Претражи Живе Речи Утехе

У навечерје празника Светог пророка Михеја, 26. августа 2020. лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, из подгоричког Светогеоргијевског храма у Момишићима, емитовано је уживо једанаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ ове подгоричке светиње и главни и одговорни уредник васељенског радија Светигора. Музички део емисије милозвучним појањем украсили су полазници веронауке под уметничким руководством Марије Јовићевић, дипломираном црквеном музичком уметницом. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Филм о страдању Момишићких мученика - Свјетлост Христова просвећује све Овонедељна емисија почела служењем акатиста Светим новомученицима Момишићким у храму на подгоричкој момишићкој гори у којем се чувају мошти светих новомученика Момишићких - двојице свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака. Акатист је пред моштима служио настојатељ храма протопрезвитер Никола Пејовић, уз ангелско појање деце са веронауке која су овом приликом актуализовала речи псаламског стиха: Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу! (Пс. 8, 3) У оквиру првог дела емисије прота Никола је казивао о почецима свог духовног живота, о првом сусрету са Светим Василијем Острошким, као и о путу ка свештеничкој служби. Обитељ манастира Дајбабе била је за мене Бања Витезда благодарећи којој сам осетио Божји призив којим сам кренуо, а који ме је довео до узвишене свештеничке службе која је велики дар љубави Божје, нагласио је наш гост, стављајући акценат на ослушкивању и корачању путем призива Божјег на узвишено свештенослужење. Овај храм у подгоричком насељу Момишићи мален је по димензима, али је духовно велики јер се у њему чувају мошти Светих новомученика Момишићких, истакао је отац Никола говорећи о овој подгоричкој светињи. Свети Момишићки новомученици, двојица свештеника учитеља и четрдесеторо ученика, живели су током седамнаестога века у месту Момишићи, које и данас постоји као предграђе Подгорице. У време тешког страдања српскога рода, при храму момишићком, двојица свештеника, чија су имена Богу позната, основаше школу у којој истини Христовој учаше благочестиву децу својих парохијана (према предању њих четрдесеторо), преносећи им у срца љубав према истинитој вери и своме роду. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 17. маја 2012. лета Господњег прибројани су лику светих. Упознајући нас са богатим духовним животом у окриљу кивота момишићких новомученика, отац Никола је говорио о значају веронауке коју при храму руководи вероучитељица Зорка Пејовић, руководећи младе христочежњиве духе ка радости Царства небеског. Поред богатог богослужбеног живота и делатне катихезе, при момишићкој парохији делује и удружење добровољних даваоца крви које за духовне патроне има новомученике Момишићке. У плану је да се у порти храма сагради први православни вртић за дјецу, гдје ће поред општег васпитања дјечица моћи духовно да узрастају у окриљу овог светог мјеста, нагласио је настојатељ храма у Момишићима. Будући да се налази на послушању главног и одгворног уредника васељенског Радија Светигора, прота Никола је говорио и о значају медија који су посебно у нашем времену од изузетног значаја за мисију Цркве. Како су медији већ одавно постали „свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова“, то је обавеза Цркве да буде дио тих токова и да на тој „пијаци богова“, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, понуди и ријеч Јеванђеља Христовог, да би се у људима, слушајући и читајући проповиједи, рађала вјера, јер „Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника?“ (Рим. 10,14.), поучио је отац Никола Пејовић. Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања, рекао је наш саговорник који нас је упознао са историјатом и богатим информативно-катихетским програмом васељенског радија Светигора, искористивши прилику да похвали све медијске делатнике овог најстаријег црквеног радија на територији Српске Православне Цркве. Полазници веронауке су својим дивним појањем улепшали емисију и посведочили да се Господ најлепше велича кроз славопој који се произноси са дечијих усана и из дечјег срца. Међу дечицом која су под уметничким водством Марије и Милене Јовићевић појала у славу Бога, била је и мала Уна која у дечјем узрасту не само песмом и молитвом, већ и делатним примером сведочи да Господ призива све у радост свог небеског Царства које већ овде и сада предокушавамо животом у Цркви Његовој. Пред крај емисије отац Никола је упутио пастирску поруку указавши на значај празника Успенија Пресвете Богомајке у чијем се претпразништву налазимо, позвавши све да останемо у молитвеним мислима једни са другима, следујући речима Апостола Павла да чинимо добро да нам не досади. Приредио: Катихета Бранислав Илић Фото: Срећко Радовић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донео је 17. маја 2012. године одлуку да у диптихе светих Православне Цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме ће је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу наше Свете Цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној светој архијерејској Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора. Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво време турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренете у обновљени храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнете верном народу на поклоњење и целивање на празник Светих Четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. Тропар, глас 4. Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак, глас 8. На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште Пресвете Тројице. Вера |