su stresa i pokazuju mračne strane muškosti kroz loše emotivne veze i partnersko nasilje. Njima je potrebna pomoć https://www.epsihoterapija.com/blog/brak-muski-ugao/

Ево теме која ће бити пандан теми где се бавимо женским стилом из мушког угла...мада је та тема врло брзо склизнула у женски стил из женског угла. Дакле, колико је женама битан мушки стил са акцентом на одевање (додао бих и мирис ) ? Постављајте слике онога што вам се свиђа и што прија вашем оку...и носу. Не заборавите, има и анкета.

Психолозима је добро позната чињеница да мушкарци и жене имају веома различите реакције на стрес и на другачије начине се боре с његовим последицама. Једноставније речено, то изгледа овако: када се враћају кући после радног дана, или када се уморе од неких других брига и проблема и доживе велики емоционални стрес, мушкарци и жене се приликом опоравка потпуно различито боре с тим стањем. Начин опуштања након стреса код мушког и женског пола не само да се разликује него је чак дијаметрално супротан. Нажалост, већина парова није тога свесна и то је разлог великог броја конфликата. Јер конфликт и јесте неспоразум, тј. сукоб, који понекад и мушкарци и жене, не знајући ове појединости, доживљавају као личну увреду. Психотерапеут, др Диља Јеникејева пише: „Психи мушкарца својствена је замена периода активности и изнурености (пасивности). Са психолошке и физиолошке тачке гледишта то је логично – након што је мушкарац уложио много напора да би постигао неки циљ, он мора да се одмори. Жени, која је под сталним оптерећењем, то опет није јасно и она периоде мужевљеве пасивности оцењује просто као лењост: „Поново си се увалио испред телевизора или забио у новине!“ Овде се не ради само о томе да мушкарац мора да прикупи снагу – чак и ако он ништа нарочито не ради већ само премешта папириће с једног места на друго (с чим сасвим успешно излазе на крај и многе жене, не тражећи након посла периоде „беспосличења“), него о томе да су тако конституисани мушки организам и психа. Конфликти настају када жена не зна ову појединост. Већина мужева по повратку са посла жели неко време да проведе у самоћи. Ако жена покушава да укључи супруга у разговор, постоји ризик да од њега зачује: „Остави ме на миру! Уморан сам!“ Мушкарци су далеко мање друштвени од жена и нису склони разговорима. Жена не може да разуме зашто муж после посла тежи приватности, јер је код ње другачија психологија. Комуникација је за сваку нормалну жену – неопходан атрибут њеног живота.“ Жене се боре са стресом сасвим другачије. Као биће много емоционалније од мушкарца, жена после напора мора да подели своје душевне немире, емоције и да их избаци напоље. Она има потребу да исприча мушкарцу све оно што је узрујава и да размотри догађаје протеклог дана. Она се кроз разговор одмара. И наравно у разговору она очекује разумевање и саосећање са њеним проблемима. Амерички психолог Џон Греј, који је написао многа дела о разликама између мушкараца и жена указује на то, да мушкарци и жене имају различите реакције на стрес због тога што су за снижење стреса у мушком и женском организму одговорни различити хормони. Код мушкараца је то тестостерон, а код жена – окситоцин. „Код сваког мушкарца ниво тестостерона опада током дана. То је природни циклус, који је на свом врхунцу у јутарњим часовима. У току радног дана мушкарац губи свој тестостерон. Пред сами завршетак дневних обавеза, његов организам осећа потребу за одмором и опоравком. Мушкарац може да поврати ниво тестостерона, ако одрема или се једноставно забави нечим небитним и врло стимулативним, као што је на пример гледање телевизије или читање новина. Ако мушкарац нема времена за одмор, стрес смањује ниво његовог тестостерона. То ће утицати да ће и он сам постати депресиван, раздражљив или пасиван. Женама баш и није најјаснија мушка потреба за одмором, будући да њихово здравље не зависи од обнове тестостерона. У мушком организму се са стресом бори тестостерон, а у женском је за то одговоран окситоцин − пише Д. Греј. Окситоцин смирује жену, снижава крвни притисак, смањује анксиозност. Греј назива окситоцин „хормон загрљаја“. Он се лучи кад мушкарац пројављује према жени нежност и пажњу, на пример, када је грли или када јој додирује руку. Приликом комуникације и емотивног разговора са супругом, жена такође лучи окситоцин. Ја нисам ни биолог ни лекар и не могу да проценим колико понашање мушкараца и жена у стању стреса зависи од лучења хормона. Али сам све горенаведено ја, као ожењен човек, више пута приметио у пракси. Мушкарци и жене се заиста на потпуно различите начине одмарају. Бог нас је створио као такве и није толико битно чиме је то условљено: да ли нивоом хормона или једноставно особеностима мушке и женске природе. Мушкарац је увек био домаћин, хранилац и заштитник породице. Он се трудио мукотрпним радом да обезбеди храну за породицу. Самим тим му је, кад дође кући после напорног дана, био потребан одмор. И за њега је наизменично смењивање периода напетости, активности и одмора, тј. опуштања сасвим природно. Женски посао захтева постојаност. У њега улазе: подизање деце, брига о њима и кућни послови. Он не тражи толике физичке напоре као мушки посао, али да би могли да се бавите њиме, потребна је велика издржљивост и стрпљење. Рецимо, ја веома волим своју децу, али када у одсуству маме морам да останем сâм са њима на пар дана, после тога осећам врло велики умор, а за моју супругу је то обичан свакодневни посао, тј. ништа посебно тешко. Стога жене можда и троше мање енергије, али свој посао обављају по принципу „перпетум мобиле“ – вечног мотора. Жена је увек у неком послу. Она једноставно не може у миру да се одмори, ако соба није очишћена и ако ствари нису на свом месту. Одмах узима метлу и крпу и почиње да заводи ред, па тек након тога може да се опусти у миру. Мушкарцима и нису богзна колико јасни ови проблеми, јер за њих разбацане ствари и прљави судови нису извор нелагодности. Просечан мушкарац неће прићи да опере суђе, све док гомила тањира у судопери не доспе до славине. Али, вратимо се на реакције мушкараца и жена на стрес. Мислим да је најважнија ствар како за мушкарце, тако и за жене само да имају на уму појединост, тј. да схвате да смо различити и да не доживљавају наше разлике и особености као личну увреду. Јер се, са стране посматрано, може учинити управо тако. Мушкарац по повратку с посла не жели да разговара са својом супругом, леже на кауч, а жена стиче утисак да је он веома непажљив према њој. Мужу је, напротив, непријатно што жена мисли само на себе и почиње да га замара неким глупим причама, кад он хоће да се одмори и дође к себи. И мужеви и жене треба пажљиво да се односе једни према другима. Жена треба да пружи могућност мужу да се одмори и проведе мало времена сам са собом и да не насрће на њега разговорима и молбама. А муж треба да запамти да вољена жена очекује да поприча са њим, као и пажњу према сопственој личности. Чак ни веома уморном мужу неће бити тешко да загрли своју супругу приликом сусрета, да јој каже неколико нежних речи и да је пар минута саслуша. Муж не треба ни да се претвара у „возача кауча“, и након што мало одмори и дође к себи, од њега се очекује да поразговара са супругом, на пример, о томе како је протекао дан. Узмимо два примера понашања мушкараца и жена у стању умора и стреса. Муж долази кући с посла уморан, поздравља се са женом, одлази у собу, седа у мекану фотељу, укључује радио, а затим урања у читање спортског журнала. Његовој супрузи се то баш и не допада, јер се и она уморила тог дана и има жељу да поразговара са њим. Она прилази свом мужу и почиње да му прича о неким својим проблемима и кућним пословима. Муж се на крају одваја од новина и гледајући у жену преко „Спорт експреса“, каже: „Веома сам уморан. Желим да се опустим. Зар све те ситнице не можемо оставити за касније, или да их уопште и не спомињемо, јер ти ионако стално брбљаш о томе преко телефона са својом мајком и другарицама“. А жена ће на то као навијена: „Не сумњам да си се превише уморио од седења у својој канцеларији; ја сам уморна исто колико и ти, читав дан нисам имала времена да седнем, а ти долазиш кући и одмах се хваташ за новине или лежеш и гледаш телевизију, као што каже Владимир Висоцки: а ти кад дођеш кући, Иване, певаш и право на кауч а на мене чак ни пажњу не желиш да обратиш“. Тако се замеће породична свађа. Наравно, жена овде није у праву: не би требало да насрће причом на уморног мужа, али и муж прави велику грешку, бранећи се од ње као од досадне муве и сматрајући све те женске проблеме испразним и недостојним пажње. Ствар је у томе да женама није важно решење проблемима, већ пажња према ономе што је оптерећује. Она у први план ставља разговор и могућност да се расправе нека питања, тј. да се изрази оно што се накупило тог дана у њеној души. Ако жена не може да разговара о томе са својим мужем (на пример, он сâм не жели), онда ће она поделити своје немире са другарицама, рођацима, родитељима; обављаће дуге разговоре са њима преко телефона, што се обично мужевима толико и не допада. Размотримо пример правилног понашања у истој ситуацији. Вратићемо се већ познатом брачном пару Владимиру и Ирини. Волођа је имао тежак дан. Децембар је. Те ноћи је био до касно засео над годишњим извештајима, а још је требало купити поклоне за децу. Стигавши колима до куће, помислио је да неће бити мудро да ето тако, као без даха, одједном уђе у стан. (Владимир је плахе нарави и у стању умора и напетости њега је врло лако извести из такта било каквом ситницом). Зато је одлучио да се мало охлади, па је, без журбе, пешака обишао неколико пута око куће. Након што се надисао чистог ваздуха, попео се на свој спрат и отворио врата стана. Дочекала га је супруга: „Здраво, душо, толико тога имам да ти испричам! Замолили су ме да организујем Божићну представу у школи, звала је моја сестра и позвала нас да на распусту идемо сви заједно у Ново-Јерусалимски манастир, и покварио ми се мобилни телефон“. Волођа, грлећи и љубећи жену, одговори: „Хеј мила, наравно, све је ово веома важно и ја мислим да то треба озбиљно размотрити, али данас је био тако тежак дан – само што не паднем с ногу; лећи ћу једно пола сата, а после ћемо обавезно поразговарати о новостима. Ох, умало да заборавим, имам за тебе мали поклон“. Волођа пружа жени чоколадицу. „Хвала, Војице, тако си пажљив! Подгрејаћу ти вечеру да нешто презалогајиш, а након тога ћу мало читати деци пред спавање, тако да можеш на миру да се одмориш“. Као што и сами видите, ништа није компликовано – пар лепих речи и мало стрпљења ће помоћи да се избегне сукоб. Извор: Из књиге ''ПОРОДИЧНИ КОНФЛИКТИ'' свештеника Павла Гумерова (Издање манастир Клисина 2012.) http://www.prijateljboziji.com/_Muski-i-zenski-stres-/66820.html