Претражи Живе Речи Утехе

Прва прича (средина седамдесетих) Живимо у новом насељу каква се тада граде. Сличне зграде, бетонске стазе и травнате коцке. То зовемо двориштем и цео наш дечји свет је омеђен, али слободан. Дане проводимо напољу. Онај ко није ту је или кажњен, или запослен неком кућном обавезом. Јер, и то је постојало. Кућне обавезе за децу, па кад се обаве, може се напоље. Школске обавезе су, такође, постојале. Наши родитељи су држали до успеха у школи. Он се подразумевао, захтевао, рапортирао, јер је и он био услов за напоље. А онда те то натера да све домаће урадиш што брже можеш, и то сам, јер су родитељи увек били преопширни за дечји укус. Али напоље је било најважније. Само ту је живот. И игра. И разговори. И свађа. И туга. И смех. И ривалство. И све оно што деца увек раде. Играчке се нису носиле. Осим ластиша, кликера, лопте, некад бицикла. Школица се цртала парчетом циглице коју смо чували испод степеништа, а кад се дође до креде, прокријумчарене из школе, био је то чист луксуз. Облачила се гардероба за напоље. Нипошто школска или свечарска. Зато смо се на брзину пресвлачили, а сећам се и једног дана када нисам имала времена да се пресвучем, па сам панталоне навукла преко плисиране сукњице. Успела сам некако да је нагурам трчећи низ степенице. Мајке су нас надзирале провирујући кроз прозор, али су контролори били и сви они одрасли који би кроз наше двориште пролазили. Игра се тада стишавала, свако од нас би се упреподобио, културно се јавио, јер би у супротном ризиковао казну за напоље. Када бисмо са игром прекардашили, били прегласни, стигли прерано, или загазили у време кућног реда, од два до пет, на тераси се указивала тетка Олга. Била је висока, стамена жена, са неким мачијим наочарима и натапираном косом. Појавом би спустила грају за неколико децибела, или нас разјурила ако сат показује два и пет. Мрзели смо је из дубине душе, али само у дечјем кругу. Стрепели смо када са родитељима пролазимо поред ње, јер, ако би се пожалила на наше понашање, следила је тирада о срамоћењу породице. И казна за напоље. Јер смо неваспитани. Нисмо се бунили. Мислили смо да тако треба, иако нам често није било право, али смо, чини ми се, научили како да стигнемо до личне слободе и изборимо се за оно што нам је битно, како да се суочимо са непријатностима, или их избегнемо, како да ефикасно завршимо све обавезе и посветимо се себи. Научили смо и да се наша слобода пружа до границе коју нам постављају други људи, јер нисмо једини на свету, нисмо најважнији. Туђи свет нам може засметати, али видик је увек отворен, очи се могу окренути и на другу страну ако си стекао довољно ширине и висине. Друга прича (средина деведесетих) Моје дете се игра у великом парку преко пута куће у којој живимо. Одлази тамо сама од своје шесте године. Увек јој облачим нешто јарких боја, па је могу видети кроз шибље и растиње. Радијус кретања јој је ограничен даљином мог погледа. Остали делови парка и улице иза су забрањени. Плашим се разних људи који се туда мувају. Деце је много. Свако носи по неку играчку од куће, размењују их, све је некако у том простору заједничко, трче, возе бицикле, праве куле у песку, слободни су и нико им не смета. Одрасли су само декор. Када се појави дете са пратњом, када та пратња почне да се меша у игру, успоставља правду и поредак штитећи свог мезимца, игра пуца. Моје дете долази кући бесно и нерасположено. Схвата то као неправду. Једнога дана ми у двориште стиже делегација деце, на челу са мојим. Узнемирени су и уплашени. Причају сви углас. Једва разабирам да им је неки човек одузео лопту и неће да је врати док мама не дође по њу. Ја сам најближа мама, зато сам изабрана. Питам их шта су радили, чиме су га наљутили и крећем по позиву. Иду иза мене, одговарају, воде ме до зграде иза парка и ту сам већ љута јер је прекршено правило да се иза круга фонтане не сме ићи, али ћутим и остављам то за после. На прозору високог приземља, са лоптом у руци, налактио се робусни и неиспавано подбули човек. Дочекује ме иронично: „Ви сте мама?!“, мери ме од главе до пете и грди децу која су га пробудила лупајући лоптом о зид. Ја стојим посрамљена и нема, у неверици, јер је подне, али се брзо опасуљим и тражим да се лопта под хитно деци врати. Питам га зашто је било неопходно да се зове мама, зашто тај неспоразум није решио сам са децом, а он ми одговара како је морао да види родитеља тако неваспитане деце. Баца лопту далеко преко нас, затвара прозор и оставља ме немоћну у кругу од шест пари дечјих очију које ме гледају сажаљиво и тужно. Јер деца не воле понижене родитеље. А не воле ни неправду. Ни бахатост. Разишли смо се ћутећи као сведоци нечега срамотног, али су та деца схватила да иза заштићеног круга постоји зло од кога се морамо измаћи ако желимо остати чисти и неоштећени. Научили су да су неке границе постављене смислено, да изаћи из круга фонтане може бити ризик са којим неће моћи да се изборе. За времена у којима су расли, чини ми се, ова лекција им је била драгоцена. Прича трећа (време садашње) Данас нема напоља без родитеља. Дакле, нема слободе да будеш то што јеси, да те друштво вршњака обликује, да се бориш, да уживаш, да се одмериш, снађеш, трчиш, паднеш, огулиш колено, али да не плачеш јер те повреда води кући. Деца се играју, а родитељи стоје около као контролори и координатори. Они решавају сукобе, усмеравају игру, штите и одвајају, додају воду, тегле торбе са играчкама, прте тротинете и гурају бицикле. Дете се не сме испрљати, не сме се ударити. И, што је најважније, свако је одговоран за своје дете. Никако се не сме опоменути оно туђе. Јер, нико више не верује у добру намеру. Страну сугестију схватају као гажење личног права, угрожавање територије или чисту завист. Данас би Олга из прве приче вероватно била пријављена за насиље. Или би добила батине од старије деце из краја. Данас се свако у парку игра својим играчкама. Размене су ретке и мучне. Обично их обављају одрасли уместо деце. Некад је то доведено до апсурда. Када је моја унука (четири године) узела луткицу друге девојчице (три године), мама те девојчице је захтевала да се луткица врати на место са кога је узета. По свим правилима педагогије са друштвених мрежа објаснила је мојој унуки (4) да мора прво тражити дозволу од њене ћерке (3). Ја такав разговор не могу ни да замислим. Други пут је једна бака поредила квалитет лопатица за песак, па је закључила да се моја унука може играти таквим лопатицама када јој то родитељи купе. Данас сам немоћна као и онда испод прозора на високом приземљу када ме унука погледа плачно и упитно. Како да објасним бесмисао, глупост и плиткост умишљене величине? Одрасли су престали да буду објективни коректори, престали су да цртају личне границе дозвољавајући себи и свом детету да се шире преко свега на шта помисле да имају право. А та права су истакли изнад свих обавеза. Данас су родитељи уплашени. Не могу спокојно седети код куће док деца јурцају около. Јер се око те деце често окупља све зло овог света. Не прође ни једна недеља, а да се не деси нешто страшно. Отмице, насиље, туче, пуцњава. Деца расту уз речи: пази, не веруј, склони се, јави се, бежи… Деца су лоцирана паметним сатићима и мобилним телефонима сваког момента. Окована им је слобода, одузето им је оно што им је неопходно да би постали људи. Параноја је постала колективна. Решење се не види. Јер неће да се види. Јер смо се помирили са тим да решења нема. Данас би мама из друге приче била насмрт пребијена. Читали бисмо о њој пар дана док је не замени неко дете разбијених зуба, или младић са погрешним навијачким шалом. Данас смо жртве страха, помешаног са себичношћу уверења да смо једино ми битни, зачињеног квазипедагогијом. Родитељи жртве производе децу жртве. Децу без слободе, али лепо обучену, без флека и одраних колена. Децу без манира да се поштује старији, али са свешћу о личним правима. Децу која не умеју да превеслају препреку, физичку или људску, али знају да формулишу захтев. Децу која виде само моћне родитеље јер се рупе на чарапи крију и од самих себе. Децу која мисле да је довољно да постоје, која презиру и одбијају механизам заслуге. Децу која расту у кавезу предрасуде да је све такмичење, да је једнакост слабост немоћних. Децу којој смо узели све. И направили пројекат личне карикатуре. Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/deca-nam-rastu-uz-pazi-ne-veruj-skloni-se-bezi-locirana-su-pametnim-saticima-mobilnim-telefonima-bez-slobode-paranoja-je-kolektivna/

Ако се у мислима пренесемо на догађаје који се описују у Јеванђељу, видећемо Галилеју, мноштво људи, врло простодушних, како су се окупили да би чули Христа, да би добили од Њега помоћ, исцељење својих болести и утеху у својој жалости. Окупило се 5 хиљада људи осим жена и деце. Пет хиљада људи! Можете ли да замислите? То је огромна гомила! Они су стајали гладни и уморни уперивши погледе у Христа како би добили све што им је потребно за живот, за радост и за срећу. И Господ је узео пет хлебова и три рибе, нахранио је све ово мноштво људи, сви су били сити и чак је још више хране остало. Људи су били толико одушевљени свим тим да су пожелели да учине Исуса царем. Ево нашег цара! Ево ко нам је потребан! Ево ко на земљи треба да води свој народ: он ће нам дати све, јер нам је дао храну! То су били прости људи. Али у животу Господа Исуса Христа било је и људи који нису били нимало једноставни, људи који су сањали о томе да имају јудејског цара. То су били фарисеји и садукеји. Они су сањали о томе да њихова владавина с јудејским царем који дође на власт буде непоколебљива у векове векова и да буде најмоћнија – то су највише желели. Међутим, Господ Исус Христос је отишао и од једних и од других. Не само то, они који су сањали о томе да учине Исуса Христа царем разапели су Га и наругали су Му се. Кад је Господ умножио хлеб и рибу и кад је нахранио гомилу народа удаљио је Своје ученике рекавши: „Идите. После ћу вас срести, а сад идите одавде,“ – и остао је с народом како би га учио о Небеском Царству, а не о земаљском царству, и о духу, а не о телу. Завршивши ову поуку и умиривши оне који су желели да одмах учине царем Онога Ко их је нахранио – а рећи ћу још страшније: свакога ко их нахрани! – свакога ко их нахрани људи желе да учине царем... – Господ је испратио људе, а Сам се попео на гору, на осамљено место како би узнео молитву Свом Небеском Оцу, како би увек пребивао у духу. И док су ученици пловили чамцем почела је бура. На малим језерима као што је Генисаретско, олуја понекад почиње практично изненада. Тако се десило и Господњим ученицима. Кад су кренули са обале време је било лепо, а кад су били насред језера почела је бура. Били су у недоумици, у страху, и одједном им се учинило да су угледали авет, човека како иде према њима по таласима. Међутим, одједном су зачули глас вољеног Учитеља: „Будите храбри, не бојте се!“ И апостол Петар се обрадовао и осмелио, али још увек сумњајући рече: „Ако си то Ти, заповеди ми да дођем код Тебе по таласима.“ Господ каже: „Дођи.“ Савладавајући страх Петар излази из чамца и вода га држи, он не тоне у пучину, иде у сусрет Христу, али га одједном обузима наша заједничка болест која се зове маловерје и он почиње да тоне, па виче: „Господе, спаси ме! Погибох!“ И Господ пружа руку и спасава га. Ова болест – маловерје – својствена је свима нама, а не само великом првоврховном апостолу. Ми смо пала људска бића, неукорењена у вери. Све време се колебамо између вере и маловерја. Господ је управо то и рекао апостолу: „Зашто посумња, маловерни?“ Колико нас често, кад се оствари наша молитва пуна и вере и маловерја, Господ утврђује у свом спасењу, спасава и од самих себе, и од околности, чак и ако смо страшно уплашени и скоро не верујемо, одједном се пред нама указује чврсто тло, видимо да се све остварило, да је Господ Својом Промишљу све усмерио на добро – и у својој савести чујемо глас: „Зашто посумња, маловерни?“ Ми припадамо и свету вере, и нажалост, свету маловерја и сумње. Наш стари човек се утврђује у старој вери, у вери управо оних људи које је Господ нахранио и који су викали: „Разапни Га, разапни!“ У вери фарисеја и садукеја, оних који су размишљали само у земаљским појмовима или оним одлукама које, премда су им и биле дате од Мојсија, нису биле главне, оних који су Суботу претворили у идол... Христос нас је позвао на слободу, али не налази свако истинску веру у слободи. И ми смо, драга браћо и сестре, призвани да на путевима свог живота тражимо и налазимо веру. Да сумњамо, да понекад падамо у малодушност – и да поново својом вером, малом као горушично зрно, побеђујемо свако наше искушење, призвани смо да поимамо Промисао Божију, сведобру и бесконачно милостиву према сваком од нас. То је наш пут, то је наше призвање, и немојте да нас збуњује кад видимо каква искушења вере је савладао велики апостол Петар – ми нисмо бољи од њега. Немојте дозволити да нас збуњују сумње, већ имајмо на уму да су вера и љубав апостола Петра према Спаситељу савладале чак и сумње које је он имао. Чувајмо као зеницу ока ову љубав према Христу, ову наду у Њега – на то нас позива Света Црква. У Евхаристијском канону, пред Причешће, на Литургији, свештеник за све вас чита молитву – размислите о њеним речима: „Теби дајемо сав живот свој и наду, Владико Човекољупче!“ Разумете? Теби дајемо сав свој живот и сву своју наду, човекољубиви Владико, и молимо, и преклињемо, и с умилењем говоримо: удостој нас да се причестимо од Твоје Свете Трпезе на остављење грехова, опроштај сагрешења, укључујући и грех маловерја. Апостол Петар је од Христа чуо: „Не бој се!“ – и ми Ти смело приступамо. За нас су данас главне речи: Теби дајемо сав живот свој и сву своју наду. Ако будемо живели у складу с овом надом, Господ ће учинити да све буде добро и ми ни на који начин нећемо спречити Христа да нас спаси из оне пучине овоземаљског мора по којој путујемо у пролазном животу. Нека би Господ спасио све вас! Нека вас Господ чува! https://srpska.pravoslavie.ru/123720.html

Боже мој, Водио си ме руком благом Кроз све дане мога живота И ову пошаст што нас снађе Знам, победиће Твоја доброта. Другога пута за мене нема, Давно сам прошао све стрампутице, Твојим стопама желим да ходим И с’вером да гледам у Твоје лице. Али вере довољно немам И зато страх добија крила Нађе се душа у колапсу света, Тамо где досад није била. Молитву сричем и душу храбрим Да Твојим путем ходи право И чврсто се уздам у речи Твоје: Са тобом сам, не бој се, веруј само. Свештеник Владан Симић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ако се у мислима пренесемо на догађаје који се описују у Јеванђељу, видећемо Галилеју, мноштво људи, врло простодушних, како су се окупили да би чули Христа, да би добили од Њега помоћ, исцељење својих болести и утеху у својој жалости. Окупило се 5 хиљада људи осим жена и деце. Пет хиљада људи! Можете ли да замислите? То је огромна гомила! Они су стајали гладни и уморни уперивши погледе у Христа како би добили све што им је потребно за живот, за радост и за срећу. И Господ је узео пет хлебова и три рибе, нахранио је све ово мноштво људи, сви су били сити и чак је још више хране остало. Људи су били толико одушевљени свим тим да су пожелели да учине Исуса царем. Ево нашег цара! Ево ко нам је потребан! Ево ко на земљи треба да води свој народ: он ће нам дати све, јер нам је дао храну! То су били прости људи. Али у животу Господа Исуса Христа било је и људи који нису били нимало једноставни, људи који су сањали о томе да имају јудејског цара. То су били фарисеји и садукеји. Они су сањали о томе да њихова владавина с јудејским царем који дође на власт буде непоколебљива у векове векова и да буде најмоћнија – то су највише желели. Међутим, Господ Исус Христос је отишао и од једних и од других. Не само то, они који су сањали о томе да учине Исуса Христа царем разапели су Га и наругали су Му се. Кад је Господ умножио хлеб и рибу и кад је нахранио гомилу народа удаљио је Своје ученике рекавши: „Идите. После ћу вас срести, а сад идите одавде,“ – и остао је с народом како би га учио о Небеском Царству, а не о земаљском царству, и о духу, а не о телу. Завршивши ову поуку и умиривши оне који су желели да одмах учине царем Онога Ко их је нахранио – а рећи ћу још страшније: свакога ко их нахрани! – свакога ко их нахрани људи желе да учине царем... – Господ је испратио људе, а Сам се попео на гору, на осамљено место како би узнео молитву Свом Небеском Оцу, како би увек пребивао у духу. И док су ученици пловили чамцем почела је бура. На малим језерима као што је Генисаретско, олуја понекад почиње практично изненада. Тако се десило и Господњим ученицима. Кад су кренули са обале време је било лепо, а кад су били насред језера почела је бура. Били су у недоумици, у страху, и одједном им се учинило да су угледали авет, човека како иде према њима по таласима. Међутим, одједном су зачули глас вољеног Учитеља: „Будите храбри, не бојте се!“ И апостол Петар се обрадовао и осмелио, али још увек сумњајући рече: „Ако си то Ти, заповеди ми да дођем код Тебе по таласима.“ Господ каже: „Дођи.“ Савладавајући страх Петар излази из чамца и вода га држи, он не тоне у пучину, иде у сусрет Христу, али га одједном обузима наша заједничка болест која се зове маловерје и он почиње да тоне, па виче: „Господе, спаси ме! Погибох!“ И Господ пружа руку и спасава га. Ова болест – маловерје – својствена је свима нама, а не само великом првоврховном апостолу. Ми смо пала људска бића, неукорењена у вери. Све време се колебамо између вере и маловерја. Господ је управо то и рекао апостолу: „Зашто посумња, маловерни?“ Колико нас често, кад се оствари наша молитва пуна и вере и маловерја, Господ утврђује у свом спасењу, спасава и од самих себе, и од околности, чак и ако смо страшно уплашени и скоро не верујемо, одједном се пред нама указује чврсто тло, видимо да се све остварило, да је Господ Својом Промишљу све усмерио на добро – и у својој савести чујемо глас: „Зашто посумња, маловерни?“ Ми припадамо и свету вере, и нажалост, свету маловерја и сумње. Наш стари човек се утврђује у старој вери, у вери управо оних људи које је Господ нахранио и који су викали: „Разапни Га, разапни!“ У вери фарисеја и садукеја, оних који су размишљали само у земаљским појмовима или оним одлукама које, премда су им и биле дате од Мојсија, нису биле главне, оних који су Суботу претворили у идол... Христос нас је позвао на слободу, али не налази свако истинску веру у слободи. И ми смо, драга браћо и сестре, призвани да на путевима свог живота тражимо и налазимо веру. Да сумњамо, да понекад падамо у малодушност – и да поново својом вером, малом као горушично зрно, побеђујемо свако наше искушење, призвани смо да поимамо Промисао Божију, сведобру и бесконачно милостиву према сваком од нас. То је наш пут, то је наше призвање, и немојте да нас збуњује кад видимо каква искушења вере је савладао велики апостол Петар – ми нисмо бољи од њега. Немојте дозволити да нас збуњују сумње, већ имајмо на уму да су вера и љубав апостола Петра према Спаситељу савладале чак и сумње које је он имао. Чувајмо као зеницу ока ову љубав према Христу, ову наду у Њега – на то нас позива Света Црква. У Евхаристијском канону, пред Причешће, на Литургији, свештеник за све вас чита молитву – размислите о њеним речима: „Теби дајемо сав живот свој и наду, Владико Човекољупче!“ Разумете? Теби дајемо сав свој живот и сву своју наду, човекољубиви Владико, и молимо, и преклињемо, и с умилењем говоримо: удостој нас да се причестимо од Твоје Свете Трпезе на остављење грехова, опроштај сагрешења, укључујући и грех маловерја. Апостол Петар је од Христа чуо: „Не бој се!“ – и ми Ти смело приступамо. За нас су данас главне речи: Теби дајемо сав живот свој и сву своју наду. Ако будемо живели у складу с овом надом, Господ ће учинити да све буде добро и ми ни на који начин нећемо спречити Христа да нас спаси из оне пучине овоземаљског мора по којој путујемо у пролазном животу. Нека би Господ спасио све вас! Нека вас Господ чува! Извор: Православие.ру