Претражи Живе Речи Утехе

Сведоци смо скоро свакодневног медијског прозивања Патријарха и Светог Архијерејског Синода. У последње време то прозивање се одвија под окриљем „захтева“ групе од неколико архијереја о сазивању ванредног Сабора СПЦ. Почела је и лицитација бројевима потписника тога захтева. Иако је потписника око десетак, медији јављају о чак 20 потписника! Знајући кредибилитет оних који ове податке износе, можемо готово са сигурношћу да их одбацимо као неистините. Сабор и саборовање у Православној Цркви је добро. Сабори се у СПЦ сазивају једном годишње (редовно заседање), а понекад два пута годишње (са ванредним јесењим заседањем). У периоду између два Сабора, Свети Архијерејски Синод управља црквеним пословима и доноси релевантне одлуке из оквира својих надлежности и извршава одлуке Сабора. Сам пак Синод изабран је и постављен управо од стране Светог Архијерејског Сабора те је стога његово тело. Преко Сабора и Синода наша помесна Црква, слично као и друге помесне Цркве, руководи се у својој свакодневној мисији. Међутим, читајући у последње време медијске написе на ове теме, можемо стећи утисак да је Синод нека група одметника и узурпатора црквене власти, а то не може бити даље од истине. И Сабор и Синод израз су догматско-канонског јединства Цркве и уједно његови чувари, а потом и они који брину о административном устројству и уопште о добром поретку који треба да произилази из тога догматско-канонског јединства. Сам Синод, дакле, продужена је рука Сабора и плод је саборне одлуке свих архијереја. Зато су тврдње о узурпацији власти од стране Синода non sequitur. Синод као извршни орган Сабора на челу са Патријархом по Уставу је једино тело које одлучује о редовном и евентуално ванредном сазивању Сабора. Устав не предвиђа никакве петиције ни захтеве, нарочито не од само неколицине епископа без ваљане аргументације по питању потребе сазивања таквог ванредног заседања СА Сабора. Ванредни Сабор који се сада тражи био би својеврстан преседан из више разлога, а за његово сазивање морали би да буду понуђени веома чврсти аргументи да би уопште био размотрен као могућност. Након што се поменути „захтев“ појавио у јавним гласилима видели смо потписе отприлике десетак архијереја. Документ је у медије доспео вероватно преко некога од потписника. Ту је било и потписа архијереја који немају право гласа у Сабору (викара), и једног архијереја који због болести није пристуствовао низу претходних редовних и ванредних заседања, нити је почетком месеца био у Жичи на прослави 800-годишњице аутокефалије. Тај архијереј НИЈЕ потписао „захтев“, а његов потипс се тамо ипак волшебно нашао! Такође, знамо да овај „захтев“ није предочен свим архијерејима, нити им је понуђен на разматрање и евентуално потписивање, него је тајно кружио међу једном групом архијереја, што одаје устисак да вероватно никада није ни био замишљен као покушај да архијереје обједини у жељи за разматрањем неког конкретног проблема, него вероватно да наметне Синоду нечију вољу о сазивању ванредног Сабора. За време прославе у Жичи, вршен је континуирани притисак на Патријарха, да тај писмени „захтев“ прими што су забележиле и камере, на нашу заједничку свеопшту срамоту. Већ два пута сам писао о проблемима са јавним пребројавањима Епископа. У текстовима под називом „Саопштење на саопштење – паки и паки“ и „Чаробни бројеви“ говорио сам о измишљеном броју потписника претходног захтева који се тицао жеље за изменом званичног саопштења СА Сабора из маја ове године. Чак и након објављивања самог захтева који је показо да је било само 8 потписника који су после Сабора желели другачије Саопштење (међу њима и један који не учествује у раду Сабора), тврдило се упорно и у континуитету да је било чак 22 потписника (од стране управо тога Епископа који и не учествује у раду Сабора), насупрот свима очигледним чињеницама које говоре супротно. Сада опет, након доказаних десетак потписа појављују се гласине о бројки од двадесетак Епископа који наводно иступају против свих могућих и немогућих одлука Синода и траже хитно сазивање ванредног Сабора. Познато је да су у протеклих неколико месеци цурили разни црквени документи, потписи, па чак и писма архијереја. Упркос томе, некако сам дубоко уверен да ова последња допуњена верзија „захтева“ све са „преко 20 потписа“, како кажу у медијима, ипак неће да процури, јер неке ствари просто нису могуће. Верујем у чуда, али понешто ипак сматрам и немогућим. У чему се састоје примедбе потписника захтева? Које су то неодложне црквене потребе и ургентна питања која, по њиховом мишљењу, треба да се размотре? И који су то чврсти аргументи понуђени за сазивање хитног и ванредног заседања Сабора? Приговори ове групе архијереја, потписника захтева, тичу се, према наводима таблоида, који увек нешто „незванично сазнају“, неколико тема. Међу овим темама једно од кључних места заузима питање црквене просвете. Сви архијереји већ су имали ванредно заседање Сабора на ту тему у јесен прошле године. Између оне и ове јесени је био редовни мајски Сабор на коме су исто расправили питање црквене просвете. Да је питање црквене просвете потребовало хитну детаљнију расправу, мајски Сабор би се ваљда продужио, или би се одмах заказало ванредно заседање ексклузивно на ту тему. Међутим, нити се Сабор продужио нити је донета било каква одлука Сабора о ванредном заседању, иако круже и нетачне тврдње да постоји таква одлука. Просто ми дође да се запитам, ако постоји одлука, како већ није процурила у јавност? Не верујем ни да ће та „одлука“ да процури баш као ни „преко 20 потписа“. Друго питање које се наводи као аргумент за ванредно заседање Сабора је централна прослава јубилеја аутокефалије СПЦ која је већ прошла (!), а којом су, како се наводи, незадовољни поједини архијереји. Није ми јасно шта ванредно заседање Сабора може учинити поводом незадовољства око догађаја који је већ прошао? Нико није тражио ванредно заседање на ову тему пре прославе, што би имало више смисла. Шта прецизно је овде од неодложне важности? Група архијереја незадовољна је и спорим наставком дијалога са јерархијом у расколу у Северној Македонији, иако је тек прошло неколико месеци од одлуке о наставку дијалога. Подсећања ради, у протеклих 20 година је било преко 20 заседања Сабора са учешћем свих архијереја (у том смислу и оних незадовољних садашњим спорим наставком дијалога) па наставак односно недостатак истог није био ни спор ни споран, нити су постојали захтеви са петицијама и потписима да се тај дијалог хитно настави. На који начин би ванредно заседање Сабора убрзало процес обнове дијалога? Тражи се заседање Сабора и због стања на Косову и Метохији које изискује „ново оглашавање Сабора СПЦ“. СПЦ сваке године износи јасан став по питању Косова и Метохије, а последњи пут је то било само пре неколико месеци. Шта се то у задњих неколико месеци променило по питању Косова и Метохије па је потребно хитно и ванредно заседање Сабора на ту тему? И, уопште, шта ново Сабор може да уради по томе питању? Одговор на оба питања ми изгледа врло једноставан. Ништа! Наводи се да Саборску расправу „захтевају и неспоразуми око територијалног ограничавања Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци“, иако по истим таблоидима круже и тврдње да је све „ок“ са Уставом, да је Сабор већ одлучио прошле и претходних година (???). О чему има да се расправља ако је све у реду? Ако није у реду, онда сигурно кључно питање неће бити „територијално ограничење Устава“ које је најмање спороно питање у низу питања везаних за доношење тог новог Устава (иако неки тврде да он није нови). Овим питањем се успешно бави Синод, што, по одлуци Сабора, и јесте исправна процедура. Када буде сазвано редовно заседање Сабора тада ће се овим питањем бавити и Сабор. У чему би Сабор помогао у овом тренутку? Осим ако не влада мишљење да је Сабор погрешио када је наложио да се Устав најпре да на одобрење Синоду, па Сабору, па тек онда да се озваничи у САД-у? Саборска расправа би сада имала смила једино ако неко мисли да је требало обрнутом процедуром да се иде, на пример, да се најпре Устав региструје у САД-у па онда да се већ озваничени Устав понуди Сабору да само „аминује“. Ово питање јесте хитно, али није јасно како би Сабор разрешио тај проблем када је Синод тај који треба да достави Сабору у процедуру и разматрање предлог Устава, којег уопште није ни добио, што смо такође имали прилику да сазнамо? У аргументацији за сазивање Сабора наводи се и противљење додели ордена председнику Републике Србије и председавајућем председништва Босне и Херцеговине. Ово се такође већ догодило! Неће се ништа ново овим поводом десити до маја следеће године, када је редовно заседање. Ордење се не умножава митозом, не постоји опасност од уручења ордења председницима и других република на канонском простору СПЦ, те је нејасно зашто је то питање нешто око чега треба да заседа ванредни Сабор? И уопште узевши, непознато ми је да је додељивање ордења нешто чиме се Сабор директно бави. Наводи се и позив на прославу „хиротоније Светог Саве“ (а не аутокефалије) у Истанбулу, и наводно „сакривање“ тога позива од стране Синода (Патријарха или Епископа бачког, зависно које новине читате), иако су за тај позив ипак сви знали, па није могао да се сакрије све и да је постојала жеља. Други се жале на процедуру јер архијереји нису добили позив. Видели смо да га ни СПЦ није добила по процедури, а такође смо видели да се у позиву налази и неисправна титулација нашег Свјатјејшег Патријарха. Као и то да смо позвани на непостојећи јубилеј, јер ми не славимо годишњицу хиротоније нашег првојерарха него „рођендан“ наше помесне Цркве. Међутим, позив је упућен СПЦ у целини, а не појединачним архијерејима, па према томе о учешћу СПЦ на тој прослави одлучује ваљда Синод (као извршни орган Сабора), а не архијереји појединачно. Поред тога, очигледно је да је ово још један догађај који је већ прошлост, па није јасно шта би то ванредни Сабор имао хитно да расправља по овом питању? Дакле, имајући у виду све наведено, није понуђен ни један ваљани аргумент за сазив ванредног Сабора, јер су у питању или догађаји који су већ прошлост, или питања око којих нема ништа ново да се каже, или питања која нису хитна, или питања која су потпуно ирелевантна за Сабор. Међутим, постоји још једно питање које јесте ново, јесте некоме можда хитно, али притом ипак није питање које је prima facie релевантно за Сабор, зато што је потпуно у оквиру синодских надлежности. Реч је о одлуци Светог Архијерејског Синода да повуче благослов двојици предавача на Православном Богословском Факултету у Београду за даљи ангажман на том факултету. Обојица имају пуни ангажман другде у нашој Цркви, тако да нису егзистенцијално угрожени, а још и живе у другим удаљеним државама тако да нису ни у могућности да проводе радно време на факултету у Београду, и да раде за плату коју тамо примају. Због чега се онда уопште тражи овај Сабор? Заједничка одлика свих ових захтева јесте то што сваки појединачни захтев представља или јавну критику, или противљење одлукама Синода и Патријарха, или чак напад на Синод као Саборско тело. Скоро да ни једна одлука новог састава Синода није прошла без медијског линча заснованог на „незваничним информацијама из високих црквених кругова“. Будући да знамо да је Синод изабран од стране Сабора, сви ови напади су индиректно напади и на сам Сабор. Све је започело одмах након мајског Сабора када се појавило алтернативно „Саопштење Сабора“ на сајту Митрополије црногорско-приморске, а затим и медијска хајка на Синод. Ово алтернативно саопштење у себи је садржавало махом небитне измене званичног Саопштења, али је ипак било понуђено као алтернатива званичном саопштењу (!), и попраћено захтевима и потписима неколико архијереја (већином истих као и потписници овога новога „захтева“). Од тада до данас Патријарх и Синод се суочавају са непрестаним нападим на њихов рад, и томе се не назире крај. Дакле у овом тренутку не постоје ваљани разлози за сазивање ванредног Сабора. Осим можда само један, а тај разлог нико до сада није помињао. Једини аргумент који иде у прилог сазивању ванредног Сабора јесте чињеница да сви сведочимо једном систематском и небивалом нападу на црквено устројство, на Патријарха, Свети Архијерејски Сабор и Синод, то јест на само јединство и чуваре тога јединства у нашој Цркви. Ако би се утврдило да те нападе врши неко изнутра, из Цркве, то би представљало најозбиљнији канонски преступ и разлог за озбиљне санкције. У овоме тренутку, дакле, управо то можда и јесте једини валидан разлог за сазивање ванредног Сабора. У Цркви бисмо сви били много мирнији и спокојнији када би евентуални легитимни захтеви (у случају да такви постоје) за ванредни Сабор, били упућивани на протоколаран начин, без протеста и бунта, без театралности, и без медијске халабуке и линча. Али кадa би то било могуће! Чтец Ведран Гагић Извор: Созерцање View full Странице

Odluka Sinoda da se Orden Svetog Save dodeli predsedniku Srbije uzburkala vrh SPC Patrijarh odbio zahtev 14 vladika za vanredni Sabor Poglavar SPC patrijarh srpski Irinej odbio je zvaničan zahtev 14 arhijereja za sazivanje vanrednog Sabora, nezvanično saznaje Danas u visokim crkvenim izvorima. Piše: Jelena Tasić08. oktobra 2019. 10.49 Izmenjeno: 10.50 Foto: FoNet/ TV FoNet U manastiru Žiča, gde je u nedelju počela višednevna proslava osam vekova samostalnosti SPC, okupilo se 45 od 53 episkopa u SPC, uključujući i one koji su u penziji i na saborskim zasedanjma učestvuju samo po pozivu. U pojedinim crkvenim krugovima se i pre okupljanja u Žiči spekulisalo da bi proslava jubileja mogla da se pretvori u vanredno zasedanje Sabora zbog stanja u Crkvi, koje se dodatno zaoštrilo zbog prošlonedeljne odluke Svetog arhijerejskog sinoda da predsednika Srbije Aleksandra Vučića odlikuje najvišim crkvenim odlikovanjem – Ordenom Svetog Save Prvog reda. Iako su u vreme pokojnog patrijarha Pavla za sazivanje vanrednog sabora bila dovoljna tri zahteva, njegovom nasledniku, kako se spekuliše u vrhu SPC, nije dovoljna takoreći ni trećina aktivnog sastava saborskog tela. U izvorima bliskim Sinodu nezvanično se komentariše da je „crkvena vlada“ proslavu jubileja iskoristila za odlaganje jesenjeg Sabora koji je trebalo da bude posvećen crkvenoj prosveti. Ova tema je dodatno opterećena poslednjih meseci sinodskom odlukom o smeni dvojice predavača Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta – episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića) sa mesta redovnog profesora i docenta Marka Vilotića. Iako je patrijarh Irinej u prepisci sa episkopom bivšim zahumsko-hercegovačkim Atanasijem (Jevtićem) negirao da iza smene stoji njegov imenjak u „crkvenoj vladi“ i portparol SPC vladika bački Irinej (Bulović), ovog vladiku deo episkopa smatra glavnim „sinodskim kuvarom“, čiji su prsti navodno upleteni i u dodelu odlikovanja Vučiću. Pojedini crkveni krugovi procenjuju da obojici sinodskih Irineja, kao i predsedniku Republike trenutno odgovara da se Sabor ne sastane do maja 2020, jer je pred Vučićem zadatak Zapada da do idućeg proleća potpiše pravno obavezujući sporazum sa vlastima samoproglašene kosovske države. Na KiM, koje je u programu centralne proslave jubileja SPC, juče se nije pojavio nijedan od Irineja. Patrijarh zvanično „zbog godina“, nezvanično zato što se navodno nazimio u Žiči, pa se vratio u Beograd da se pripremi za večerašnju svečanu akademiju u Centru „Sava“, na kome bi osim Vučića crkvena odlikovanja trebalo da prime i njegov generalni sekretar Nikola Selaković, srpski ministar finansija Siniša Mali i predsedavajući Predsedništva BiH Milorad Dodik. Takođe se spekuliše i da vladika bački tokom proslave izbegava svaku priliku, osim liturgije u Žiči, da se nađe u društvu sa ostalom braćom arhijerejima. – Ne može patrijarh da odlučuje o Saboru, nego to radi Sinod, iako patrijarh njime predsedava. Sinod saziva Sabor u redovno i vanredno zasedanje, ali nema diskreciono pravo na osnovu kog bi odlučio da Sabor ne može da se sazove dva puta godišnje, jer čitav niz kanona, koji čine osnov svakog crkvenog prava, obavezuju da se godišnje održe najmanje dva sabora arhijereja. U istoriji Crkve postoje kanoni koji previđaju, ali samo kao izuzetak i to u vanrednim okolnostima i ratnim prilikama, da se sabor sastane samo jednom tokom godine. To se u SPC pretvorilo u praksu, jer Sinod uzurpira vlast i daje sebi za pravo da odlučuje da li će se sabor zasedati – kaže za Danas Zoran Čvorović, profesor istorije prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. On napominje da se istoričari u pogledu tumačenja kanona o sazivanju sabora dele u dve grupe – one koji smatraju da sabor mora najmanje dva puta godišnje da zaseda i one koji tvrde da je dovoljno jedanput. – Po pravilu, oni koji su za dva saborska zasedanja u praksi su bili branitelji autonomije Crkve u odnosu na državu, dok je ova druga grupa Crkvu podređivala državi, kao što sada radi i Sinod SPC. Uporno oglušivanje Sinoda na zahteve za sazivanje Sabora nema uporište u kanonima nego u vlasti. Ako stvari budu stajale tako da se Sinod oglušava o zahteve braće arhijereja, onda to otvora pitanje da li njegovi članovi rade u interesu svetovnih vlasti, kojima ne odgovara bojkot, narod na ulici, a ni saborovanje episkopa – naglašava profesor Čvorović.

Припадници 204. ваздухопловне бригаде Војске Србије организовали су данас на аеродрому Батајница већ традиционалну акцију „Слетање Деда Мраза и Добре виле“ за малишане из школa за децу са сметњама у развоју. Акција је седму годину за редом реализована у сарадњи са хуманитарном фондацијом „Осмех на дар“. Авион „антонов 26“ из састава 138. транспортне авијацијске ескадриле довезао je на стајанку батајничког аеродрома Деда Мраза. И ове године заставник Горан Крајиновић је био у улози Деда Мраза, док су Добрe вилe, биле разводници Маја Николић и Милена Милосављевић. Малишани, њих тридесет и пет, из школе ШОСО „Антон Скала“ из Старе Пазове, са осмесима на лицима, дочекали су Деда Мраза и Добре виле који су из авиона изашли са слаткишима, a затим су најмлађи посетиоци аеродрома имали прилике да уђу у авион и да се друже са посадом ваздухоплова. ”Пошто снега нема, по Деда Мраза послали смо ваздухоплов са припадницима Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране. Од 365 дана колико у години извршавамо редoвне летачке задатке, увек нам је драго када изађемо у сусрет једној оваквој хуманитарној акцији. Драго нам је да видимо наше најмлађе насмејане и ту смо увек да помогнемо”, рекао је командант 204. ваздухопловне бригаде бригадни генерал Жељко Билић. Дружење сa припадницима јединице настављено је у војничком ресторану 204. ваздухопловне бригаде где је уприличена и подела новогодишњих пакетића прве студентске хуманитарне фондације „Осмех на дар“. У прикупљању слаткиша, играчака и школског прибора учествовали су, поред припадника 204. ваздухопловне бригаде Војске Србије, и запослени у Клиници за анестезиологију и интензивну терапију ВМА.