Претражи Живе Речи Утехе

Смисао људског живота и његову вредност одређује циљ који човек себи поставља. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве усмеримо ка Храму, где нема ни данас, ни сутра, ни јуче, него је Вечни Бог, Који воли. Додир Божији су тренуци који човеку откривају прави смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у болу, патимо и губимо целог живота. Земља нас привлачи и без Божије помоћи није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже може се савладати само крстом: Господ се уздиже изнад земље кроз Крст. Вечни живот није неко лутање галаксијама, већ оно мало за шта живимо. Ако говоримо о Вечности, то значи да треба да говоримо о сваком дану, сату и тренутку нашег живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали делић Вечности усмеримо ка Богу и ако ценимо сваки тренутак свог живота, ако тражимо Бога, не затварајући душу за проблеме и патњу и не сажаљевајући се, ако покушамо да то видимо, схватимо, слушамо и подржавамо човека који је поред нас, ако кренемо да се боримо против лењости и очаја који рађају незадовољство и немир, ако Богу захвалимо за дан који живимо, ући ћемо у Вечност. Ово време није празнична шетња, већ стално приморавање на РАД зарад Љубави. Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени Богу. Живот пред Богом је живот вечни. А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама је много греха и смрти, али и Христова Љубав живи у нама. Покајте се, близу је Царство Небеско. А Царство Небеско је Царство вечне љубави. Једини улаз у њу је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да нам Љубав Божија може опростити и променити нас, учинити нас способнима да волимо. У вечности ће бити само храбре душе које су веровале у своју бесмртност, у могућност да буду као Бог. На Светој Литургији, када се човек сједињује са Богом, вечна љубав, вечни мир побеђује пролазне грехе који се растварају у Чаши и сагоревају. Када смо са Христом, не можемо не волети, јер Бог је Љубав која побеђује смрт и поделе, која са Крста окупља људе који нису везани за пролазно, који траже Лепоту у овом свету. Свет кваре они који покушавају да живе без Бога. Црква је Тело Божије, Бог који се сједињује са човеком. Љубав према ближњем се рађа из Љубави Божије. Докле год ова љубав постоји у свету, свет ће бити жив, када љубав замре у људским срцима – свет ће пропасти. Када је човек дирнут Божијом благодаћу, он постаје једно са Богом и не види ништа осим Бога. Он већ изгледа другачије – у Богу. Његово гледиште није гледиште особе осуђене на смрт, већ је то гледиште човека који је пронашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Истинска радост може постојати само због вечног живота, због Бога. Приликом сусрета са Богом човек превазилази ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да спречи ову радост, јер је њен извор Бог. Срце је испуњено захвалношћу, живот постаје дар непроцењиве вредности и добија смисао. Човек више ништа не жели, има све. Након сусрета са Богом, душа више не може да жели ништа веће. Протојереј Андреј Лемешонок приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

“ТРПЕЋИ потрпех Господа, и обрати пажњу на ме, и услиша мољење моје;” ( Пс. 39:2) Стрпљење је поверење у Бога, нада у Бога, уверење да су искушења и тешкоће које нам се шаљу неопходне, да су пролазне и да ћемо после њих стећи искуство, а Бог ће утешити душу која пати и подноси туге и болести Њега ради. Стрпљење је неопходно сваком човеку који жели да победи грех у себи, који иде за Христом, који се труди да дође до Царства Небеског. Стога, морамо стрпљиво пролазити кроз периоде наших грешних помрачења, страсти које се боре против нас, периоде када се повлачимо и постајемо кукавице, када се удаљимо од Бога и не желимо да идемо за Њим. Сва ова борба и бол је у човеку. Морамо имати наду да нас Господ не напушта, иако се ми удаљујемо од Њега, одлучујемо да живимо без Његове помоћи, без Његове љубави – сами. Стрпљење је посебно потребно када смо са својим ближњим, јер најчешће уочавамо недостатке особе која нам је блиска. Желимо да се окренемо, да побегнемо, али животне околности нас доводе у директну комуникацију са овим човеком, с њим смо повезани овоземаљским пословима, везом од крви и меса, или црквеном послушношћу. Веома је важно да будемо стрпљиви, да не доносимо олако закључке који су понекад потпуно погрешни и одражавају само наше тренутно расположење. У таквим закључцима не може бити Божије љубави, а самим тим ни Божије истине. Стога, стрпљиво, смерно, приморавајући себе, почнимо да завирујемо у човека, почнимо да тражимо помоћ Божију, тако да нам Господ открије лепоту ближњег и смисао зашто је овај или онај поред нас. И треба прихватити човека онаквог какав јесте, толерисати га. Али, свет нас учи супротном – да будемо нестрпљиви, непомирљиви. У безумљу, окрећући се једни од других, људи остају потпуно сами, богонапуштени. Они мисле, да им нико не треба, желе инстант успех, траже љубав према себи, желећи само да троше и живе само за себе, за своје добро. Трпљење је велика снага хришћанске душе, то је искуство човека који познаје своју слабост. Такав човек не захтева нешто узвишено, велико од свог ближњег, већ се труди да му помогне, да му пружи, да га подржи. Није наша ствар да знамо и питамо Бога када ће се испунити оно што желимо и молимо у молитвама, понекад и са сузама. Господ каже: „Стрпите се, понизите се, и доћи ће „радост неочекивана“, и утеха ће посетити страдалну душу“. Стрпљење је поверење, наша послушност Богу у свим околностима, чак и када се чини да све треба поцепати, оставити, побећи, удаљити се. Тако сазнајемо да се свако дело, које почиње благословом Божијим, кроз трпљење, кроз труд, кроз присиљавање, завршава победом Божијом. Чини нам се да се у нашем животу ништа не мења. Патимо, а наша ситуација нам се чини све гора. Али, ако издржимо и после неког времена погледамо шта нам се догодило, видећемо како нас Господ стрпљиво и смерно води уским путем у Царство Небеско. Стрпљење је мудрост, искуство, гаранција човекове победе над самим собом, над грехом који живи у нама и покушава да нам помрачи свест, вољу, што спречава Бога да делује и гради своје царство у нама. И сами увек желимо да све урадимо брзо, одмах, да наш понос нађе храну за себе у тим резултатима који ће постати разлог за похвале. Али то је поражавајуће! Дакле, Господ не даје све одједном, искушавајући нас да ли можемо да прихватимо дар љубави Божије или ће нам нашкодити. Господ оклева, због чега ми страдамо као људи, боримо се са неверјем, а само стрпљење, поверење, смирење нам могу помоћи да постигнемо богоугодни резултат. Све се мења, све пролази. Човек, познавајући сујету овога света, знајући за непостојаност мишљења, крхкост везаности, стрпљиво тражи Божију истину и у односима са ближњима и у односима са Богом. Дан за даном, месец за месецом, из године у годину, човек покушава да научи како да разговара са Богом, научи како да се моли. Ако је човек у молитви нестрпљив, онда ће оставити Бога и трчаће по овом свету тражећи истину, утеху за своју нестрпљиву, непонизну душу у сујетном свету. Стрпљење је услов за наш духовни раст, за познање воље Божије, да бисмо научили да видимо ближњег и да се према њему односимо на исти начин као и према себи. https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/terpenie-eto-nadezhda-na-boga

Смисао људског живота и његова вредност се одређују циљем који човек себи поставља. Ако ће земља изгорети и ако је све на њој пролазно, човеков живот се обезвређује, постаје таштина, „мучење духа“. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве управљамо ка Храму, где не постоји ни данас, ни сутра, ни јуче, већ постоји Вечни Бог, Који воли. Додир Бога су тренуци који човеку откривају истински смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у мукама, целог живота патимо, губимо. Земља нас привлачи и без помоћи Божије није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже се може превладати само кроз крст: Господ се изнад земље узноси на Крсту. Вечни живот није неко лутање по галаксијама, већ оно мало, чиме живимо. Ако се говори о Вечности, то значи да треба говорити о сваком дану, часу и тренутку свог живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали део Вечности усмеримо ка Богу и ако будемо ценили сваки тренутак свог живота, ако будемо тражили Бога, не затварајући своју душу за проблеме и патње и не жалећи себе, већ покушамо да видимо, схватимо, саслушамо и подржимо човека који је поред нас, ако почнемо да се боримо против чамотиње и очајања које рађају незадовољство и несмирење, ако будемо благодарили Богу за дан који смо проживели, ући ћемо у Вечност. Овај пут није празнична шетња, већ стално приморавање себе на ТРУД ради Љубави. Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени за Бога. Живот пред Богом и јесте Вечни живот. А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама има много греха и смрти, али у нама живи и Христова Љубав. Покајте се, приближило се Царство Небеско. А Небеско Царство је Царство Вечне Љубави. И једини улаз у њега је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да Љубав Божија може да нам опрости и да нас промени, да нас учини способнима да волимо. У Вечности ће бити само храбре душе које су поверовале у своју бесмртност, у могућност да буду сличне Богу. На Светој литургији, кад се човек сједињује с Богом, Вечна Љубав, Вечно Смирење побеђују пролазне грехове који се растварају у Путиру и сагоревају. Кад смо са Христом не можемо да не волимо, јер је Бог Љубав која побеђује смрт и поделу, која с Крста окупља људе који се не везују за пролазно, који у овом свету трагају за Лепотом. Свет су унаказили они који покушавају да живе без Бога. Црква је Тело Божије, Бог Који се сједињује с човеком. Од Љубави Божије се рађа љубав према ближњем. Док ова љубав постоји на свету, свет ће бити жив, кад се љубав угаси у људским срцима — свет ће пропасти. Кад се човека дотиче Божија благодат он постаје јединствен с Богом и не види ништа осим Бога. Он већ гледа другачије — у Богу. Његов поглед није поглед осуђеног на смрт, већ је то поглед човека који је нашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Права радост може да постоји само због вечног живота, због Бога. Приликом сусрета с Богом човек побеђује ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да омете ову радост, зато што је њен извор — Бог. Срце се испуњава захвалношћу, живот постаје дар од непроцењиве вредности и стиче смисао. Човек више ништа не жели, све има. После сусрета с Богом душа више не може да жели нешто веће. https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

Данас нас Господ Својом речју учи правилном односу хришћанина према свом ближњем – Његовој Љубави. Љубави која у све верује, трпи, не надима се, не тражи своје (уп. 1 Кор. 13: 4-7). Љубави с којом се Христос на крсту обраћа Свом Небеском Оцу: „Опрости им, не знају шта чине.“ Љубави која побеђује овај грешни свет. Христос је дошао у овај свет и донео ј у њега Љубав. До Христовог доласка људска природа оштећена грехом није била способна за њу. Пре Њега је због саме природе греха за човека била припремљена једна судбина: пакао – место где нема Бога. Пре Њега човек није имао варијанте колико год да је желео и да се трудио. Али Својом крсном жртвом Христос је победио смрт и свакоме је дао избор с могућношћу да стекне живот. Таква је љубав Христа Који је дошао да спаси грешника. Она није заслуга људи, већ дар који се стиче само захваљујући јединству с Богом. Видимо како се услед додира Његове љубави мењају тврдокорне и безосећајне душе, како им се враћа живот. Брата који је цео живот провео у затвору по закону греха преображава благодат Божја. Он плаче после исповести. Господ улази у његово срце и отапајући Својом љубављу чак и најокорелија, најнепослушнија, најтврдоглавија и најсамољубивија срца. Како груб, грешан, тврдоглав и самољубив човек да прими Бога? Како Господ може да уђе у њега, препуног греха? Све мења наша вера у то да Господ све може. Уз Његову помоћ човек је у стању да се промени, да победи ђавола и грех који живи у њему, свет који лежи у греху. С њим можемо да стекнемо Царство Небеско. Господ окреће целу пирамиду вредности. Тако тамо где се умножава грех обилује благодат (Рим. 5: 20). Данас смо у храму. Храм постаје наша тврђава, место за које кажемо: врата пакла га неће савладати (Мт. 16: 18). Он је наша болница у којој се исцељују наше душе. Да, бојимо се корона вируса и вероватно ће у будућности бити неких горих и страшнијих инфекција. Вакцине и лекови могу да спасу од физичке смрти наша тела, али неће бити довољни за спасење наших душа. Потребни су нам покајање и заједничка молитва. Треба да идемо за Христом и да не изгубимо своје првородство. Наше истинско спасење је у Његовој Љубави. Ценимо и чувајмо дар Божје љубави: могућност да будемо заједно, да примамо Христово Тело и Крв. Молимо Га за Љубав. Молимо Га смирено, јер се Бог гордима противи. Нека се настави наша литургија како бисмо, какве год промене и измене да се десе, остали верни Богу и ишли за Њим до краја. Нека вас све Господ спаси и сачува! https://obitel-minsk.ru/sr/dar-bozhje-lubavi