Претражи Живе Речи Утехе

Српско војничко гробље у Мензел Бургиби у Тунису, где почива 1.200 војника, прошле године је потпуно обновљено. После деценија небриге, Србија је издвојила средства, па су беле сабље части замениле крстове. У години када се обележава век од завршетка Великог рата, српско војничка гробље и спомен-костурница, достојни су ратника који у њима почивају. Двадесетак километара од града-луке Бизерте у Тунису је Мензел Бургиба, насеље на периферији града где је међународно војничко и хришћанско гробље. Гробље је у веома лошем стању. Гробови су порушени, надгробне плоче попуцале, зарасле у траву... Али, при дну гробља блиста обновљени споменик са куполом и натпис "Французима и Србима умрлим за отаџбину". Недалеко је Српско војничко гробље – сређено и очишћено. Сабље од ливеног гвожђа, пободене у земљу у савршеном су реду. На сваком је плочица, име, грб, јединица, ловоров венац. "Преко 1.200 српских војника је сахрањено на војничком гробљу у Мензел Бургиби. За њих 800 зна се тачно место, име и датум рођења. Међутим, остали су сахрањени као незнани војници", каже туристички водич Томислав Штулић. Гробље одржава Ваурдија, која је сада у осмој деценији. У преводу са арапског на српски језик њено име значи Ружа. Живи у кући поред гробља и после мужевљеве смрти, са сином и унуком, брине о српском гробљу. Све који су дошли заједно са екипом РТС-а је пољубила. "Срећна сам што сте дошли. Ви сте моја родбина. Овде су сахрањени ваши. Ми смо једно. Ја бринем о вашим прецима. Недавно је издата књига о српским војницима који су овде сахрањени. И ја сам у њој", каже Ваурдија. Од 1915. до 1917. године више од 60.000 српских бораца је стигло на обале севера Африке, тако да је и ту део српске историје. Опорављали су се и лечили од последица рањавања, глади и тифуса после преласка Албаније. Лека, нажалост, није било за више од 3.000 бораца. Њихове вечне куће су "тамо далеко" у Египту, Алжиру, Мароку и Тунису. Око 10.000 српских војника стигло је после преласка Албаније 1915. године у Бизерту. Тада су саграђене и дрвене бараке. Наредних неколико година овде им је била друга кућа. То је још један доказ нераскидивог пријатељства између Туниса и Србије.

Обновљено Старо војничко гробље у Шумарицама За рестаураторске и конзерваторске радове на једном од три најважнија српска гробља из Првог светског рата држава издвојила 2,4 милиона динара. – На Старом војничком гробљу у Шумарицама сахрањено је и више десетина аустроугарских и немачких војника Аутор: Бране Карталовићсреда, 06.09.2017.http://www.politika.rs/scc/clanak/388313/Obnovljeno-Staro-vojnicko-groblje-u-Sumaricama Мајстор Јово Пејичић из Српског Брода (Фото Б. Карталовић) Крагујевац – Старо војничко гробље у оквиру меморијалног комплекса у Шумарицама, које је формирано још у другој половини 19. века током српско-турских ратова, коначно је обновљено и сређено. Последњи рестаураторски и конзерваторски радови завршени су јуче по подне, када су мајстори сремскомитровачке фирме „Гранит Лијешће” мастилом исписали имена погинулих војника и натписе на сачуваним каменим споменицима. Стари дрвени крстови замењени су бетонским, а читава површина гробља на коме се данас налази стотинак хумки биће затрављена. За уређење Старог војничког гробља у Шумарицама, које је готово у целости уништено после Другог светског рата, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања издвојило је 2,4 милиона динара. – Драго ми је што сам учествовао у овом послу. Наша стара гробља треба обновити, то су наше светиње око којих треба да се окупљају млади, да науче нешто о српској историји и да чувају сећање на своје претке који су се борили за отаџбину и гинули за слободу – поручио је мајстор Јово Пејичић родом из Српског Брода који се, каже, изненадио када је на једном споменику угледао име свог земљака. Старо војничко гробље у Шумарицама, на коме почивају и српски војници из балканских ратова, потпуно је урбанистички уређено тек после Првог светског рата када је и проглашено за једно од три најважнија српска гробља, заједно са онима на Кајмакчалану и Битољу. Површина гробља са стотинак хумки биће затрављена (Фото Б. Карталовић) Комисија Спомен-музеја „21. октобар”, установе која се брине о шумаричком меморијалном комплексу, недавно је, после шестомесечног истраживања, утврдила да је на гробљу које се некада простирало на око два хектара сахрањено 3.200 војника. Највећи број војника је ту покопан током 1915, када је у Крагујевцу била смештена централна војна болница у којој су се лечили рањеници и заражени тифусом. Упркос беспарици, гробље је некако одржавано све до Другог светског рата, али је у годинама по ослобођењу земље готово у потпуности уништено. Нова власт је желела да из свести српског народа избрише сећање на балканске и Први светски рат, а први захтев да се Старо војничке гробље у Шумарицама обнови градским властима је још пре 20 година упутио крагујевачки новинар и публициста Милослав Самарџић. Ипак, радови на обнови гробља почели су тек овог лета, након што је држава, после ургенције града и надлежних установа културе, обезбедила неопходна материјална средства. – Подржавам ову одлуку. У Крагујевцу је много тога порушено, што у ратовима, што у миру. Старог града готово да више и нема. Треба обновити све што је остало, све на шта смо се некада позивали. Ви новинари треба да притисните градску власт да обнови и неке друге важне ствари – сматра бивши радник „Заставе” Зоран Николић кога смо јуче затекли у шетњи крај Старог војничког гробља у Шумарицама. Старо војничко гробље у Крагујевцу деценијама је било занемарено и препуштено зубу времена, а у фокус јавности је поново доспело јуна ове године када је „Политика” објавила текст о захтеву Немачког савеза за бригу о ратним гробовима да се у Шумарицама обележе и гробови њихових војника из оба светска рата који су ту сахрањени. Поменута комисија Спомен-музеја „21. октобар”, коју су чинили историчари Марко Терзић, Предраг Илић и Вељко Лековић, установила је да је на Старом војничком гробљу у Шумарицама сахрањено више десетина аустроугарских и немачких војника. Према једним подацима, ту су покопани земни остаци 62 страна војника, а према другим 72. Ова иницијатива, о којој је наш лист опширно писао, наишла је на бројне негативне коментаре у јавности, пре свега због чињенице да су војници Вермахта октобра 1941. у Крагујевцу починили стравичан злочин, стрељавши око 2.800 недужних цивила.

Вечерас обарамо „Мираж”... Одмарали смо на војничким душецима простртим по поду у просторијама економије у Шимановцима. Тог поподнева из Јакова су нам се придружили водник Мирослав Денчев и војник Владимир Милић. Требало је да кренемо на дежурство око 17.30 часова. Око пола шест долази поручник Дарко Николић и наређује да се спремимо јер ћемо ускоро кренути на положај. Били смо млади, ничег се нисмо плашили. Звали смо себе „мафијом” и том речју се међусобно поздрављали. Крећемо на положај Влада и ја. Пролазим поред свих који леже и уз поздрав дланом о длан кажем: – Иде мафија на положај, вечерас обарамо ’мираж’. Сви отпоздрављају, дајући себи и нама морала и снаге. Крећемо возилом ТАМ-110. Дарко вози, а ми смо на каросерији. Кажем Влади: – Ако вечерас нешто не оборимо, ништа нисмо урадили. Долазимо на положај. Дарко улази у кабину УНК, а Влада и ја се „смештамо” неких тридесетак метара од кабине и 50–60 метара од ЛР. Удубљење у којем смо личило је на ров, а у ствари је био колотраг великих трактора. Поред нас телефон за везу са УНК. У 19.45 часова, на знак приправност број 1, одлазимо до лансирних рампи, прикључујемо електроприкључак (ОШ) на ракете и враћамо се (ракете још нису биле „крштене” – нисмо им дали пригодно женско име). Лежимо у трави. Рампе се уз шкрипу и цијукање покрећу лево-десно. У једном тренутку Влада диже слушалицу и слушајући разговор у кабини УНК, окреће се ка мени и каже: – Кућо, ови ће да гађају. – Шта да гађају!, кажем. Само што сам то изговорио, чуо се кратак прасак, а онда тутњава и сјај пламена по целом положају. Земља се затресла, осећало се како вибрира тло испод нас. А онда, не зна се шта пада по нама, камење, земља, грање. Креће и друга, исте манифестације. Кад су се мало удаљиле и смањио се звук мотора, као да је настала тишина јер је бука агрегата много слабија од буке ракета при старту. Чујем из села грају, галаму и аплаузе. Људи се радују, навијају као на утакмици. Одушевљени су. На небу танка облачност. Видим одвајање стартног мотора прве ракете. Она онда улази у облак, који на том месту заблесне од пламена маршевског мотора. Потом је јако синуло, а онда је небо почело да пламти. Настаде карамбол. Црвенило се шири кроз облаке. Авион почиње да пада и појављује се испод облака. Пада доле, а ја имам утисак да иде право на мене. Најпре обојица лежемо на земљу, а онда устајемо и трчећи се скривамо у оближњи канал. Тражећи заклон упадамо у воду. А ето, авион је падао далеко од нас, више од 10 km. Док је падао ка земљи, по њему је осута паљба ПВО артиљерије. Онако мокри долазимо до кабине. После десетак минута Дарко искаче из кабине и пита нас шта смо видели. Кажем му: – Видели смо да је нешто пало, не знамо шта. Након још неколико речи окренуо се и отишао назад. После неког времена почињемо да се премештамо. Обарамо рекорд у превођењу. Велике металне клинове, који учвршћују прилазне мостиће, а које смо забијали у земљу помоћу прибора „баба и деда”, вадимо голим рукама, неком надљудском снагом! Позадинац долази до нас, даје нам по мало воде да попијемо јер су нам уста потпуно сува. Све смо спаковали и утоварили. У једном тренутку долази потпуковник Дани и каже: – Шта сте урадили, урадили сте. Брзо се са техником склоните одавде. Био је то изузетан физички напор, који смо без иједног светла у потпуном мраку савладали. Кад смо дошли у Прхово потврђено нам је да је оборен F-117А. Послужилац лансирне рампе, војник Мирко Љубојевић Портал ЧОЈСТВО Одломак из књиге „Пад ноћног сокола”, аутор пуковник Славиша Голубовић