Претражи Живе Речи Утехе

Дана 17. маја 2020. године, у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у храму Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту недалеко од Переделкина. По завршетку Литургије поглавар Руске Цркве је одржао проповед. У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас је васкршња недеља у којој се сећамо разговора између Христа Спаситеља и жене-Самарјанке (Јн. 4: 5-42). Познато је да су Самарјани, као и Јевреји – семитско племе које је живело у центру Палестине. Дешава се да односи између комшија или рођака буду поремећени; тако је између два племена – јеврејског и самарјанског – владало стално непријатељство, које се није односило само на свакодневицу, већ је имало извесну верску димензију. Данашњи одломак из Јеванђеља говори управо о томе. Чули смо како је Господ док се налазио у Самарији, био код Јаковљевог бунара. Овај древни бунар заиста потиче из времена праоца Јакова, Исаковог сина, Аврамовог унука и Самарјани га поштују као велику светињу. Код овог бунара из којег су Самарјани захватали воду, Христос је срео жену, а по тадашњим обичајима није требало да ступе у усмени контакт, зато што Јевреји нису разговарали са Самарјанима. Међутим, Господ неочекивано од жене-Самарјанке тражи воду: дај Ми да пијем. Она Му каже: зар не знаш да ми не разговарамо? Међутим, Господ без обзира на то наставља разговор и она Му поставља питање о ономе што је за Самарјане било најважније, зато што их је управо то одвајало од Јудеја. Ово пита зато што је Спаситељ није познавао, а рекао јој је све о њеном животу – о томе да је имала неколико мужева и о томе да човек с којим тренутно живи уопште није њен муж. Самарјанка је отрчала у своје село и почела да окупља народ говорећи: да није ово Онај Којег чекамо? Да није Месија? Јер рекао је све што се односило на мој живот, премда није могао да зна... Потресена оним што јој је Спаситељ открио Самарјанка Му је упутила главно питање: зашто се ви клањате у Јерусалиму, а ми на овој планини? Јер Самарјани нису ишли на поклоњење у Јерусалим, већ су се клањали Богу на планини Герзим, недалеко од самог центра Самарије, и на овој гори су приносили жртве. Управо питање о месту поклоњења Богу је у религиозном смислу делило Самарјане од Јевреја и Самарјанка је хтела да зна где заправо треба да Му се клањају – у Јерусалиму или на овој гори. Међутим, Господ јој уопште не одговара оно што је она очекивала да чује. Он каже да ће ускоро наступити време и да је већ наступило кад се људи Богу неће клањати у Јерусалиму и на гори, већ у духу и истини. Ове речи Спаситеља се односе на целу историју која је почела након Његовог доласка у свет. Сад је за хришћанина, с тачке гледишта спасења, свеједно где ће се клањати Богу, јер је главно да Му се клања у духу и истини. Шта значе речи дух и истина? Истина означава истинску веру, а истинска вера претпоставља одређена знања. Знамо како су се у току целе историје људи борили за истинску веру, зато што им је било јасно: ако истина не господари људским разумом, за човека остаје сакривено нешто најважније, што једино може да одреди његов животни пут. Истина заиста спада у оно што се у људској личности дешава на нивоу спознаје. Зато није случајно то што се у току целе хришћанске историје Црква толико залагала за то да се истина, истина коју је Бог открио, коју је Господ лично дао апостолима, а преко апостола – целој Цркви, сачува без оштећења. Из историје Цркве знамо какве страшне битке су се водиле око истине, колико често су се појављивале јереси, односно свесно извртање истине. И да би се уништила многобројна људска лукава мишљења, васељенски сабори су се окупљали у току целог првог миленијама, разматрала су се питања вере и брањена је управо она истина коју је Господ предао Својим апостолима. Међутим, она се брани и даље, и у другом миленијуму, као што ће се вероватно бранити и убудуће, и борба за истину ће трајати док год постоји људски род. А зар све оно што данас доживљавамо на интелектуалном нивоу, зар рационални изазови који се упућују Цркви и хришћанским уверењима, не захтевају од нас борбу, зар не захтевају од нас заштиту истине? Што више знања човек поседује, тим више рационалних аргумената има које користи да би довео у сумњу божанску истину. И ово се не дешава зато што су знања неспојива с вером, већ зато што човек, наоружавши се знањима, својој личности придаје значај који умногоме премашује његов истински значај. Знамо да је човек ослањајући се на своја знања, почео да ставља себе на место Бога, и то се први пут није десило у XXI или ХХ веку, већ још у доба антике, кад је разум постао до те мере довољан себи у човековом животу да је потиснуо Бога на периферију живота. Али ако говоримо о данашњици, ове ствари се дешавају и данас – и то још више, јер усвајајући научна знања многи сматрају да им она откривају коначну истину. Међутим, уопште није тако, зато што се коначна истина налази ван рационалног знања. Коначна истина је тамо где је Бог, а Бог се не може спознати само разумом. Он се спознаје у духу и истини. Истина, наравно, спада у област разума, а дух је нешто сасвим друго. То је дејство божанске благодати, а ако се благодат не дотиче човековог срца, он ни на који начин не може да се приближи Богу разумом. Ако нема божанске благодати, разум ће све више и више одвајати човека од Бога, што се данас и дешава. Много је оних који се, постајући образовани људи, уместо да своје срце и свој разум окрену ка Богу, све више и више удаљавају од Њега. Бог се спознаје у духу и истини. То је завет за све нас. То значи да за нас рационална истина није нешто непотребно или другостепено. Заиста, сви смо позвани да развијамо свој разум, да по могућству стичемо образовање, усмеравамо све снаге разума, између осталог, за разумевање божанских тајни. Али нам разумевање никад неће бити дато ако не узрастамо у духу. А дух је наш унутрашњи живот. Дух је оно што ће отићи у вечност заједно с нашом душом. И док наш разум, који делује по физиолошким законима које је Бог уткао у људску природу, има ограничено време постојања, душа и дух, у којима ће такође бити присутно разумско начело, прелазе у вечност. Нека нам данашњи одломак из Јеванђеља помогне да схватимо да су дух и истина оно што треба да буде присутно у животу сваког човека. Не можемо да тражимо истину игноришући дух, и вероватно не можемо тежити ка стицању духовних ствари игноришући истину. Ево зашто је Господ рекао: наступиће време, и већ је наступило кад ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини. И то је толико важно данас, у наше посебно време, које обилује највећим научним открићима – да све снаге разума буду подржане силом духа. Вероватно о томе треба да размислимо управо сад кад је, без обзира на сва колосална људска знања, људски род неочекивано задесила пандемија страшне болести. То заиста представља известан изазов научном знању. Наравно, научници ће открити начин за борбу с овом болешћу, али у извесном тренутку треба да размислимо о томе зашто већ данас нисмо у стању да одмах зауставимо ову пандемију ослањајући се на снагу разума. Господ дозвољава да нас ова искушења задесе зато да бисмо могли да размислимо о својој ограничености. Не полази нам све за руком, и немамо одмах успеха у свему, и погињући се пред лицем Божјим, треба да измолимо од Њега помоћ, не само за то да усавршавамо свој разум, већ и за то да стално узвишавамо свој дух и да дух наш разум учини плодним. Онда неће бити никаквих противречности између науке и религије, између спољашњег света који нас окружује, и духовног света у складу с којим Црква живи. Ка овој синтези духовног и материјалног, рационалног и духовно узвишеног, треба да стреми људски род. И можда ће нам потреси кроз које тренутно пролазимо, помоћи да постанемо свесни тога да је највећа истина повезана са силом људског духа. И нека нам Господ помогне у томе! Амин. Извор: Православие.ру

Преосвећени Владика Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому, у понедељак 30. септембра, лета Господњег 2019. године. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј Славиша Илић, јереј Иван Антонијевић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су Владан Степовић и Марко Гаљак. Звучни запис беседе Наша света Црква прославља свете мученице: Веру, Наду, Љубав и мајку им Софију, које су пострадале у Риму за време цара Адријана у другом веку. По прочитаном одељку из Јеванђеља по Марку, Преосвећени Владика Јован произнео је беседу, тумачећи појам слободе у нас хришћана: “Шта је то слобода Христова, браћо и сестре? Од греха и смрти. Слобода која живи управо том вечном истином, љубављу Божијом. И зато је Христова слобода, једина истинска слобода. Једино Христова слобода ослобађа. Човекова слобода не може да ослободи човека од њега самога, па га не може ослободити од других неслобода. Све такозване слободе су назовимо слободе, ако нису слободне од греха. Може ли човекова слобода да ослободи од греха? Никако. Може само Онај који је изнад греха, а то је Господ Исус Христос. Чим човек робује неком греху, неким лошим својим особинама, страстима, тај није слободан. Он је роб, роб је онога што је у њему. Та слобода није слобода, јер његова човекова слобода заробљава, ако живи у греху и у сластима. Зато апостол Павле каже: “Све ми је слободно, али ми није све на корист”. Све ми је слободно, али нећу да ма какво зло овлада мноме”. Преосвећени је направио разлику између људске и Божије слободе: “Зашто човекова слобода не може да ослободи човека? Јер га поробљава у смрт, а све оно што се одваја од Христа, одваја се од оне праве слободе која човека може да ослободи. Ко може ослободити човека од греха, смрти? Нико осим Исуса Христа. Једино је слобода Христова, јача и од смрти, и од греха и од свих наших слабости, и свих наших недаћа. Све што је Господ Христос учинио за нас, учинио је да нас ослободи од робовања свега онога што нас одваја од Бога а онда и од самих себе. Зато нам апостол Павле поручује: “Стојте чврсто у слободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити”. Значи грех је ропство, и много теже ропство него овоземљаско. То је ропство које стално траје, и у ономе свету. И све оно што је у истини Христовој то је у правди Божијој. Једном речју, када се свим срцем, умом и душом живи у Светој Цркви Христовој и по учењу Цркве и по слушању Цркве, е то је та слобода. Дакле, у Цркви не можемо живети по нашој слободи, и произвољном схватању, него се живи по оној слободи која је у Цркви. Која је то слобода? Христова, јер је Христос глава Цркве. Црквом управља Дух Свети, зато је Црква непогрешива, и зато човек хоће да унесе због своје отуђености од Бога, немир својом слободом. Управо због тога се и данас јављају лажни пророци, учитељи, и неки духовници који хоће Цркву да ослободе. Од кога? Од Христа. Говорио сам: Одвојити Христа од Цркве, Христос није Христос. Одвојити Цркву од Христа, Црква није Црква. Зато они данас говоре о некој “слободној цркви”, а заправо говоре о поробљеној цркви. Зато што себе стављају на ту слободу, а не држе се оне слободе Христове. Нема две истине, као што нема две Цркве. Једна је саборна апостолска Црква, једна је истина, а то је Христос. Ко је у Христу, он је у истини. Ко се само позива на Христа а не живи том истином, он је заиста роб и мученик”. На крају беседе, Преосвећени је истакао да се човек треба ослободити самога себе: “Браћо и сестре сваки човек који не живи истином Христовом, он живи својом истином, а то значи он обмањује себе, заварава себе и зато се служи неистином, и зато хоће истину да помакне да на то место постави неистину. Такав човек увек се позива на истину, али не на Христову, него на своју. Зато је много лепше и узвишеније бити слободан него бити роб. А ми не можемо да се ослободимо себе без Христа и Његове Истине, браћо и сестре. Да се молимо да нас Господ ослободи прво од нас самих, јер ми себе поробљавамо неистином, баш онако као што се молио свети Владика Николај: “Господе ослободи мене од самога себе”. Јер ако се човек не ослободи тих погрешних хтења и греха, ако се не ослободи себе да Христос уђе у њега, онда је он испуњен својом слободом и неистином. Нека нам Господ помогне, да нас ослободи, да нам помогне да се ослободимо од самих себе, својих навика. Бог вас благословио”. По заамвоној молитви, Преосвећени је поделио нафору верном народу и свој очински благослов. Извор: Епархија шумадијска

У понедељак недеље Митара и Фарисеја, припремној седмици Великога Поста, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, слижио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, јереј Иван Антонијевић и ђакон Александар Ђорђевић. По прочитаном Јеванђељу по Марку, где Господ говори о трпљењу и страдању, верном народу се обратио Преосвећени Владика истакавши: “Господ наш Исус Христос кроз цело Јеванђеље нам говори да оличје једног хришћанина треба да буде трпљење. О свему ономе што сналази човека верујућег хришћанина, Он говори: “Ко претрпи до краја тај ће се спасити. Господ нам говори да ће људи верујући, који живе вером у Христа, страдати у свом хришћанском животу управо због тога што сведоче име Христово. А то и јесте дужност свакога крштенога човека - да сведочи Христа. Не толико да сведочи речима, али више треба то чинити делима. Човек ће сведочити Христа делима ако живи Христом и Јеванђељем. Реч је данас о трпљењу. Шта је то трпљење? Најкраћа дефиниција јесте спасење. Трпљење је у истини. То трпљење најбоље је показао Господ кроз цео живот. Он је трпео кроз цео живот. Није имао места где да главу склони”. Преосвећени је издвојио пример Господа као пример трпљења и љубави: “Господ је трпео. Али због чега? Због љубави његове према човеку. Зато је Господ најбоље оличење трпљења. Зато се Бог назива Бог трпљења. Зато ми велике и страсне недеље певамо ону потресну песму: “Слава дуготрпљењу Твоме Господе”. Господ је трпео и подносио, и ране и шибе, све из љубави. Она помаже човеку да се уздржи и суздржи и када малаксају снаге због непријатеља Христових. Како да сачувамо трпљење? Господ нам каже: “Када те куну ти немој клети него благосиљај. Када те бију немој узвраћати, него праштај. Када те мрзе други немој ти њих мрзети него ти њих воли. Јесте ово претешка реч да волимо оног који нас мрзи и клевеће, али управо се у томе састоји љубав Христова којом смо ми запојени. Господ нам каже да би се одржали у трпљењу, да не враћамо истом мером, да не враћамо на зло злом својим. Борио се смирењем против гордости, против грубости кротошћу, против мржње бори се љубављу. Ето како ми можемо браћо и сестре да останемо хришћани. Када су убијали мученике и апостоле они никога нису мрзели него су претрпели. Знали су да када претрпе до краја биће спашени. Ми морамо да знамо да је особина свакога хришћанина да он трпи до краја, до Другог Доласка Христовог. Тај ко претрпи до краја тај ће се радовати. Зато имамо блаженства”. На крају се Преосвећени дотакао молитве, као главног занимања сваког хришћанина: “Дакле, да се молимо јер без молитве и смирења нема нам спаса. Наш народ српски је одговорио на трпељење: “Није јунак онај ко задаје ударце него онај ко отрпи”. Када отрпиш, спасаваш себе и онога који је задао ударац. Њега не изазиваш да чини већа зла, а тиме си сам себе спасао. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска