Претражи Живе Речи Утехе

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Са своје седнице, одржане данас, 13. априла текуће године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве се обратио државном врху Републике Србије са предлогом и молбом да у погледу забране кретања услед пандемије вируса корона одобри прекид забране кретања на Васкрс, од пет до десет часова, како би православни хришћани који нису у изолацији и самоизолацији могли да узму учешћа на јутрењу и Литургији на свој највећи празник. Са исте седнице упућени су изрази братске љубави и солидарности митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију и огорчења због поступака власти Црне Горе према њему. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице

Двадесет особа међу којима и фудбалер Александар Пријовић и певач Митар Мирић ухапшени су у петак у лобију хотела „Краун плаза“ док им је служено пиће. Они су ухапшени јер су прекршили забрану окупљања. Ухапшени су и П. В. (30), Б. Т. (28), М. С. (32), М. М. (63), Г. К.(49) , Р. Т. (48), С. Т (53), Р. М (36), С. Б. (48), Л. Р.(22) , Н. О. (39), М. С. (25), Т. Р (34) М. А.(36), С. Т. (31), М. Р.(40), М. П .(37), М. Т. (23) и Н. М, којима се на терет ставља кривично дело Непоступање по здравственим прописима у време епидемије, саопштено је из Трећег основног тужилаштва, преноси Танјуг. Раније данас директор полиције Владимир Ребић изјавио је да су они прекршили забрану окупљања. Сви ухапшени биће саслушани пред тужилаштвом, након чега ће бити познат даљи исход овог случаја. https://rs.sputniknews.com/vesti/202004041122258160-uhapsen-fudbaler-prijovic-i-jos-19-osoba-zbog-krsenja-zabrane-okupljanja/

Kaда се 1968. године море револуционара још једном излило на улице Париза и других француских градова, једна од парола побуњеника била је кратка фраза: „Забрањује се забрањивати“. Било је много парола: оригинално-ироничних, прљаво-циничних, једноставно бесмислених и празних. Тући полицајце, одмарати читав живот, употребити калдрму за барикаде... На шта све нису позивали људе, укључујући и ствари за које памет уопште није ни потребна. Наравно, помињао се и секс и ЛСД. Али „Забрањује се забрањивати“ се некако издваја. У тој пароли нема обнажене агресије, ни уличног натурализма. Зато она има краткоћу афоризма, и идејни концепт, који претендује да постане „нова заповест“. Са које год стране гледано, остале пароле су заливене нафталином и чувају се у музејском орману, а ова није изгубила на својој актуалности. Њу више, истини за вољу, није обавезно узвикивати на улици. Она мирно може да се пресели у универзитетске уџбенике, на лекције професора. Као таква, она може да формира свест читавих слојева становништва, као што су, на пример, медијска и политичка елита. А ови потом подчињавају себи јавност са циљем да дозволе све што је вековима било забрањивано, и у замену да забране критику таквог преврата. „Борба против забрана“ – је „ставка“ савременог друштва. Али, с обзиром да је немогуће дозволити све забране, патос ослобођења је усмерен на традиционални морал врло раслабљеног хришћанства. Саму Цркву многи доживљавају као институцију, која производи искључиво забране и ограничења. И мало је остало од онога што се не сме. Још само канибализам и инцест изазивају ужас негодовања. Али исто тако се некада доживљавао абортус, а сасвим недавно – истополни бракови. И ево сада су они толерантно прогурани и усвојени као „норма“. Тако да се процес наставља. И будућност наговештава, пре свега, наставак ефикасне борбе против забрана; као друго, (као последица) даље слабљење моралних норми, и губитак осећаја за самоочување, и, као треће, ширење „новог морала“, који доводи до исчезавања човечанства као таквог. Можда звучи помало патетично, али сам се суздржавао колико сам могао. Није на нама да на свом Росинанту, са копљем у рукама јуришамо у бој против медијских великана, тајних правитеља и осталих хиљадуглавих бесова, који стоје на кормилу богоотсупничких процеса. Али, бело треба именовати белим, а црно – црним. То треба радити макар из разлога да би се очистила савест. Још је боље ако то радимо у славу Истине, Која ипак постоји. Једна од грана Истине је та да су забране суштински неопходне. Немогућност да се разликује земаљско од небеског, свакодневно од празничног, и забрањено од дозвољеног, означава ни мање, ни више него да, једноставно, таква особа није човек. Престати бити човек, или не бити човек уопште. Када се започне разговор о скидању забрана, мисао се сама спушта до појма „дехуманизација“. Очигледно је, да се овде не може проћи без онога којег је Спаситељ назвао „човекоубица од почетка“ (Јн. 8: 44). Међу људима је први убица био Кајин. Први убица уопште није био човек, него дух. Онај, који је научио жену да пренебрегне заповести и да узме оно што није било дозвољено. „Пређи преко препреке“. „Прекорачи линију“. „Пробај, тупоглава, није то страшно“: то су примери убиства кроз ласкаво шапутање. Треба, затим, прелетети кроз столећа и хиљаде година, да би исти тај глас добио и дрскост, и смелост; да би он, користећи се хиљадама гласова, урлао на улици: „Забрањује се забрањивати! Заповести се укидају!“ Намерно сада нећу разматрати религиозну страну проблематике, са њеним неизбежним списком онога што се најстрожије забрањује, и онога што је пожељно радити. Постоје људи који ће се на ове речи одмах згрчити, и престати да читају или слушају. Зато ћемо пребацити тему на колосек мисаоне културе. Шта означава овај сложени појам, мало ко ће разумети. То не чуди. Појам је заиста сложен. Заједно са тим, подсвесно поштовање тог појма је присутно код већине. Дакле, култура је немогућа без забрана. Тамо, где постоји култура, њене забране се свесно одобравају и добровољно испуњавају. Нећемо улазити у област оперског певања, или коментарисања неопходности чисте платнене марамице. Бонтон и уметност не исцрпљују културу. Кренућемо од мало нижих ствари. Постоји један појам као што је „култура у вожњи“, „култура понашања на путу“. На овом примеру можемо схватити све остало. Култура у вожњи (која недостаје свима нама) је чисто ограничавање учесника саобраћаја забранама, уз добровољно испуњавање тих забрана. „Забрањено скретање“, „ограничење брзине“, „забрањено паркирање“, „забрањено претицање“... „Пуна трака“, „Вози пажљиво! Деца!“. Све су то знаци, којима, ако се руководимо, чувамо животе других. То су забране зарад општег добра. И сви бисмо желели мање дивљаштва на путевима. Шокирани смо статистиком смртности услед хаварија. Негодујемо на злонамерне прекршитеље. Зашто? Јер све набројано и јесте некултура, која не само да вређа наш укус, него, стварно убија. Нарушавање неких забрана (чак не сакралних и религиозних) је такво да убија! И не само једну Еву у Рају, него, у случају саобраћаја, и дете на „зебри“, и старицу на станици. Па, хајде, иди и реци како забране нису потребне. А бесни возач ће фолирантски рећи: „Забрањује се забрањивати“. И нагазиће на гас. Ако је реч о култури исхране, онда такође никако неће бити говора о прождрљивости. Гаргантуа је најмање културан. Као и Робин-Бобин из енглеских бројалица. Управо сложени систем комбиновања намирница, забрана употребе неких од њих, време узимања хране, и начин припреме – сва та наука ће бити пример „културе исхране“. Биће тешко, и оправдано неким циљем. На пример, утилитарним – смршати или оздравити. Али, још чешће, етика исхране ће имати религиозну основу. Индус, јудеј и муслиман ће имати шта да кажу о тој страни живота. Зашто јевреј не једе млечне производе са месом? Зашто је крвава храна забрањена? У тим забранама је мало кулинарства. Тачније, нема га. Тамо је нешто друго. Опет ми пада напамет да поменем нарушавање забране о пробању рајске хране, који ми називамо катастрофом. Постоји подозрење да човек који се никада, ни у чему не ограничава, тешко да може разумети најважније моменте у историји човечанства. Исто тако бојажљиво и пажљиво можемо прећи на најсложенију тему односа између мушкарца и жене, између старог и младог, између човека и животиња или човека и биљака. Тамо где видимо комплексност, смисао и неку традицију, тамо и постоји оно што се назива култура, која никако није обавезна да буде код свих на земаљској кугли иста. Али забране свугде постоје. Немој седети, а неко старији да стоји. Не улази у женске просторије. Не убијај рибе у реци. Немој седети на гробовима. Немој пљувати у бунар са водом за пиће, на крају крајева (макар је та забрана јасна?). И све то може човек да проучава, може се томе учити. Овде је, такође, могуће дискутовати и противити се, осетивши претњу за свој идентитет. Али језик се неће осмелити да каже да су то све глупости и да нису потребне. Забране спашавају људе и не дају им да изгубе људски облик. Где је загађена екологија, тамо су, ради уживања, погажене многе забране и изгубљено осећање за свето. Тамо где стари људи никоме не требају, тамо је погажено десетине светих принципа. Погазили су их сами старци, када су били млади, а за њима и њихова рођена деца (или она коју нису они родили). Где покој мртвих не поштују, тамо ни живе неће поштедети. Где се о ономе што је зачето не брине, тамо се ни рођено неће много ценити. Где у мушкарцу почну да траже жену, а у жени мушкарца, тамо ће пса волети више од човека, а и сам пас ће постати бољи од човека. Где, веселећи се, буду викали: „Забрањује се забрањивати!“ – тамо су глас дали у службу демону. За обећањем о невиђеној слободи, ланци имају својсво да отежавају. Да би се уништио човек, треба га разуздати. Да би се разуздао – треба га преварити. Да би се преварио, треба нацртати пред њим фантастичну слику, у коју ће он, наизглед, ући оног момента, када прегази све забране. Та технологија је разрађена. Она има свог изумитеља. Сада, када је људи на земљи много, он не мора да чека на разговор са сваком Евом. Сада има много помоћника. Извор: Православие.ру View full Странице

Треба да бранимо остале вере, ако желимо да заштитимо нашу. Када се православним хришћанима овако једног дана ограниче права она се неће напасти директним забранама, оне ће бити оправдане, каже за Спутњик ђакон Ненад Илић поводом одлуке Европског суда да послодавци могу да забране запосленима да носе видљиве верске симболе. Када је Француска 2010. године увела закон о забрани ношења бурки и никаба, јавност широм Европе се поделила, али се тим питањем није дуго бавила. Од последњих терористичких напада у Европи питање забране бурки актуелно је у готово свим земљама Европске уније. Немачка канцеларка Ангела Меркел позвала је на потпуну забрану бурки и то баш у тренутку када је најавила да ће тражити нови мандат за место канцеларке и нови мандат на челу њене Хришћанско-демократске уније. Европски суд правде одлуку о забрани ношења верских симбола донео је баш дан пре холандских парламентарних избора на којима, наравно, доминирају питања мигрантске кризе и интеграције избеглица, а та земља недавно је усвојила и закон којим се забрањује ношење бурке у школама, болницама и јавном превозу. Међутим, коментаришући одлуку суда, писац и редитељ ђакон Ненад Илић каже да она вероватно има много дубље корене и намере, али и да га није изненадила. То што ради европска бирократија траје већ неко време, реч је о подразумеваним стварима на трагу обезличавања човека, то они заправо раде и у томе су јако доследни, каже Илић за Спутњик. „Важно је да ми други, који то гледамо, размислимо да ли стварно желимо да уђемо у то коло, да пристанемо на ту врсту обезличавања. А тема да ли верска права и верска осећања спадају у нешто што је исто тако елементарно као та фамозна ’људска права‘ која су много више под знаком питања и много више идеолошка и договорна ствар, за озбиљну је расправу и озбиљно размишљање. Проблем је што живимо у временима кад нема ни озбиљних расправа, ни озбиљног размишљања, него се све решава на прву лопту“, каже Илић. Предизборни адут у Европи, забрана ношења „покривала“, далеко је од Србије, као и страх од тероризма. Иако је ислам једна од традиционалних религија у нашој земљи, на улицама Србије, чешће у сеоским срединама, могуће је видети само жене које носе хиџаб, мараму која најмање покрива лице од све традиционалне одеће коју носе муслиманке широм света. Али, овде се не ради о гардероби, већ о основним људским правима, међу којима је право на вероисповест, али и исповедање вере. Оно што нам се данас чини далеко, једнога дана може да закуца и на наша врата, превише смо себи приближили последњу линију одбране, упозорава ђакон Ненад Илић. „Као што је историја безброј пута показала, кад пустим да ураде нешто комшији, кад пустим да му ограниче права, кад ограниче права некоме у мојој земљи или моме граду, сутра ће их и мени ограничити. Али изгледа да људи никако не успевају ту памет да врате, да се сете да би било паметно увек мало офанзивније бранити своја права, а не чекати тако егоцентрично и себично последњи тренутак. Онда је већ касно“, каже овај православни публициста. Он додаје да треба да бранимо остале вере, ако желимо да заштитимо нашу. Када се православним хришћанима овако једног дана ограниче права она се неће напасти директним забранама, оне ће бити оправдане, каже Илић. „Замислите неку заразу, неку епидемију јачег грипа током које ће, на пример, забранити људима да се окупљају. Или још горе, забранити им да се причешћују. То је научно–фантастични сценарио, не желим дубље да залазим у њега, али постоји милион начина да се у оквиру ове безвредне цивилизације нађу начини како ће се разумно оправдати нешто и онда ће се увек придобити доваљан број људи, јер, забога, долазе демократски процеси у којима се неке ствари усвајају“, каже Ненад Илић за Спутњик. Наш саговорник додаје да се очигледно приближава тренутак када ћемо одбацити наслеђе предања и почети да гласамо око свега. „Не знам зашто се не гласа да ли желимо баш црвено светло на семафору, те ствари се сматрају аксиомом, а не сматрају се верска припадност и верска правила које наслеђујемо. Треба да будемо спремни на све, овакве ствари нису лоше да се подцртају да бисмо знали шта нас чека сутра“, закључује Илић. Европски суд правде донео је олуку да послодавци могу да забране радницима да носе „видљива политичка, идеолошка или религијска обиљежја“, укључујући хиџаб. Забрана мора да буде заснована на интерним правилима компаније о „неутралном облачењу“, а не на жељама клијената. спутњик