Претражи Живе Речи Утехе

Да би наша исповест била угодна Богу, она мора бити искрена, истинита, без преувеличавања, прожета смирењем. Отац Нектарије у својој књизи “Покајање и исповест - Повратак човека Богу” објашњава шта треба имати на уму пре него што примимо свету тајну покајања. Исповест је једна од светих тајни која нас повезује с Богом, омогућавајући нам да очистимо душу и обновимо духовни мир. Међутим, да би исповест била истински делотворна, потребно је придржавати се одређених начела и правила, како би чин покајања био искрен. Вођени учењима архимандрита Нектарија Антонопулоса, из његове књиге “Покајање и исповест - Повратак човека Богу”, осветљавамо праву суштину и начин правилног исповедања. Без искривљавања истине и пребацивања кривице Један од кључних савета архимандрита Нектарија је да исповест треба бити лична и директна. Не треба тражити од свештеника да нас пита за нешто, јер исповест није саслушање, а свештеник не може знати шта ми кријемо у души. Наш задатак је да сами откријемо своје грехе, без пребацивања одговорности на друге. Како архимандрит Нектарије пише, "Неки имају обичај да уместо својих исповедају туђе грехе. Наравно, много је лакше говорити о туђим гресима и кривити друге да су узрок нашег пада." У исповести, кривица треба да буде препозната и призната као наша сопствена, без уплитања других. Конкретно и сажето Исповест треба да буде јасна и конкретна, без дугачких прича. Архимандрит Нектарије наглашава: “Неки од нас исповедају своје грехе као да причају причу о некаквом трећем лицу, без скрушености и покајања. Таква исповест, без осећања покајања, ни по чему се не разликује од обичног разговора. Да бисмо се истински покајали, морамо се присетити конкретних грехова и њих изложити пред Богом, без употребе општих фраза као што су “веома сам грешан” или “у свим гресима сам грешан”. Без хвалисања добрим делима Један од значајних делова исповести јесте избегавање причања о сопственим добрим делима и непостојећим врлинама. Исус Христос каже: “Када извршите све оно што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.” Архимандрит Нектарије подсећа да "скоро све је прикривено скривеним егоизмом, уживањем у самоме себи, лицемерјем." На исповести треба признати да чак и наша добра дела често имају скривене мотиве, и да је важно препознати те мотиве како би наша дела убудуће била чистија. Веровање у опроштај Поновно исповедање грехова које смо већ признали је, како архимандрит Нектарије истиче, испољавање неверја, јер на тај начин доводимо у сумњу извршење Свете Тајне. Истинска вера подразумева веровање у Божје опроштење и милост, без поновног враћања на грехе који су већ исповеђени и опроштени. Потпуна искреност И на крају, ништа не сме остати сакривено. Сваки грех мора бити признат, јер "обмањујући свештеника, ми заправо обмањујемо Бога, али свезнајућег Господа немогуће је обманути." Исповест је тренутак истине пред Богом, прилика да се покајемо и затражимо опроштај, и стога мора бити потпуно искрена и отворена. Учењем архимандрита Нектарија Антонопулоса, кроз ове савете, можемо разумети суштину истинске исповести и покајања, и скористити овај свети чин за наш духовни раст и повратак Богу. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/21910/ispovest-sveta-tajna-pokajanja

Јуче сам врло лично разговарао са једним човеком. Испричали смо један другом дубоке унутрашње истине. Болове, трауме, неуспехе, слабости, неизрециве жеље, уклете снове, падове и успоне. Испричали смо један другом своје историје и свакодневне борбе. Разговарали смо сатима, али нисам био нимало уморан, што је ретко за мене. Не дешава ми се то често. Али нисам се уморио, јер ме је разумео без потребе да му много објашњавам. Без питања која најчешће крију несигурности и дефанзивне рационализације наше психе. Знате, када много питате, а на крају ништа не кажете. Исповест, мимо тајанствене благодати, има још једну несагледиву исцелитељску лепоту - чињеницу да ти је дозвољено да говориш и делиш своје егзистенцијално сиромаштво, пад, таму своје душе. Ово је тако невероватно лепо. Да можеш да причаш, не о својим достигнућима, већ о својим манама, падовима и најружнијим стварима које носиш у души и телу. У овој лепоти прихватања, дозволили смо један другом да будемо оно што јесмо. Без маски, без страха од одбијања, без стреса, само слобода. Када не треба да будеш и глумиш неког другог, када никоме ништа не треба да доказујеш. Зато је смирење највећа врлина. Зато што вас ослобађа вашег ужасног и строгог погледа, зато што престајете да осуђујете. Избавља вас од ситуација да вас критикују и оцењују и да на крају постанете потпуно исцрпљени размишљањем о туђем гледишту о вама. Понизност има слободу од других, али много више од страшног џелата којег носиш у себи и непрестано те уништава у мукама срца. о.Хараламбос Пападопулос ekklisiaonline.gr

(Верујем и исповедам): “Један је Бог пре свих и свега и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна: Отац (је) беспочетан, не само као безвремени, него и као у сваком погледу безузрочни, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовителни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини једнога Сина Отац и једнога Духа Светога Производитељ. Свагда сушти, и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино по томе што је узрочник, а по свему осталоме исти је Њима и равночастан. [2.] Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно раћањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства појиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега све постало. Који “будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воле и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божанством, са којом ће природом опет доћи са славом да суди живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим. Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи, који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не рађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења.“ Одломак из: Исповедање вере, Свети Григорије Палама