Претражи Живе Речи Утехе

На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. GOLGOTA,_KALVARIJA..mp4

У оквиру традиционалне манифестације духовне свечаности „Пут духовности” у галерији Центра за културу и образовање Раковица, 20. септембра 2018. године у 19,30 часова организована је пројекција првонаграђеног документарног филма „Голгота раковичке парохије” аутора ђакона Александра Аздејковића. По завршеној пројекцији водио се разговор о филму и истоменој књизи, као и научном пројекту EUGEN FÜR GOTT Универзитета у Минстеру, Немачка, у чијем је зборнику представљен рад ђакона Аздејковића. Ту је описано страдање породице Дидић и њиховог пароха и кума Недељка Стреличића. Током вечери говорило се о пројекту „Лисичји поток” где постоји велико интересовање грађана Београда као и удружења грађана „У име народа за слободну Србију” да се подигне спомен обележје страдалим Београђанима од комунистичког терора 1944/45. године. У оквиру ове тематске вечери, предпремијерно је представљено друго, измењено и допуњено издање књиге Саве Банковића, свештеника, који је због својих идеја и вере два пута осуђиван и због чега је провео више од две деценије у затвору. Учествовали су: др Срђан Цветковић, историчар, гђа Љиљана Пекић, ђакон Александар Аздејковић и модератор др Ена Мирковић. Догађају посвећеном свештеномученику Недељку Стреличићу и парохијанима раковичким присутвовао је велики број грађана. Интересовање за ову тему привукло је и еминентне госте: Чланове управе града Београда, председника Општине Раковица г. Владана Коцића, директорку Центра за културу Раковица гђу Маријану Бутулију, професоре Београдског универзитета, новинаре, представнике разних удружења грађана и др. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Од Дан -12 маја, 2017 Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као Независна држава Хрватска или, не дај боже, као Дрљевићка „Независна“. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића, поручио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у писму предсједнику Владе Црне Горе Душку Марковићу. У митрополитовом писму се истиче да посебно радује да ће један од приоритета Марковићеве владе „бити конструктиван и разуман приступ изналажењу рјешења за превазилажење подјела у православном бићу Црне Горе“. „У праву сте, црногорско друштво је оптерећно тим подјелама. Очевидно је свакоме разумном човјеку, не само да је оптерећено подјелама него да никад у историји те подјеле нису биле тако дубоке и свестране као у ово наше вријеме. Што је још опасније, на тим све дубљим и свестранијим подјелама се данас гради будућност Црне Горе. Што се тиче мене као митрополита црногорског (45. по реду од оснивања Епископије зетске 1220. године) већ у својој приступној бесједи на Цетињу (30. децембар 1990. године) изговореној пред патријархом Павлом, епископима, свештенством, народом, ондашњим предсједником Црне Горе рекао сам да је она ‘била и остала сабирна и саборна Митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе, Исток и Запад; древнохришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе, предање Западне Цркве…’ При томе сам додао да је ‘овај олтар прави подигнут на камену крвавом, утемељен на том непоколебивом Темељу, саграђен на неколико стубова: Светом Јовану Владимиру, Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, новомученику Станку Острошком и Светом деспоту Стефану Штиљановићу Паштровићу’. А то значи: на мученичкој жртви за вјеру, правду и истину; на миротворству Св. Петра и борби за Крст часни и слободу златну, на подвигу, богољубљу и човјекољубљу Св. Василија, на жртвовању до смрти за Христа и хришћанску вјеру и за своје ближње. Да је Митрополија била и остала вјековна чуварка и његоватељка у Црној Гори духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој, узвишених врлина чојства и јунаштва“, истакао је митрополит Амфилохије, додајући да је свој програм као митрополит видио у томе да буде, као и сви његови претходници, свједок непролазне свјетлости и светиње Божје, свједок истинске вјере, мира, помирења живих, а и мртвих, међу собом, зацјељењу братских рана у братоубилаштву пострадалих. „Трудио сам се ових 26 година свога служења на трону Светог Петра, да остварим овај свој програм и програм Цркве Божје Цетињске, према својим моћима, да ‘објединим и окупим око једне ватре’ (коју помињете) Црну Гору и Црногорце и све људе добре воље. Та ‘ватра’ је огањ Христове истине и љубави коју је Он, како сам каже, ‘донио са неба и како би му се хтјело да се тај огањ распламса у срцима свих људи’. То је голготски огањ, који је природа саме Цркве, огањ саможртвене љубави, на којој је свуда у свијету, па и у Црној Гори сазидано све што је часно и поштено. ‘Крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти’, по Његошу“, поручује митрополит. На том голготском огњу богољубља и братољубља се, каже он, гријала и њима се просвећивала древна Дукља Светог Владимира, немањићка и Црнојевића Зета и Црна Гора Петровића. Диобе, пак, одувијек се рађају, свуда, па и код нас истиче митрополит, због гашења тог огња саможртвене љубави, богоубиством у људским срцима и из њега неминовно рађаним братоубиствима; особито од времена бољшевичко-титоистичке идеологије која је управо засновала људско „братство и јединство на идеологији богоубиства и братоубиства. Религија није „опијум за народ“ који треба искоријенити „Управо је таква идеологија била оно што је, посебно код нас, а и шире у свијету, продубило постојеће диобе и максимално их проширило, обоготворивши смртнога човјека, тј. његово самољубље и земне интересе, лишавајући га бесмртног вјечног достојанства, ‘грабећ’ небу искру божествену, у скотско је селећи мртвило (Његош). Отуда није никакво чудо што је религија проглашена за ‘опијум за народ’, који треба уништити и искоријенити“, навео је митрополит Амфилохије. Како је оцијенио, ту се налази објашњење односа према Цркви и код наших ратних револуционара, нарочито послије Другог свјетског рата, а тиме и њихове идеологије која је затровала Црну Гору диобама незапамћеним у њеној историји. Подсјећа да је, кад је устоличен за митрополита црногорског, Митрополија имала, од предратних око 300, свега петнаестак активних и пензионисаних свештеника, стотине запустјелих храмова и манастира, читаве генерације некрштених, одраслих у марксизму и атеизму, без икаквог знања о цркви и без вјеронауке (укинута 1947) образованих. „Понадали смо се да ће политичке и друштвене промјене послије деведесетих прошлог вијека помоћи да се промијени и однос према Цркви. Да ће се омогућити њена обнова и вратити јој се имовина (то је Скупштина учинила, али је 2000. године Закон о реституцији црквене имовине повучен), и она улога коју је вјековима имала у духовном и моралном препороду народа и друштва, препороду без којег је неостварив било какав други напредак: образовни, економски, политички, друштвени… Поготово у Црној Гори коју су митрополити црногорски и створили и којој је Митрополија била кичмена мождина све вријеме њеног постојања и новијег стварања за вријеме светородне лозе Петровића. Заиста, благодарећи тим политичким и друштвеним промјенама, разумијевању, па чак и помоћи државних органа (нпр. при градњи Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици), омогућена је обнова стотина храмова, десетина манастира, градња нових храмова, од којих су најзначајнији храмови у Подгорици и у Бару, а што је најважније обнова свештеничког и монашког подмлатка, повратка Цркви мноштва народа, нарочито младих, васпостављање укинуте (1956) Будимљансконикшићке епархије (за вријеме Краљевине Црне Горе звала се Захумско-рашка)“, написао је митрополит Амфилохије. Тзв. вртање ЦПЦ Митрополит је истакао да се, нажалост, у времену ових нових превирања политичких, партијско-идеолошких и друштвених, једна мањинска струја у друштву, оптерећена племенском свијешћу својственом нам од давнина, васпитана у духу брозоморноатеистичке идеологије, без основног знања о Цркви, усмјерила, ради остварења својих политичких циљева, ка стварању своје „Црногорске цркве“. Како подсјећа, по признању самих оснивача „Одбора 5 за вртање аутокефалности Црногорјске цркве“ (1993), већина њих су били атеисти. „Та група, подржана у то вријеме Либералним савезом на челу са Славком Перовићем, каменовала је Цетињски манастир (1991) на Петровдански сабор током Литургије коју сам служио са старим митрополитом Данилом у црквеној порти. Све је било припремљено за окупирање манастира, избацивање двојице митрополита, монаштва и побожног народа, како би та група преузела манастир и Митрополију у циљу ‘вртања’ тамо њихове Црногорске цркве. Било је и рањених, замало и мртвих. Само Бог и Свети Петар су спасли тај празник од крвопролића. И сами ћете признати да стварање у Црној Гори Цркве на каменовању ћивота Светога Петра, незапамћеном у историји Црне Горе (ни у временима окупације), не може имати Божјег благослова ни за кога, а камоли за Црну Гору. Тај г. Славко Перовић, по свједочењу самог архимандрита Антонија Абрамовића пред патријархом Павлом, позвао је писмом истог (1993) да се прихвати оснивања и поглаварства тзв. ЦПЦ“, подсјетио је митрополит. Иако је Антоније патријарху претходно рекао у Канади „да му не пада ни на крај памети да то учини, ипак је, будући читавог живота заљубљен у ђинђуве владичанске митре, дошао и пред Двором краља Николе од руље био проглашен за „митрополита“ (тај чин никад није добио ни од кога). Тако је оснивана „Црногорска црква“ – истиче се у писму митрополита Амфилохија. Како подсјећа да се послије Абрамовића те улоге прихватио Мираш Дедеић, „Ваш гост на пријему, бивши свештеник Цариградске патријаршије, лишен свештеничког чина и од патријарха Вартоломеја стављен под проклетство, како он, тако и свако ко од њега узима ‘благослов’. О томе је патријарх Вартоломеј писмено обавијестио у своје вријеме бившег премијера Мила Ђукановића и тиме потврдио једном за свагда да та ‘вјерска заједница’ не постоји за васељенску Православну цркву“, нагласио је митрополит. Подржана и створена од партије Либерала, једно вријеме и од СДП-а, а сада од званичне власти Црне Горе (послије 1997. године, односно послије референдума 2006, регистрована први пут 2000. године лажно се представља, како она, тако и њено „свештенство, покушава да отима храмове Митрополије, води судске процесе у том циљу, проглашавајући себе за наследницу Православне цркве Краљевине Црне Горе, иако са њом, као ни са Православном црквом уопште у свијету, нема никакве везе, ни по настанку, ни по оснивању и устројству, ни по историјском континуитету и вјеровању. Једино што подсјећа на њу и тиме обмањује лаковјерне, јесте антиканонски и противуставно узурпирани назив ЦПЦ – каже митрополит Амфилохије. У нормалним уставним државама, како је додао, таквима се суди за лажно представљање и криминално организовање. Митрополит додаје да је сагласан са ставом премијера Марковића да је држава дужна да обезбиједи једнаку слободу вјероисповијести за сваког грађанина Црне Горе. Запитао се да ли спада у уставну обавезу Владе Црне Горе и државних органа да региструје, законски признаје и подржава било коју вјерску заједницу, било партију или неку другу организацију под именом и са правима већ постојеће организације, у овом случају Цркве са континуитетом од осам вјекова. „Ноторна је превара и лаж да је стварањем Краљевства СХС наводно краљ Александар укинуо ЦПЦ. У ствари, управо је Свети синод Православне цркве Краљевине Црне Горе, први од свих покрајинских Цркава-Митрополија, донио одлуку (1918) о обнављању и васпостављању јединствене Пећке патријаршије, укинуте султаном 1766. године. Цариградска патријаршија је о томе издала Томос (1922), а краљ Александар, у име државе, као што данас предсједник проглашава законе, потврдио. Сво свештенство, монаштво и православни народ у Црној Гори су то једнодушно прихватили; од тада до данас, Митрополија наставља да живи и дјела под својим именом, са својом имовином и свеправославно признатим достојанством. Као такву су је последњих двадесет година посјетили скоро сви православни поглавари, на челу са васељенским, московским и јерусалимским патријарсима, учествовали, са нашим патријархом у њеним свечаностима, освећењима великих храмова итд.“, навео је митрополит Амфилохије. Тиме је, сматра он, Митрополија дала и даје немали допринос угледу Црне Горе на свјетском плану. Запитао се чиме то Митрополија црногорска и остале православне епархије у Црној Гори, као вјековне самоуправне епархије Пећке патријаршије, од 1931. године назване СПЦ, угрожавају државност Црне Горе. Зар се Митрополија, наглашава митрополит, припадајући СПЦ не назива и „Црногорском“ ако неком из националних разлога смета оно „Српска“. „То поистовјећивање Цркве са нацијом и државом од неких, показује ноторно незнање самог свехришћанског Симбола вјере, који се чита на свакој Литургији, у коме се исповиједа ‘једна, света, саборна и апостолска Црква’. Ту нема ни римске, ни грчке, ни руске, ни српске, ни црногорске, ни кинеске цркве. Још је апостол Павле прије двије хиљаде година записао да ‘у Цркви нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, него су сви људи и народи једно у Христу Исусу’. Због тих појава, и у наше вријеме, поистовјећивања Цркве са државом и нацијом, на предлог наше помјесне цркве на Великом сабору на Криту (јуна прошле године), одлуке Цариградског сабора (1872), које су донијете сличним поводом везаним за ондашњи бугарски раскол, добиле су васељенски, универзални значај. Наиме, етнофилетизам је осуђен као ‘змијински отров’, као ‘проклета јерес’, која разара јединствени организам богочовјечанског универзалног Тијела Цркве Божије“, наглашава се у писму митрополита Амфилохија. Православне цркве, као и Римокатоличка, објашњава он, по природи нису националне, иако због историјских околности неке од њих носе национални назив. Оно што чини Цркву Црквом јесте, по митрополитовим ријечима, истинито исповиједање вјере, њено апостолско наслеђе и прејемство, епископални карактер и устројство. Цитира ријечи Светог Игњатија Богоносца: „Тамо гдје епископ са апостолским прејемством (рукоположењем), са презвитерима, ђаконима и народом служи Свету литургију, ту је ,једна, света, саборна и апостолска Црква Христова, без обзира коме народу, времену или држави припада.“ „Кажете ‘Влада неће пресуђивати која је Црква озбиљна, а која је псеудовјерска заједница. Тачно, није у надлежности Владе, односно државе, поготово секуларне као што је Црна Гора, да се мијеша у устројство Цркве. Међутим, свака уставна држава штити и разликује праву монету од лажне монете. Дужна је да законом и судом штити, брани и гарантује име, право и имовину како појединца, тако и законом признатих колектива, заједница, установа. Заиста, та права је стекла и вјерска заједница тзв. ЦГОД од тренутка свога регистровања 16. јануара 2000. године. Од тада па надаље она има право да стиче имовину, гради храмове… Међутим, поставља се питање откуд њој као новокомпонованој вјерској заједници право да узурпира име једне установе која постоји осам вјекова и тиме да угрожава, отима, присваја њена вјековна права, и то уз помоћ државних органа“, указује митрополит Амфилохије. Црногорска влада је, додао је он, склопила „Темељни уговор са садашњим универзално признатим папом римским и његовом Католичком црквом“. Како напомиње, постоје данас десетина папа и њихових „правих Цркава“, али ниједна европска држава не склапа са њима уговоре. Постоје такође бројне „истините“ Руске цркве, грчке „старокалендарске цркве“, чак од двадесетих година прошлога вијека и једна „Православна Турска црква“, која из истих националистичко-државних разлога пориче општепризнату Васељенску патријаршију. „Али, колико знам, нико, па чак ни турска влада, не позива ову Цркву и њеног ‘папа Ефтима на званичне пријеме и не склапа са њом Темељне уговоре’. Зашто наша влада не позива и десетину других новоформираних вјерских заједница у Црној Гори на пријеме, од којих је притом већина призната као огранак неке шире међународно признате вјерске заједнице у свијету, не само регистрована у Црној Гори. Зашто једино форсира ову, ни од кога у свијету признату, вјерску заједницу звану ЦПЦ. И не само да је форсира него и финансијски издржава њене самопроглашене свештенике, гради јој храмове, додјељује имовину, дозвољава да шири најгнусније лажи о Митрополији црногорско-приморској и СПЦ, као и да сије вјерску мржњу, ствара диобу православног корпуса незапамћену у историји Црне Горе“, поручио је митрополит Амфилохије. Добро је, каже он, што се народу у Црној Гори, православног наслеђа, без обзира на национално и партијско одређење, не може продати рог за свијећу. „Чак и већи дио оних који су са идеолошко-етатистичких разлога у неком тренутку подржали ову племенскопартијску вјерску интересну заједницу временом све више схватају да се ради о пропалом, у суштини антихришћанском и антицрногорском пројекту, који нема будућности и који је срамота за изворну светопетровићевску Црну Гору и њено исконско вјерско, културно, морално и државотворно достојанство“, подвукао је митрополит Амфилохије. Сличан пројекат у НДХ Подсјећа и на, како је навео, један сличан пројекат из времена усташке Независне државе Хрватске. Како прецизира, Анте Павелић је, као и наши послијератни носиоци брозоморне атеистичке идеологије, покушао да уништи Православну цркву српску у усташкој Хрватској. „Убијена су четири православна епископа, стотине свештеника, а народа православног, срушених и отетих храмова и насилно покатоличених ни броја се не зна. Но, већ 1942. године Павелић је схватио да Православну цркву српску и народ не може уништити, па је онда створио „Хрватску Православну цркву, нашавши једног излапјелог старца руског епископа Гермогена, избјеглог од Совјета, између осталих, уз помоћ чувеног Пипера Савића Штедимлије и проклетог мог Морачанина Секуле Дрљевића, творца фашистичке Независне Црне Горе на Петровдан 1941. године на Цетињу. То је исти онај Секула Дрљевић који је са усташама у Старој Градишки око 20. априла 1945. одвојио командни кадар несрећне четничке црногорске војске, кренувше, по народној, на зли пут, на челу са Павлом Ђуришићем (њих 120), све их у Сави побио (или их по некима у Јасеновцу спалио). Обезглављену војску, њих око 9.000, прогласио је за војску Независне Црне Горе са црногорским капама“, наводи митрополит Амфилохије у писму предсједнику Владе. Ту је, подсјећа он, први пут и пјевана као државна химна „Ој, свијетла мајска зоро“ у Секулиној обради. „Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као НДХ или, не дај Боже, као Дрљевићка Независна. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Црна Гора Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића. Да узгред поменемо да је, нажалост, у том истом духу писан и прошлогодишњи Нацрт закона о слободи вјероисповијести, који, намјесто да озакони враћање, сагласно европском законодавству на које се Влада угледа, стремећи Европској унији, одузете Цркви и национализоване имовине предвиђа њено ново отимање и подржављење свега црквенога што је грађено у Црној Гори до 1918. године. Зли језици тврде да држава хоће то да учини како би то уступила ‘својој’ вјерској заједници тзв. ЦПЦ“, закључио је митрополит Амфилохије. Прогони, судски процеси, удари на имовину… По ријечима митрополита Амфилохија, послије благословеног разведравања над Православном црквом у Црној Гори, негдjе од 1991. до 1997. године кренуло је њено ново гоњење. Она је, како каже, једина од свих цркава и вјерских заједница данас ван закона непризната, без „Темељног уговора“. Једино се њени свештеници, монаси и монахиње прогоне, остајући без права боравка. Њено име, идентитет и имовина су угрожени, од ње се тражи да руши своје цркве (случај цркве на Румији). Против њеног митрополита се воде судски процеси, сада су три у току, на основу оптужби да „девастира културно благо Црне Горе“, обнављањем, седамдесетогодишњој небризи и запуштености препуштених, стотина храмова и манастира. Он је, такође, на оптуженичкој клупи ради „мијешања у политику“, због његове, од претходних црногорских митрополита, наслијеђене одговорности и бриге за свеукупно духовно-образовно, морално и културно народно биће и за темељење Црне Горе, њеног напретка и вјечног достојанства на предачком јунаштву и чојству тј. на вјечним богочовјечним вриједностима, на којима је вјековима грађено све што је у Црној Гори вриједно, а не на ефимерним поробљивачким интересима хомо економикуса данашњице – нагласио је он. Голгота Православна црква је, каже митрополит Амфилохије, посебно у Црној Гори, била и остала на Голготи. „Она је распета и прогоњена Црква. Навешћу само основне примјере код нас тога од 1945. године до данас. У току и послије Другог свјетског рата убијен је митрополит црногорски Јоаникије, ни данас му не знамо гроба ни мрамора, и више од 115 најбољих православних свештеника, само зато што су били вјерни Богу и Цркви и бранили своју вјеру и своја исконска права. Послије рата створено је партијско свештеничко удружење, као понушај замјене њиме вјековног устројства Цркве и њеног разарања изнутра. Суђено је десетине преосталих свештеника и затварани су, неки затвору и убијени примјер Милоша Јоксимовића 1949. године“, навео је митрополит. Додао је да је национализована црквена имовина, која ни до да нас није враћена, да би Црква била доведена на просјачки штап, а свештеници у биједи поткупљивани за мале паре. Народ је, како указује, одгоњен од Цркве, па су стотине храмова постали пусти и празни, а десетине хиљада Црногораца некрштени и отуђени од Бога и отачке вјере и морала. Додаје да је тек 1947. године било могуће поставити новог митрополита Арсенија, који је 1954. године осуђен на 11 година затвора као „непријатељ државе и народа. Кад му је истекла казна забрањен му је повратак у Црну Г ору, четворица његових свештеника су затварани, тучени и тројица приморани да свједоче против њега на суду. „Друга православна епархија у Црној Гори Будимљанско-полимска због насиља над епископом Макаријем и свештенством била је укинута 1956. године. Срушена је црква (капела) Светог Петра првог на Ловћену, погажено завјештање Петра другог и он утамничен у зиндан фараоновског маузолеја, гдје и до данае чами. Зато што се томе супротставио митрополит Данило и Свети синод СПЦ, против митрополита су одржане демонстрације на Цетињу, једине такве врсте у послијератној Црној Гори. Први пут се тада појавила идеја о стварању ‘Црногорске цркве’ непризнавањем њега за митрополита, да би се оправдао тај злочин. Кад су питали тадашњег главног актера рушења цркве на Ловћену – Ђурановића (неки кажу да је то био Орландић), зашто нијесу послије рата створили ‘Црногорску цркву’ одговор је био: ‘Ми смо рачунали да је Црква уништена и да ће нестати'“, написао је митрополит Амфилохије. Гдје је неправда, ту нема слободе Слобода која није слобода од неправди, насиља, али и смрти пролазности и ништавила представља химеру, а не истинску слободу, каже митрополит Амфилохије. „Човјек лишен права, нарочито права на бесмртноа и вјечни живот, окован у крлетци времена и земног простора личи на миша у мишоловци“, написао је он. „У нади да ће се садашња државна администрација ослободити од наслијеђених идеолошких предрасуда о Цркви и сачувати од модерних заблуда о човјеку и људском друштву, макар се оне звале и „европске“. У вјери да ће престати да гради будућност Црне Горе на продубљивању духовних, националних, језичких, образовних, културних диоба, тј. на располућености црногорског свеукупног бића и на ономе што Црну Гору не гради него разграђује и разара све у њој свето честито. У нади да ћемо о свему овоме моћи и усмено поразговарати, примите, господине предсједниче, изразе мога особитог поштовања“, наводи се митрополитовом писму премијеру. View full Странице

Да право и правда нису две сестре рођене, доказ је и животна прича председника Грађанске иницијативе СДП, Оливера Ивановића. Оливер Ивановић ухапшен је 27. јануара 2014. године под сумњом да је извршио ратни злочин. Иако је првостепено био осуђен на девет година затвора, Апелациони суд је после три године одлучио да укине ту пресуду и случај врати на почетак. Поновно суђење је почело у марту, а Оливер га прати из кућног притвора. О томе како је ухапшен и оптужен за догађаје за које не зна ни да су се догодили, како се цела породица суочила са тим - да је човек којег су суграђани познавали само по добру, који је Албанцима помагао током рата, нашао у ситуацији да доказује да није ратни злочинац, за “Живот прича” говорили су сестра и брат Оливера Ивановића, Наташа Ивановић Илић и Мирослав Ивановић. Екипа емисије је разговарала и са Оливером лично. Рекао је да се сада у кућном притвору много боље, иако му је кретање ограничено. Са својом је породицом, и сада његов најмлађи син, уместо значења речи затвор, неправда, апелација, Еулекс и суд, може да научи и нешто о кошарци, каратеу или шаху. Али, не може са сином у шетњу, да га води на пливање, скијање... Ипак, дневни распоред са сином подразумева и учење слова, читање, облачење, прање зуба… Али, како је све почело? Месец дана пред хапшење Оливера Ивановића, запаљена је канцеларија његове Грађанске иницијативе. Брат Мирослав каже да то нису схватали као упозорење, јер иако је Оливер имао политичких противника, нису мислили да би тако нешто отишло далеко. Ипак, Оливер није замарао породицу, није показивао страх. Чак и када му је пре тога запаљен аутомобил, није томе придавао важност. Да је Оливер ухапшен тог јануара и да је пребачен у Приштину, сазнају од Оливерове супруге Милене. То им је било веома чудно, зашто баш у Приштину, уместо у северну Косовску Митровицу. Тамо су га први пут и посетили, причали су преко стакла и видели да су услови у затвору јако лоши. О самом хапшењу нису ни могли да причају јер нису знали ни зашто је ухапшен. Нико није знао по ком основу је притворен. Зато је Оливер и веровао да ће га брзо пустити. Оливер је писао управнику Притворског центра у Приштини да га пребаце у северну Косовску Митровицу, јер му је у Приштини живот угрожен. У том затвору, у којем је провео пет недеља, није било ни једног Србина, нико не прича српски, а ту не могу да га посете супруга и дете. Такође је рекао да су му затвореници претили, па тако није ни излазио у двориште у редовну шетњу. Породица често није ни знала ништа о њему. Тражила је на многим адресама да Оливера преместе, али су готово сви говорили да не знају ништа о Оливеру, укључујући И то да ли је жив. Често су о њему сазнавали из вести, као и то да је први пут започео штрајк глађу. Оливер каже да је после првог шока када је ухапшен и послат у Приштину, уследио је онај када је видео у којим условима ће боравити. Потпуно нехигијенски, прљаво, заразно, неупотребно… Оливер каже да зна да затвор није хотел, али да те просторије нису имале ни најминималније услове за боравак. Тражио је од управника да му обезбеде фарбу да макар окречи. Ипак, када је коначно пребачен у Митровицу, услови су били много бољи. Оливер и тамо почиње штрајк глађу, јер није знао за шта је тачно притворен. Истрага је била тајна и за Оливера и за његове браниоце, он није добио информације на основу којих би правио своју одбрану. Један од кључних сведока Тужилаштва био је и Иса Мустафа, који је рекао да спорног дана није никога видео, јер је био окренут на другу страну. Ипак, суд је закључио да је Оливер био тамо и да се сагласио са планом да се из Митровице протера албанско становништво, иако ни на који начин није утврђено да је извесни план уопште и постојао. На питање суда како он зна Оливера Ивановића, сведок је рекао да га је последњи пут видео пре 1980-тих година, али није знао ништа о Оливеру, ни где ради, ништа. Али, да га зна из Митровице у пролазу. Сведок напомиње да се никада није сусрео нити причао са Оливером Ивановићем. Ипак, суд његово сведочење узима као валидно. Читава оптужница, касније и пресуда, базира се на једној реченици, коју је сведок Иса Мустафа чуо на лицу места: “Шефе, шта ћемо да радимо са њима”, а “шеф” одговара: “Шта мене питаш, поступи по датом наређењу!” Породица је чврсто веровала да је цео случај монтиран, јер је Оливер некоме сметао и требало га је склонити са политичке сцене у том тренутку. То је и доказивало сведочење свих сведока, која су била апсурдна и нелогична, а заснивала се на исказима људи који Оливера нису ни познавали, али која је суд ипак прихватио. Наташа и Мирослав кажу да је Оливер невероватно психички снажан, да је све што му се дешавало подносио много боље него цела фамилија, да је чак он њих из затвора тешио и смиривао, говорио да ће све бити у реду, јер је истина на његовој страни. Он као најстарији у породици, имао је, каже, тај задатак, да је подршка свима и да је увек оптимиста. Оптимизам му је, тврди, сачувао здрав разум. Суд је априори прихватио тезу да је план постојао, па да је самим тим Оливер за њега и знао, и ту је основа оптужнице против Оливера. Иако сам Ивановић спорног дана уопште није био на том месту. Ипак, албански медији су се потрудили да у свим медијима још од сутрадан по Оливеровом затварању, прикажу Оливера као убицу, као човека који је организовао прогон Албанаца. Оно што Судско веће током процеса против Ивановића није утврдило је да је подстрекивао групу паламилитараца, полицајаца тако што им је издао наређење да почине убиство. Није утврђено да је имао својство вође паравојне групе Срба познате као „Чувари моста“, да је том приликом деловао у саизвршилаштву са Драгољубом Делибашићем на основу претходно договореног заједничког плана нити са намером да натера етничке Албанце да напусте своје куће и напусте територију Северне Митровице нити да је подстицао и наредио групи полицајаца или Чувара моста да упадну у неколико зграда и да их присилно очисте од етничких Албанаца. Због тога је ослобођен кривичног дела подстицање на извршавање тешког дела убиства и ослобађа се кривичног дела покушај тешког убиства због националних мотива. Судско веће је утврдило да је Оливер Ивановић знао за операцију протеривања и убијања албанских цивила, да се добровољно сагласио са планом, знајући да ће довести до убиства, као и да је у потпуности био урачунљив. У једном моменту је породици Оливера Ивановића стигла и понуда из канцеларије супруге Тонија Блера, да помогне и то бесплатно, с тим што су тражили да буду покривени трошкови боравка тима, путовања и слично, што је износило око пола милиона евра. Породица каже и да им је тражен новац за помоћ да Оливер попречно буде пуштен из затвора, и то од људи које су сматрали пријатељима. Али, породица је увек била уверена да они раде исправну ствар, јер је Оливер апсолутно невин и да нема потребе радити нешто ван протокола. У корист Оливера Ивановића сведочили су и неки Албанци, као на пример Агим Дева, чију је породицу 1999. године Оливер спасао у прогону, иако је на једном пункту припадник паравојне јединице претио и самом Оливеру да ће га убити, јер помаже Албанцу. Породица Оливера Ивановића каже да је јавност све време била савезник у Оливеровој борби за правду. Било је и оних који су их заборавили, али и оних од којих се подршка није ни очекивала. Тако су писма подршке послале многе колеге УНМИК, Еулекса, УН, ОЕБС као и многи који су у то време били на челу међународних институција и организација. Они су у заједничком писму нагласили да верују да је пресуда о кривици Оливера Ивановића изузетно неправедна. "Она није слика Оливера Ивановића кога ми познајемо и питамо се који су мотиви оних који су га оптужили и поузданост сведочења која су допринела његовој осуди. Сви имамо лична искуства у раду са Оливером Ивановићем као локалним лидером и представником српске заједнице на Косову, у Северној Митровици, током тешких времена. Његови успеси у раду на помирењу, укључујући и ангажовање у институцијама у Приштини, су без премца. Све време смо га посматрали како покушава да ситуацију реши политичким путем, а не насиљем и сукобима. Као резултат његове посвећености и мирне политичке активности да служи интересима своје заједнице али и целом Косову, он сам, али и његова породица били су мета напада. Косову у овом тренутку треба овакав лидер“, наводи се у писму бивших колега из међународних организација. Писмо је суду упутио и Хавијер Солана, који је у то време био Генерални секретар НАТО. Истакао је да је са Оливером имао изузетну сарадњу, да га зна по томе вољи да сарађује и да одржава преговоре са Албанцима, да је посвећен мирном решењу и да никада ни на који начин није заговарао политику етничког чишћења или етничке мржње. Све време је заступао толеранцију, сарадњу и помирење на Косову. Апелациони суд је одлучио да првостепену одлуку поништи и суђење врати на почетак. Од поновљеног суђења породица Оливера Ивановића очекује да се докаже да је Оливер апсолутно невин и да се скине љага са његовог имена. Неће никада опростити оно што су приредили Оливеру и нечију злу намеру да му науде, зарад сопствених интереса. Сам Оливер Ивановић, како је рекао за Живот прича, не очекује да му се Судско веће извини, јер би то било превише, да признају да су погрешили. Али, очекује да се судски поступак убрза, да се саслушају нови сведоци, јер је Апелациони суд указао на очигледне пропусте. Ипак, за почетак очекује да га пусте из кућног притвора, до нове пресуде. А она ће, ако буде правде, бити ослобађајућа. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=04&dd=19&nav_category=640&nav_id=1252025 View full Странице