Претражи Живе Речи Утехе

У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине Беране 18. септембра 2019. године у беранском Центру за културу одржана је манифестација „Моја ћирилица“. Присутнима се, уводном речју, обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије који је казао да би, када је реч о ћирилици, нарочито у светлу великог јубилеја – осамстогодишњице Српске Православне Цркве и настанка ћириличног писма, било примерено говорити о њеном духовном, културолошком, просветном значају. Међутим, говорити о положају ћирилице данас у Црној Гори, немогуће је, сматра он, без подсећања на окупациони програм Аустроугарске монархије, касније Италије, који је споровођен, пре свега, у Босни и Херцеговини, али и у Црној Гори. „Када се подсјетимо да је Аустроугарска монархија окупирала Црну Гору 1916. забранила ћирилицу, потиснула је, са намјером да потисне и српску историју, предмете на којима се заснивала просвета у Црној Гори; када се подсјетимо да је Италија, такође, имала тај програм, уводећи црногорски језик, преимењујући језик, што није било случајно, видимо које су последице, можемо увидјети које су биле намјере. Осим тога, Италија је имала програм да „црногорска црква“ мора бити аутокефална“, навео је владика Јоаникије. „Актуелна црногорска власт кроз културну политику, и ону која се дотиче вере, спроводи окупациони програм. Да ли извршава програм неког другог или извршава своју политику, свеједно је. Своди се на исто. Исте су намјере - да се промијени идентитет и историја овог народа, као што је Аустроугарска имала намјеру да у вријеме окупације потисне, избрише или прекроји историју Црне Горе. Тако, заправо, раде данашње власти и, у сваком случају, спроводе окупациони програм Аустроугарске монархије и Италије из времена I и II свјетског рата. То је више него очигледно“, оценио је Епископ будимљанско-никшићки и указао да су у Уставу Црне Горе ћирилица и латиница формално равноправна писма, али, то је, сматра Владика, мртво слово на папиру. У пракси је сасвим другачије. „У свим државним институцијама Црне Горе користи се искључиво латиница, у свим документима. Дакле, формално ћирилица није забрањена, али у пракси јесте и то на најгрубљи могући начин, а то иде дотле да ми, који желимо да имамо, макар, личну карту на ћирилици, морамо да потпишемо неки документ. То иде, до тог понижења да људи, не знам да ли је то истина, провјерићу, да човјек, чак, мора да потпише неки документ, заправо, да тражи промјену имена“, рекао је владика Јоаникије. „Том безакоњу, кршењу Устава, које се спроводи од стране власти, народ Црне Горе мора да се успротиви. Морамо се, нажалост, подсјећати ове наше грубе реалности, имајући потпуно поуздање да ће овај народ који је, да кажемо, ћирилични и не одриче се свог писма, истрајати и да ће и ово зло, прије или касније, проћи, јер није утемељено у души овог народа, није утемељно ни у данашњем Уставу Црне Горе, што нам не значи много. Много нам више значи да није утемељено у народу, него се на вјештачки начин спроводи, не, чак, ни на вјештачки, него, можемо слободно рећи, на насилни начин. То је оно што је жалосно али, наравно, да се треба борити против тога“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Предавање на тему „Наша ћирилица“ одржала је проф. др Јелица Стојановић, председник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Плакете беранским институцијама, фирмама и појединцима који његују ћирилично писмо уручили су проф. др Драго Перовић и Дамјан Ћулафић. Своје стихове су говорили песници Радинко Крулановић и Дарко Јововић, гуслама је вече употпунио народни гуслар Милета Пантовић, док се афоризмима представио Блажо Паповић. Програм је водила Јелена Божовић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Пред читаоцима је нови двоброј (31-32) СОКОЛА, часописа за духовну и културну просвјету истоименог соколског друштва из Добруна код Вишеграда. Што због техничких разлога, а потом и због пожара у конаку манастира у Добрунској Ријеци гдје је, уз ДАБРОВУ, смјештена и редакција СОКОЛА, часопис оправдано касни, али су текстови у њему актуелни и непролазни. Гост Сокола је велики хуманитарац из Србије, Војкан Крстић, који је успјешно организовао хуманитарну акцију прикупљања средстава за санацију манастирских конака, у којима је смјештена и Издавачка кућа ДАБАР, Митрополије дабробосанске. У двоброју су и мудре поруке Митрополита дабробосанског Хризостома, а поднасловом „Велике су грешке чињене због слоге и јединства“ СОКО нуди занимљив разговор са Василијем Крестићем, у коме овај академик објашњава поруке свог капиталног дјела „Знаменити Срби о Хрватима“. Издвајамо и текст о дуго скриваној истини о трагичном страдању Драгића Јоксимовића, адвоката Драже Михајловића, те записе о Дражи Михаиловићу и ДеГолу у којима се објашњава зашто је замјериоТиту што није уважио његову молбу да помилује Дражу. Двоброј СОКОЛА најављује скору изградњу маузолеја Старобродским мученицима и наставља са објављивањем свједочења преживјелих из ратног Старобродског пакла с прољећа 1942. године. Ту су и и бесједе на овогодишњем помену у Старом Броду, које су казивали Митрополит Хризостом и Академик Матија Бећковић. Поред осталог СОКО објављује и интервју са једним од најистакнутијих фудбалских стратега, актуелним тренером ФК Црвена звезда из Београда, Владаном Милојевићем. Издвајамо и бројне текстове којима се овјековјечују значајне културне манифестације и догађаји по којима је препознатљив Вишеград и сусједни градови. Поред историјата о Соколском покрету у Палама, у посебној рубрици су разноврсни текстови посвећени Соколовим активнлостима у разним областима. У СОКОЛУ су и првонаграђене кратке приче које су током 2017. и 2018. године приспјеле на Соколов конкурс, на тему „Крсна слава у мом завичају“. Часопис „Соко“ посљедњих година прераста у годишњак у коме су сабрани и објављени занимљиви текстови који по својој документарности описују вријеме, људе и догађаје око нас. Извор: Часопис Соко